Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

петак, 12. децембар 2014.

Gde je kapetan Janča Mihailović? (II deo)

Sećanje na Janču kapetana
Junačka smrt kapetana Janče u bici kod Perleza je u narodu ostavila traga. Govorilo se da je Janča nesreću Perlesku izbrisao. Njegovi ostaci su zajedno sa telima ostalih ustaničkih boraca sahranjeni u jednoj humci na poljani kraj puta Perlez-Bečkerek, a mesto je označeno crnim drvenim krstom. Prema nekim izvorima na istom mestu su sahranjeni i poginuli mađarski vojnici.
Humku gde je sahranjen Janča su često posećivali prolaznici da odaju počast poginulim borcima. Tako je bilo i 1868. godine kada je Ilija Ognjanović sa tridesetak drugova iz Bačke, Srema, Hrvatske i Dalmacije krenuo iz Titela put Bečkereka na Treću omladinsku skupštinu. Kada su došli do humke prišli su krstu i otpojali „večnaja pamjat“, da bi potom čitav čin začinili sa desetak hitaca u vazduh, ne bi li se Janča nakon dvadeset godina omirisao tamjana (tj. baruta). Potom su čitali delove Letopisa koji se odnose na Perlesku bitku, a Ilija Ognjanović je izrecitovao neštampane stihove o Janči Pavla Vučetina:
„Nestade Janka,
Al’ mu osta ime,
Dokle je Srba,
Da se diče njime“
            Kada je Janči odata pošta grupa omladinaca je nastavila put Ečke i Bečkereka. U tom trenutku se pomišljalo kako bi na tom mestu valjalo podići pravi spomenik, kako Janči i priliči. Što je rekao Ilija Ognjanović drveni krst je trošan, a zub vremena oštar, to bi moglo doći vreme, kad bi se zaboravilo de je grob čestitog junaka. Nažalost do podizanja spomenika nije nikada došlo, a 1883. godine je konstatovano da na mestu humke više ni krst ne postoji. Vremenom je sećanje na Janču kapetana bledilo. Godine 1888. njegovo ime se javlja još u epskom spevu Dobrovoljac pesnika i prevodioca Vladimira M. Jovanovića:
            Perlez, na kom Srbe Drakulić izdade,
            Tu kapetan Janča kao junak pade:
            Kad Perlez već pade, on ne hte da bega,
            Junački je otpor husarima dao,
            Tek, kad ga junaka isekoše svega,
Onda im se mrtav u ruke predao;
Prekinuti zaborav!
Ilija Ognjanović je strahovao da će mesto stradanja Janče kapetana i Perleske bitke pasti u zaborav i bio je potpuno u pravu. Kao i obično zaboravili smo na čoveka koji je došao da nam pomogne i tu poginuo. Kako smo mu se mi odužili? Pustili smo da krst propadne, da sve zaraste u rastinje, spomenik nismo podigli, ali smo zato dozvolili gradnju vikendica na lokaciji od istorijskog značaja. Voleo bih da vidim da neki Amerikanac podigne vikendicu na Litl big hornu, koji su arheolozi već tri puta prekopavali u potrazi za svakim ispaljenim metkom. Kao i obično dičimo se našom tradicijom i istorijom, ali u osnovi malo toga praktično činimo.
Prava sreća je da se sa digitalizacijom stvari pokreću na bolje. Na osnovu dve mape Austrougarske, iz druge polovine XIX veka, na kojima je humka označena, moguće je relativno lako utvrditi približno mesto stradanja i sahrane kapetana Janče i drugih boraca. Druga srećna okolnost je da se teren i putevi od sredine XIX veka nisu uopšte promenili, tako da je lako preklopiti današnje stanje sa nekadašnjim. Humka bi trebalo da bude u blizini prevodnice u stajićevskom ataru. Kada se ide iz Zrenjanina prema Perlezu, prema mapi iz vremena 1848-1869, ona bi trebalo da se nalazi sa desne strane na mestu gde je danas vikend naselje. Analizom stanja na terenu bi trebalo vrlo lako utvrditi tačan položaj humke.

D.V.

Odabrana literatura:
NN, Boj kod Ečke, Srpski Letopis br. 85, Budim 1852.
NN, Ženski junak: Novela, Srpski Letopis br. 85, Budim 1852.
Jovan Stefanović – Vilovski, Iz života jednog C.K. oficira austrijsko-srpskog, Zemun 1863.
Irta Rüstow, Az 1848-1849-diki magyar hadjárat törtenete, Pest 1866.
Ilija Ognjanović, O trećoj omladinskoj skupštini, Matica: list za književnost i zabavu god. 3, Novi Sad 1868.
Svetozar J. Zdravković, Srpski pokret u Južnoj Ugarskoj (1848), Beograd 1870.
Svetozar J. Zdravković, Srpski pokret u Južnoj Ugarskoj (1848-1849), Beograd 1879.
Prir. Stevan Pavlović, Srbi u Ugarskoj, Novi Sad 1883.
Vasilije Krestić, Srpski vojni logor kod Perleza u 1848. godini, Zbornik za društvene nauke br. 29, Novi Sad 1961.
Internet:


Humka kapetana Janče prema mapi iz perioda (1869-1889), koja je preklopljena sa današnjim stanjem na terenu.











Humka kapetana Janče prema mapi iz perioda (1848-1869)


среда, 10. децембар 2014.

Gde je kapetan Janča Mihailović? (I deo)

„Ima junačina, koji su sa viteštva svoga na glasu kod svog naroda, takvi neokreću nigda leđa neprijatelju, niti znadu begati. Takvi junaci bore se i padaju a neustupaju. Takav beše i Kapetan Janča! Bog da ga prosti! Slava mu!“
J. Stefanović - Vilovski

Dolazak u Banat
Kada je počela revolucija u Austrougarskoj 1848. godine kapetan Janča je prešao sa više stotina Srbijanaca u Austrougarsku kako bi pomogao svojoj braći. Pojava ovih dobrovoljaca je bila i više nego upečatljiva za tadašnje stanovnike Banata. Nosili su duge vilajetske puške, dva pištolja za pojasom, jatagan i nošnju sa istočnjačkim prizvukom. Većina dobrovoljaca bili su pustolovi i skitnice, koji nisu pravili razliku između osvajanja i pljačkanja, pa je dolazilo i do određenih problema. Međutim, većina njih je bila iskusna i hrabra u vojevanju što je potiralo njihovo nestandardno vojničko ponašanje. Janču su najčešće zvali kapetanom, ali često i poglavicom, komandantom i buljukbašom. Kao i svaki zapovednik iz Srbije imao je svog konja i zakrivljenu sablju.
Kapetan Janča je došao kao iskusan junak, a još kao mlad borio se sa Rusima kod Varne protiv Turaka (1828?). Tog leta 1848. godine pridružio se logoru u kome se okupljala revolucionarna vojska (graničari, seljaci, dobrovoljci i dr) pod komandom narodnog pukovnika Jovana Drakulića. Logor je postavljen na potezu Batka kod Perleza. Kada je u logoru prikupljeno 5000 graničara i seljaka, kao i 300 dobrovoljaca iz Srbije, odlučeno je da se krene u akciju i priđe Bečkereku, kako vojska ne bi predugo stajala na jednom mestu.
Junak bitke kod Ečke
Vojska je pokrenuta 15. jula u tri sata ujutro i forsirala je put Ečke. Kapetan Janča je vodio Srbijance kao prethodnicu. Borba je počela posle prolaska krsta (koji je i tada postojao) na prostoru gde se danas prilazi selu Stajićevu, a razvila se kod kamenog mosta. Kapetan Janča se ustremio na neprijatelja željan borbe i okršaja. Jahao je gore-dole na puškomet od mađarskih husara, sa jedne strane prkoseći im, dok je sa druge upravljao svojim dobrovoljcima, koji su se razvili u strelce. Srbijanci su držali desno krilo napada, koji je dobijao na snazi. Kišovi vojnici prešli su u blago povlačenje iza vetrenjače, dok je jedno odeljenje graničara ušlo u ciglanu pred selom. Međutim, nedovoljno uvežbana revolucionarna vojska se prilikom napada potpuno raštrkala i nije bila spremna za dalje napredovanje iako su Jančini dobrovoljci dobro forsirali desnu stranu. Problem je nastao i zbog toga što je nestalo topovske municije. Onovremeni izvori govore da je tačku na sukob stavio drski srbijanski kapetan Janče, koji je sa svojima handžarlijama rešio bitku.
            Posledice bitke bile su da se mađarska vojska povukla prema Bečkereku, dok su se revolucionari (iako su praktično ušli u Ečku) povukli prema svom logoru kod Perleza. Prema jednom srpskom izvoru revolucionari su imali 17 mrtvih i 30 ranjenih, a prema drugom 12 mrtvih i 24 ranjenih. Pretpostavke srpske strane su bile da je neprijatelj imao 80-ak mrtvih i ranjenih. Međutim, prema rimokatoličkom svešteniku Jovanu Varadiju iz Bečkereka gubici su bili svega mrtva 4 konjanika – husara i 15 ranjenih. Mađarski general Erne Kiš je bio iznenađen snagom revolucionara tog dana, pa je čak pomišljao na povlačenje prema Temišvaru. Iako sukob nije bio visokog intenziteta teško je reći koja strana je izvukla bolji kraj. Srpska strana je moguće imala više gubitaka, ali je naterala mađarsku vojsku na privremeno povlačenje, što se svakako odrazilo na duh ustanika. Centralna ličnost bitke kod Ečke bio je kapetan Janča, a ustanička vojska je izvela svoju prvu ofanzivnu akciju.Bitkom je srpska strana dobila na vremenu i da se bolje organizuje za buduće sukobe, iako do toga na žalost nije došlo.
Pogibija kod Perleza
 Posle bitke kod Ečke general Kiš je na pravi način shvatio opasnost kakva mu preti od logora kod Perleza i odlučio da se obračuna sa njim kako bi mu bio otvoren put prema Titelu i Pančevu. U rano jutro (pola pet) 2. septembra na prepad je napao logor. U trenutku je pao glavni šanac i sedište štaba, a u logoru je zavladala panika. Vatra je ubrzo zahvatila više desetina kućica od slame. Prvo je popustilo levo krilo gde su se nalazili Srbijanci, Šokci, Vlasi i tri kompanije među kojima i Sakulska, a neprijatelj je upao u logor i krenula je borba prsa u prsa bajonetima. Jedino je kapetan Janča bio hladne glave, deleći zapovedi, pokušavao je da podigne moral onima koji već nisu bili pobegli i da ih okupi oko sebe. Kao što je savremenik onog doba napisao, Janča je bio jedan od onih vaikadašnjih vitezova, kakvo je rađalo staro doba, a guslari opevali.
Postoji više verzija smrti Janče kapetana. Po jednoj verziji Janča je sa još nekoliko oficira  poslednje snage okupio oko preostalih topova, kako bi ih odbranio od neprijatelja i omogućio da se neki od njih spasu. Kako nije hteo živ da padne u ruke neprijatelju ubio se. Po drugoj verziji kada je ranjen legao je na zemlju i tražio je od onih koji još uvek tu behu da ubiju njegovog konja „Prepelicu“ da ne padne tako dobar konj u ruke neprijatelju. Prema trećoj verziji (i najverovatnijoj) Janča je u trenutku meteža naredio da se izvuče jedan mali top, a sam je krenuo prema svojoj kobili gde je bio novac u bisagama. Tada se na njega ustremilo desetak mađarskih konjanika. Janča nije hteo da ustukne nego izvadi pištolje i opali, međutim promaši, a husari sa isukanim sabljama mu se približiše. Brojčano nadmoćni husari uspeli su da ga obore i nanesu mu silne udarce sabljama.
Za ovaj težak poraz ustaničke vojske kod Perleza mnogi su tražili krivce među oficirskim kadrom, nesrpskim borcima, a pukovnik Drakulić je proglašen za izdajicu. Međutim, prava istina je da je sam logor bio loše postavljen, utvrđen i osiguran, sa samo jednim šancem. U logoru nije bilo dovoljno oficirskog i podoficirskog kadra, a pukovnik Drakulić nije bio dorastao zadatku. U trenutku napada u njemu je bilo oko 4000 boraca, loše snabdevenih i naoružanih. Sa druge strane general Kiš je imao faktor iznenađenja na svojoj strani kao i bolje organizovanu i naoružanu vojsku, koja je prema realnim procenama imala između 3600 i 5000 boraca (neki srpski izvori su preuveličavali njihovu snagu). Prema većini procena gubici na srpskoj strani bili su između 200 i 250 mrtvih i ranjenih, dok su mađarske snage imale 14 mrtvih i 69 ranjenih. Drakulić je sa jednim delom snaga (500-600 graničara i tri topa) uspeo da se izvuče prema Titelu, dok se većina razbežala po okolini. General Kiš je logor potpuno uništio i nastavio forsiranje prema Perlezu. Međutim, on nije imao dovoljno odlučnosti da nastavi napredovanje, pa se povukao prema Bečkereku.

D.V.

Nastaviće se...

Grafika A. Štromajera sa prikazom Bitke kod Perleza

понедељак, 8. децембар 2014.

Porodica Popović- Peci iz Bečkereka (kratka istorija)

Nije poznato kada je porodica Popović sa špicnametom Peci došla u Veliki Bečkerek. U gradu postoji više porodica različitog porekla sa ovim prezimenom, ali Pecije verovatno nisu u vezi sa njima. Postoji i mogućnost da ranije nisu koristili špicname pa ih je zbog toga teže locirati u istorijskim izvorima. U Novom Sadu porodica Popović- Peci se javlja pre negoli u Bečkereku. Tako je 1826. godine tamo zabeležen Lazar Popović- Peci, trgovac i čuvar gimnazijske kase. Ova novosadska porodica je iznedrila nekoliko javnih radnika, među kojima i gradonačelnika grada.
Najraniji pomen ove porodice u Velikom Bečkereku (koji sam pronašao) je iz 1859. godine.  Tada se pominju supružnici Natalija i Filip Popović-Peci kao prenumeranti za knjigu „Ilirska čitanka za gornje gimnazije“. Naredne godine isti bračni par naručuje i knjigu „Dela Jovana Subotića“. Interesantno je da je u oba slučaja ime Natalije bilo na prvom mestu pa je tek onda napisano muževljevo.
U narednoj generaciji ove porodice spominje se Aleksandar (ili mađ. Šandor) Popović- Peci. On je 1862. godine bio prenumerant za knjigu „Ustanak srpski pod Crnim Đorđem“. Porodica vremenom postaje sve imućnija, pa tako 1866. godine Aleksandar kupuje kuću u centru grada na uglu glavne i Svetosavske ulice. Ova kuća i danas u narodu nosi naziv po ovoj porodici u čijem vlasništvu je bila stotinjak godina. Osnovna delatnost porodice bila je poljoprivreda, a kupovinom kuće otvorena je mogućnost za dodatnu zaradu izdavanjem lokala u prizemlju za trgovačke i druge branše. Vremenom je količina obradive zemlje u njihovom vlasništvu rasla, pa je tako 1870. godine Aleksandar Popović- Pecija potpisivan kao „posednik“. Te godine on postaje član Matice Srpske kojoj pritom daje prilog od 30 forinti. Porodica Popović- Peci postaje i član županijske podružne centrale koja je bila sastavni deo Zemaljskih saveza mađarskih zadruga.
Narednu generaciju porodice Popović- Peci predstavljaju Konstantin (Kosta) i Olga. U monografiji Torontalske županije Samu Borovskog spominje se 1899. godine „Szilárd“ Popović – Peci, što je najverovatnije mađarska varijacija imena Konstantin. Posednik Konstantin bio je u upravnom odboru Srpske štedionice osnovane 1901. godine u domu Srpske Pravoslavne Crkvene Оpštine, preko puta njegove kuće. Olga Popović – Peci, moguće sestra Konstantinova, bila je udata za političara i publicistu dr Emila Gavrila (1861-1935). Sa mužem je delila sudbinu pa je početkom Prvog svetskog rata bila internirana.
Godine 1938. prema monografiji grada Konstantin i Olga više nisu bili živi. Zaostavštinu koja nije bila mala su nasledili srodnici koji su živeli u Brigadira Ristića. Ona je obuhvatala kuću sa dokućnicom u glavnoj ulici i 332 jutara zemlje, što je tada bio najveći privatni posed u Petrovgradu. Nakon Drugog svetskog rata zemlja je oduzeta vlasnicima, a kuća Popović – Peci je 1963. godine postala opšta narodna imovina.

D.V.

Mali rečnik:
Mađ. Szilárd = Srp. stabilan, solidan, konstantan
Peci = cicija

Odabrana literatura:
Pavel Josef Šafařík, Geschichte der Slavischen Literatur und Sprache nach allen Mundarten, Ofen 1826.
Izvodi iz zapisnika 1870, Letopis Matice Srpske knj. 115, Novi Sad 1873.
Ur. M. Kosovac, Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine, Sremski Karlovci 1910.
Ur. Borovszky Samu,Torontál vármegye, Budapest 1912.
Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Istorija XX veka, Zbornik radova X, Beograd 1969.
Internet:

Razglednica poslata 1900. godine iz Ženeve Olgi Popović - Peci

четвртак, 13. новембар 2014.

Evstatije (Eta) Mihajlović (1802-1888) - juraš i spisatelj srpski

Biografija
Evstatije Mihajlović je rođen 1802. godine u Velikom Bečkereku. Prvobitno je studirao filozofiju u Velikom Varadu (Arad), da bi potom nastavio sa studijama prava u Šarošpataku. Godine 1827. vidimo da je završio prava jer se potpisivao kao svršeni jurista. 1829. dobija zvanje zemaljskog advokata, dok se od 1830. nalazi na mestu gradskog sudije (birova) u Bečkereku. Godine 1837.  bio je kratkotrajno direktor Latinsko-ilirske škole, da bi se već sledeće vratio sudijskom poslu. Tokom 1840. radio je posao varoškog kapetana. Od 1842. godine nosio je titulu senatora, a 1847. joj je dodao i prisjedatelj Torontalske županije. O privatnom životu nemamo mnogo podataka, osim da je bio oženjen i da je ostao udovac (pre 1850. godine).
Tokom revolucije 1848/1849. imao je skromnu, ali ne beznačajnu ulogu. U februaru 1849. godine u oslobođenom Bečkereku je konstituisana  narodna vlada gde je Evstatije imao ulogu savetnika pri odeljenju Prosvetna struka. Zbog napredovanja mađarske vojske ova vlada je morala napustiti Bečkerek i otići u Zemun. Na ovoj funkcije Evstatije Mihajlović je najverovatnije ostao do početka 1850. godine.
Od 1856. godine nosio je titulu savetnika vrhovnog oblasnog (zemaljskog) suda. Pripadajući pravoj gradskoj eliti onog vremena bio je izabran od strane bečkerečkog protopopijata da bude poslanik na Blagoveštenskom saboru u Sremskim Karlovcima 1861. godine. U toku sabora Evstatije je imao veoma aktivnu govorničku ulogu, gde je posebno dolazilo do izražaja njegovo znanje iz oblasti pravnih nauka.
Na osnovu opomene dužnicima koja je publikovana u novosadskom listu Glas Naroda 1872. (23.01) vidimo da je on tada već bio u mirovini tj. penziji i da je boravio u Velikoj Kikindi, gde su mu i publikovane poslednje dve knjige. Oko 1885. Evstatije najverovatnije živi u Budimpešti, gde i umire 1888. godine.
Književni rad
Još kao student Evstatije Mihajlović je pokazao sklonost ka romantičarskoj književnosti ili kako ju je i sam zvao „moralno – romantičeska povjest“. Vrativši se u Bečkerek nakon studija odlučio je napisati svoj prvenac 1826. godine. Knjiga je izdata 1827. godine uz podršku bečkerečkog trgovca Petra Vlahovića i zvala se Cvet nevinosti (Dobrivoj i Aleksandra). Potom je napisao romansiranu biografiju Marka Kraljevića, koja je iste godine izašla na nemačkom jeziku u časopisu Iris. U istom maniru bilo je i njegovo naredno delo, roman Osveta i sudbina (Dragomir župan trebinjski), koje je u dva toma štampano u Pešti 1833. godine. Usled velike popularnosti ovog dela u Beogradu je 1865. godine izašlo drugo izdanje.
Ohrabren uspehom prethodnih pisanija otisnuo se u oblast istorije sa knjigom Iliri i Srblji (pregled narodnosti starosedioca Ilirika) 1843. godine. Iako je u ovoj knjizi pokazao solidno znanje za ondašnju nauku, ipak se u njoj vodio više romantičnim zanosom a manje naučnim činjenicama. U neku ruku ova studija je negativna reakcija na Ilirski pokret. Knjiga je štampana u oko 1000 primeraka što je za ondašnje pojmove bio prilično visok tiraž. Potom sledi možda i najbolje njegovo delo. U pitanju je knjiga Zdrav razum (razsuždenija o bitiju božijem...) koja je ugledala svetlost dana 1848. godine. Knjiga je interesantno koncipirana u vidu petnaest večeri (odeljaka) koje autor provodi u razgovoru sa verovatno fiktivnim Obradom. Tokom ovih večeri ugodna priča nas vodi kroz teme o stanju duše, životu i smrti, selu i gradu, materijalistima i duhovnicima i dr.
Delo po kome je danas ponajviše poznat Evstatije izašlo je 1863. godine i zvalo se Odbrana jezika srbskog (od izopačivanja i prostačenja i kirilice od vukovice). Sa ovom knjigom svrstao se u kritičare Vuka Karadžića i branitelje tradicionalnog pravopisa, kojih u ono vreme nije bilo malo. Evstatije je poštovao Vukov rad na prikupljanju kulturne građe i jedno vreme 1834. godine bio je u prepisci sa njim, da bi kasnije ipak postao njegov protivnik. On je posebno isticao sličnosti Vukovog prevoda Svetog pisma sa Luterovim, a kao veliki moralista osuđivao je i skaredne izraze. Ova knjiga nije bila kako se obično smatra samo napad na reformatore i Vuka, već i borba građanstva za očuvanje srpskog književnog jezika. Kako sam Evstatije kaže:
...počeše nam krasne i pravilne reči naše izvrtati, i na silu prostačiti, a neke baš sa svim iz jezika izostavljati, i na njihovo mesto nove izmišljati i kovati.
U svojim poslednjim delima kao što su Sujeverije i neverije (1871) i Glas vapijućeg zdravog razuma protiv ateizma (1882) Evstatije Mihajlović je vodio bitku protiv ateizma i sujeverja kroz apologetski filozofski pristup, stavljajuće sebe u ulogu branitelja hrišćanstva, kao što je i ranije to činio u drugim oblastima. Godine 1884. zna se da je sarađivao sa časopisom Glas Istine, koji je izlazio u Novom Sadu, ali nam nisu poznati njegovi napisi iz tog perioda.
Teško je danas reći gde su se tačno udenula njegova pisanija u istoriji srpske književnosti. Tokom XIX veka njegova dela su imala solidnu popularnost. O njoj govore re-izdanja, tiraži, ali i drugi pisani tragovi. Uz njegove knjige stasale su nove generacije nacionalnih pregaoca, pa tako znamo da ga je čitao i Svetozar Marković (1846-1875). Pavle J. Šafarik ga je uvrstio u njegov pregled južnoslovenske literature 1865. godine. Od tada njegovo ime se može naći u brojnim književnim, ali i filozofskim pregledima i raspravama, što svakako nije slučajno. Njegovo delo Cvet nevinosti našlo se čak i u knjizi Koreni moderne srpske fantastike Save Damjanova iz 1988. godine. Ipak, njegov rad, mora se priznati, često je trpeo kritiku, i to od strane ljudi koji nisu voleli romantizam i religiju, niti razumeli vreme u kojem su ta dela nastajala. Tako je na primer u vremenu samoupravljanja (1966) izašla monografija Zrenjanina u kome je data potpuno kontradiktorna kvalifikacija dela Evstatija Mihajlovića. U njoj je istaknuto da njegove knjige u užem smislu nisu umetnička literatura, ali su zato značajne za opštu istoriju književnosti i kulturnu istoriju.

D.V.

Bibliografija:
- Tekstovi
(1827) Lebensbeschreibung des grossen und berühmten Serbischen Helden Marco Kraljewitsch: (Königsohn Marco), Iris, Zeitschrift für Wissen, Kunst und Leben (Ofen) 76/77.
- Knjige
(1827) Cvet nevinosti ili Dobrivoj i Aleksandra, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko
(1833) Osveta i sudbina ili Dragomir župan trebinjski. Čast 1, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko
(1833) Osveta i sudbina ili Dragomir župan trebinjski. Čast 2, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko
(1843) Iliri i Srblji ili Pregled narodnosti starosedioca Ilirika, Novi Sad: Katarina Janković udova
(1848) Zdrav razum ili razsuždenija o bitiju božijem, stanju čovečeskom, duši i njenom besmertiju, Novi Sad: Štamparija Jovana Kaulicija
(1863) Odbrana jezika srbskog od izopačivanja i prostačenja i kirilice od vukovice, Veliki Bečkerek: Štamparija Franca Pavla Plajca
(1871) Sujeverije i neverije sa pretresom i oprovrženjem materijalizma i ateizma iliti Bezbožija, Novi Sad: Srpska narodna zadružna štamparija
(1882) Glas vapijućeg zdravog razuma protiv ateizma iliti bezbožstva sa dokazima da ima boga, ima duše, i ima budućnosti čovečije posle ovozemnog života, Velika Kikinda: Štamparija Jovana Radaka
(1883) Sudbe naroda srbskog sa navodom nepostojanosti stanja kako pojedinih ljudi, tako i pojedinih naroda na ovom svetu, imenito naroda srbskog, Velika Kikinda: Štamparija Jovana Radaka

Odabrana literatura:
Hof- und Staats-Handbuch des Kaiserthumes Österreich vol 5. (1856), Wien.
Đorđević, J. (1861) Radnja Blagoveštenskog sabora naroda srbskog u Sremskim Karlovcima 1861, Novi Sad: Episkopska knjigopečatnica
Šafařík, P. (1865) Geschichte der südslawischen Literatur, Prag: Friedrich Tempsky
Ćelap, L. (1957) Organizacija i osoblje narodne uprave srpske Vojvodine, u: Zbornik za društvene nauke (Novi Sad) 17.
Malbaški, T. (ur.) (1966), Zrenjanin, Zrenjanin: Budućnost.
Stojković, A. (1972) Razvitak filosofije u Srba 1804-1944, Beograd: Slovo Ljubve.
Mošin, V. (prir.) (1987) Dela Vuka Karadžića: Novi Zavjet, Beograd: Prosveta, Nolit.
Nedeljković, D. i Lukić, R. (ur.) (1987) Svetozar Marković: Celokupna dela I, Beograd: Narodna knjiga, Matica srpska, Jedinstvo.
Tutnjević, S. (2007) Srpska nauka o literarnom stvaralaštvu Bosne i Hercegovine, u: Doprinos Srba iz Bosne i Hercegovine nauci i kulturi, Pale: Filozofski fakultet.

понедељак, 10. новембар 2014.

Kako se slika Uroša Predića „Banaćani pred advokatovim vratima“ našla u NM u Zrenjaninu

Zaostavština Uroša Predića danas se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu u vidu legata. Zalaganjem tadašnjeg upravnika Lazara Nikolića ona je stigla u muzej 1954. godine. Međutim, određene Predićeve slike u muzej nisu dospele putem zaostavštine.
            Još kao dete Uroš Predić je dolazio u Veliki Bečkerek sa ocem. Tokom svog plodnog životnog puta često je kratkotrajno boravio u gradu, kako bi odgovorio na različite narudžbine u vidu portreta, ikona i drugih slika. Za naručioce iz Bečkereka/Petrovgrada ovaj vrsni umetnik naslikao je četrdesetak slika. Slike su kupovali imućniji ljudi u gradu (župani, doktori, trgovci, advokati, beležnici i sl) ili su pak naručivane od strane određenih javnih institucija (Županija, Magistrat, Zadružna banka i dr). Uvek velikodušni Uroš Predić često je i poklanjao svoje slike. Tako je 1926. godine poklonio skicu Sv. Jovana svojoj rođaki Naji Moljac iz Bečkereka. Međutim, jedan „poklon“ će Uroš posebno pamtiti zbog nepravde koja mu je učinjena.
            Godine 1938. Uroš Predić naslikao je repliku svoje slike „Banatski seljaci (ili Banaćani) pred advokatovim vratima“ iz 1886. Ova prvobitna slika je poklonjena Udruženju Vojvođana u Beogradu, pa je slikar odlučio da uradi još jednu verziju.
Tokom rata 1944. godine kod Uroša Predića našla se delegacija iz Banatskog muzeja iz Bečkereka (preteča današnjeg Narodnog muzeja) koju su činili tadašnji direktor i bečkerečki nemac dr Prager, Lazar Nikolić iz Botoša i Grbić (svi članovi uprave muzeja). Sa ovom delegacijom Uroš Predić se dogovorio da muzeju preda gore pomenutu sliku, a uprava bi mu se odužila tako što bi mu donela određene namirnice. Nažalost namirnice nikada nisu stigle, a Uroš je ceo događaj opisao kao prevaru. Prešavši preko ovog incidenta, on ga ipak nije zaboravio što je napomenuo u svojim ličnim zapisima, a sliku je kako sam kaže „poklonio Banatskom muzeju“.
Slika „Banaćani pred advokatovim vratima“ je po prispeću u muzej zavedena pod pogrešnim nazivom kao „Rane naših seljaka“ jer je verovatno pokušano da se zametne trag čitavom događaju. Ovaj pogrešan naziv slika nosi i dan danas.
Godine 2005. je u Narodnom muzeju u Zrenjaninu organizovana velika izložba radova Uroša Predića kada je izlagana i ova slika. Tada je propuštena velika prilika da se neke stvari iz prošlosti isprave i ako ništa drugo da se slici vrati originalni naziv koji daje slici pravi smisao i čuva iskreno sećanje na Uroša Predića.

D.V.

Literatura:
Tomandl, M. (1963) Bibliografija i spisak radova Uroša Predića, Zbornik za društvene nauke (Novi Sad) 34: 143-171.
Mihajlović-Radivojević, S.i Knežević, J. (2005) Uroš Predić, Zrenjanin: Narodni muzej Zrenjanin

„Banaćani pred advokatovim vratima“ 1886/1938. (NM Zrenjanin)

петак, 7. новембар 2014.

Račun Dimitrija Nedeljkovića iz 1869.


Račun  za barut iz 1869. godine. Dimitrije Nedeljković je držao trgovinu špeceraja, materijala i mešovite robe u Velikom Bečkereku u periodu 1848-1870. 

субота, 2. август 2014.

Rizin splav

U jeku priča i rasprava oko toga da li u gradu treba da postoje splavovi ili ne osvrnuo bih se na jedan momenat iz ne tako davne prošlosti grada koji i te kako ima veze sa idejom da u gradu postoji ugostiteljski objekat na vodi.
Nakon Drugog svetskog rata postojala je redovna brodska linija između Titela i Srpskog Itebeja, kojom su mnogi zrenjaninci često putovali jer je ovakav prevoz bio najjeftiniji, doduše i najsporiji. Isluženi brod sa ove linije je otkupio Riza, po zanimanju konobar, u želji da od njega napravi restoran. Riza je otkupljeni brod parkirao ispred zgrade suda. Ako se ne varam splavove danas upravo upravo hoće da postave na tom prostoru.
Rizini planovi o restoranu na vodi možda nisu u potpunosti uspeli, jer je mesto postalo često obitavalište drinkera i ljudi koji su tu dovodili švalerke, kako bi u utrobi broda bili daleko od javnosti. Bilo kako bilo posetiocima brodske birtije su ostali u uspomeni interesantni enterijer unutrašnjosti ispunjen duvanskim dimom i čudnim štimungom.
Sve ovo se nije tako davno dešavalo - početkom 70-ih godina XX veka. Danas reka više nije reka, već bara, a novi splavovi neće ponuditi dobar štimung i nostalgiju.

D.V.

четвртак, 26. јун 2014.

Akvarel etnografa Nikole Arsenovića iz Bečkereka (1868)

Nikola Arsenović (1821/2-1887) nakon završenog krojačkog zanata i otvaranja sopstsvene radionice putuje prostorom na kome žive južnoslovenski narodi i beleži njihovu nošnju u vidu akvarela. Najveći deo njegovih radova (414 komada) je otkupila država Srbija i danas se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu.
Među akvarelima Nikole Arsenovića nalazili su se nekada i oni urađeni u Banatu. Međutim, oni su često pozajmljivani slikarima, da im služe kao predlošci za nošnje prilikom rada na slikama. Ostalo je zapisano da su akvareli pozajmljivani slikaru Đorđu Krstiću u trenutku kada je radio sliku Sveti Sava blagosilja Srpčad i Đorđu Milovanoviću kada je radio Svetosavsku diplomu. Nije isključeno da su akvareli pozajmljivani i drugim slikarima. Usled čestih pozajmljivanja i nevraćanja akvarela od strane slikara ili na drugi način, akvareli nastali u Banatu su nestali, a sa drugih područja današnje Vojvodine ih je ostalo samo dvanaest.
Pored rada na beleženju nošnji u vidu akvarela Nikola Arsenović se zalagao i za otvaranje zanatskih škola. Takođe je radio i na priručniku koji je trebao da se u njima koristi. Prvi pokušaj otvaranje škole je imao juna 1868. godine u Kikindi, a već sredinom jula iste godine on boravi istim zadatkom u Velikom Bečkereku, a kasnije i u Rumi i Irigu.
Dolazak Nikole Arsenovića u Bečkerek možda nije slučajan jer je moguće da su u gradu boravili njegovi rođaci. Među bečkerečkim trgovcima se spominju imena Konstantina Arsenovića (1848-1850) i Petra Arsenovića koji je držao trgovinu špeceraja i materijala (1862-1871).
Od svih Arsenovićevih pokušaja za otvaranjem škole jedino je sigurno da je to uspeo da ostvari u Bečkereku. To nam je poznato jer je iza njega ostao akvarel pod nazivom „Zanatlijska škola u Velikom Bečkereku“. Prostorije za školu su 14. jula smeštene u domu srpske škole najverovatnije pri Uspenskom hramu. Škola je imala dvadeset polaznika i verovatnije je da je bila više kurs negoli prava škola.
Akvarel škole u Bečkereku, koji je poznat i pod nazivom „Kako Arsenović među Jugoslovenima Zanatlijska udruženja stvara“ do danas nije publikovan iako se čuva u Etnografskom muzeju i dostupan je istraživačima. Postoje samo šturi opisi, koji opisuju sliku kao žanr scenu. Na njemu je prikazana učionica sa polaznicima, školskim pomagalima i sa Arsenovićem kao predavačem. Akvarel je slikan u malom formatu, a postojalo je i nekoliko većih kojima se izgubio svaki trag. Iz Arsenovićevih pisanija znamo da je uradio nekoliko mlađih i većih varijanti škole sa namerom da ih proda. Ovi veći formati nisu otkupljeni za muzej i njima se gubi svaki trag.

D.V.

Literatura:
Nikola Zega, Zbirka Nikole Arsenovića, Narodna starina 5, Zagreb 1923.
Mitar S. Vlahović, National Costumes of Serbia, Beograd 1954.
Ljiljana Gavrilović, Jugoslovenski etnograf Nikola Arsenović, Beograd 2006.

субота, 14. јун 2014.

Popis Jevreja vlasnika zemlje u Bečkereku (1828)

1. Joan Lithethal / Jovan Lihtental?
2. Isaac Metzner / Isak Mecner
3. Sala. Bauer / Solomon? Bauer
4. Jos. Vipler / Jozef Vipler (1793-1867); poljski jevrejin, moler, sitni trgovac i fotograf
5. An. Risenberg / An. Risenberg ili Rosenberg?
6. Phi. Herschl / Fi. Heršl
7. Mar. Fisher / Mar. Fišer
8. Par. Trezler / Par. Trecler
9. Moj. Ofenhaimin / Mojsije Ofenhajm
10. Hers. Fischer / Hers. Fišer
11. Mar. Krausz / Mar. Kraus
12. Nata. Polak / Nata. Poljak
13. Kroner Fodasko / Kroner Fodasko
14. Adam Guttman– vlasnik minimum 2 zemljišta / Adam Gutman
15. Phil. Kohn / Fil. Kon
16. Leop. Krisauer / Leopold Krisauer
17. Jere.  Mentzor / Jer. Mentzor ili Mencer?
18. Leopold Fisher / Leopold Fišer
19. Sam. Fetter / Samuel Feter
20. Sara Dojakova / Sara Dojakova
21. Jacob Vaisz / Jakob Vajs
22. Mojs. Schlesinger / Mojsije Šlesinger
23. Barb. Dits – udovica / Barbara Dic
24. Per. Kepping / Per. Keping
25. Abrah. Naszits / Abraham Nasic ili Nasić?
26. Moy. Schlesinger / Mojsije Šlezinger
27. Nath. Hallerer / Nat. Halerer
28. Sime. Eisenstetter  – vlasnik 2 zemljišta / Simeon Ajzenštetler; osnivač kratke i pomodne trgovine u gradu
29. Isaak Eisenstetter / Isak Ajzenšteter
30. Lazar Ostreicher / Lazar Ostrajher ili Austrijanac
31. Natha. Gutterer / Nat. Guterer
32. Moy. Kukn / Mojsije Kun ili Kon?
33. Helen Putterer / Helen Puterer ili Guterer?
34. Jacob Daits / Jakob Dajč ili Daić?
35. Sala. Eiszler / Solomon Ajzler
36. Abrah. Klein / Abraham Klajn
37. Mar. Klein / Mar. Klajn
38. Bar. Temesvar / Bar. Temišvar
39. Abra. Spitzer / Abraham Špicer
40. Abr. David / Abraham David
41. Eleon. Schvartz / Eleonora Švarc
42. Michael Polyak / Mihailo Poljak
43. Marc. Hertenstein / Mark Hertenštajn
44. Lazar Kepes / Lazar Kepes
45. Samuel Rosenfeld / Samuel Rozenfeld
46. Bernard Kepits / Bernard Kepic
47. Leopoldus Fetter / Leopold Feter; krojač
48. Isacus Perl / Isak Perl
49. Leopold Mentzov / Leopold Mencov ili Mencer?
50. Mendel Kohn / Mendel Kon
51. Isakus Wolf / Isak Volf

Napomene:
- U kurzivu je ime dato onako kako je zapisano u popisu, dok se nakon poprečne crte nalazi moguća srpska transkripcija imena.


Prir. D.V.

недеља, 25. мај 2014.

Vorgići iz Bečkereka / Petrovgrada - kratka istorija porodice

Porodica Vorgić spada među starije rodove u Zrenjaninu, a njen kontinuitet u gradu se može pratiti još od druge polovine XVIII veka. Pre dolaska u Bečkerek porodica je bila u vojničkoj graničarskoj službi u Potiskoj ili Pomoriškoj krajini. Nakon razvojačenja ovih granica 1751. godine prezime Vorgić je zabeleženo u Čurugu 1758. godine, a nešto kasnije i u Opovu u Banatu. Godine 1765. Opovo je uključeno u banatsku vojnu krajina, a porodica Vorgić odlučuje da napusti vojničku neizvesnost i trajno se nastani u Bečkereku. Na vojničku prošlost danas ipak seća slava porodice – Sveti ratnik Georgije (prim. neki delovi porodice kasnije najverovatnije prizećivanjem gube ovu slavu).
Vorgići zajedno sa, prema proceni, oko pedesetak porodica iz Opova nastanjuju se južnom delu Bečkereka, koji će ubrzo dobiti naziv Opovačka varoš ili mahala, u periodu 1769-1772. godine. Ne znamo tačno u kom delu ove mahale su se naselili, ali nam u tome možda mogu pomoći narodni nazivi ulica, koji su korišćeni u gradu u vremenu pre 1879. godine. U delu mahale, poznatom i kao Budžak, postojao je nekada Vorgićev sokak. Taj deo grada je danas znatno izmenjen probijanjem novog toka Begeja, a obuhvatao bi prostor oko ulica Zmaj Jovine i Tamiške.
Najstariji pomen porodice u gradu nalazimo u crkvenom popisu dece uzrasta od 6 do 13 godine iz 1772. godine. U njemu nalazimo starešinu rodonačelnika porodice Jovana Vorgić, koji ima sina Nikifora od 9 godina koji nije išao u školu. Domovni protokol Bečkereka iz 1773. godine nam pruža zato mnogo više podataka. Te godine starešina kuće i dalje je Jovan Vorgić. U njegovoj kući je bilo troje oženjenih muškaraca, jedna udovica i šestoro dece (petoro muških i jedno žensko). Ukupno je bilo 13 duša. Iz ovog protokola vidimo da su već dva Jovanova sina bila oženjena.
Po dolasku u Bečkerek Vorgići se okreću poljoprivredi kao izvoru prihoda, a već početkom XIX veka ih srećemo ponajviše u gornjem delu Opovačke varoši, oko Miletićeve ulice. Ovo udaljavanje od Budžaka i Vorgićevog sokaka nije lako objasniti, jer nam nisu poznate opšte okolnosti. Godine 1828. u gradu je zabeleženo 11 kuća Vorgića. Zapisani su kuće: Andreja, Jevrema, Živka, Time (Timoteja), Ilije, Petra, Save, Jovana, Dimitrija, Aćima i Luke. Vorgići se šire vremenom i na Dolju. Tako se Laza Vorgić doselio 1894. u Dalmatinsku ulicu, a doseljavanja je bilo i u Tomićevoj. Usled veće industrijalizacije poljoprivrede materijalno stanje Vorgića se tokom druge polovine XIX veka drastično popravlja. Pa se tako ratar Pera Vorgić našao u upravnom odboru Srpske štedionice osnovane 1901. godine, koja je osnovana u u domu Srpske Pravoslavne Crkvene Оpštine.
Prvi svetski rat mnogi Vorgići nisu lako primili, posebno zbog činjenice što su trebali da učestvuju u ratu protiv Srba južno od Save i Dunava. Tako je Vojin Vorgić (1892-1982) pokušao samoranjavanje kako bi izbegao mobilizaciju. To ga je samo privremeno spaslo muka, jer je kasnije ipak naknadno mobilisan i poslat na front u Galiciju.
Završetkom rata nastalo je veliko olakšanje, a dobar deo Vorgića uzima učešće u privrednom i društvenom životu grada. Godine 1920. Milan J. Vorgić se javlja kao osnivač i organizator Udruženja srpske ratarske omladine za samoobrazovanje, a iste godine postaje glavni urednik lista Banatski glasnik. Sava Vorgić je pak 1928. godine bio u odboru za podizanje gvozdenog mosta u Bečkereku, koji je trebao da poveže Dolju sa Vašarištem. Posebno se istakao Toša Vorgić 1933. godine koji je bio potpredsednik I srpske zemljoradničke zadruge, a 1938. i član Gradskog veća. U društveno-verskom angažmanu se posebno istakao Đoka Vorgić – Hadžija, jedan od osnivača organizacije Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica, koja je zaslužna za nabavku zvona za manastir Svete Melanije u Petrovgradu. Među drugim Vorgićima koji se ističu kao priložnici crkve bili su i Živa i Anka Vorgić, ktitori Uspenskog hrama u Bečkereku.
Pored svih društvenih aktivnosti Vorgića, na osnovu popisa većih zemljoposednika napravljenog 1938. godine, vidimo da se  većina Vorgića i dalje uspešno bavila zemljoradnjom. Tada su su sa svojim zemljoposedom popisani: Vorgić Dušan (32 kj), Vorgić Živa (37 Kj), Vorgić Jova (37 kj), Vorgić Krsta (26 kj), Vorgić Milan i sin Milan (52 kj), Vorgić Miroslav (35 kj), Vorgić Miša- Mozok (40 kj) i Vorgić Toša (40 kj).
Nisu svi Vorgići bili imućni posednici zemlje. Vojin Vorgić (1892-1982) je bio čistač ulica, da bi kasnije postao beležnik na Žitnom trgu gde se merila roba. U međuratnom periodu javljaju se i oni Vorgići koji stiču visoko obrazovanje. Takav slučaj je sa Radmilom J. Vorgić (1909-1989), koja 1935. godine završava Medicinski fakultet, a u toku rata 1943. specijalizira hirurgiju i tako daje veliki doprinos zdravstvu i ženskoj emancipaciji u gradu. Nakon rata bila je načelnik hiruškog odelenja.
Značajan doprinos Vorgići su dali i Narodno oslobodilačkoj borbi. Godine 1941. Slobodan i Branko Vorgić se spominju kao članovi SKOJ-a. Slobodan je učestvovao je u akciji kidanja telefonskih i  telegrafskih žica na potezu železničke pruge prema Vršcu i Beogradu, a bio je i hapšen tokom racija. Bilo je i onih koji su tokom rata dali život, kao što je slučaj sa Veljkom Ž. Vorgićem, koji u tom trenutku, 1944. godine imao samo 19 godina. Bilo je Vorgića koji su tokom rata bili podvrgnuti raznim represalijama okupatora i njihovih saveznika tokom racija i pretresa domova, što i danas pamte i živo prepričavaju.
Nakon oslobođenja situacija u zemlji i gradu se drastično menja. Veći posednici ostaju bez dobrog dela zemlje usled nacionalizacije, pravoslavna crkva je degradirana, tako da se ona predhodna religiozno-privredna orijentisanost porodice polako gubi. U novom društvenom sistemu Vorgići postaju deo novih zadruga, privrednih samoupravnih organizama, a bivaju i deo kulturnog, sportskog i zdravstvenog života grada.

D.V.

Literatura:
Ur. M. Kosovac, Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine. Sremski Karlovci 1910.
Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Dušan Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka (Istorija naselja i stanovništva), Beograd 1955.
Sreta Pecinjački, Opovo do kraja XVIII i s početka XIX veka, Matica Srpska: Zbornik za društvene nauke br. 39, Novi Sad 1964.
Ur. Todor Malbaški, Zrenjanin, Zrenjanin 1966.
Vuković i Nedeljkov, Rečnik prezimena Šajkaške (XVIII i XIX vek), Novi Sad 1983.
Miloš A. Popović, Versko-Crkveni život Srba u Banatu, Zrenjanin 2001.
Spaso Janjić, Vremeplov, Glas Bolnice br. 22, Zrenjanin 2008/2009.

Ikona Sv. Georgija iz porodice Vorgić
(Oleografija kaširana na platnu u drvenom ramu sa gipsanim ornamentom - Kraj XIX veka)
(nap. iza ikone se tokom Drugog svetskog rata krila slika kralja Petra II)

четвртак, 15. мај 2014.

Misteriozne kule Plankove bašte II

Pripovedajući o istoriji grada i njegovim građevinama već sam jednom zborio o kuli u okviru Crvenog krsta u parku kod Kulturnog centra. U nadi da ću bar malo skrenuti pažnju ljudima, posebno onima iz struke (gde mislim i na Zavod za zaštitu spomenika) i uputim ih na potrebu da se ova kula uključi u zaštićene objekte grada, što je prvi preduslov da se ona sačuva. Prvi put sam pisao o kuli još 2010. godina i od tada se ništa nije promenilo.
            Pišući tada dokazao sam da kula postoji zasigurno još od vremena Franje Planka, gde sam kao gornju granicu njene gradnje naveo vreme oko 1840. godine. Međutim izneo sam sumnju da je ona uopšte mogla nastati tada, jer sam način gradnje ne odgovara tom vremenu, a da ne kažem da se romantizam u arhitekturi na ovim prostorima javlja tek nakon 1850. Pa se ni stilski ona ne može uklopiti u vreme nastanka nešto pre ili oko 1840. Na taj način sam izneo pretpostavku da ona potiče iz ranijih vremena.
Ona stilski ne može pripadati ni periodu baroka i klasicizma, ali ni etnografskom nasleđu grada i regiona, koji je dominira u periodu između 1740-1850. Zato njeno poreklo treba tražiti u starijem nasleđu, koje nažalost u gradu nije sačuvano. Poslednji ostaci građevina iz vremena vladavine Turske nestali su početkom XX veka kada je uklonjen Turski bunar (prim. naziva se turski jer potiče iz turskog perioda, a sagrađen je od strane Srba, jer se nalazio u srpskom predgrađu). Na osnovu sačuvane fotografije vidimo da je ovaj Turski bunar imao testerasto poređane opeke u potkrovnom vencu, kao što ih ima i kula u Plankovoj bašti.
Pošto nema više stilskih paralela sa kojim bi kule mogao uporediti, pokušao sam da pronađem što stariji pisani izvor koji ih spominje, koji bi uspeo da nam objasni njihovo poreklu. U časopisu Javor 1879. godine publikovana je rodoljubiva pesma pod nazivom Priviđenje. Pesmu je priložio nažalost meni nepoznat pesnik koji se potpisao kao Dragaš. Njen početak, koji ću ovde delom priložiti, nam opisuje Bečkerek, sa osvrtom na stare građevine u gradu.

...
A onde, gde je „varmeđa“  sada
Vidi se brdo od staroga grada,
Tu je i crkva sada golema
Kakve i kolke daleko nema.
A treća važna velika zgrada,
Na ovom mestu staroga grada,
To vam je „munkač“ kuća prokleta.
Tamnica ljuta zlodeonog sveta.
I sve je ovo na desnom bregu
Kad gledaš dole niz mutnu Begu.
A ona druga, lijeva strana
Ima ostatke  od mostobrana.
I tu imade sve i svašta,
Tu je i ona „Plankova bašta“,
Kuda imućni i besni hode
Da prazno vreme prazno provode.

Tu ima šume, i ima staze
Kojima ljudi jednako gaze
Gaze ih Nemci, gaze Evreji,
Gaze pilati i fariseji,
Gaze Mađari, gaze i gaze Raci
Gaze imućni, gaze žebraci.
A niko ne zna, niti ko haje,
Da je ta zemlja, na koju staje,
Topljena krvlju, - oh krvlju rackom,
Krvlju viteškom, krvlju junačkom!
...

U nastavku pesme piscu Dragašu, dok sedi na klupi u parku, javljaju se sene starih srpskih despota i kneževa koji ga opominju na današnji duh naroda.
U priloženom delu poeme vidimo da pisac dobro poznaje istoriju grada. On zna gde se nalazila bečkerečka tvrđava – stari grad, poznaje istoriju tamnice Munkač, tako da možemo reči da je njegovo svedočastvo relativno pouzdan izvor. Ono što je za nas interesantno u ovom slučaju jeste vezivanje „Plankove bašte“ za srpsko oslobađanje od Turaka. Da li je ono plod predanja, istorijskih izvora, ili nečeg trećeg, danas je teško reći. Za nas je zanimljivije to što on spominje u svom obraćanju kod Plankove bašte mostobran.
Mostobrani predstavljaju prostor koji zaposeda vojska koja brani prelaz preko reke, u ovom slučaju u pitanju je jedna vrsta predstraže pred tvrđavom. Još je interesantnije to što se u blizini „Plankove bašte“ stvarno nekada nalazio južni most kojim se ulazilo u bečkerečko utvrđenje, a što je potvrđeno mapama sa kraja XVII veka. U trenutku pisanja teksta prostor oko Kulturnog centra je u potpunosti urbanizovan i izgrađen, a mostobran za pisca Dragaša može biti samo ono što mi danas zovemo Kule u Plankovoj bašti.
Ovo svedočanstvo pisca Dragaša je dragoceno za dalja istraživanja ovog lokaliteta. Sad već dosta stvari upućuje da je reč o starom kultom mestu, koje treba sačuvati i obnoviti, dok stručnjaci ne kažu poslednju reč. Pobornik sam teorije da su kule starije od sredine XVIII veka, jer mi je teško čak i da poverujem da je Franja Plank hteo u centru grada da gaji orlove.
Za Dragaša Plankova bašta je bila „svećeno mesto“, za nas je danas Narkić-parkić, a ja ću verovatno 2018. godine pisati novi tekst u nadi da će ga neko pročitati i uraditi nešto po pitanju Kule iz Plankove bašte.

D.V.

P.S.
Prema preliminarnim istraživanjima iza imena Dragaš, koji je potpisnik pоеме Priviđenje moguće da se krije Jovan Dragašević (1836-1915). On je bio počasni general, vojni geograf, profesor uporedne geografije i etnografije na Velikoj školi u Beogradu, redovni član Društva srpske slovesnosti i počasni član Srpske kraljevske akademije. Bavio se pisanjem (Vojnička stilistika, Načela vojne geografije, Carica jelena i dr) a poznat je i po svom pozorišnom komadu Smrt Ajduk-Veljkova (1861). Bio urednik listova Vojin, Ratnik i Dardanija као i saradnik časopisa Javor.
Ako se ispostavi da se on stvarno krije iza ovog teksta, onda iznesene tvrdnje u poemi dobijaju još veću snagu, jer je reč o velikom intelektualcu i znalcu.

Odabrana literatura:
Štampa:
Dragaš, Priviđenje, Časopis Javor: List za zabavu, pouku, i književnost br. 33 (Novi Sad, 26.08.1879)
Ur.  Aleksandar M. Stanojlović,  Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Intenet:
Plankova bašta (Zrikipedia)

Dve kratke vesti iz Bečkereka (1873)

"Temišvarske novine javljaju, da je nepogoda po Banatu načinila mnogo štete. U Turskom Bečeju provalio se oblak, u Bečkereku udario grom u jednu kuću, u Kumanima je oluja obarala kuće i čupala drva iz korena..."
Izvor: Glas Naroda: Lista za narodne stvari, privredu, pouku i zabavu, Godina III br. 19. (Novi Sad, 13. maj 1873)

"Nije tako davno kako su u Bečkereku u Banatu sahranili Srbina starca od 115 godina. Zaista retke godine!"
Izvor: Glas Naroda: Lista za narodne stvari, privredu, pouku i zabavu, Godina III br. 44. (Novi Sad, 4. novembar 1873)



недеља, 11. мај 2014.

Aleksandar Sekulić, bečkerečki slikar (1877-1942) II deo

Likovno stvaralaštvo
Delo Aleksandra Sekulića danas je dobrim delom sačuvano u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Jedan deo slika je propao za vreme Prvog svetskog rata u Bečkereku, neka dela su verovatno ostala u Nemačkoj, a pojedinim slikama kao što su one sa Prve jugoslovenske izložbe se još uvek nije ušlo u trag. Ipak ono što je ostalo sačuvano je sasvim dovoljno da uvidimo prave domete Sekulićevog slikarstva. Ako zanemarimo prve studije i crteže rađene ugljenom, olovkom i tušem njegovu zaostavštinu možemo podeliti po tematskim celinama. Sekulić je najviše radio aktove i kompozicije, te nešto portreta i pejzaža. Ovo su reči njegovog savremenika iz 1929. godine, i njima ćemo se voditi.
            Veći deo sačuvanih portreta pripada prvoj Sekulićevoj fazi dok je još uvek bio na studijama u Minhenu (1900-1906). U ovoj fazi dominira uticaj minhenskog realizma čija je centralna figura bio Vilhelm Lajbl, koji umire ubrzo po dolasku Sekulića u Minhen. Uticaj Lajbla na ovu grupu Sekulićevih ženskih portreta je i više nego jasan. Ako uporedimo Sekulićevu „Ženu sa ružom“ sa Lajblovim portretom tetke videćemo identične izranjanje lika iz crne površine, odnose svetlo tamnih površina i identičan položaj ruku koje drže cvet. Slične uticaje vidimo i na Sekulićevom portretu starice u profilu, ali na ovoj slici više dominira ona prividna nezavršenost slike i sloboda izraza koju srećemo na Lajblovom portretu „Tajni savetnik Siger“. Doduše, ovaj momenat je karakterističan za brojne minhenske đake. Iako pomalo zakasnelo u kvalitetu radova Sekulić ne odudara od svog uzora i predhodnika. Jedan portret se izdvaja iz ove grupe jer je najverovatnije iz Sekulićeve poznije faze. Ovaj portret sa predstavom moguće Romkinje nosi slobodnije poteze četkice i bogatiji kolorit, kao i snažnije karakterne crte portretisane.
            Na Prvoj jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1904. godine Sekulić je izloži dva pejzaža. Za razliku od portreta, pejzaži Aleksandra Sekulića su nam poznati samo iz onovremenog opisa: "Dva pejzaža Sekulićeva su iznenadila, naročito onaj levo: sivo, oblačno nebo, široko zeleno polje puno senki od oblaka i puno skrivenog sunca u pozadini dva-tri crvena seoska krova. Ta slika je najbolji pejzaž na izložbi. Ta dva pejzaža je otkupio kralj Petar I.". I pored vidnog uspeha koji je ostvario sa svojim pejzažima Aleksandru Sekuliću oni ipak nisu bili glavna preokupacija.
            Najveći broj sačuvanih radova (oko dvadeset) predstavljaju aktovi. Oni se u Sekulićevom stvaralaštvu javljaju dominantno verovatno pred kraj studija. Iako se aktovi u ovom obimu retko mogu videti kod Sekulićevih domaćih savremenika, kod njega postaju jedna od glavnih tema. Odlikuje ih siguran crtež , smisao za proporciju što je svakako posledica i više nego kvalitetnog školovanja. Mada aktovi nemaju dovoljno atmosfere, jer je prostor jedva naglašen, oni deluju kao neki daleki odjek traganja za iskonskom ogoljenošću ljudskog tela, intimizmom i istraživanju zamrznutog pokreta. Ovi momenti su posebno vidljivi u muškim poluaktovima čoveka sa čalmom. Sekulić je bio na tragu sličnog  istraživanja na kome radio francuski slikar Edgar Dega (1834-1917) u svojim studijama žene koja se kupa.
            Aleksandar Sekulić je  pokušao da se okuša i u crkvenoj umetnosti, ali je do danas poznat samo jedan njegov rad. U pitanju je ikona Sv. Save srpskog iz Vaznesenske crkve na arhijerejskom tronu u Subotici. Ovu ikonu slikanu pomalo suvo i realistički uradio je 1910. godine, a hramu je poklonio njegov stric Stevan Sekulić. Moguće da ovaj rad ima veze sa Ostojićevom zadužbinom iz Subotice čiju potporu je imao Aleksandar Sekulić tokom studija. Nakon završenih studija i povratka u Bečkerek Sekulić je bio angažovan na izradi zidnih dekoracija za Uspenski hram 1924. godine. Ovaj trenutak u njegovom životu nije u potpunosti rasvetljen. Do saradnje ili nije došlo ili je njegovo angažovanje obuhvatalo samo slikanu ornamentiku, jer su zidne slike sa religioznom tematikom monografijom grada iz 1938. pripisane slikaru Milivoju Dejanoviću, koji ih je oslikao 1928. Nije u potpunosti rasvetljeno ni njegovo učešće prilikom restauracije Češljarevog ikonostasa u Mokrinu (1927-1929).
            Ovaj kratak pregled likovne delatnosti Aleksandra Sekulića pruža nam uvid ne samo u njegov rad već i karakter ličnosti. Rastrzan često nemaštinom nije pravio kompromise i bio je dosledan sebi i svom radu. Nepretenciozan u svom delovanju bio je razapet između provincijskog Bečkereka i kosmopolitskog Minhena, a kako se čini nije bio imun ni na uticaje južnoslovenskih umetničkih dešavanja, gde se Beograd polako isticao kao novi kulturni centar. Ipak Minhen je bio u likovnom smislu njegov glavni uzor, koji će ga pratiti ceo život. Njegov minhenski realizam jeste pravio sitne korake u pravcu simbolizma, kao što je slučaj na slici „Akt žene sa paunom“ i snažnim crvenim površinama na poluaktu čoveka sa čalmom. Radio je i pod uticajem secesije što je vidljivo na njegovim aktovima koji imaju plošan i jedva definisan prostor ili kod slučaja dekorativne materijalizacije oglavlja starice. Tokom vremena njegova paleta je samo delimično rasvetljena, a kolorit delimično obogaćen, ali zato potezi dobijaju novu snagu. Oni svojom paralenošću omeđuju formu kojoj je Sekulić težio, i daju novu materijalizaciju ljudskom telu i tkanini. Karakterizacija ličnosti nije previše istaknuta u radovima, jer je na to uticala univerzalna vrednost kojoj je težio, ali i lični temperament, pa tako likovi nose dozu epatije, melanholije, i pogled koji se gubi u daljini. Ovaj utisak bolećivosti likova možemo pripisati i uticaju secesije. Međutim kada je želeo da izrazi snažnu emociju umeo je to jako dobro, kao što je slučaj sa zagonetnim osmehom  „Žene sa ružom“ . U karakter ličnosti portretisanih uspeo je da utka i određenu deskriptivnost kao što je slučaj sa portretom Romkinje, koja kao da želi nešto da nam kaže.
Svojim radom Aleksandar Sekulić je utkao put ka moderni koja će obeležiti srpsku umetnost u međuratnom periodu, a slikarka Nadežda Petrović (1873-1915) ga je uvrstila u naraštaj koji nosi nešto novo i više od njegovih predhodnika.

D.V.

Literatura:
Knjige
V.P, Aleksandar Sekulić, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Tom 4, Zagreb 1929.
Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978.
Miloš A. Popović, Versko-Crkveni život Srba u Banatu, Zrenjanin 2001.
Jovan Sekulić, Minhenska škola i srpsko slikarstvo, Beograd 2002.
Olivera Skoko, Majstori banatskog slikarstva od XVIII do XX veka, Beograd 2011.
Periodika
Letopis matice srpske, br. 204, Novi Sad 1900.
Srpski književni glasnik br. 90 (XIII,4), Beograd 1904.
Zbornik matice srpske: Serija društvenih nauka br. 7-11, Novi Sad 1951.
Miroslava Pudar, Monumentalno slikanje tela, List Danas (19.04.2008)
Jasna Jovanov, Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović, Politikin Zabavnik  (br. 3024, 28. 5. 2010.)
Izvori:
Legat Aleksandra Sekulića, Narodni muzej Zrenjanin.
Internet:
Narodni muzej Zrenjanin (Zrikipedia)
Srpska pravoslavna crkva Sv. Vaznesenja Gospodenjeg u Subotici, na:
http://rs.heritage-su.org.rs/index.php/subotica/24-kulturna-dobra/suboticaext/38-srpska-pravoslavna-crkva-sv-vaznesenja-gospodnjeg
A. Sekulić, Akt žene sa paunom,1904-1918. (NM Zrenjanin)





субота, 10. мај 2014.

Aleksandar Sekulić, bečkerečki slikar (1877-1942) I deo


...Nepoznajući i nerazumevajući dovoljno njegov život i rad bili smo skloni da ga nazivamo duševnim bolesnikom, samotnjakom, neostvarenim umetnikom... Međutim, njegov rad i talenat nas je uvek privlačio, kao što i danas čini, a reči je danas teško povući...

...Čitajući razne natpise o ovom vrsnom slikaru uvek sam ostao zatečen nejasnošću informacija koje su interpretirane. Tako sam primera radi čitao da se Aleksandar Sekulić iz Minhena vratio 1919, ali i 1922, pa onda 1923, i konačno 1924. Svakako da neke stvari treba pretpostaviti ako ne postoje jasni izvori, ali što u ovom slučaju kada postoji nekoliko prvorazrednih izvora, kao što je slučaj sa podatkom iz monografije grada u čijem pisanju je i sam Sekulić učestvovao...

...Iz potrebe da sastavim jasnu biografiju Aleksandra Sekulića i vrednujem njegov rad nastao je ovaj tekst, svakako ne idealan, ali u ovom trenutku dovoljan...

Biografija
Aleksandar Sekulić je rođen u Bečkereku 1877. Godine. Otac mu je bio ćurčija (krznar). Osnovnu školu i četiri razreda srednje je završio u Bečkereku. Srednju građansku školu je završio 1895. sa dobrim uspehom. Sa prvim slikarskim poukama iste godine upisuje Kraljevsku umetničko-zanatsku školu u Budimpešti. Za školovanje mu je odobrena stipendija Matice srpske iz fonda Hristifora Šifmana. Iz ove zadužbine mu je za školsku 1897/8. isplaćeno 300 forinti. Nakon pet godina boravka u Budimpešti i završene škole za vrlo dobrim uspehom bio je spreman da ode korak dalje.
Srpski slikari tog vremena su odlazili na školovanje u Minhen više negoli u Beč, pa njegova odluka da nastavi školovanje u Nemačkoj svakako nije čudna. Opet dobija stipendiju Matice Srpske, ali ovog puta iz fonda Gavre Romanovića, i sa preporukom poznatog slikara Uroša Predića (1857-1953) u iznosu od 1000 kruna. Uz preporuku priložio je i uverenje o lošem materijalnom stanju. Sa 23 godine 22. Oktobra 1900. upisuje Minhensku akademiju u klasi Natur kod profesora G. Hakla (1843-1926). Međutim, 1903. godine zadesilo ga je ukidanje stipendije od strane Matice srpske. Usled teškog materijalnog stanja, jer je rano ostao bez roditelja, sve se češće obraća stričevima Stevanu i Vasi Sekuliću za novčanu pomoć.
Godine 1904. vraća se u Bečkerek gde u sali građanske škole otvara samostalnu izložbu svojih minhenskih radova. Poznanstvo sa jugoslovenskim slikarima iz Minhena otvara mu vrata Prve jugoslovenske izložbe održane iste godine u Beogradu. Sekulić tom prilikom izlaže u odelenju namenjenom studentima akademija i škola, a među 39 prodatih slika srpskih autora našle su se i dve njegove slike. Nakon ovih uspeha vraća se u Minhen gde završava akademiju 1906. godine. U jednom periodu on ponovo uspeva da dobije novčanu potporu iz fonda veleposednika Jovana Ostojića iz Subotice, koja je poznata i pod nazivom Ostojićeva zadužbina. Najverovatnije se to zbilo pre završetka akademije u Minhenu.
            Posle završene akademije Sekulić ne razmišlja o povratku u Bečkerek, ali ostaje u bliskom kontaktu sa drugim slikarima sa ovih prostora. Godine 1907. učestvuje u osnivanju Srpskog umetničkog udruženja u Beogradu, čini su članovi brojni minhenski đaci koje je Sekulić sigurno poznavao još sa studija, kao što su Nadežda Petrović, Milan Milovanović, Paško Vučetić i drugi. Ako je tačna informacija da su na izložbi ovog društva u osnovnoj školi kod saborne crkve 1908. godine u Beogradu učestvovali svi članovi društva, onda možemo verovati da su se na njoj verovatno našli i radovi Aleksandra Sekulića. Pored ovog udruženja Aleksandar Sekulić je bio uključen i u rad srpskog akademskog društva Srbadija u Minhenu.
            Prilikom osnivanja umetničkog udruženja u Beogradu 1907. kao mesto boravka Aleksandra Sekulića označen je grad Drezden. Ovaj podatak deluje prilično zbunjujuće jer nema bližih podataka o razlozima njegovog boravka u Drezdenu. Još je interesantnije što sve do 1918. godine nemamo pravih podataka o njegovom životu i kretanju. Iz ovog pomalo mračnog perioda njegovog života pred veliki rat imamo podatak da je radio studije za velike kompozicije, ali ne znamo sa kojim ciljem. Možemo pretpostaviti da život u Nemačkoj za Sekulića u to vreme sigurno nije bio lak posebno ako tome dodamo i nesporne uticaje  Prvog svetskog rata.
            Ubrzo po završetku rata 1918. Sekulić trajno napušta Nemačku i vraća se u rodni grad, koji je tada postaje deo nove jugoslovenske države. Posle 11 godina usavršavanja on je postao najobrazovaniji slikar u gradu i šire. U grad je došao sa velikim optimizmom, ali i idejama. Međutim, prva neprijatna stvar koja ga je sačekala bila je propast svih njegovih slika, koje je lagerovao u Bečkereku, za vreme boravka u Nemačkoj. Ne znamo razloge propasti ovih slika, ali znamo da se to desilo za vreme Prvog svetskog rata i neposredno nakon njega. Dugo još vremena Sekulić će pokušavati da spase preostale slike i da ih restaurira.
Po dolasku, jedna od ideja, bila mu je i da otvori svoju slikarsku školu u Bečkereku, ali nažalost u tome nije uspeo. Nakon ovih prvih neprijatnosti okrenuo se pravoslavnoj crkvi kako bi sebi omogućio stabilan izvor finansiranja. Ova saradnja izgleda nije tekla glatko a njegova uloga prilikom slikanja zidnih slika i restauracije ikonostasa u crkvama u Mokrinu i Zrenjaninu tokom perioda 1924-1929. nije u potpunosti rasvetljena. Sve ovo je uticalo da se Aleksandar Sekulić povuče iz javnog života i ostane van tokova umetničkih dešavanja, kako u gradu, tako i šire.
Aleksandar Sekulić ipak nije prekinuo kontakte sa svojim minhenskim kolegama, što možemo videti iz prepiske koju je imao sa Helenom Valdec, ženom skulptora Rudolfa Valdeca (1872-1929) i autora bečkerečkog spomenika Kralja Petra I (1924-1928). Ova srdačna prepiska u vidu više desetina pisama nastala je nakon smrti skulptora. Nije nam jasno da li je drugovanje Rudolfa Valdeca intenzivirano još prilikom studija u Minhenu, jer je Valdec upisao akademiju sedam godina pre Sekulića, ili se to desilo,što je verovatnije,  za vreme podizanja spomenika u Bečkereku. Svakako iz nje možemo videli da je Rudolf imao dobro mišljenje o Sekuliću, i kako Helena piše: „Mnogo mi je pripovedao o vama, samo lepo...“.
Septembra 1935. Aleksandar Sekulić postaje kustos gradskog muzeja u Petrovgradu. Njegov rad u muzeju će obeležiti brojni finansijski i organizacioni problemi u ovoj instituciji, koji će kulminirati Sekulićevim sukobom sa lokalnim moćnicima, koji mu donose otkaz marta 1940. godine. U vreme dok je radio u muzeju napisao je korektan tekst pod nazivom „Gradski muzej“ za monografiju grada iz 1938. godine.
Aleksandar Sekulić umire 1942. godine, a odlukom okupacijskog suda njegova zaostavština je pohranjena u današnjem Narodnom muzeju u Zrenjaninu.

D.V.
P.S. Literatura će biti data na kraju drugog dela.
A. Sekulić, Portret starice, 1900-1906. (NM Zrenjanin)







Dva grafička priloga биографијама slikara J. Popovića i J. Gojgnera

Ilustraciju za knjigu Gavrila Kovačevića Vijenac celo mudrenija i spomen čustvitelnei črezovičajne ljubavi Adelaide alpske pastirke izdatu u Budimu 1828. godine. Natpis: Risovao i rezao Eftimije Popović u Beču 1828.
















Ilustraciju za Srpsko-narodni veliko-bečkerečki kalendar za godinu 1869. U donjem desnom natpis: Goigner.
Hvala redakciji Zrikipedije na digitalizovanju ovog priloga. http://zrikipedia.com/

понедељак, 21. април 2014.

Nekoliko kratkih zapisa o Tatarima u Bečkereku (1597,1598,1698)

Usled čestih borbi sa Evropljanima turski pogranični garnizoni često su bili pražnjeni, pa su pukotine u odbrani često popunjavali južnoslovenskim plaćenicima ili savezničkim Tatarima. Na pražnjenje lokalnog garnizona u Bečkereku je svakako uticao banatski ustanak iz 1594. godine. Prvi zapis o Tatarima u Bečkereku nam govori da je 1597. godine u garnizonu bilo 30 tatarskih konjanika i 50 pešaka.

Gábor Kármán, Lovro Kunčević, The European Tributary States of the Ottoman Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries, Brill 2013, str 290.

            Drugi i mnogo značajniji za istoriju grada jeste dolazak krimskog kana Gazi II Geraia (1551–1607) 30. avgusta 1598. u Bečkerek, vakuf fondaciju Mehmed paše Sokolovića, tokom Dugog rata. Turska vojska je u gradu čekala 45 dana pojačanje sa kanom na čelu, kako bi nastavila dalje napredovanje. Nakon svečanog dočeka kana u Bečkereku održano je savetovanje u kom pravcu treba da napreduje tursko-tatarska vojska. Savetovnju su pored kana učestvovali Saturdži Mehmed paša iz Pančeva, begovi, janičari, kao i predstavnici vakufa. Od tri moguća pravca (prema Lipi, Lugošu ili Velikom Varadinu) odlučeno je da se krene prema (danas Arad), koji je opsednut nakon predhodnog osvajanja Čanada.

Joseph de Hammer, Histoire de l'Empire Ottoman, Volume 6, Paris 1836. str. 345.
Feridun Emecen, Osmanli Klasik Çağinda Savaş, Istanbul 2014.

            Nakon sto godina, u vreme Velikog rata kada su vođene borbe za oslobađanje Banata od Turaka, Tatari se u vezi sa Bečkerekom ponovo javljaju u istorijskim zapisima. Dolaskom vojske Ežena Savojskog (1663-1736) u Banat borbe u neposrednoj blizini Bečkereka su se ponovo rasplamsale. Grupa od hiljadu Tatara je izvršila iznenadni napad, u leto 1698. godine na lager-magacin za snabdevanje austrijske vojske u Bečkereku. Pritom su zarobili 400 ljudi i sa plenom se uputila ka Temišvaru, koji je u to vreme bio pod opsadom. U borbama je ranjen i zarobljen sin palatinusa i vojnog stratega Pavla Esterhazija.

Joseph von Hammer, Geschichte des osmanischen Reiches, Pest 1830. str 651.
M. de Hammer, Histoire de l'Empire ottoman,Volume 3, Paris 1844. str. 279-280.

            O pohodu Tatara Banatom jedan kaluđer iz Čanada 1687. ostavio je zapis: Togda behu Tatari naišli i pleniše Arad i ostala Vlaška biva zapustenija. Uvi togda tuga hrišćanskom rodu? Robče beše groš, a i po pola. Svakako da iskustva i kontakti Srba sa Tatarima tokom ratnih sukoba nisu bila laka i jednostavna, a u sećanjima su ostala duboko urezana.

Dušan J. Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka, Beograd 1955. str 46.

















Tatarski kan Gazi II Gerai