Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

недеља, 28. октобар 2012.

Odgovor na nagradno pitanje

http://banateka.blogspot.com/2012/01/nagradno-pitanje.html

Jovan Jagodić je bio osumnjičen za misteriozno ubistvo Irme Molnar iz Beograda.

Mali čobanin je otkrio leš Irme (dev. Prešl) Molnar 20. jula 1929. godine na jednoj njivi. Alarmirana je žandarmerija koja je odmah izašla na teren gde je leš pronađen. Dok je još trajao uviđaj naišao je kolima veleposednik (pre I svetskog rata bi rekli plemić) Jovan Jagodić, koji je opazio žandarmeriju na svom posedu. Sišavši sa kola da vidi o čemu se radi upoznao se sa celim slučajem i identifikovao telo ubijene. Početna istraga je donela i prve zaključke. Irma je udavljena kanapom i na konju doneta na mesto, gde je njen leš pronađen. U prvi mah se pomislilo da je ubijena od strane razbojnika (hajduka) jer je nedostajao medaljon koji joj je visio oko vrata, ali detaljnim pregledom tela je utvrđeno da je od sedam njenih džepova na odelu šest prazno a u sedmom su pronađeni novac, ključevi, sapun i perorez. Pošto je telo prebačeno sa mesta zločina ustanovljeno je da je ubica imao dovoljno vremena da pretraži telo i uzme novac, što nije učinjeno, pa je teorija o razbojnicima ubrzo odbačena.
Irma Molnar je bila bogata udovica u 70-tim godinama. Pre I svetskog rata je imala u posedu preko 2000 jutara zemlje u Banatu. Posle rata je prodala deo zemlje i počela da ulaže u nekretnine u Beogradu. Njeno bogatstvo se ubrzo uvećalo i u trenutku smrti je pored više od 400 jutara zemlje u Banatu posedovala i 7 kuća (zgrada?) sa više desetina stanova u Beogradu. Zarađivala je rentiranjem stanova i zelenaškim poslovima. Uzimala je kredite od banaka i onda je po lošijim uslovima isti novac pozajmljivala seljacima u Banatu i trgovcima u Beogradu. Ovaj njen čudni posao je nagnao žandarmeriju da istragu uputi ka njenim dužnicima. 23. jula je uhapšen jedan seljak sa porodicom iz Konaka, koji je Irmi Molnar dugovao veliku svotu novca, jer je ustanovljeno da je on jedan od ljudi koji su je kobnog dana videli živu. Pod istragom se našao i trgovac iz Beograda, koji je upućivao čak i pretnje Irmi zbog neraščišćenih računa. Posle saslušavanja ovog dužnika, koji se dobrovoljno javio policiji, nije se došlo do novih saznanja.
Veleposednik Jovan Jagodić je pokojnicu znao od ranije. Od nje je kupio jedan deo njenog nasledstva i prilikom boravka u Banatu je često obitavala kod njega. Pošto je i on bio jedan od ljudi koji su je poslednji videli živu, kao i zbog toga što je Irmin leš pronađen na njegovoj zemlji, sumnja žandarmerije se polako počela okretati ka njemu. Celu priču su upotpunila i anonimna pisma koja su stigla tužilaštvu u Bečkereku, a koja su optuživala Jovana za ubistvo Irme Molnar. Prvog avgusta je uhapšen Jovan Jagodić zajedno sa služavkom Milkom Žebot i nadzornikom imanja Šandorom Papom. Međutim, Jovan je odmah pušten nakon saslušanja da se brani sa slobode, da bi ponovo bio uhapšen 4. avgusta. Prema pisanju slovenačkih listova, koji su pratili čitav događaj (jer je Irma imala slovenačko poreklo), hapšenje Jovana Jagodića je izazvalo pravu senzaciju u Banatu. Međutim, ako su dužnici imali dobar motiv da uklone Molnarovu, Jovanu Jagodiću i pored svih koincidencija nije se mogao pripisati ni jedan.
Irma Molnar je bila posve čudna osoba. Bila je obrazovana i poznavala je šest jezika. Pored velikog bogatstva ona je živela u maloj bednoj sobici u kojoj su bili samo krevet i stolica, a važila je i za tvrdicu. Prilikom pretresa njenog stana žandarmerija nije skoro ništa pronašla. Među malim brojem ličnih stvari pronađena je štedna knjižica sa svega 37 dinara, ali nisu pronašli nikakve menice i priznanice o njenom „poslovanju“. Među stvarima koje su zbunile žandarmeriju našle su se i dve avijatičarske busole i niko nije uspeo da objasni otkud one ovoj starijoj ženi. Iako se pričalo da Irma Molnar poseduje brojne dragocenosti i starine, pronađen je samo šal Marije Antonete (1755-1793) koji je kupila prilikom boravka u Parizu. Više puta je dobijala sumu čak i od 70000 dinara da ga proda, ali nikada nije pristala.
                Hapšenjima i pretresima žandarmerija nije ništa uradila. Nije bilo priznanja zločina, kao ni novih dokaza. Tako je odlučeno da se 2. septembra svi uhapšeni puste na slobodu: seljak sa porodicom i Jovan Jagodić sa sluškinjom i nadzornikom. Septembra 14. ondašnji listovi prenose da nema napretka u istrazi, ali je zato već počela deoba bogatstva koju je Irma Molnar ostavila za sobom. Rasprava oko deobe će trajati još mesecima, a prema podacima koji su mi bili dostupni ubica Irme Molnar nije nikad pronađen.

D.V.

...pošto nije bilo odgovora nagrada sledi meni.... Ole

Izvor: Listovi Politika, Slovenski narod, Jutro.

субота, 06. октобар 2012.

Kada i gde je nestala bečkerečka tvrđava

O tvrđavi....
Podstaknut natpisom na muralu u Gradskoj bašti zrenjaninske zgrade Opštine u kome se navodi da je bečkerečka tvrđava postojala samo do 1699. godine odlučio sam posetiocima bloga predočiti nekoliko podataka koji bi donekle opovrgli ovu tvrdnju.
Naime, nakon Velikog rata (1683-1699) i Karlovačkog mira dogovoreno je od strane velikih sila da se Banat vrati Turskoj, ali je jedan od uslova bio i da se tvrđava u Bečkereku razruši. Austrijsko-srpska vojska je jedno vreme odugovlačila sa ovim zadatkom i to je konačno urađeno 1701. godine. O razrušavanju tvrđave ovako govore istorijski izvori. Da tvrđava nije razrušena odmah 1699. godine vidimo i na mapama publikovanim 1702/1703. od strane generala A. F. Marsiljija, koji je bio u komisiji zaduženoj za razgraničenje između Austrije i Turske.
Bečkerečka tvrđava, prema mapama iz XVII veka, bila je kompleksnog tipa. Ona je bila podeljena na dva vrlo bitna dela, utvrđeni grad u kome se nalazila administracija, i dvorac u kome je bio smešten garnizon i koji je bio poslednja tačka odbrane grada. Utvrđeni grad je imao oblik zvezde i bio je okružen nasipima, palisadama i jarkovima. Dvorac je, sa druge strane, skoro sigurno bio napravljen od čvrstog materijala i nalazio se na krajnjem zapadu nekadašnjeg ostrva (danas prostor između Partizana i Avale), jer je na tom mestu sa tri strane bio okružen vodom koja ga je prirodno štitila.
Čitav kompleks bečkerečke tvrđave čak i iz praktičnih razloga nije tako lako mogao biti uklonjen. Sasvim je moguće da je prema odredbama Karlovačkog mira bilo dovoljno da se tvrđava onesposobi za dalje korišćenje, kao što je uklanjanje kule, jaraka, palisada, kapija i dr. Dvorac koji je sagrađen od čvrstog materijala je sigurno bio malo veći zalogaj. Da je u izvesnom smislu tvrđava živela i tokom XVIII veka imamo u pisanom delu Erdbeschreibung Antona Frideriha Bušingsa koje je publikovano u Hamburgu 1788. godine. U jednom od tomova u kome govori o Ugarskoj nalazi se i kraći opis Bečkereka, za koga veli da ima Pijacu (Tržnicu) na reci Begej i razrušenu tvrđavu. Znači da je tvrđava u nekom obliku, iako razrušena, postojala. Ono što je ostalo od nekadašnje tvrđave se može videti i na mapi grada iz 1793. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. U pitanju su ostaci dvorca, koji je u jugoistočnom delu imao kružnu kulu. Ovaj deo grada je potpuno urbanizovan tek nakon velikog požara iz 1807. godine, kada su verovatno uklonjeni i poslednji ostaci bečkerečke tvrđave.
Postavlja se pitanje gde je nestao čitav materijal od koga je napravljena tvrđava. Usled nedostatka materijala (kamena, drveta) na prostoru Banata sasvim je sigurno da je on sekundarno korišćen za gradnju drugih objekata. Potvrdu ovoga imamo u pravoslavnoj gradnuličkoj crkvi u koju su ugrađivani stari nadgrobni spomenici. Po jednoj legendi deo materijala sa tvrđave je iskorišten za gradnju magacina od koji će se kasnije pretvoriti u pozorište. Ovakvih slučajeva je verovatno bilo više, ali na žalost nema sačuvanih profanih građevina u gradu iz XVIII veka koje bi potkrepile ovu tvrdnju.
O kamenu...
Na jednom privatnom posedu našao sam pravilno ručno isklesani kvader od kamena peščara. U trenutku pronalaska on se nalazio u bašti kuće u blizini mesta gde je nekada tekao Begej. Pokušao sam da ga pomerim, ali zbog blage ukopanosti i težine nisam to uspeo. Prema tvrdnjama današnjeg vlasnika, a koje se baziraju na izjavama prethodnog, taj kamen je tu odvajkada.
Na kamenu se jasno vidi ne toliko precizna ručna obrada. Peščar je još u srednjem veku na ovim prostorima bio omiljeni građevinski materijal, zbog svoje lakoće obrade i otpornosti. U Bečkereku je on tokom XVII i XVIII veka korišćen za izradu nadgrobnih spomenika i crkava, kada ga polako smenjuju plemenitije vrste kamena. Međutim, ako pogledamo oblik pronađenog kamena biće nam jasno da on nije bio namenjen izradi nadgrobnih spomenika, već pre bi se reklo nekakvoj gradnji.
U delu grada (gde je kamen pronađen) nekada poznatom kao Nemačka varoš, koji je prvobitno bio namenjen doseljenim Špancima, a kasnije i Nemcima, prolazi se (i dan danas) komunikacijama koje postoje još od prve polovine XVIII veka. Prema F. Milekeru kolonističko naselje su činile kuće od drveta prekrivene trskom, tako da možemo reći da ovaj kamen nije bio korišten pri izgradnji kuća za koloniste, već je u nekom periodu donešen tu sa druge lokacije. Da li je on možda bio nekada deo bečkerečke tvrđave ili pristaništa nećemo verovatno nikada saznati....

D.V.

четвртак, 04. октобар 2012.

Bečkerečko blago (nađeno-izgubljeno)


...Početkom januara 1808. godine u Bečkereku (Ugarska) pronađeno je mnoštvo antičkih srebrnih predmeta. Naime, u pitanju su dva tanjira i šest srebrnih kašika (različitih veličina). Predmeti su pohranjeni u Temišvaru....

Ovu kratku vest je preneo časopis Jenaische allgemeine literatur-zeitung (prvi deo za 1808. godinu), štampan u Lajpcigu. U svim arheološkim i kulturnim pregledima Zrenjanina (meni dostupnim) ovaj pronalazak se ne spominje. Čak ni i u kapitalnoj publikaciji Torontalska županija od Borovskog, kome je bila dostupna ugarska arhiva, nema pomena o ovom pronalasku. Još manje je jasno kako je blago pronađeno i gde je pohranjeno, privremeno ili trajno. Ono što je negde očigledno jeste to da je pronađeno prilikom raščišćavanja ruševina koje je prouzrokovao veliki požar iz 1807. godine. Na ovo upućuje i podatak da je tek krajem januara 1808. godine usvojen novi regulacioni plan po kome bi trebalo da se odvija obnova. Sve ostalo nam ostaje u domenu nagađanja.