Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

понедељак, 28. март 2011.

Georgije Popović, moler bečkerečki (1784 - 1847)

Biografija
Slikar Georgije Popović rođen je u Bečkereku 1784. godine. Prva slikarska iskustva stiče u radionici svog oca Teodora, pod čijim snažnim uticajem se i razvija slikarski manir zatvoren u okvirima između ranog i visokog baroka. U njegovom radu ima ostataka ikonopisnih tradicija, nespretnosti u proporcijama i gestovima figura, nedostatka crtačkog kvaliteta, što se osetilo i u radu njegovog oca. Ove nedostatke nadoknađivao je urođenom kolorističkom obdarenošću i određenim ikonografskim novinama, i prava je šteta što se nije uputio, kao njegov mlađi brat, u pravcu Bečke akademije, koja bi obogatila njegov izraz i dala mu potpuni oblik. Međutim, posle smrti oca, morao je završiti započete slikarske poslove i brinuti o majci i mlađoj braći i sestrama, što je u tom trenutku bio veliki teret za mlađahnog Georgija.
Georgije Popović je život proveo u Bečkereku stavljajući svoj rad u službu crkve. Do danas je poznato nekoliko ikonostasa i skupina celivajućih ikona, ali i određeni broj pojedinačnih dela koji nam svedoče o Georgiju kao ozbiljnoj karici u slikarstvu Banata, sve do pojave snažnijih klasicističkih umetničkih strujanja.
Privatni život Georgija za sad nije u potpunosti poznat. Zna se da se dva puta ženio. Prva supruga mu je bila Ekatarina (1793-1825), koja je relativno mlada umrla. Druga žena mu je bila Sofija, iz poznate bečkerečke porodice Georgijević. Nakon smrti Georgija 1847. godine ona mu je podigla nadgrobni spomenik.
U periodu od 1817. do 1838. godine u gradu je zabeležen knjižar i knjigovezac Georgije Popović. On se javlja kao prenumerant više knjiga. Iako nosi isto ime i prezime kao slikar i živi u isto vreme nismo sigurni da je u pitanju ista osoba. Knjigovezac Georgije Popović ima kćer Jefimiju i sina Kostu. Čak i ovaj podatak može nas poneti mišlju da je Georgije mogao dati ime kćeri po svom bratu Jeftimiju.
Slikarska delatnost
Georgijev  otac Teodor potpisuje ugovor o slikanju ikonostasa u parohijskom hramu, u današnjem Novom Kneževcu (1806), ali ga nakon tačno godinu dana stiže smrt, koja ga sprečava da završi započete obaveze. Ikonostas završava njegov sin Georgije i potpisuje Bogorodičin tron (1807), koji je uostalom i prvi njegov samostalni rad. Bliskost likovnog i ikonografskog umeća oca i sina nam otežava pravilnu atribuciju i onemogućava nam da razdvojimo njihove samostalne radove na samom ikonostasu. Sličnosti se pre svega ogledaju u stavovima figura i šematskom oblikovanju likova, ali i lepim osećajem za kolorit (sa velikom upotrebom nežne žute, roze, svetlo zelene). Od posebnog značaja na ovom ikonostasu su scene na soklu. Njihov okvir je lišen barokne prenatrpane ornamentike, a njihova veličina je dala slikaru više slobode. Scene su oslikane više svetovno, sa velikim akcentom na pejzažima, a manje u duhu baroknog kulturnog programa. Na sve četiri kompozicije oblaci su prikazani drugačije i sa velikim smislom, a vidimo i nagoveštaje klasicizma u vidu jednog klasičnog stuba na sceni Susret Marije i Jelisavete.
Prestonim ikonama iz Novom Kneževca izuzetno su bliske ikone Bogorodice i Hrista iz Vranjeva (danas Novi Bečej), okvirno datovane u kraj XVIII i početak XIX veka. Vezuju ih identični stavovi figura i isti ikonografski manir. Pošto su ikone rađene prema predlošcima Teodora Popovića, postavlja se pitanje da li se one mogu pripisati ocu ili sinu. Na vranjevskim ikonama upečatljiv je veći proporcionalni nesklad, pa ih zato možemo pripisati ranim radovima mladog i nedovoljno iskusnog Georgija.
Nakon rada u Kneževcu, Georgije je angažovan na slikanju Bogorodičinog trona (1811) i celivajućih ikona u parohijskom hramu u Čenti, posvećenom svetom Georgiju. Na Bogorodičinom tronu naslikao je Bogorodicu tipa Bezdinska ispod koje je ovaj žitelj bečkerečki ostavio zapis o svom radu. Na tronu, ali i celivajućim ikonama vidimo sve one kompozicije i ikonografske detalje koje će Georgije kasnije primeniti i prilikom rada u parohijskom hramu u Bečkereku, međutim, u nešto lošijoj likovnoj izvedbi. Veza postoji i sa Georgijevim ranijim radovima, što je vidljivo u stavovima figura na celivajućoj ikoni Petra i Pavla i istoimenim kompozicijama na ikonostasu u Kneževcu. Georgije osvežava ustaljenu šemu ikone Bogorodice i u vrhu slika heruvime i anđele koji nose ispisan svitak o njenom nebeskom statusu, što će kasnije ponoviti na još nekoliko ikona.
Najozbiljniji posao u slikarskoj karijeri Georgija Popovića bio je slikanje ikonostasa i celivajućih ikona za parohijski hram posvećen Uspenju Bogorodice u Bečkereku. Svoj potpis Georgije je ostavio na jednoj od celivajućih ikona (Krunisanje Bogorodice), ali i godinu slikanja (1815). Raniji istraživači su opravdano pretpostavljali da je ikonostas rađen pre slikanja celivajućih ikona, pa se u određenoj literaturi mogla pronaći i 1814. kao godina slikanja ikonostasa. Međutim, oko samog ikonostasa postoje brojna nerešena pitanja, kako povodom samog autorstva, tako i povodom drugih stvari. Jedno od pitanja koje se nameće je zbog čega se od završetka drvorezbarskih poslova pa do samog oslikavanja čekalo skoro dvadeset godina. Ovo delimično možemo opravdati katastrofalnim požarom iz 1807. godine, ili smrću molera Dimitrija Popovića 1796. godine, ali je to i pored svega predug period. Mnoga nerešena pitanja mogla bi biti odgonetnuta čišćenjem ikona i skidanjem naknadnih slojeva iz 1928. godine, koji su najupečatljiviji na prestonim ikonama. Upravo na njima vidimo predloške koje je koristio slikar Dimitrije Popović (1738-1796) prilikom slikanja ikonostasa u Međi (1779). Opšti utisak baziran na likovnim aspektima upućuje na Georgija kao autora, u prilog ovome idu sličnosti u rasporedu ikona sa ikonostasom u Novom Kneževcu. Na oba ikonostasa su iznad dveri Marijanske teme (Rođenje, Uspenje i Vavedenje Bogorodice), na bočnim dverima sveti ratnici, a sličnosti su vidljive i u gornjim zonama (ikona Hrist i Samarjanka). U zoni sokla, ispod prestone ikone Hrista, ističe se jedna predstava, retko slikana, Parabola o mudrim i nerazumnim devicama, koja svoje izvore ima u ukrajinskoj grafici XVII veka. Parabole se javljaju pod uticajem ukrajinskih propovedničkih zbornika i uklapaju se u moralizatorsko didaktičke tematike srpskog i evropskog baroka.
Radovima Georgija Popovića pripisuje se i Hristov grob (1821), nezaobilazni deo enterijera baroknih crkava, iz Vranjeva. Na njemu on proširuje uobičajeni slikarski repertoar groba i pored Raspeća i ciklusa stradanja, oslikava Vaskrsenje i dve starozavetne prefiguracije Hristove smrti i Vaskrsenja (Podizanje tučane zmije i Kit izbacuje Jonu).
Određeni broj pojedinačnih radova Georgija Popovića nalazi se u galerijama i muzejima Vojvodine. U Galeriji Matice srpske čuva se ikona Rođenje svetog Jovana.
Pripisivani radovi i nerešena pitanja
                Ikonostas koji je najčešće povezivan sa imenom Georgija Popovića jeste onaj iz rumunske crkve u Ečki. Ovaj ikonostas je potpuno preslikao 1939. godine Menegelo Rodić. Ikonostas nije prvobitno rađen za ovu crkvu, već je zajedno sa tronovima kupljen od srpske crkve u Crepaji. Ikonostas nije potpisan od strane Georgija, ali na njega upućuju, njemu svojstvene, kompozicije  i ikonografija određenih ikona (Krunisanje Bogorodice, Apostola, Proroka i scena na soklu), ali i opšta šema rasporeda ikona. Prema ovoj šemi on je najbliži ikonostasu u varoškom hramu u Bečkereku i zato ga treba datovati u period od 1810. do 1820 godine. Kao i na ikonostasu u Bečkereku tako se i ovde javlja jedna interesantna parabola na soklu. Reč je o sažetoj predstavi sinovljevog povratka u očev dom.
                Pored ovog ikonostasa Georgiju su pripisivane još neke celivajuće ikone iz grada i okoline, kao i ikonostas u Čenti, ali bilo kakva dalja atribucija zahtevala bi opsežnija istraživanja.

D.V.

Odabrana literatura:
Ljubomir Durković-Jakšić, Istorija srpskih biblioteka 1801-1805, Beograd 1963.
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Vukica Popović, Veliki Bečkerek, slikarsko središte u Banatu, ZMSLU 13, Novi Sad 1977.
Miroslav Timotijević, Ikonografija parabola u srpskom baroknom slikarstvu i ukrajinski propovednički zbornici, ZMSLU 26, Novi Sad 1990.
Miroslav Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, Novi Sad 1996.
D. Živanov- R. Kulić, Ikone Banatske eparhije, Novi Sad 2002.

понедељак, 14. март 2011.

Kolonistička katolička crkva u Bečkereku (1758-1865)

Položaj
                Prvobitna crkva posvećena svetom Jovanu Nepomuku, zaštitniku banatskih katolika još od 1727. godine, nalazila se na približno istom mestu kao i današnja. U vreme gradnje crkve trg ispred nje se tek formirao. Tokom druge polovine XVIII veka on je dobio oblik pravougaonika,  potpuno u skladu sa baroknim shvatanjima, ali i potrebama širokog prostora za parade, manifestacije, održavanje pijaca, izvršavanje kazne nad prestupnicima i drugim sadržajima. Sama crkva je orijentisana u pravcu sever-jug.
Istorijat I
Gradnja barokne crkve u gradu je bila uslovljena većim porastom broja katolika u gradu, ali je imala i za cilj stvaranje boljih uslova za nadolazeće koloniste. Gradska kapela nije bila dovoljna da primi veći broj vernika i zato se ubrzo nakon osnivanja nezavisne parohije u gradu 1753. godine pristupilo pripremama za gradnju nove crkve. Prema crkvenom šematizmu pripreme su počele još 1758. godine. Banatska zemaljska administracija iz Temišvara je uputila i zvanični zahtev Beču za gradnju nove crkve, a pregovori o troškovima su trajali sve do marta 1759. godine. Bečka centralna kancelarija odobrila je 2664 guldena i 40 krajcara za početak radova na crkvi, što je kasnije ratifikovala i Marija Terezija. Pomoć u gradnji crkve dali su i lokalni katolički parohijani, ali i pravoslavni Srbi. Radovi očigledno nisu tekli tako glatko, pa je crkva završena tek 1762. godine.
Arhitekta
Projekat nove bečkerečke crkve, kako je zapisano na originalnom planu koji se čuva u Beču, uradio je  Franc Kaduš (Franz Cadusch), graditelj iz Novog Sada 1759. godine.  Moguće je da je ovaj projektant bio poreklom iz poznate graditeljske nemačke porodice iz Brila. Gerhard Kaduš, poznat kao graditelj crkve u Pingsdorfu (Bril), imao je sina Franca Jozefa Kaduša, rođenog 1728. godine. Ovaj graditelj je jedno vreme (1767-1769) bio u službi Adama Fridriha (1708-1779), nadbiskupa Vircburga i Bamberga. Godine 1770. nalazimo ga u Kelnu gde projektuje jednu školu. Prilikom priprema za projektovanje škole priložio je svoju biografiju i kvalifikacije. U ovom dokumentu on se hvali svojim 21-godišnjim iskustvom, a nama je od posebnog značaja podatak da je osam godina radio kao provincijski arhitekta (Provincial-Landbaumeister). Sa velikom verovatnoćom možemo reći da je reč o istom arhitekti koji je projektovao i bečkerečku crkvu. Boravak arhitekata iz udaljenih nemačkih zemalja u Banatu nije bila retkost onog vremena. Primera radi, pravoslavni Vladičanski dvor u Vršcu radili su majstori iz udaljene Pruske (Prajske).
Stilske odlike
Crkva je zamišljena kao jednobrodni hram sa nešto užim delom za oltar prema severu, uz koji je trebala biti mala kapela (sakristija?) sa istočne strane. U zapadnom delu broda bio je hor koji je stajao na dva masivna stuba.  Nad njim se uzdizao visoki zvonik sa baroknom kapom na vrhu. Prilikom obrade fasada postojao je nesklad. Glavna južna fasada je bogato osmišljena, dok su ostale sadržale samo ukrase u vidu pilastara i venaca. Prema projektu predviđeno je bilo po pet polukružno (?) zasvedenih prozora na bočnim stranama. Glavnu fasadu krasi trapezoidan zabat sa volutama, tako karakterističnim za crkve Banata iz druge polovine XVIII veka. U centru zabata je mali nepravilno oblikovani barokni prozorčić. Niže zabata, između pilastara su jedan prozor i dve slepe niše. Crkva ima dosta oblika karakterističnih za sredinu XVIII veka, kao što su ukrasi oko prozora i niša, ali i floralna ornamentika. Građevina je imala sve odlike hramova poznatih u nemačkoj istoriografiji kao banatska kolonistička crkva. Jedna od zanimljivosti koju možemo videti na projektu crkve jeste da je Kaduš pri vrhu zabata predvideo skulpturu svetog Jovana Nepomuka.
Sačuvana je stara fotografija, koja se pripisuje Ištvanu Oldalu, sa izgledom crkve pre njenog rušenja. Na ovoj fotografiji, verovatno najstarijoj sa prikazom grada, primećujemo da su relativno dosledno poštovani oblici koje vidimo na projektu. Nešto skromniji ukras na fasadama je sasvim razumljiv i skoro pravilo, ako se uporede projekti i izvedeni radovi onog vremena. Na fotografiji takođe ne vidimo baroknu kapu, koja je predviđena projektom. Kapa je stradala prilikom udara groma 1840-te godine, kada se toranj zapalio. Pored kape stradala su zvona i sat. Iako je popravka crkve nakon udara groma koštala 2753 forinte i 30 kruna zvonik očigledno nije do kraja sređen. Kada su nabavljena nova zvona, ona su montirana, kao što se vidi na fotografiji, ispred crkve.
Istorija II
                Švapska crkva, kako su je zvali lokalni Srbi, uspela je da preživi katastrofalan požar iz 1807.  godine, kao i druge gradske bogomolje. Najveći broj kuća sazidanih od trošnog materijala i pokrivenih slamom i šindrom nije bio te sreće. Godine 1817. konstatovano je da crkva više nije dovoljna da primi sve vernike, i tražena je dozvola za gradnju nove gradske crkve. Međutim, data je dozvola samo za gradnju sakristije, koja je doduše bila predviđena i prvobitnim projektom, ali izgleda nije bila izvedena. Sakristije su uglavnom služile za čuvanje crkvene riznice, odeždi i ostalih liturgijskih predmeta.
Nakon udara groma crkva više nikada nije povratila raniji sjaj. Vremenom je propadala sve više i više. Komisija koja je pregledala crkvu 1856. godine konstatovala je njeno prilično loše stanje i da ju je nemoguće srediti. Izgleda da su i temelji crkve bili popustili. Crkva je ipak opstala sve do trenutka kada su prikupljena sredstva za gradnju nove. 1865. uklonjeni su i poslednji ostaci ove barokne građevine.

D.V.

Odabrana literatura:
Die neue r. k. Pfarrkirche in Gr. Becskerek und ihre Geschichte, List Wohenblatt (14.7.1866) – ceo članak možete videti na Zrenjanistici
Hugo Rahtgens, Eine Bauschule in Koln 1770, Westdeutsche Zeitschrift fur Geschichte und Kunst, Trier 1908.
Ur.  Aleksandar M. Stanojlović,  Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Swantje Volkmann, Die Architektur des 18. Jahrhundert im Temescher Banat, Heidelberg 2001.
Internet:
Thomas Gunzelmann, Adam Friedrich von Seinsheim als Landschaftsgestalter und Landesplaner, na: www.thomas-gunzelmann.net/dateien/Seinsheim_Bildschirm-72.pdf

недеља, 06. март 2011.

Vulkan-Lehel (verzija 9:1)

Sudbina je htela da jedina fotografija iz fudbalske karijere mog oca bude ona u kojoj je obučen kao golman, iako je to bio jedini put u životu da je branio gol. Beše to negde oko 1955. godine kada je igrao za drugu postavu fudbalskog kluba Vulkan. Golman iz Mužlje nije došao na predstojeću utakmicu, a razlog bi mogao biti upravo protivnički tim - mužljanski Lehel. Pošto u timu nije bilo rezervnog golmana trener je postavio mog tatu na gol. Utakmica je za Vulkan prilično loše počela. U drugom minutu je Lehel izveo brzu kontru, a golman je izašao ispred napadača koji ga je lobovao i poentirao. Vulkan je tada preuzeo inicijativu i utakmicu završio sa više nego ubedljivim rezultatom devet na prema jedan. Tata je ubrzo prešao u prvi tim Vulkana, a kasnije i u Borac...