Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

четвртак, 12. август 2010.

Titove posete Zrenjaninu I

11.  maj 1952.
Josip Broz Tito je prvi put posetio Zrenjanin 11. maja 1952. godine. Tom prilikom je na Trgu slobode, u centru grada, otkrio spomenik narodnom heroju Žarku Zrenjaninu – Uči, čije je ime grad nosio od 2. oktobra 1946. Izradu spomenika finansirao je Savez boraca od prikupljenih dobrovoljnih priloga građana. Osim toga, finansijku pomoć pružio je Gradski narodni odbor Zrenjanin, u iznosu od 100.000 dinara. Skulptura je rad vajara Radeta Stankovića iz Beograda, a prilikom projektovanja spomenika konsultovan je Agitprop CK KPS. Pored toga, Agitprop Pokrajinskog komiteta KPS je bio zadužen za pripremu i nabavku dekorativnog materijala (zastava, slika, platna itd.) kojim je grad bio ukrašen za vreme otkrivanja spomenika. Prvobitno je planirano da se spomenik otkrije 20. aprila 1952. godine, ali je, verovatno iz tehničkih razloga, otkrivanje odloženo za 11. maj. Spomenik Žarku Zrenjaninu je jedini spomenik koji je Tito otkrio u Vojvodini.
Tito je održao govor na balkonu Skupštine opštine, koji je bio dograđen specijalno za tu priliku. Tom prilikom je rekao: „Srećan sam i zbog toga što sam došao u grad koji nosi ime jednog našeg druga koga znamo iz predratnog doba i sa kojim smo zajedno prošli kroz mnoge teške časove, druga Žarka Zrenjanina. Na današnji dan narod Vojvodine odaje dužno priznanje svom herojskom sinu Žarku Zrenjaninu koji je položio svoj život u velikoj borbi, za ideale, za koje se borio davno prije rata. Drug Zrenjanin, koga mi svi vrlo dobro poznajemo, bio je uzor vjernog sina svoga naroda, uzora člana Partije. On je bio jedan od onih rijetkih rukovodilaca koji i poslije svoje smrti ostavljaju neizbrisiv trag u srcima onih koji su ih znali. Kroz Zrenjanina a i mnoge i mnoge druge herojske i slavne borce Vojvodine, narod Vojvodine dao je dragocjeni prilog našoj zajedničkoj borbi za ovo što danas imamo.
Ovdje, na ovom ravnom tlu bez šuma, bez brda i čuka tukli su se sinovi Vojvodine već 1941. godine, digli su se na oružje da se zajedno sa ostalim narodima Jugoslavije bore za slobodu svoga naroda i srećniju budućnost. U tome i jeste karakterističan značaj velike borbe naroda Vojvodine, veliki prilog koji je on u toj borbi dao za našu zajedničku stvar“.
Tito je u Zrenjaninu 1952. godine govorio i o spoljnoj politici zemlje, tačnije, o pitanju Trsta. Dva dana pre 11. maja, dana Titove posete Zrenjaninu, započela je primena Londonskog memoranduma. Takođe, u to vreme je trajala izborna kampanja u Trstu. Stoga je pitanje Trsta bilo neizbežno prilikom Titovog dolaska u Zrenjanin 1952. godine.
Nakon što je Tito završio govor, okupljeni ljudi su skandirali: „Tito, Partija, svi smo Armija“ i „Živeo Tito“ i pevali „Trst, Gorica, Rijeka biće naši sve do vijeka“ i „Prst damo, Trst ne damo“.
Pitanje Trsta se živo komentarisalo u srezu nakon Titovog odlaska. Pričali su se vicevi na račun Italijana, kao poznatih kukavica, a, prema rečima lokalnih političkih radnika, stanovnici sreza Zrenjanina su shvatili i solidarisali se sa spoljnom politikom Partije.  U zapisima sreskog komiteta SKS navodi se da je masa nakon govora Josipa Broza „lakše shvatila opravdanost borbe protiv imperijalističkih pretenzija Italije“, da je „razjašnjen odnos Jugoslavije sa Zapadom“, kao i da je „postalo jasno da zemlja vodi nezavisnu politiku“. Takođe se navodi da su pre Titovog govora pojedinci „u stanju psihoze i straha od rata“ izjavljivali da bi bilo bolje ne ratovati protiv Italije zbog Trsta; međutim, taj stav je promenjen.     
27. jun 1956.
Sledeći put, Josip Broz je posetio Zrenjanin 27. juna 1956. godine. Tada je Tito sa svojom delegacijom, koju su između ostalih, činili Jovanka Broz, Edvard Kardelj i Koča Popović, „Plavim vozom“ putovao iz Sovjetskog saveza i Narodne republike Rumunije. Ovo putovanje je smatrano veoma značajnim, to je bila prva Titova poseta Sovjetskom savezu nakon 1948. godine. U povratku 27. juna, Tito je posetio Kikindu i Zrenjanin. Poseta Zrenjaninu je bila vrlo kratka, Tito je sa prozora vagona održao govor o značaju posete Sovjetskom savezu i nakon petnaest minuta napustio prostor železničke stanice.
Voz se kratko zadržao u selu Kumane, a na zrenjaninsku železničku stanicu je stigao u 13 časova i 20 minuta. Atmosfera na železničkoj stanici prilikom dolaska voza je u lokalnom listu „Zrenjanin“ opisana sledećim rečima: „Duž železničke pruge i na usputnim stanicama su u sredu mnoge desetine hiljada ljudi našega sreza – toplo, razdragano i sa neopisivim oduševljenjem – pozdravile putnike „Plavog voza. (...) Plavi voz je (...) ušao u živopisan špalir građana koji su u svojim rukama držali zastavice i cveće i ispunili čitav prostor svečano okićene železničke stanice (...) Poklici oduševljenja i pozdrava puni ljubavi, ispunili su u tom momentu prostor od železničke rampe do velikog silosa“.
Na stanici je Josipu Brozu i ostalim članovima delegacije je uručeno cveće. Posle toga, lokalni zvaničnik, Milan Pribić je održao govor, koji je list Zrenjanin preneo u celosti: „(...)Uvereni smo da će ova poseta biti zabeležena kao velika misija borbe za ravnopravne odnose među narodima i državama, za saradnju, za mir u svetu. (...) Spremni smo, kao i narodi svih krajeva naše zemlje, da pod Vašim rukovodstvom uložimo sve svoje snage za ostvarenje velikih ideja čiji ste Vi nosilac. Naša najveća želja je da i ubuduće, još dugo godina, pod Vašim rukovodstvom postižemo nove i sve veće pobede u razvitku i opštem napretku naše zemlje, i još većem produbljivanju i učvršćivanju mirne saradnje među narodima čitavog sveta(...).“.
Nakon govora Milana Pribića, Josip Broz se zahvalio na dobrodošlici, a „Plavi voz“ je napustio prostor zrenjaninske železničke stanice. Odlazak voza je bio: „Ispraćen oduševljenim poklicima građana koji su preplavili ne samo prostor oko stanice, već i krovove okolnih kuća. Drug Tito (...) i ostali članovi delegacije i njegove pratnje oprostili su se veselim osmesima i mahanjem od naroda našeg grada, koji ih je sa toliko ljubavi dočekao i ispratio“.
1. jun 1958.
Sledeća Titova poseta Zrenjaninu bila je kratka i nenajavljena. U nedelju, 1. juna 1958. godine, Josip i Jovanka Broz su, u pratnji generala potpukovnika Milana Žeželja, došli automobilom iz Beograda. Posetili su hotel „Vojvodina“ i restoran „Tisa“, a zatim su u 23 časa napustili Zrenjanin.
Na mostu, u centru grada oko 18 časova, goste je dočekao organizacioni sekretar Sreskog komiteta Saveza komunista, Dragan Bjelobaba koji ih je zatim odveo u baštu hotela „Vojvodina“. U centru grada se ubrzo okupilo nekoliko hiljada Zrenjaninaca koji su došli da pozdrave Tita i Jovanku. Ljudi koji su se našli u bašti hotela „Vojvodina“, priredili su, prema pisanju lokalnog lista, veoma tople i srdačne ovacije Titu i njegovoj supruzi Jovanki. Oko stola za kojim je sedeo Tito ubrzo se okupilo mnogo ljudi, koji su aplaudirali Titu, pevali „Kozaru“ i igrali  kozaračko kolo.
Titu su se u „Vojvodini“ pridružili lokalni zvaničnici. Sa njima je neformalno razgovarao o stanju u industriji, poljoprivredi, o komunalnim i stambenim problemima, kao i o životu zrenjaninskih radnika uopšte. Tito je obećao da će narednom prilikom učiniti dužu posetu Zrenjaninu i da će tada obići preduzeća i razgovarati sa radnicima sa ovog područja.
Posle jednog sata, Tito je sa pratnjom prešao u restoran „Tisa“, koji se nalazio u blizini.  Sudeći prema pisanju novina, veliki broj ljudi se okupio u centru grada kako bi pozdravio predsednika: „Pri izlasku iz bašte i na celom putu do „Tise“ druga Tita je srdačno pozdravila masa Zrenjaninaca, koji su na vest o njegovom dolasku prosto preplavili Trg Slobode i ulicu Maršala Tita tako da se automobil jedva probijao kroz masu razdraganih ljudi“.
List dalje prenosi niz „ljupkih trenutaka“ koji su se dogodili tokom večeri. „Za vreme večere, grupa pionira ušla je u restoransku salu, prišla drugu Titu, pozdravila ga i predala cveće. Zahvalivši se na cveću, drug Tito im je rekao: „Prenesite moje pozdrave i ostalim pionirima Zrenjanina. Recite im da budu dobri i neka dobro uče, pa da ih pohvalim kada opet dođem u Zrenjanin“. U daljem tekstu članka opisuje se slučaj jedne starice koja je došla da vidi Tita: „Prosto je neverovatno, ali je ipak tačno da je jednoj starici, skoro devedesetogodišnjakinji, Jovanki Ljubović, uspelo da se probije kroz masu sveta na Trgu Republike i da uđe u restoran „Tise“. Starica je prevalila, za nju dug put od kraja grada da bi, kako je rekla – mogla pre svoje smrti da vidi druga Tita. Drug Tito je primetio dolazak novog gosta u restoran i toplo otpozdravio presrećnoj starici“.
Sledećeg dana, u gradu se prepričavao Titov dolazak. „Govoreći o trenutku kada je na ulicama Zrenjanina primećen otvoreni, svetli automobil, mnogi tvrde: „Ja sam ih prvi video i uzviknuo – evo druga Tita!“ Vrlo je mnogo onih koji su uvereni da su prvi videli predsednika Tita, da su prvi upozorili bezbrižne šetače ulicama na ovaj vanredni i mio događaj. A to ih uverenje ispunjava izvanrednom srećom“.
Osim toga, u izlozima radnji u centru grada stajale su fotografije prethodne večeri. „Manji je broj onih koji u nedelju uveče nisu saznali za boravak druga Tita i supruge Jovanke u Zrenjaninu. Oni su u ponedeljak rano, prosto opseli izloge u kojima su prikazane fotografije o boravku visokih gostiju da bi barem na taj način nadoknadili ono što su u nedelju uveče propustili. Iz mase oko izloga su se inače često čuli povici onih koji su sebe prepoznali na slici zajedno sa drugom Titom. Svi su oni pohitali do fotografa da blagovremeno obezbede jedinstvenu uspomenu – sliku na kojoj su uz Tita. A tu čast je u nedelju imalo hiljade Zrenjaninaca, hiljade onih koji su preplavili ulice, da bi pozdravili svog milog i voljenog gosta“.

M.K.
Tekst je deo drugonagrađenog konkursnog rada za srednjoškolce u organizaciji Udruženja za društvenu istoriju na temu: Kult Josipa Broza Tita. Doživljaj običnog čoveka. Primerak rada se čuva u Muzeju istorije Jugoslavije.

понедељак, 02. август 2010.

Pismo Jožefa Varkonjija

Ukratko o slikaru Jožefu  Varkonjiju
(1878. – 1938.)
Posle završenih studija u Budimpešti dolazi u Zrenjanin gde radi kao činovnik. Jedan je od osnivača grupe zrenjaninskih slikara koji su delovali pod nazivom Velikobečkerečki impresionisti. Svoja iskustva stečena u slikarskoj koloniji u Nađbanji pokušava da prenese u Zrenjanin. Preko leta otvara vrata svoje kuće (preuređene u više slikarskih ateljea) slikarima širom Vojvodine. Njegov rad je kasnije uticao na osnivanje likovne kolonije Ečka  1956. godine.


Veliki Bečkerek, 26.mart 1929.god.
         
Poštovani gospodine!
Primio sam Vaš telegram i zahvaljujem se na ljubaznom pozivu.
Na žalost nisam mogao doći zbog prehlade,
ali čim mi zdravlje dozvoli posetiću Vas u Vašem domu i
time Vam se odužiti za srdačan i obavezujući poziv.
Već odavno želim to da učinim jer znam da posedujete dragocenosti. 
I ja se mnogo interesujem za njih a one potvrđuju Vaš prefinjen ukus. 
Rado ću Vam se pridružiti u posmatranju ovih dela i diviti im se kao što Vi to tako često činite.
Inače sam se zaželeo Vašeg kraja, jer nekad sam mnogo lepih trenutaka proveo u blizini, 
Na Demko salašu kod pokojnog čika Ferija i tetke Mari, a s pokojnim čika Palijem sam više puta lovio u okolini. 
Što se zečeva tiče posle potrage uspeli smo uloviti jedan par, koji ću Vam danas ili sutra poslati na  Vašu adresu.
Naposletku želim Vam srećne Uskršnje praznike.
Srdačan pozdrav i duboko poštovanje: 
   
                                                       Jožef  Varkonji 


Prevod sa mađarskog Monika Solarov.
Adresa primaoca pisma poznata redakciji Banateke.