Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

четвртак, 13. новембар 2014.

Evstatije (Eta) Mihajlović (1802-1888) - juraš i spisatelj srpski

Biografija
Evstatije Mihajlović je rođen 1802. godine u Velikom Bečkereku. Prvobitno je studirao filozofiju u Velikom Varadu (Arad), da bi potom nastavio sa studijama prava u Šarošpataku. Godine 1827. vidimo da je završio prava jer se potpisivao kao svršeni jurista. 1829. dobija zvanje zemaljskog advokata, dok se od 1830. nalazi na mestu gradskog sudije (birova) u Bečkereku. Godine 1837.  bio je kratkotrajno direktor Latinsko-ilirske škole, da bi se već sledeće vratio sudijskom poslu. Tokom 1840. radio je posao varoškog kapetana. Od 1842. godine nosio je titulu senatora, a 1847. joj je dodao i prisjedatelj Torontalske županije. O privatnom životu nemamo mnogo podataka, osim da je bio oženjen i da je ostao udovac (pre 1850. godine).
Tokom revolucije 1848/1849. imao je skromnu, ali ne beznačajnu ulogu. U februaru 1849. godine u oslobođenom Bečkereku je konstituisana  narodna vlada gde je Evstatije imao ulogu savetnika pri odeljenju Prosvetna struka. Zbog napredovanja mađarske vojske ova vlada je morala napustiti Bečkerek i otići u Zemun. Na ovoj funkcije Evstatije Mihajlović je najverovatnije ostao do početka 1850. godine.
Od 1856. godine nosio je titulu savetnika vrhovnog oblasnog (zemaljskog) suda. Pripadajući pravoj gradskoj eliti onog vremena bio je izabran od strane bečkerečkog protopopijata da bude poslanik na Blagoveštenskom saboru u Sremskim Karlovcima 1861. godine. U toku sabora Evstatije je imao veoma aktivnu govorničku ulogu, gde je posebno dolazilo do izražaja njegovo znanje iz oblasti pravnih nauka.
Na osnovu opomene dužnicima koja je publikovana u novosadskom listu Glas Naroda 1872. (23.01) vidimo da je on tada već bio u mirovini tj. penziji i da je boravio u Velikoj Kikindi, gde su mu i publikovane poslednje dve knjige. Oko 1885. Evstatije najverovatnije živi u Budimpešti, gde i umire 1888. godine.
Književni rad
Još kao student Evstatije Mihajlović je pokazao sklonost ka romantičarskoj književnosti ili kako ju je i sam zvao „moralno – romantičeska povjest“. Vrativši se u Bečkerek nakon studija odlučio je napisati svoj prvenac 1826. godine. Knjiga je izdata 1827. godine uz podršku bečkerečkog trgovca Petra Vlahovića i zvala se Cvet nevinosti (Dobrivoj i Aleksandra). Potom je napisao romansiranu biografiju Marka Kraljevića, koja je iste godine izašla na nemačkom jeziku u časopisu Iris. U istom maniru bilo je i njegovo naredno delo, roman Osveta i sudbina (Dragomir župan trebinjski), koje je u dva toma štampano u Pešti 1833. godine. Usled velike popularnosti ovog dela u Beogradu je 1865. godine izašlo drugo izdanje.
Ohrabren uspehom prethodnih pisanija otisnuo se u oblast istorije sa knjigom Iliri i Srblji (pregled narodnosti starosedioca Ilirika) 1843. godine. Iako je u ovoj knjizi pokazao solidno znanje za ondašnju nauku, ipak se u njoj vodio više romantičnim zanosom a manje naučnim činjenicama. U neku ruku ova studija je negativna reakcija na Ilirski pokret. Knjiga je štampana u oko 1000 primeraka što je za ondašnje pojmove bio prilično visok tiraž. Potom sledi možda i najbolje njegovo delo. U pitanju je knjiga Zdrav razum (razsuždenija o bitiju božijem...) koja je ugledala svetlost dana 1848. godine. Knjiga je interesantno koncipirana u vidu petnaest večeri (odeljaka) koje autor provodi u razgovoru sa verovatno fiktivnim Obradom. Tokom ovih večeri ugodna priča nas vodi kroz teme o stanju duše, životu i smrti, selu i gradu, materijalistima i duhovnicima i dr.
Delo po kome je danas ponajviše poznat Evstatije izašlo je 1863. godine i zvalo se Odbrana jezika srbskog (od izopačivanja i prostačenja i kirilice od vukovice). Sa ovom knjigom svrstao se u kritičare Vuka Karadžića i branitelje tradicionalnog pravopisa, kojih u ono vreme nije bilo malo. Evstatije je poštovao Vukov rad na prikupljanju kulturne građe i jedno vreme 1834. godine bio je u prepisci sa njim, da bi kasnije ipak postao njegov protivnik. On je posebno isticao sličnosti Vukovog prevoda Svetog pisma sa Luterovim, a kao veliki moralista osuđivao je i skaredne izraze. Ova knjiga nije bila kako se obično smatra samo napad na reformatore i Vuka, već i borba građanstva za očuvanje srpskog književnog jezika. Kako sam Evstatije kaže:
...počeše nam krasne i pravilne reči naše izvrtati, i na silu prostačiti, a neke baš sa svim iz jezika izostavljati, i na njihovo mesto nove izmišljati i kovati.
U svojim poslednjim delima kao što su Sujeverije i neverije (1871) i Glas vapijućeg zdravog razuma protiv ateizma (1882) Evstatije Mihajlović je vodio bitku protiv ateizma i sujeverja kroz apologetski filozofski pristup, stavljajuće sebe u ulogu branitelja hrišćanstva, kao što je i ranije to činio u drugim oblastima. Godine 1884. zna se da je sarađivao sa časopisom Glas Istine, koji je izlazio u Novom Sadu, ali nam nisu poznati njegovi napisi iz tog perioda.
Teško je danas reći gde su se tačno udenula njegova pisanija u istoriji srpske književnosti. Tokom XIX veka njegova dela su imala solidnu popularnost. O njoj govore re-izdanja, tiraži, ali i drugi pisani tragovi. Uz njegove knjige stasale su nove generacije nacionalnih pregaoca, pa tako znamo da ga je čitao i Svetozar Marković (1846-1875). Pavle J. Šafarik ga je uvrstio u njegov pregled južnoslovenske literature 1865. godine. Od tada njegovo ime se može naći u brojnim književnim, ali i filozofskim pregledima i raspravama, što svakako nije slučajno. Njegovo delo Cvet nevinosti našlo se čak i u knjizi Koreni moderne srpske fantastike Save Damjanova iz 1988. godine. Ipak, njegov rad, mora se priznati, često je trpeo kritiku, i to od strane ljudi koji nisu voleli romantizam i religiju, niti razumeli vreme u kojem su ta dela nastajala. Tako je na primer u vremenu samoupravljanja (1966) izašla monografija Zrenjanina u kome je data potpuno kontradiktorna kvalifikacija dela Evstatija Mihajlovića. U njoj je istaknuto da njegove knjige u užem smislu nisu umetnička literatura, ali su zato značajne za opštu istoriju književnosti i kulturnu istoriju.

D.V.

Bibliografija:
- Tekstovi
(1827) Lebensbeschreibung des grossen und berühmten Serbischen Helden Marco Kraljewitsch: (Königsohn Marco), Iris, Zeitschrift für Wissen, Kunst und Leben (Ofen) 76/77.
- Knjige
(1827) Cvet nevinosti ili Dobrivoj i Aleksandra, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko
(1833) Osveta i sudbina ili Dragomir župan trebinjski. Čast 1, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko
(1833) Osveta i sudbina ili Dragomir župan trebinjski. Čast 2, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko
(1843) Iliri i Srblji ili Pregled narodnosti starosedioca Ilirika, Novi Sad: Katarina Janković udova
(1848) Zdrav razum ili razsuždenija o bitiju božijem, stanju čovečeskom, duši i njenom besmertiju, Novi Sad: Štamparija Jovana Kaulicija
(1863) Odbrana jezika srbskog od izopačivanja i prostačenja i kirilice od vukovice, Veliki Bečkerek: Štamparija Franca Pavla Plajca
(1871) Sujeverije i neverije sa pretresom i oprovrženjem materijalizma i ateizma iliti Bezbožija, Novi Sad: Srpska narodna zadružna štamparija
(1882) Glas vapijućeg zdravog razuma protiv ateizma iliti bezbožstva sa dokazima da ima boga, ima duše, i ima budućnosti čovečije posle ovozemnog života, Velika Kikinda: Štamparija Jovana Radaka
(1883) Sudbe naroda srbskog sa navodom nepostojanosti stanja kako pojedinih ljudi, tako i pojedinih naroda na ovom svetu, imenito naroda srbskog, Velika Kikinda: Štamparija Jovana Radaka

Odabrana literatura:
Hof- und Staats-Handbuch des Kaiserthumes Österreich vol 5. (1856), Wien.
Đorđević, J. (1861) Radnja Blagoveštenskog sabora naroda srbskog u Sremskim Karlovcima 1861, Novi Sad: Episkopska knjigopečatnica
Šafařík, P. (1865) Geschichte der südslawischen Literatur, Prag: Friedrich Tempsky
Ćelap, L. (1957) Organizacija i osoblje narodne uprave srpske Vojvodine, u: Zbornik za društvene nauke (Novi Sad) 17.
Malbaški, T. (ur.) (1966), Zrenjanin, Zrenjanin: Budućnost.
Stojković, A. (1972) Razvitak filosofije u Srba 1804-1944, Beograd: Slovo Ljubve.
Mošin, V. (prir.) (1987) Dela Vuka Karadžića: Novi Zavjet, Beograd: Prosveta, Nolit.
Nedeljković, D. i Lukić, R. (ur.) (1987) Svetozar Marković: Celokupna dela I, Beograd: Narodna knjiga, Matica srpska, Jedinstvo.
Tutnjević, S. (2007) Srpska nauka o literarnom stvaralaštvu Bosne i Hercegovine, u: Doprinos Srba iz Bosne i Hercegovine nauci i kulturi, Pale: Filozofski fakultet.

понедељак, 10. новембар 2014.

Kako se slika Uroša Predića „Banaćani pred advokatovim vratima“ našla u NM u Zrenjaninu

Zaostavština Uroša Predića danas se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu u vidu legata. Zalaganjem tadašnjeg upravnika Lazara Nikolića ona je stigla u muzej 1954. godine. Međutim, određene Predićeve slike u muzej nisu dospele putem zaostavštine.
            Još kao dete Uroš Predić je dolazio u Veliki Bečkerek sa ocem. Tokom svog plodnog životnog puta često je kratkotrajno boravio u gradu, kako bi odgovorio na različite narudžbine u vidu portreta, ikona i drugih slika. Za naručioce iz Bečkereka/Petrovgrada ovaj vrsni umetnik naslikao je četrdesetak slika. Slike su kupovali imućniji ljudi u gradu (župani, doktori, trgovci, advokati, beležnici i sl) ili su pak naručivane od strane određenih javnih institucija (Županija, Magistrat, Zadružna banka i dr). Uvek velikodušni Uroš Predić često je i poklanjao svoje slike. Tako je 1926. godine poklonio skicu Sv. Jovana svojoj rođaki Naji Moljac iz Bečkereka. Međutim, jedan „poklon“ će Uroš posebno pamtiti zbog nepravde koja mu je učinjena.
            Godine 1938. Uroš Predić naslikao je repliku svoje slike „Banatski seljaci (ili Banaćani) pred advokatovim vratima“ iz 1886. Ova prvobitna slika je poklonjena Udruženju Vojvođana u Beogradu, pa je slikar odlučio da uradi još jednu verziju.
Tokom rata 1944. godine kod Uroša Predića našla se delegacija iz Banatskog muzeja iz Bečkereka (preteča današnjeg Narodnog muzeja) koju su činili tadašnji direktor i bečkerečki nemac dr Prager, Lazar Nikolić iz Botoša i Grbić (svi članovi uprave muzeja). Sa ovom delegacijom Uroš Predić se dogovorio da muzeju preda gore pomenutu sliku, a uprava bi mu se odužila tako što bi mu donela određene namirnice. Nažalost namirnice nikada nisu stigle, a Uroš je ceo događaj opisao kao prevaru. Prešavši preko ovog incidenta, on ga ipak nije zaboravio što je napomenuo u svojim ličnim zapisima, a sliku je kako sam kaže „poklonio Banatskom muzeju“.
Slika „Banaćani pred advokatovim vratima“ je po prispeću u muzej zavedena pod pogrešnim nazivom kao „Rane naših seljaka“ jer je verovatno pokušano da se zametne trag čitavom događaju. Ovaj pogrešan naziv slika nosi i dan danas.
Godine 2005. je u Narodnom muzeju u Zrenjaninu organizovana velika izložba radova Uroša Predića kada je izlagana i ova slika. Tada je propuštena velika prilika da se neke stvari iz prošlosti isprave i ako ništa drugo da se slici vrati originalni naziv koji daje slici pravi smisao i čuva iskreno sećanje na Uroša Predića.

D.V.

Literatura:
Tomandl, M. (1963) Bibliografija i spisak radova Uroša Predića, Zbornik za društvene nauke (Novi Sad) 34: 143-171.
Mihajlović-Radivojević, S.i Knežević, J. (2005) Uroš Predić, Zrenjanin: Narodni muzej Zrenjanin

„Banaćani pred advokatovim vratima“ 1886/1938. (NM Zrenjanin)

петак, 07. новембар 2014.

Račun Dimitrija Nedeljkovića iz 1869.


Račun  za barut iz 1869. godine. Dimitrije Nedeljković je držao trgovinu špeceraja, materijala i mešovite robe u Velikom Bečkereku u periodu 1848-1870.