Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

петак, 22. март 2019.

Реч-две о Ћуприји

У уторак 26.03.2019. са почетком у 19 часова у Малом салону Народног музеја Зрењанин (у оквиру изложбе Наша Вукица 1919–1969–2019) одржаће се јавна дискусија под називом Реч-две о Ћуприји, поводом педесетогодишњице рушења градског симбола. Том приликом биће изнет историјат Великог моста који је демонтиран у пролеће 1969, након чега ће бити уприличен разговор са посетиоцима. О мосту и урбанистичкој целини у коме се он налазио ће говорити аутори изложбе Наша Вукица, Дејан Воргић и Филип Крчмар, као и представник Завода за заштиту споменика културе Зрењанин, Бојан Којичић.

среда, 27. фебруар 2019.

Izložba "Naša Vukica: 1919 - 1969 - 2019"



U sredu, 6. marta, u Malom salonu Narodnog muzeja Zrenjanin u 19.00 časova biće otvorena izložba pod nazivom „Naša Vukica”, posvećena Vukosavi Vukici Popović, istoričarki umetnosti, dugogodišnjem kustosu Umetničkog odeljenja i beskompromisnom borcu za kulturno-istorijsko nasleđe Zrenjanina.

Izložbom se obeležava trostruki jubilej: stogodišnjica Vukičinog rođenja (1919–2019); pedesetogodišnjica njene izložbe Velikobečkerečki slikarski ateljei, koja je postavila nove standarde u lokalnoj muzeološkoj praksi; te naposletku, pedesetogodišnjica rušenja Bečkerečke ćuprije, kojoj se Vukica hrabro suprotstavila, pružajući otpor gradskim vlastima i  stavljajući sebe u središte jedne od najvećih afera u posleratnom Zrenjaninu.

Za dve decenije rada u Narodnom muzeju Zrenjanin (1960–1980), Vukica Popović ugradila je sebe u temelje ove ustanove svojim naučno-istraživačkim i stručnim radom. Priredila je preko stotinu likovnih izložbi, objavila isto toliko priloga u relevantnim naučnim i stručnim časopisima, aktivno radila na dokumentovanju, istraživanju i popularizaciji kulturno-istorijskog nasleđa Zrenjanina i Banata. U više navrata boravila je na specijalizaciji i usavršavanju u Rumuniji, gde je istraživala srpske spomenike i o njima pred kraj života objavila prigodnu monografiju. Za rad na polju muzeologije i zaštite kulturnog nasleđa u više navrata je i nagrađivana: Oktobarskom nagradom Zrenjanina, Poveljom Društva muzejskih radnika Jugoslavije, Diplomom Galerije Matice grpske, nagradom Srpski vitez itd. Preminula je u Zrenjaninu 1998. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Autori izložbe su kustosi Dejan Vorgić i Filip Krčmar.

Izložba će biti otvorena do 20. aprila.

недеља, 10. фебруар 2019.

Parno kupatilo

Nekoliko vekova nakon što je Mehmed-paša Sokolović podigao prvo javno parno kupatilo u ondašnjem Bečkereku, Franja Plank obnavlja ideju kupatila otvorenog za publiku na svom posedu. Avgusta meseca 1836, on izveštava grad da je izgradio „kupatilo sa više kada“ i da mu je potreban kredit zarad podizanja zgrade Kasine. Naredni podatak o postojanju ovakvog objekta imamo iz 1851. godine kada se navodi da u gradu postoji „rusko parno kupatilo“, ali bez drugih bližih podataka o njegovom izgledu i funkciji.
Godine 1860, osnovano je društvo koje podiže novo parno kupatilo ruskog tipa sa tuševima, bаzenima i kadama, na približnom mestu prethodnog u okviru Plankove bašte. Ono je bilo veće u odnosu na ranije, kako bi zadovoljilo tadašnje potrebe grada. Do sredine oktobra iste godine, gradnja je bila završena i deoničarsko društvo je raspisalo licitaciju za njegov najam, što će ostati praksa tokom većeg dela njegovog postojanja. Najčešće se dešavalo da kupatilo bude dato u zakup na jednu ili tri godine.
Od 1868. i tokom 70-ih godina XIX predsednik Skupštine akcionara bio je doktor Leopold Binder, dok je veći deo akcionara bio jevrejske nacionalnosti. Godine 1869. konstatovano je da su građevini neophodne popravke, ali se na njegovu restauraciju i rekonstrukciju čekalo do 1871. godine. Te godine, uz konstataciju da kupatilo blagotvorno utiče na zdravlje Bečkerečana i da su se zahtevi korisnika vremenom uvećali, počinje rekonstrukcija. Određena unapređenja izvođena su i tokom 1872. godine kada je urađen novi bazen. Nakon njegovog otvaranja, parno kupatilo je sredom i petkom popodne bilo rezervisano samo za dame.
Godine 1887, parno kupatilo prelazi u privatno vlasništvo, a nakon Prvog svetskog rata u ruke Gradske uprave. Nova adaptacija kupatila rađena je 1925. godine, kada dobija svoj konačan i delimično osavremenjen izgled, ali sa dozom zaostalog istoricizma. Građevina se nalazila iza severnog krila gradske Kasine i bila je orijentisana svojom dužom stranom paraleleno sa Begejom. Imala je razuđenu osnovu u formi slova T i ulaz od keja. U unutrašnjem dvorištu se nalazio dimnjak povezan na kazan, koji je zagrevao toplu vodu za kade, bazene i tuševe. Tokom tridesetih godina kupatilo je i dalje izdavano u zakup, pa je tako na primer zakupac 1936. godine bio Ćurčin Svetozar.
Nakon Drugog svetskog rata upotreba javnog parnog kupatila polako gubi na značaju. Bazeni su srušeni 1959. godine, a o njemu se od 1962. godine brine preduzeće „Gradska čistoća“. Godine 1966. kupatilo raspolaže sa svega 19 kada i 20 tuševa. Posetioci su u to vreme mogli iznajmiti sapun, peškir i fen, ali je većina ljudi ipak sušila kosu nad starom pećkom. Tokom 60-ih godina 20. veka, pa sve do njegovog kraja,  u okviru parnog kupatila radio je i frizerski salon. Kupatilo je zahvatio požar januara 1973. godine u kome je stradao Dom mladosti (Kasina), da bi neposredno nakon ovog događaja bilo i razgrađeno.

D.V.

петак, 28. септембар 2018.

Novi tragovi – stari fragmenti

Tokom septembra meseca tim Narodnog muzeja Zrenjanin u sastavu arheolog Aleksandar Šalamon i istoričar umetnosti Dejan Vorgić izlazili su u dva maha na teren kako bi ispratili radove koji su izvođeni na lokalitetu „Stara pijaca“ u zaleđu građevinskog kompleksa Opštine. Kopanje od strane radnika na tom potezu izvedeno je u vidu uzdužnog rova, širine 1 m i dubine oko 90 cm. Ispuna rova u najvećoj meri predstavlja nasutu podlogu za asfalt koja je nastala u periodu nakon Drugog svetskog rata, ili se radilo o nivelaciji terena koji je bio predviđen za novija urbanističkih rešenja. Ona je sastavljena većim delom od peska u kombinaciji sa drugim starijim materijalom koji je služio verovatno kao supstrukcija, kao što su ulomci kamena sa nekadašnje kaldrme, opeke iz 19. veka, dok je ispod toga zemlja različitog porekla. Na profilima rova se u pojedinim delovima mogu uočiti različiti ruševinski horizonti i to u potezu severno od ulaza u “Rusku crkvu” (sv. Arhangel Mihailo). U tom složenom i tokom vremena izmešanom materijalu pronađeni su različiti ulomci keramike koji svedoče o burnoj prošlosti našeg grada.

1.
            Najstariji primerci pronađenih fragmenata datiraju iz vremena turske vladavine (16-17. vek), a najmlađi iz 19. veka (slika 1.). U pitanju su delovi posuda, profilisani obodi lonaca, delovi tanjira, ali i jedan fragment deblje zeleno glazirane keramike koja je nekada bila u svostvu crepa. Ovaj crep bio je postavljen na krov Opštine prilikom rekonstrukcije građevine 1885-1887. godine. Jedan deo pronađenog materijala glaziran je zelenom i belom glazurom, a drugi predstavlja sivu keramiku sa primesama peska u strukturi. Usled nedefinisanog arheološkog konteksta, fragmente je teško preciznije datirati bez dalje analize i istraživanja. Pored lokaliteta „Stara pijaca“ analiziran je i površinski sloj dvorišta Opštine. Tom prilikom pronađen je pored ulaza u Gradsku baštu i jedan fragment oboda od keramičke posude (slika 2.), okvirno datiran u srednji vek (do 16. veka). U odnosu na prethodno pomenute delove posuda njegova struktura je grublje izrade. Spoljna površina fragmenta mu je mrko-sive, a unutrašnja nagorelo crne boje.
       Tokom narednog perioda stručnjaci Narodnog muzeja nastaviće rad na analizi tla i strukture užeg gradskog jezgra, kako bi se dobila što bolja slika ovog prostora u prošlosti grada, koja će dovesti do pravog arheološkog rekognosciranja terena i nadamo se novih saznanja.

D.V. & A.Š.
2.

четвртак, 05. април 2018.

ЈАПАНИЗАМ У БАНАТУ: 1869-1969.

16. маја 2018. године у Малом салону Народног музеја Зрењанин у оквиру манифестације Национална недеља музеја биће отворена изложба под називом "Јапанизам у Банату" аутора кустоса- историчара уметности Дејана Воргића. По први пут у виду изложбе публика у Србији имаće прилику да се упозна са термином Јапанизма и његовом уметничком рефлексијом у датом простору.

Народни музеј Зрењанин има дугу традицију чувања и неговања јапанске културе на простору Баната. Након Другог светског рата, када је маја 1945. организована и постављена стална поставка Музеја од стране тадашњег кустоса Лазара Николића и сликара Васе Поморишца, на њој су се између осталог нашли и предмети израђени у Јапану. Много година касније (2005) ово ће бити поновљено захваљујући дугогодишњем вишем кустосу Примењене збирке Милеви Шијаковић. Године 2009. Уметничко одељење Музеја организовало је са великим успехом „Дане јапанске културе“, који су подсетили јавност како на јапанску уметност у прошлости, тако и на њена савремена стремљења. „Јапанизам у Банату“ представља логичан след ове манифестације, а непосредни повод је пре свега обележавање 50 година од потписивања првог и још увек за Србију важећег споразума о културној сарадњи између тадашње ФНР Југославије и Јапана. Ова изложба, са једне стране, има за циљ да презентује покретна културна добра која потичу са простора Јапана, или су пак настала под његовим утицајем, а чувају се у банатским јавним збиркама и приватним колекцијама. Са друге стране, она истражује културне и уметничке везе између Баната и Јапана пре званичног потписивања уговора о културној сарадњи 1968. године.