Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

субота, 02. новембар 2013.

Paralele iz prošlosti VIII


























Staklena doza za šećer kompanije Schreiber & Neffen, oko 1900.
vs
Palata Dundjerski (arh. Mocsányi Károly & Székely Marcell), Bečkerek, 1905.

петак, 11. октобар 2013.

Protojerej bečkerečki Đura Strajić (1857-1915)

(Biografija)

- 1857. rođen u Dubici (HR)
- 1878. napisao je dramu „Cilindar: šaljiva igra u jednoj radnji“, koja je publikovana u štampariji A. Pajevića u Novom Sadu
- 1882. za vreme boravka u Sremskim Karlovcima sarađuje sa listom Javor i publikuje pesme: Jednoj devojci na Božić, Spomenak Milivoju Maukoviću i dr.
- 1887. bio je sveštenik u Rumenci (Piroš) kod Novog Sada
- 1888. na tekst  Đure Strajića „Đačka poputnica“ note je sastavio Vl. Karakašević, što je publikovano u Nevenu (Novi Sad).
- 1889. povodom petsto godina od kosovske bitke Đura Strajić je napisao „Vidovdansku himnu“, za koju je Hugo Dubek (1852-1897) komponovao muziku.
- 1890. napisao je pesmu „Na Božić – uspomena na sina jedinca“ za časopis Javor
- 1892-1899. spominje se kao sveštenik u Sentomašu (Srbobran)
- 1893. govor sveštenika Đure Strajića „Žena kao domaćica, supruga i mati“ na zabavi „Dobrotvorne zadruge sentomaških Srpkinja“ izdat je u štampariji A. Pajevića u Novom Sadu.
- 1895. Napisao je tekst „Reč-dve o srpskim svatovima“, koji je publikovan u Kalendaru manastirske štamparije za prostu godinu 1895. (Novi Sad)
- 1895-1897. Sveštenik Đura Strajić je bio sakupljač pretplate za knjige Srpske književne zadruge.
- 1899. Učestvovao na primanju preko hiljadu Šokaca u pravoslavlje u Santovu. Iste godine je potvrđen za protojereja bečkerečkog. Odmah po dolasku u Bečkerek pomaže Veliko bečkerečku srpsku čitaonicu.
- 1901. U časopisu Brankovo kolo izašao je „Prolog“ prote Strajića, koja je pre toga predstavljena na besedi Veliko bečkerečkog srpskog crkvenog pevačkog društva.
- 1905. U Brankovom kolu je publikovana pesma Đure Strajića „Amerikanac“, koja je pre toga predstavljena na Svetosavskoj besedi Veliko-bečkerečkog srpskog crkvenog pevačkog društva.
- 1907. prisustvuje tronisanju crkve od strane temišvarskog episkopa u Begej Sen Đurađu (danas Žitište)
- 1914. (leto) uhapšen i interniran zajedno sa još jednim sveštenikom i bečkerečkim učiteljima od strane ugarskih vlasti.
- 1915. Umire i biva sahranjen u Bečkereku

Za vreme boravka na bogosloviji je drugovao sa Germanom Opaćićem (1857-1899), koji kasnije postaje bački episkop. Već u to vreme se ozbiljno počinje baviti književnošću, što će mu biti preokupacija u većem delu života. Iako su ga smatrali za jednog od narodnih vođa, on se nije bavio politikom, mada je pomagao ljude koji su to činili. Nije želeo da se ističe kao vođa već kao duhovni pastir svojih parohijana.

понедељак, 07. октобар 2013.

Protojerej bečkerečki Žarko Stakić (1864-1935)

(biografija)

- 1864. godine je rođen u Bačkom Petrovom selu (Stari Bečej)
- 1877/8. se konstatuje da je dobar đak – „odlikaš".
- 1885. preveo je sa nemačkog pripovetku za decu „Kaptal“ Franca Hofmana iz 1846. Pripovetka je objavljena u štampariji J. Grčića u Bečkereku.
- 1889. godine je rukopoložen za sveštenika, a iste godine se ženi sa Anom Jovanović iz Elemira
- 1891. sarađuje sa bečkerečkim informativno-kulturnim i političkim nedeljnikom Kolo.
- 1892. ime prote Stakića se nalazi među pretplatnicima za knjigu Život i priključenija Dositeja Obradovića.
- 1897. jerej Stakić admistrira obe bečkerečke parohije
- 1901. pomaže Pavlu Aršinovu u pisanju teksta o Konstantinu Danielu i šalje mu slikarevu umrlicu u Beograd.
- 1903. sarađuje sa Maticom srpskom i šalje izveštaj o duhovnom i materijalnom stanju u narodu. U svom izveštaju on pokazuje predrasude prema seljaštvu, ali skreće pažnju na ozbiljan problem da se usled nedovoljno pravoslavne literature, ljudi okreću ka protestantskim i rimokatoličkim izdanjima.
- 1904. spominje se kao protin pomoćnik
- 1907. prisustvuje tronisanju crkve od strane temišvarskog episkopa u Begej Sen Đurađu (danas Žitište)
- 1908. sveštenik Žarko Stakić iz Bečkereka je učestvovao na konferenciji u Turskom (Starom) Bečeju, koja je predložila osnivanje srpske demokratske stranke.
- 1908/1909. sastavio je parohijski letopis Vavedenskog hrama
- 1910. se nalazi kao redovni član u Saborskom odboru.
- 1912. napisao je tekst „Na Krstov-dan“ za Bogoslovski glasnik
- 1914. proizveden je za protoprezvitera i boravio je pri Uspenskom hramu.
- 1918. u Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini je osnovano Srpsko nacionalno veće, a jedan od članova bio je i protoprezviter Žarko Stakić. Nakon ulaska vojske u Bečkerek i skupa ispred Županije, prota Žarko Stakić je u Uspenskom hramu držao blagodarenje i pozdravio srpsku vojsku.
- 1931. prota Žarko Stakić je pomogao osnivanje udruženja pod nazivom "Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica", koja je imala za cilj da podiže moral i narodnost jugoslovenskog naroda, pomaže duhovni rad SPC, skuplja materijalna sredstva za podizanje manastira i drugih verskih ustanova.
- 1934. na svečanoj akademiji u najboljoj dvorani u gradu (zgrada Opštine?) organizovana je svečana akademija udruženja Jadranska straža, a među prisutnima je istaknuto mesto je pripalo proti Žarku Stakiću.

Po ženskoj liniji prota Stakić potiče iz poznate senćanske familije Đorđević iz koje su potekli veliki kulturni pregaoci ove nacije. Brat od tetke mu je bio Stevan Sremac, ujak Jovan Đorđević (pisac himne Bože pravde), a sestrić arhitekta Aleksandar Deroko. Ovim biografskim podacima treba dodati da je ovaj dugogodišnji bečkerečki prota nakon završene bogoslovije radio i kao katiheta u u bečkerečkoj (danas zrenjaninskoj) gimnaziji, gde je kao vaspitač radio na uzdizanju omladine. Važio je za odličnog besednika, a za svoje zasluge odlikovan je naprsnim krstom i ordenom Sv. Save IV reda. Njegov sin je takođe bio poznati kulturni radnik i petrovgradski lekar Momir Stakić.

D.V.

PS
Tekst inspirisan željom M.V. – praunuke protojereja Žarka Stakića

понедељак, 17. јун 2013.

Protoprezviterat Veliko Bečkerečki u Temišvarskoj eparhiji (1717-1921/1931)

Nakon odlaska Turaka sa ovih prostora episkopske stolice u Banatu su trajno smeštene u Temišvaru i Vršcu. Iako je temišvarskom episkopu Joanikiju Vladisavljeviću (1713-1727) 1716. godine dodeljena vodenica na Begeju u Bečkereku, koja je obećana još episkopu Isaiji Đakoviću, on izgleda nije pomišljao na seljenje episkopske stolice. U međuvremenu crkvenu organizaciju je nakon rata trebalo obnoviti i postaviti na nove temelje u okviru nove države, Habsburške monarhije. Bečkerek je potpao pod jurisdikciju temišvarskog episkopa, a u gradu je prema nekim navodima već 1718. delovala institucija protoprezviterata, koja je obuhvatala područje Bečkerečkog okruga. Međutim, najverovatnije da u to vreme protoprezviter i nije imao stalno sedište. U Modošu, koji je bio deo bečkerečkog okruga  je 1730. godine sahranjen protopop Gavrilo Milutinov. Isti Gavrilo je 1715. godine modoškoj crkvi poklonio knjigu, a 1726. je bio poslanik na saboru u Karlovcima, na postavljenju mitropolita Mojseja Petrovića, kada je potpisan kao protopop banatski. Da institucija protoprezviterata nije bila do kraja uobličena u to vreme dokaz su i Pravila za protoprezvitere, koja su donešena tek 1733. godine. Ne znamo na koliko je protoprezviterata tada bila podeljena Temišvarska eparhija. Godine 1726. spominju se četiri protopopa, a nakon 1735. njih šest. Vremenom je broj rastao. Godine 1776, nakon velike reforme crkve, Temišvarska eparhija je podeljena na 10 protopijata, od kojih je jedan bio i bečkerečki. U njemu je tada bilo 22 parohija i 2 filijale. Broj parohija u bečkerečkom protoprezviteratu vremenom porastao da bi se sredinom XIX veka ustalio na broj od 41. One su raspoređene na teritoriji Bečkerečkog i Modoškog okruga, kao i dela teritorije pod vojnom upravom. U pitanju su naselja: Veliki Bečkerek, Ečka, Aradac, Elemir, Jankov most, Sent Đurađ, Veliki i Mali Torak, Srpski itebej, Pardanj, Modoš, Boka, Neuzina, Sarča, Botoš, Tomaševac, Orlovat, Farkaždin, Leopoldova i Perlez.

Statistika bečkerečkog protoprezviterata
1847.    41 parohija                                                       49164. duša      21 crkva                            
1856.    36 parohija (+5 filijala)                               45767. duša
1859.    36 parohija (+ 5 filijala)                              49850. duša

Godine 1864. dolazi do velikih promena u organizaciji banatskih episkopija. Iz crkvene organizacije SPC izlaze delovi sa većinskim rumunskim stanovništvom, što je značilo podelu banatskih episkopija. Tako je Temišvarskoj episkopiji ostalo samo tri protopopijata (temišvarski, bečkerečki i kikindski), kojima je pridodad aradski, dok je pančevački pridodat novom organizacijom Vršačkoj episkopiji, koja je u međuvremenu ostala samo na dva protoprezviterata. Prema podacima iz 1877. vidimo da je određene parohije iz jugoistočnog dela bečkerečkog protoprezviterata (kao što su Botoš, Orlovat, Perlez) takođe pridodate Vršačkoj episkopiji.
Nova promena u samoj organizaciji protopopijata bečkerečkog desila se 1868. godine na osnovu kraljevskog reskripta, kojim se osnivaju srpske pravoslavne crkvene opštine. Na taj način je crkvena imovina više nije bila pod upravom crkvenog odbora na čijem čelu je bio prota, već je ona prešla pod upravu opštine koju su činili predstavnici vernika. Ova promena je u poslednjim decenijama XIX veka dovela do snažnog finansijskog uspona crkve u Bečkereku. Kraljevski reskript predviđao je i smanjenje parohija, što je vremenom i činjeno.
Proto-prezviteri su u crkvenom smislu bili zaduženi za određenu oblast i bili su značajna karika između episkopske uprave i paroha i njegovih parohijana. Zbog širine posla koji su obavljali, oni su često imali pomoćnike i namesnike. Tako se na primer, 1870-1871. kao pomoćnik prote Danila Stajića spominje sveštenik Georgije Stajić. Bečkerečke prote su bile među obrazovanijim ljudima svog vremena. Pored verskih obaveza često su bili predstavnici nacije na crkveno-narodnim saborima i u drugim institucijama. Veći deo njih se okušao i u književnosti, a javljaju se i kao dobrotvori. Bilo je i posve neobičnih poslova koje su prote morale raditi. Tako je prota bečkerečki Ilija Nikolić morao hvatati odbegle monahe iz manastira Pribina glava i vraćati ih iz Banata u Srem.

Bečkerečki protoprezviteri (uz kraću biografiju)
1735. Prota Gavrilo Andrejević
- Jedini poznati podatak o ovom proti je da je bio učesnik crkveno-narodnog sabora nakon 1735.
1741-1767. Prota Ilija Nikolić/Nikolajević
- Rođen 1715. u Temišvaru. Učio se u Temišvaru i Beogradu, a podučavao je i druge sveštenike. Prota postao 1741. godine. Ubio ga konj 1767.
1768-1806. Prota Teodor Kadić
Rođen u Malom Bečkereku. Godine 1767. bio je paroh u V. Bečkereku.
1808-1831. Prota Lazar Popović
- Pomagao podizanje crkve u Sent Đurađu (danas Žitište) 1810. godine.
1836-1852. Prota Petar Cvetković
- Godine 1846. bio je član Konzistorije Temišvarske eparhije.
1852-1876. Prota Danilo Stajić
- Rođen 1811. u V. Bečkereku. U periodu 1845-1846. je bečkerečki paroh. Godine 1861. poslanik Blagoveštenskog sabora u Karlovcima. Bavio se književnim radom. Umro 1878. godine.
1879-1898. Prota Ljubomir Panić
Rođen u V. Bečkereku 1826. godine. Bio je zet prote Danila Stajića, a bavio se pesništvom. Umro 1898. godine.
1899-1914. Prota Đorđe Strajić
- Rođen 1857. u hrvatskoj Dubici. Pre dolaska u Bečkerek bio paroh u Sentomašu. Dobrotvor srpske čitaonice i pisac. Hapšen za vreme I svetskog rata. Umro 1915. u Bečkereku.
1914-1935. Prota Žarko Stakić
Rođen u Starom Bečeju Bečeju 1864. Sarađivao je sa listom Kolo, a napisao je i parohijski letopis. Odlikovan ordenom Sv. Save IV reda. Umro 1935. godine.

Početak XX veka obeležile su velike istorijske promene koje su se odrazile i na organizaciju Temišvarske eparhije. Nakon I svetskog rata, ugovorom o miru, Banat je podeljen na srpski i rumunski deo. Ovom podelom je sedište eparhije ostalo u stranoj državi, pa je tadašnji episkop 1921. godine svoje sedište privremeno preselio u Kikindu. Tada nastaje jedna vrsta prelaznog perioda, a eparhija nosi nazi Temišvarsko-Velikokikindska. Tako je bilo sve do 1931. godine, i nove reforme crkve, kada je ustanovljena današnja Banatska eparhija.

D.V.

Literatura:
J.P. Jordan, Jahrbücher für slavische Literatur, Kunst und Wissenschaft, Том 5, Leipzig 1847.
Hof- und Staats-Handbuch des Kaiserthumes Österreich, Beč (za godine 1856, 1859, 1868)
K. F. Czoernig, Ethnographie der österreichischen Monarchie tom 3, Wien 1857.
Srpski letopis za godinu 1870. i 1871; knjiga 113, Novi Sad 1872.
Dvorzsak, Janos, Magyaroszag Helysegnevtara, Budapest 1877.

Tihomir Ostojić, Dositej Obradović u Hopovu, Novi Sad 1907.Ivan Aleksić, Monografija Modoške eparhije, Sremski Karlovci 1932.
Felix Milleker, Geschichte der Stadt Veliki Bečkerek: 1333-1918, Vršac 1933.
Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Dušan J. Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka, Beograd 1955.
Ljubica Budać, Begej Sveti Đurađ – Žitište, Žitište 2000.
Miloš A. Popović, Versko-Crkveni život Srba u Banatu, Zrenjanin 2001.
Temišvarsko-Velikokikindska eparhija, Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka Knjiga 2 (reprint), Novi Sad 2001.
Filip Krčmar, Dejan Vorgić, Spomen obeležja u porti Uspenskog hrama u Zrenjaninu, RMV 53, Novi Sad 2011.

Područje Bečkerečkog protoprezviterata (sredinom XIX veka)

субота, 25. мај 2013.

Popis bečkerečkih Srba u upravi Austrougarske monarhije (XVIII-XIX vek)

LOKALNA SAMOUPRAVA

1716/1717. u gradu je postojala carska provincijska kuća (verovatno privremeno sedište oslobođene teritorije do 1718). Po oslobođenju osniva se srpska opština, koja deluje nezavisno od nemačke osnovane 1729. godine.

1724-1726. Kapetan / knez Aćim Jurčić (na čelu narodne milicije)
1740. knez Janko Mitrović
1741. oberknez Vuk (Radosavljević?)
1744. Veselin (Veselin Vemić?)– kambiator (poštar?); iste godine spominje se i knez
1746. Ivan Birov (rođ. 1711)

1751. u Bečkereku se uvodi civilna uprava umesto vojne.

1765.
Vasilije Bačkalić (rođ. 1713)– vice oberknez
Nikola Popov – knez
Grigorije Popov (rođ. 1721) – eškut
Lazar Nedeljkov – eškut
Preda Pandur
Mihail Pandur
Sava Pisar

1769. Bečkerek postaje varoš (trgovište) sa srpsko-nemačkim senatom od 8 članova na čijem čelu je knez/tržišni sudija.
1772. Srbi dobijaju slobodu da osnuju samostalni nacionalni magistrat.

1772. Kosta Pandur
1773. Marjan Oberknez (moguće da je reč o Marjanu Čokrljanu koji se spominje 1767)
1773. Stanko Pandur
1792. Ćiril Čokrljan - senator bečkerečki
1794. Petar Stoišić – birov velikobečkerečki; 1801. senator.
1801-1802. Toma Ra(j)ić – birov bečkerečki; takođe se 1801. spominje i kao kase-perceptor.

1807. Veliki požar. Institucije privremeno izmeštene.

1822. Pavle Savić - vicenotar; 1827. varoški kancelista i vicenotar; 1830; senator; 1833-1834. varoški birov; 1836. sentaro; 1837-1838. senior senator; 1840. senator i komesar; 1843. varoški kapetan
1826-1836. Nerandžić Konstantin - vice notar varoški
1827. Venceslav Klee - varoški kapetan
1829. Bogojević Georgije - kapetan
1829. Gavrilo A. Georgijević - zakleti kancelista; 1831-1833. varoški diurista; 1836. varoški kancelista; 1837-1840. varoški kontrolor kase, 1845. varoški kancelar
1830-1831. Evstatije Mihajlović (1802-1888) - birov; 1833. bivši birov; 1838. birov; 1840. varoški kapetan; 1842-1843. senator; 1845. bečkerečki savetnik/odbornik; 1861-1862. savetnik vrhovnog oblasnog suda
1830-1836. Atanasije Simeonović - varoški kontrolor kase; 1838. komoraš
1830. Aron Pejić - sentaro i trgovac
1831-1836. Mihailo Tanazević – senator; 1856. sudski savetnik; 1861. sudija okružnog suda; 1866. senator; kasniju u županiji
1833. Aron Stojković (1810-1854) - varoški diurista; 1838. for-išpan? komesar; 1840-1843. varoški ekonom; 1848. varoški gazda
1833. Vladislav Savić - vice notar
1834. Vasilije Mihajlović - namesnik
1833-1836. Timotija Savić – senator
1836. Teodor Jovanović (1809-после 1849)- varoški dijurista; 1837-1838. vice notar; 1840-1848. senator
1836. Gaičinović Prokopije - senator
1837-1838. Sava Vukov - inženjer i ekonom
1842. Stefan Vukov - fiškal
1842. Stojšić Antonije - kancelar magistrata; 1843-1845. varoški arhivator; 1849. senator
1842-1848. Dimitrije Dimitrijević - varoški diurista; 1856. kancelist
1843. Jovan Bubalović - varoški diurista
1843. Dimitrije Savić - varoški praktikant; 1856-1859. član saveta (senator?); 1862. veliki sudac
1843. Jovan Dankulov - varoški praktikant
1843. Vladimir Stakić - kasa diurista
1845. Ignjat Popović - varoški kancelar; 1846-1848. sirotinjske kase kontrolor; 1868. zamenik kontrolora kase
1845-1848. Stajić Georgije - varoški beležnik / notar
1847-1848. Nikola Smederevac - varoški pisar; 1856. protokol-registrator; 1858-1859. kancelista; 1872. arhivar
1848. Lazar Hadžić (1814-1884) – varoški birov; prvobitno trgovac iz Melenaca, kasnije prelazi u županiju
1848. Jovan Stojković - varoški diurista
1850. Savić Stevan - vice notar mestni
1850. Jovanović Andrija - varoški zakleti praktikant
1851. Ljubomir Savić - diurista; 1856. ekspeditor
1851. Jovan Tabaković - diurista
1851-1856. Božidar Stojković - notar /beležnik pri magistratu
1852. Danilo Zakić - gradski kapetan
1852. Stefan Janković - varoški knjigovoditelj
1856. David Matejić - asistent kase
1856. Đorđe Nikiforović - uslužni komesar
1856. Jeftimije Nikiforović (1832-1888) - kancelist; 1858-1859. koncept praktikant; 1872. senator
1856. Pavle Kirćanski - glavni komesar
1856. Petar Jovanović - notar; 1858-1859. sekretar; 1868. senator; 1872. veliki beležnik
1856. Stefan Arsenović - kontrolor kase
1856. Zadrin Maksim - kancelist
1859. Petrović Miloš - kancelist
1862. Ljubomir Jovanović - telegrafist (telegraf osnovan 1856)
1862. Pavle Nedeljković - činovnik
1862. Jeftimije Tanazević - ekonom
1862. Jovan Ranković - kontrolor
1862. Dimitrije Hadžić - adjunkt?
1862-1892. Đorđe Dimitrijević (1831-1900) - senator
1864. Vukov P. - senator
1867. M. Relić - ekonom
1867. Đura Stanković - sudija
1870. Jovan Tanazević - opštinski načelnik

1872. Bečkerek postaje grad sa uređenim magistratom prema novom zakonu

1872. Jovan Nedić - kapetan
1872. Jovan Ristić (1835-1910) - gradski knjigovođa; kasnija prelazi u Srpsku štedionicu
1877. Jovan Krstić (1846-1918) - veliki beležnik ( od 1877); od 1888. do 1896. načelnik grada /gradonačelnik
1892. Ljuba Stajić - ekonom


REGIONALNA UPRAVA

Carska provincija Tamiški Banat (1718-1778)

1764-1765. Lazar Čokrljan – mali išpan (mali župan); postao 1764. podnadziratelj bečkerečkog okruga

Torontalska županija u okviru Ugarske (1779-1848, 1860-1918)

1818. Jovan pl. Trifunac (1791-1866)- pod-fiskal; 1826. torontalski viši- fiskal; 1843. torontalske varmeđe aksesor; 1845. táblabiró ?
1827-1829. Georgije Savić - senator torontalske županije?
1833. Aleksandar ot Stanković - torontalske varmeđe fo vego?
1833. Vladimir Radić, varmeđe zakleti kancelista
1834. Jovan Simeonović - diurista torontalske županije
1837. Aleksandar Protić - kraljevski tab. notar (1834. samo kao notar zabeležen)
1837. Živojin Teodorović (1803-1883) iz Smedereva, pisan i kao Smederevac - 1837. torontalske varmeđe kancelista; 1838. S.V. kancelista; 1847-1848. senator
1840. Jeftimije Tapavica - torontalske varmeđe praktikant
1843. Aleksandar Tabaković - varmeđe kancelista
1845. Đorđe Čokrljan (um. 1848) – fizikus (lekar) Torontalske županije (rođen u Bečkereku, živeo u Temišvaru)
1845. Srefan Mioković - varmeđe diurista
1845. Georgije Stančić - varmeđe praktikant
1847. Jovan Čokrljan - paroh; službenik torontalske međe aksesor
1848. Vladislav Stojković - torontalski praktikant
1862. Pero Ristić - županijski zakletnik; 1868. predsednik okružnog suda
1866. Pavle pl. Trifunac (1825-1889) - drugi zamenik župana
1866-1868. Vidić Lazar - viši- fiskal
1868. Lazar Hadžić - drugi zamenik župana
1868. Sava Jovanović - niži notar
1868. Mihailo Tanazević - sudija županijskog suda
1868. Lazar Vlahović - sudija županijskog suda
1868. Aleksandar Mihajlović - sudija županijskog suda; ranije ekspeditor u magistratu (1851)
1868. Đorđe Stanković - sudija županijskog suda
1868. Gustav? Tabaković - sudija okružnog suda
1868. Ludvig? Stefanović - sudija okružnog suda


DRŽAVNA UPRAVA (Pošta)

1744. Veselin (Veselin Vemić?)– kambiator (poštar?); iste godine spominje se i knez
1765. Stojša Kambiator  (poštar?)
1801. Petar Subić - Poštanski majstor
1829-1859. Jovan Klee - poštanski majstor
1843. Avram Duzi - ekspeditor pošte; 1848. administrator pošte



Napomene:
-Za prikupljanje informacija korišćene su: monografije grada za godine 1938. i 1967, knjige Hof- und Staats-Handbuch des Kaiserthumes Österreich za godine 1856. i 1859. godinu, Pester Lloyd Kalender za 1868, knjiga Srbi u Banatu do kraja XVIII veka, imena prenumeranata iz raznih knjiga, i druga literatura.
-Imena će biti dopunjavana sa otkrivanjem novih podataka.

четвртак, 02. мај 2013.

Paralele iz prošlosti VII








































Mocsányi Károly & Székely Marcell (Zrenjanin,1905)
vs
Marcell Komor & Dezso Jakab (Temišvar, 1906-1908)

понедељак, 29. април 2013.

Despot Đurađ Branković u Bečkereku 1456. godine

Đurađ Branković (1377-1456) preuzeo je despotovinu 1427. nakon smrti Stefana Lazarevića. Živeći u nezgodnom trenutku po srpsku srednjovekovnu državu, kojoj se bližio sam kraj, trudio se da sačuva sve ono što se u tom trenutku spasiti moglo. Pomagao je obnovu carigradskih zidina, kako bi što više odolevali napadima Turaka, podigao je smederevski utvrđeni grad za svoje novo sedište (jer je Beograd izgubio), pomagao svetogorske manastire, spašavao mošti Svetog Luke i dr. U svojim nastojanjima da se odupre Turcima najveću pomoć dobijao je od Ugarske, u kojoj je i sam imao posede.
                Pismo koje prezentujemo Đurađ Branković napisao je u Bečkereku 1456. godine i uputio ga papskim izaslanicima, tražeći pomoć za spas hrišćanskog sveta. Pismo je napisano u vrlo delikatnom momentu i izuzetno je značajno za proučavanje istorije.
Turci su okupljali veliku vojsku i flotu na Moravi kako bi napali Beograd, koji je u to vreme bio pod ugarskom zastavom. Osvajanjem Beograda Turci bi odsekli sedište srpske despotovine Smederevo od saveznika Ugarske, pa je odluka despota Đurađa da se povuče u svoju bečejsku oblast sasvim opravdana. Drugi razlog za despotovo povlačenje je i potreba da se dobije na vremenu kako bi pristigla ugarska vojska na čelu sa Sibinjanin Jankom (Janoš Hunjadi) i na brzinu prikupljeni krstaši. U Bečkerek je sa despotom, pored dela vojske, došla familija i dvorska svita.
Postavlja se pitanje zašto se despot Đurađ sklonio baš u Bečkerek, ako se zna da je Bečej bio glavni grad Bečejske oblasti. Bečej je preko Tise tada imao i bolju saobraćajnu komunikaciju i sasvim verovatno i bolje utvrđenje. Usled nedovoljno sačuvane arhivske građe teško je dati odgovor na ovo pitanje. Moguće je da je Bečej i Šomljo (kod Vršca) despot Đurađ morao predati ugarskom zapovedniku Mihailu Silađiju nakon sukoba 1455. godine.
Dan pre slanja pisma kraj Zemlje je proletela Halejeva kometa i to je ostavilo traga na hrišćanski živalj Evrope, a verovatno i na samog despota, jer po ondašnjem verovanju to nije bio dobar znak. Ovaj loš znak shvaćen je kao najava velike nesreće i pomora, a strah je usmeren ka Turcima koji su nadirali u Evropu. Pismo despota Đurđa papi Kalistu III u takvom kontekstu svakako nije bilo slučajnost, jer je papa nakon toga propisao svakodnevnu podnevnu molitvu kao pomoć svima koji se nalaze u borbi protiv Turaka. Pored toga, sve crkve u Evropi morale su zvoniti u podne, a pošto ovakva odluka nikada nije bila povučena, tradicija se očuvala do dan danas.

D.V.

четвртак, 21. март 2013.

Melenačko blago (nađeno-izgubljeno)

              Jula meseca 1859. godine u Melencima Fema, žena Aeza (Laze?) Francuskog, nadzornika vinograda, koji je najverovatnije radio kod Marka Odžina, našla je nekoliko srebrnih predmeta  kod jednog bunara. Procenjeno je da su predmeti iz turskog doba. U pitanju su tri činije (dve veće i jedna manja) i dve čaše. Jedna činija je sigurno srebrna, dok se kod druge vide oksidi bakra. Prekrivene su ornamentima u vidu školjki i mreža. Čaše takođe imaju ukrasnu borduru u vidu ornamenata.
             Ovi podaci objavljeni su u knjizi Archiv fur Kunde osterreichischer Geschichts-Quelen (29. tom) 1863. godine u Beču, u delu knjige sa podnaslovom  Doprinos arheološkim nalazima za period 1859-1861. na području Austrougarske monarhije. Tekst je napisao arheolog i kustos dr Fridrih Kener (1834-1922). Pošto je pomenuti nalaz donekle stručno tretiran, tj. uzete su dimenzije i težina, možemo pretpostaviti da je on završio u Beču.

петак, 15. фебруар 2013.

Staklo u Bečkereku-Petrovgradu-Zrenjaninu

Staklo se u istorijskim izvorima vezanim za Bečkerek (kasnije Petrovgrad, pa Zrenjanin) sreće relativno rano. U opisu gradnuličke crkve iz Temišvarskog protokola (1758) kazuje se da se nad grobom Svetog Rafaila nalazi kandilo od stakla. U pitanju je vrlo šturi i usamljeni podatak koji ne pruža previše informacija o rasprostranjenosti stakla u gradu. Međutim, ako se uzme u obzir podatak iz češke manufakture stakla u Haidi da su Srbi 1774. bili glavni trgovci staklom u Turskoj, onda nam sam pogled na ovaj period deluje drugačije. Iako se Bečkerek u to vreme nije nalazio na glavnim trgovačkim putevima, koji su vodili u Tursku, nije bio ni daleko od njih. Drugi pravci pristizanja stakla u Banat tokom XVIII veka poznati su nam sa mape koju su sastavili mađarski istoriografi. Prema ovoj mapi staklo je dolazilo ponajviše iz gornje Ugarske, a nešto manje sa jugozapada Ugarske i usamljenih malih staklara iz Transilvanije.
U bližoj okolini Bečkereka staklo nikada nije proizvođeno i zato je njegova rasprostranjenost na ovim prostorima zavisila ponajviše od trgovačke branše koja ga je uvozila i prodavala, zatim od opštih istorijskih i kulturnih prilika, kao i blizine staklarskih centara. Jačanje trgovaca u gradu i veća raznovrsnost njihovog asortimana počela je tek početkom XIX veka. Pored trgovaca koji su ga uvozili, staklo je u Bečkerek pristizalo i putem imućnih ljudi, koji su ga kupovali na svojim putovanjima po većim kulturnim centrima Austrougarske (Beč, Budimpešta).
Staklo je tokom XIX veka polako ulazilo u upotrebu među Bečkerečanima, zamenjujući tradicionalno bakarno, keramičko i drveno posuđe. Ono je, kao i svuda, uvek prvo bilo dostupno višoj klasi, a kako je vreme sve više prolazilo dolazilo je i do običnih građana. Sredinom XIX veka u gradu je postojao i poseban staklarski esnaf, na čijem čelu se nalazio Karl Plehl, a koji je prevashodno obuhvatao zanatlije stakloresce, izrađivače ogledala i druge. Godine 1862. zabeležene su četiri trgovine i zanatske radnje čija je preokupacija bila staklo. Vlasnici ovih radnji bili su: Karl Plehl, Karl Kanjiža, Karl Sandter i Franc Silvaši. Oko sredine XIX veka zabeležena je i trgovina pokućstvenog stakla Adolf Fišera, aktivna u periodu 1858 - 1872, i komisiono skladište stakla koje je vodio Adolf Goldštajn u periodu 1852-1860.  Prema zvaničnoj bečkoj statistici za period od 1. avgusta 1853. do 31. jula 1854. u Bečkerek je stiglo osam brodova napunjenih staklenom, keramičkom i robom sa peštanske tržnice.
Krajem XIX i početkom XX veka primena stakla u pokućstvu uzima sve šire razmere. Stakleni predmeti se u tom periodu prodaju u trgovinama mešovite robe ili najčešće u radnjama koje su držale porcelansku i keramičku robu. Radnje iz tog vremena koje između ostalog prodaju i staklenu robu su trgovine Špire Karolja (1887-1902) i Fišera Filipa (1892-1903). Paralele radi, možemo napomenuti da je u ovom periodu u Pančevo pokućstveno staklo pristizalo iz konzorcijuma Šrajber & Nefen i Prve mađarske fabrike stakla.
U ovom vremenskom rasponu ističe se upotreba stakla pri izradi vitraža kao svojevrsnog ukrasa enterijerima građevina. Vitražima su ukrašavane javne građevine, kao što je zgrada Županije (danas Opštine) 1892. godine, sakralne građevine (katoličke i pravoslavne), ali i privatne vile više klase, kao što je Elekova vila 1911. Bilo na javnim ili privatnim građevinama vitraži su rađeni pod pokroviteljstvom plemića ili bogatije građanske klase i rad su umetnika koji nisu bili iz Bečkereka i okoline.
U blizini Bečkereka u prvim decenijama XX veka delovala je jedna rafinerija koja se bavila ukrašavanjem i oslikavanjem stakla. Radionica Uroša Čavića iz Kikinde ukrašavala je čaše, boce, bokale sa štampanim slikama koje su dodatno ručno dorađivane i slikane. Motivi su najčešće bili iz kultne srpske istorije ili religije. Pored staklenog posuđa kikindska radionica je radila i nakit za čiju izradu je takođe upotrebljavano staklo. Svoje proizvode je prodavala širom Banata i Vojvodine, a izvozila ih je i u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Bugarsku.
U periodu između dva svetska rata stanje u distribuciji pokućstvenog stakla drastično se promenilo. Broj radnji je u blažem porastu, kao i prodaja domaćeg (jugoslovenskog) stakla. Sredinom 30-ih godina XX veka znatno opada uvoz stranog stakla zbog velike svetske krize. Tako je na primer uvoz stakla iz Čehoslovačke 1935. godine opao za više od četiri puta u odnosu na 1930. U ovom periodu radnje u gradu koje drže staklenu robu su: Josif Beno (koji između ostalog prodaje i lustere, lampe, ogledala..), Franja Vegeman, Jovan Ivanica, Udova Karla Kopa, Laslo Rošival i dr. Jedna radnja se posebno isticala, kako svojom orijentacijom, tako i svojom ponudom. U pitanju je specijalizovana trgovina stakla Bogdana Drobca, osnovana 1920. godine. Ona je pored uobičajenih staklenih predmeta za pokućstvo nudila i ravno staklo za prozore, zastakljene ramove za slike i ogledala. Pošto su često trgovine onog vremena istovremeno pružale i zanatske usluge, potreba za većim brojem samostalnih zanatlija koje su obrađivale staklo nije bila velika. Godine 1938. zabeležen je jedan staklorezac, Ladislav Rošival, i jedan izrađivač ogledala, Bela Rošival, kojima je staklo očigledno bilo porodični posao.
Staklena ambalaža prvi put se pojavljuje u Bečkereku početkom 70-ih godina XIX veka. Usled snažnog industrijskog razvoja grada krajem XIX veka, i želje da se proizvodi što bolje, ekonomičnije i ekskluzivnije upakuju, javlja se veća potreba za staklenom ambalažom. Od svih industrijskih preduzeća najveći korisnik staklene ambalaže bila je bečkerečka pivara (osnovana 1745), ali i neka druga preduzeća, kao što su Luksol (osnovan 1884, industrijalizovan 1920), Špiritana (osnovana 1899) i dr. Potrebu za staklenim flašama iskazala je ne samo industrija već i određene zanatlije, kao što su sodari i proizvođači alkoholnih pića. Svemu ovome treba dodati značajnu, i danas rasprostranjenu, sekundarnu upotrebu ovih predmeta u domaćinstvima. Za domaćinstva, koja su oduvek na ovim prostorima imala svoju ličnu malu proizvodnju pića (vino, rakija…), staklare su radile takozvane balone za smeštaj ovih tekućina. Oni su pravljeni u raznim zapreminama i najčešće su bili obloženi pletenim prućem kako bi se smanjila njihova tehnička oštećenja tj. naprsnuća. Ambalažno, ali i pokućstveno staklo, svoju široku primenu našlo je i u oblasti ugostiteljstva i u nekim drugim granama kao što je apotekarstvo i medicina.
Staklo je imalo određeni uticaj i na narodno stvaralaštvo. Često je upotrebljavano kao dodatna aplikacija prilikom izrade pojedinih predmeta, kao što su kape zlatare, a koristila su se i staklena dugmad. Za domaću radinost staklo je moglo biti i inspiracija veziljama koje su na svoje radove prenosile forme i dekoracije određenih pokućstvenih predmeta.
Za vreme Drugog svetskog rata dolazi do opadanja proizvodnje stakla, ali i njegove distribucije. Prozvodnja nakon rata je ubrzo nastavljena, ali je u gradu postojao određeni problem, jer je sama trgovina morala da se postavi prema novim socijalističkim principima. Po oslobođenju osnovan je Narodni magacin (popularna Na-ma), a nešto kasnije i trgovina Staklo u glavnoj ulici, koji su doprineli samoj distribuciji stakla, dok se ravno i drugo staklo moglo kupiti i u trgovinama Gvožđar. U posleratnom periodu Jugoslavija se oslanja ponajviše na domaću proizvodnju, a najveći uvoz zabeležen je iz Italije i Nemačke. Čehoslovačka, tradicionalno najsnažniji staklarski centar u Evropi, nije bila u prvom planu. Godine 1960. zabeleženo je da je staklo uvoženo iz Čehoslovačke bilo najviše industrijskog tipa, dok je pokućstveno činilo manje od jedan posto uvezenog stakla. Ovakvo stanje će se drastično promeniti u narednim decenijama.

D.V.

четвртак, 31. јануар 2013.

Zbirka stakla - Vorgić

Redakcija Banateke sa ponosom Vas poziva da posetite izložbu "Dve pasije - jedna izložba", u okviru koje će biti izloženi stakleni predmeti iz zbirke Vorgić. Sa temom od istoricizma do modernizma javnosti će biti predstavljeno 60 eksponata koji su dizajnirani u periodu od poslednjih decenija XIX veka, pa sve do 60-ih godina XX veka. Iako većina predmeta pripada snažnoj umetničkoj praksi, ima i onih koji pripadaju etnološkom i industrijskom nasleđu grada i okoline. Izložba je organizovana sa ciljem da se podstakne kolekcionarstvo, ali i pomere granice u samom proučavanju stakla na našim prostorima.