Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

понедељак, 28. фебруар 2011.

Teodor Popović, bečkerečki moler (1747-1807)

Biografija
O životu ikonopisca Teodora Popovića pre dolaska u Bečkerek skoro da nema podataka. U ranijoj literaturi njegova ličnost je povezivana sa ikonopiscem Averkijem Popovićem, koji je iz Srbije prešao u Banat. Međutim, do danas ova teza nije potkrepljena niti jednim arhivskim podatkom. Postoji indicija i ozbiljna pretpostavka da je Teodor učio slikarstvo u školi Kijevo-Pečerske Lavre u Ukrajini, sa kojom je Karlovačka Mitropolija imala dobre i uzajamne odnose.
Nešto pre 1778. on se javlja u Bečkereku kao obrazovan ikonopisac, ali i zreo čovek sa tridesetak godina. Iako je u to vreme u gradu delovala slikarska radionica njegovog prezimenjaka Dimitrija (1737-1796), on je ipak uspeo da se izbori za određene poslove. Za gradnuličku crkvu posvećenu Vavedenju naslikao je 1778. godine ikonu Bogorodice Bezdinske, a iste i ikonostas parohijske crkve u Beodri (danas Novo Miloševo).
Nakon što se finansijski stabilizovao, oženio se Simeonom (1755-1837), koja mu je tokom 1780-tih i početkom 1790-tih rodila šestoro dece (troje muške i troje ženske). Dva sina su nastavila tradiciju očevog poziva. Stariji Georgije je radio u očevoj slikarskoj radionici, a prve pouke je sigurno dobio i mlađi Jeftimije.
Među Teodorove kasnije slikarske radove spadaju ikonostas parohijske crkve u Ečki (1786) i ikona Raspeća Hristovog iz 1796. godine. U potrazi za mogućom delatnošću pokušao je da dobije posao na slikanju ikonostasa u sremskom selu Petrovci, ali je Konzistorija, i pored toga što ga je označila kao iskusnog slikara, sprečila njegovo angažovanje. Za ovaj posao je angažovan slikar poznobaroknih shvatanja Stefan Gavrilović, koji je izgleda bio više po ukusu centralnih krugova Karlovačke mitropolije.
Poslednji posao koji je Teodor Popović ugovorio bio je slikanje ikonostasa u Turskoj Kanjiži (danas Novi Kneževac) 1806. godine. Smrt ga je omela da završi započeti posao. Ikonostas je oslikao njegov sin Georgije naredne 1807. godine. Teodor Popović je sahranjen u Vavedenjskom hramu kao zaslužni građanin Bečkereka.
Pojedinačna dela
                Ikone Bogorodica Bezdinska (1778) i Raspeće (1796) su jedini potpisani radovi Teodora Popovića. Čudotvorna Bogorodica iz gradnuličke crkve je kopija koja je imala za cilj da bude što bliža originalu, tako da nam ne govori mnogo o likovnom izrazu Teodora Popovića.  Sasvim je druga priča sa ikonom Raspeća, koja se čuva u privatnom vlasništvu. Na osnovu ove ikone pripisani su mu i ikonostasi u Beodri i Ečki. Raspeće je rađeno na osnovu grafike bečkog gravera Johana E. Mansfelda (1739-1792), koja je objavljena 1771. godine u knjizi „Собрание изабраних молитв“. Ikonu krase figure u pokretu, uznemirena draperija i živ i smeo kolorit. Ovoj ikoni blisko je i Vaskrsenje Lazarevo iz zbirke Narodnog muzeja u Zrenjaninu. Ona se okvirno može datovati u poslednju četvrtinu XVIII veka. Upečatljiva karakterizacija likova, koja je nastala kao posledica nedovoljnog akademskog učenja, i karakteristični odnosi boja otkrivaju nam Teodora Popovića kao autora i ove ikone.
Ikonostasi
Moler Teodor 1778. godine radi ikonostas u Beodri. Ovaj rad nam otkriva Teodora kao već formiranog umetnika. Njegova koloristička zvučnost prilikom slikanja draperije, koja je bila još uvek u povoju, sasvim se uklapa u rokajnu ornamentiku duboreza. Na beodranskom ikonostasu vidljivo je i neiskustvo Teodora prilikom rešavanja određenih kompozicija. Tako je, na primer, telo Hrista na Raspeću potpuno neprirodno i preterano izduženo. Jedno od boljih kompozicionih rešenja, koje će kasnije ponoviti i u Ečki, vidimo na carskim dverima sa predstavom Blagovesti. Još jedna veza među ikonostasima u Beodri i  Ečki su amblematski frizovi na soklu ikonostasa, kopirani prema gravirama iz srpske Itike Jeropolitike (1774). Ovakve predstave hrišćanskih vrlina u religiozno-didaktične svrhe prvi put srećemo na ikonostasu Jakova Orfelina u crkvi sv. Nikole u Kikindi 1773. godine. Ikonostas u Ečki (1786) na soklu sadrži četiri amblematske i simbolične slike: Nadeždu, Veru, Celomudrije i Vozderžanije. Na ovom ikonostasu vidljivo je da je Teodor usavršio svoj rad. Oblici su slikani punije i sigurnije u odnosu na raniji rad. Međutim, Teodor i dalje ne može da se otrgne od rano-baroknih shvatanja, što je posebno primetno prilikom oslikavanja likova svetitelja. Ranobarokna shvatanja prisutna su i na arhijerejskom prestolu, gde pozađe svetog Nikole oslikava zlatnom dekoracijom. Slikanje Nerukotvorenog Obraza (Ubrusa) nad carskim dverima je takođe jedna od značajnih karakteristika ikonostasa u Ečki, ali i dokaz Teodorovih snažnih veza sa rusko-ukrajinskom tradicijom. Ovakve scene su retke na srpskim ikonostasima.  Prvi put su je naslikali ukrajinski slikari na ikonostasu Preobraženjskog hrama u Sentandreji (1746), a prisutna je i na ikonostasu u Loku, koji je rad nepoznatog slikara iz druge polovine XVIII veka.
Slikarska radionica i Teodorovi naslednici
Pojava Teodora Banatu je bila pravo osveženje. Radionica njegovog bečkerečkog rivala Dimitrija Popovića je ostala zatvorena za zrelije i kasnije faze baroka, iako je imala sve uslove da ode korak dalje. Upravo u vremenu kada uticaj Dimitrija polako počinje da opada pojavljuje se Teodorovo delimično reformisano slikarstvo. Ono sa sobom nosi nove ideje i grafičke predloške, ali i karakterističan ružičasto-plavi kolorit, koji je možda inspirisan rokokoom. Iako novo duhom, njegovo slikarstvo ipak ostaje negde na razmeđi ranog i zrelog baroka. Svoje znanje Teodor je preneo na svoju decu koja su se opredelila da nastave očevu delatnost. Stariji sin Georgije (1783-1847) radio je u očevoj radionici, a nakon smrti oca preuzeo je na sebe sve njegove ugovorene obaveze. Ako samo pogledamo Georgijevu prestonu ikonu Hrista sa ikonostasa u Novom Kneževcu (1807) videćemo upravo Teodorov šablon koji je dat u inverznoj pozi. Georgije je donekle usavršio očev stil, ali nije bio spreman za veće promene. Veći korak u pravcu klasicizma i bidermajera napravio je Teodorov mlađi sin i bečki đak Jeftimije (1794-1876). Međutim, u njegovom crkvenom slikarstvu još uvek se vide odjeci očevih uticaja. Prilikom oslikavanja predstave Blagovesti sa ikonostasa u Vranjevu za uzor je imao istoimene očeve kompozicije.
Nerešena pitanja
Dela Teodora Popovića nisu sačuvana u velikom broju, iako njegovu slikarsku delatnost možemo staviti u raspon od tridesetak godina. Jedan broj njegovih dela čeka na pravilnu atribuciju, ali i otkriće. Druga izuzetno bitna stvar je da se reši pitanje odnosa sa slikarem Dimitrijem Popovićem. Određene sličnosti u radovima ove dvojice bečkerečkih molera navodili su neke istraživače na konstataciju da je Teodor prvobitno radio u radionici kod Dimitrija. Buduća istraživanja, koja bi trebala biti krunisana monografijom slikara, mogla bi da daju odgovore na ova pitanja.

D.V.

Odabrana literatura:
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Vukica Popović, Veliki Bečkerek, slikarsko središte u Banatu, ZMSLU 13, Novi Sad 1977.
Miroslav Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, Novi Sad 1996.
Internet:
Miroslav Timotijević, Ukrajinsko-srpske umetničke veze, na: http://www.rastko.rs/rastko-ukr/au/timotijevic_veze.html

недеља, 20. фебруар 2011.

Ikonostas Šerbana Popovića iz Ečke (1744)

 Istorijat
Prilikom prvih istraživačkih radova u srpskoj pravoslavnoj crkvi sv. Nikole u Ečki 1955. godine pronađeni su delovi jednog rasklopljenog ikonostasa. Tom prilikom je pročitan delimično sačuvan natpis pri dnu carskih dveri na kome se nalazi ime Šerbana Popovića i godina slikanja. Ovo je jedan od retkih primera da se prvobitni ikonostas  crkve (kasnije zamenjen ikonostasom Teodora Popovića) sačuva u celosti tokom tako dugog perioda. Nažalost, on je danas završio na tri različita mesta i ljudima nije dostupan u onom pravom izvornom obliku. Jedan deo je ostao u crkvi (krst, arhitrav i ploča sa Deizisom), drugi deo se nalazi u zrenjaninskom muzeju (2 ploče sa povorkom apostola i carske dveri), a treći deo (tri prestone ikone- Hrist, Bogorodica i Jovan Krstitelj) bi trebalo da se nalazi u Vladičanskom dvoru u Vršcu. Ovaj poslednji skup ikona bio je deo velikog projekta u organizaciji Galerije Matice Srpske, Banatske eparhije i drugih institucija, kada su prikupljane i konzervirane sve ikone širom Banata koje nisu u liturgijskoj praksi. Kruna ovog poduhvata bile su izložbe u Novom Sadu i Beogradu. Tom prilikom je javnosti prezentovan deo prikupljenih ikona, među kojima i one Šerbana Popovića iz Ečke. Povod ovog teksta je bio da se napravi makar i delimična rekonstrukcija prvobitnog ikonostasa kako bi posetiocu mog bloga bila jasnija prava veličina ovog dela.
O slikaru...
Šerban Popović je počeo karijeru ikonopisca u slikarskoj družini Andreje Andreoviča koja je iz Vlaške pozvana u oslobođenu Srbiju da ukrasi zidove crkve manastira Vraćevšnice 1737. godine. Posle pada Srbije ponovo pod Turke 1739. članovi ove družine povlače se na sever u Banat koji je još 1718. godine pripao Habsburškoj monarhiji. U Banatu Šerban Popović, ali i drugi članovi prvobitne družine, pronalaze plodno tle za svoje buduće radove. Sa jedne strane trebalo je obnoviti sve one crkve i manastire koje su u periodu od kraja XVII i početka XVIII veka opustošene, a sa druge, Banat još uvek nije bio pod tolikim uticajem baroknog kulturnog modela koji je propagirala Karlovačka mitropolija, pa je zbog toga bio Meka brojnih zografa. Šerban Popović je bio član slikarskog udruženja iz Temišvara. Često je radio samostalno, ali i u saradnji sa drugim ikonopiscima. Učestvovao je u oslikavanju zidova hramova u Lipovi (1739/1740) i Modošu (1752-1755). Samostalno je uradio ikonostase u Ečki (1744), Ivandi, Dežanu (1761), a u saradnji sa svojim mlađim srodnikom Nedeljkom Popovićem ikonostas u Ostrovu (1746).
Duborez
                Značajan segment ovog ikonostasa jeste duborez. Njega je izradio sam Šerban ili neko od njegovih pomagača. Odlikuju ga jednostavne profilacije oko okvira za prestone ikone i predstava jevanđelista na carskim dverima. U vrhu carskih dveri tradicionalno je prisutan islamski luk, a u drugoj zoni su plitko profilisane duborezne arkade koje razdvajaju apostole. Ikonostas je krunisan drvenim krstom sa trolisnim završecima. Ukupno gledano, vidimo jednu težnju ka jednostavnošću (koja krasi i Šerbanove slikane radove) i valovitim oblicima.
Raspored ikona
Ikonostas iz Ečke po svojoj osnovnoj šemi potpuno odgovara ikonostasima post-vizantijskog nasleđa XVI i XVII veka. U prvoj zoni su smeštene četiri prestone ikone najpoštovanijih svetitelja. Do carskih dveri su ikone Isusa Hrista i Bogorodice, a po stranama Jovana Krstitelja i verovatno patrona hrama sv. Nikole. Centralno mesto u prvoj zoni zauzimaju carske dveri. Na njima je Šerban Popović uspeo da oslika sve one predstave koje se obično slikaju na dverima. Središnje mesto zauzimaju četiri jevanđelista, dok je iznad njih predstava Blagovesti, a ispod njih dva dvokrila heruvima. Vertikalno gledano, između jevanđelista u kružnim medaljonima, uklopljenim u postojeći ornament i kolorit, kriju se likovi careva i proroka Solomona i Davida. Ako saberemo širine prestonih ikona i carskih dveri videćemo da pretpostavljena širina prve zone ne odgovara niti širini druge zone, niti širini crkve. Prema tome možemo pretpostaviti da su na ikonostasu postojale i bočne dveri. U drugoj zoni su dve ploče sa po pet apostola između kojih je ploča sa pet  svetitelja. Na ovoj centralnoj ploči su Hrist, Bogorodica i Jovan Krstitelj koji čine kompoziciju Deizis i dva najpoštovanija apostola i utemeljivača crkve, Petar i Pavle. U vrhu ikonostasa na arhitravu stoji krst sa oslikanom predstavom Raspeća Hristovog.
Tradicionalizam
Šerban Popović ikone slika u jednom postvizantijskom maniru sa elementima provincijske varijante epohe Brankoveanu, negovane u kneževini Vlaška krajem XVII i početkom XVIII veka. Sve figure su naslikane prema ustaljenim ikonografskim šemama i bez suvišnih detalja. Pozađe nema nagoveštaje pejzaža, a bogata klasična arhitektura je vidljiva samo na predstavi Blagovesti. Figure su rešene površinski i sa dosta graficizma. One su statične i deluju doslovno zamrznute u svojim pozama. Prestone ikone odlikuje monumentalnost, kako u veličini tako i u proporcijama. Dobar primer za ovo je ikona Jovana Krstitelja na kojoj je cela površina ispunjena dopojasnom figurom. Fon se vidi samo malo pri vrhu ikone. Harmonični odnosi među većim bojenim površinama i intenzivan kolorit takođe su jedna od bitnih odlika Šerbanovog rada. Posebno su zanimljivi odnosi između zelene i snažno crvene boje. Izvesna sloboda u koloritu upečatljiva je za mnoge pridošle zografe koji su delovali u Vojvodini početkom XVIII veka. Tradiciji u izrazu može se pripisati i velika upotreba zlata prilikom oslikavanja svetiteljskih nimbova, fona, krovova slikane arhitekture.
Određenu ikonografsku zanimljivost vidimo na prestonoj ikoni Isusa Hrista. Dopojasnoj figuri Hrista pridodate su figure Bogorodice i Jovana Krstitelja u oblacima. Ovakva kompozicija je poznata kao Deizis, ili simbolično skraćeni Strašni sud. Ovome doprinosi i tekst (koji je obično pisan uz scene Strašnog suda) na otvorenoj knjizi koju drži Hrist: Priđite blagosloveni oca mojega; primite carstvo...(Mt. 25:34). Postavlja se pitanje zašto je Šerban u dva navrata na ikonostasu kompoziciono i ikonografski istakao predstavu Deizisa?
Uticaji Baroka
Ikonopisac Šerban Popović, iako se držao tradicionizma u svom radu, nije ostao imun na uticaje baroka. Ovi uticaji su doduše bili nešto izraženiji u njegovom kasnijem radu. Na ovom ikonostasu  Šerban upotrebljava baroknu biljnu ornamentiku na carskim dverima ispunjavajući prostor oko jevanđelista. Nežne modelacije lica svetitelja sa finim prelazima, posebno onih na prestonim ikonama, takođe su produkti zapadne umetnosti. Uticaji baroknog kulturnog modela osećaju se i u određenim ikonografskim detaljima. Figura Jovana Krstitelja na prestonoj ikoni naslikana je sa krilima. Ova tema je bila izuzetno popularna među slikarima XVIII veka. U ruci Preteče Krilatog je rotulus sa ispisanim rečima: Pokajte se ljudi, jer se približava carstvo nebesko (Jn. 1:29, Mt. 3:2, Mt. 3:10). Ovaj natpis naglašava hrišćansku poruku o svrsishodnosti žrtve i pokajanja, a takve poruke u okviru novoprihvaćenog baroknog modela će imati sve veći i veći značaj. Tekst je i u određenoj korelaciji sa tekstom na prestonoj ikoni Hrista.
Zaključak
                Naizgled samo, ovaj ikonostas deluje kao konglomerat brojnih uticaja, kako u ikonografskom tako i u stilskom pogledu. Šerban Popović je sve to uspeo da pretoči u svoj jasan i upečatljiv izraz. Ako pogledamo samo broj njegovih saradnika i sledbenika postaće nam jasno koliko je njegova pojava u onovremenom Banatu bila značajna i kolikog je traga ostavila.

P:S: Mali predlog
Lokalni političari su u skorije vreme obilazili crkvu sv. Nikole u Ečki i nudili svoju pomoć u sređivanju crkve i porte. Ne bi bilo loše da grad pomogne obnovu ove značajne crkvice, a zauzvrat dobije delove ikonostasa koji se još uvek čuvaju u crkvi, a nisu u liturgijskoj praksi. Na taj način bi se spojili delovi iz crkve i Narodnog muzeja u Zrenjaninu. Ne bi bilo zgoreg napomenuti i da je cela priča o obnovi crkve podstaknuta uvreženim mišljenjem da crkva ove godine slavi 300-tu godišnjicu, iako taj podatak verovatno nije tačan.

D.V.

Odabrana literatura:
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969
Dejan Medaković, Srpska umetnost XVIII veku, Beograd 1980.
Dejan Radovanović, Zaštita i obnova Srpske pravoslavne crkve u Ečki, Glasnik DKS br.18, Beograd 1994.
Jelena Knežević, Ikone iz zbirke Narodnog muzeja u Zrenjaninu, Zrenjanin 1993.
D. Živanov- R. Kulić, Ikone Banatske eparhije, Novi Sad 2002.
Ljiljana Stošić, Srpska umetnost 1690-1740, Beograd 2006.
Napomena:
Šema delimične rekonstrukcije sadrži po dve fotografije objavljene u publikacijama Ikone Banatske Eparhije i Ikone iz zbirke Narodnog muzeja u Zrenjaninu.

понедељак, 07. фебруар 2011.

Požar u zrenjaninskom pozorištu i njegova obnova (1882-1884)

Vest koja je obišla svet
Kako to obično biva loša vest se daleko čuje. Tako je i sa primerom požara u bečkerečkom pozorištu. Vest o požaru koji je izbio 12. novembra 1882. godine prvi je preneo budimpeštanski list Vasarnapi Ujsag. Međutim, vest je tako odjeknula da su o tome pisali i određeni listovi u Americi (American architect) i Australiji (The Maitland Mercury).
Prema novinskim člancima to veče se u pozorištu davala jedna srpska drama. Uzrok požara je bio pad lampe na petrolej u predvorju, koji je izazvan nekakvim nemarom i gužvom. Iako vatra u prvom trenu nije bila velika ubrzo se podigao veliki dim koji je prodro u pozorišnu dvoranu. Dim je izazvao veliku paniku među posetiocima. Usled opšteg meteža ljudi su počeli da skaču sa galerija u parter. Tom prilikom dosta osoba je povređeno i mnogo kostiju je polomljeno. Jedna žena je u panici iskočila kroz prozor i pritom isekla ruke na staklo. Na sreću nije bilo teških povreda opasnih po život. Ubrzo na lice mesta su stigli vatrogasci koji su uspeli da lokalizuju požar. Međutim, oni su stigli prekasno da bi se spasio parter i bina koji su izgoreli.
Novi zadatak gradskog arhitekte
Obnovu pozorišta preuzeo je gradski inženjer Pelcl, poznat nam po projektima nekoliko zgrada u centru grada. Radovi su bili završeni do 2. oktobra 1884. godine kada je zgrada svečano otvorena. Prilikom obnove cela zgrada u kojoj je svečana dvorana (pozorište je nastalo spajanjem dva objekta) bila je nadzidana i povišena. Tako je dvorana dobila ili novu galeriju, ili novi red loža. Urađena je nova bina, a ispod scene je projektovan prostor za orkestar. Parter je takođe preuređen, a projekt je sadržao čak i nacrte za nove stolice koje su imale mehanizam na podizanje i spuštanje. Nakon obnove posetiocima je bilo na raspolaganju 51 loža (sa 210 mesta za sedenje), 240 posebnih sedišta i 200 stajaćih mesta na galeriji.  Ovom obnovom dvorana pozorišta je dobila dosta od onih karakteristika koje je krase i dan danas. To vidimo i po broju loža koji se nije drastično promenio. Jedino što je došlo do određenog smanjivanja onih koje se koriste, radi smeštanja rasvete, operatera itd.
Ovo je samo mali segment iz bogate istorije zrenjaninskog pozorišta, najstarije pozorišne zgrade u Srbiji, ali i šire. Zdanje danas iziskuje ozbiljne popravke (kao i mnoge zgrade u gradu), ali i stručni rad koji bi otkrio sve dosadašnje graditeljske faze, kojih je bilo mnogo.

D.V.

Novinski članci:
Terrible panic in theatre, The Maitland Mercury (13. januar 1883.)
Tűzi lárma a becskereki színházban, Vasarnapi Ujsag (19. novembar 1882.)
Vesna Karavida, Velika adaptacija pozorišta (List Zrenjanin)
Literatura:
Ur. Todor Malbaški, monografija Zrenjanin, Zrenjanin 1966.

четвртак, 03. фебруар 2011.

Problem skulpture sv. Jovana Nepomuka u Zrenjaninu

Moj grad je tokom novije istorije pretrpeo brojne promene u svom vizuelnom identitetu. Mnoge od ovih promena su bile pogrešne, i vreme je to pokazalo. Nažalost, građanstvo i nezavisna intelektualna elita ili nije mogla, ili nije htela da ih spreči. Jednostavnom analizom spomenika sv. Jovanu Nepomuku, postavljenog 2008. godine na mesto starije skulpture, osetićemo sve probleme našeg društva u sadašnjosti, ali i prošlosti.
Novopostavljena figura posvećena sv. Jovanu Nepomuku je trebala da bude postavljena na mestu stare figure, koja je uklonjena 1948. godine, u nišu kraj ulaza u Gradsku baštu. Organizatori postavljanja spomenika (koji će se nadam se pronaći u ovom tekstu) pozivali su se na istorijski kontekst i značaj vraćanja ovog simbola gradu, ali se ipak nisu odlučili za rekonstrukciju stare skulpture, koja je bila sasvim moguća.
Staru skulpturu je bilo moguće rekonstruisati jer je sačuvana njena glava (čuva se u župnom uredu), a postoji i stara fotografija sa izgledom cele figure. Kada sam upitao jednog od organizatora zašto se nije prišlo rekonstrukciji, on mi je odgovorio da je stara figura bila ružna. To mi je rekao čovek koji nije stručan da daje ikakvo estetsko mišljenje. Drugi razlog koji su navodili neki od organizatora jeste da, ako bi se uradila kao stara od drveta, ona bi navodno bila meta nekakvih vandala koji bi je zapalili. Inače, skulptura se nalazi na visokom postamentu koji nije lako dostupan, u najstrožem centru grada. Moderna nauka je otišla malo dalje od parnjače, tako da postoje zaštitni premazi koji bi je mogli štititi od vatre. Treći razlog organizatora je bio da je izrada u drvetu skuplja od bronze. Ovo mi nikada neće biti jasno - kako može biti drvo skuplje od bronze? Ako uzmemo u obzir i sam postupak izrade skulpture, onda možemo samo zaključiti da vajar koji je trebao da izradi novu skulpturu nije bio vičan radu u drvetu. Iz određenog razloga, poznatog samo organizatorima, samo ovaj vajar je mogao da radi novu skulpturu, iako u gradu postoje ljudi vični radu u drvetu.
Za podizanje ove skulpture regionalni Zavod za zaštitu spomenika kulture sa sedištem u Zrenjaninu nikada nije dao dozvolu i saglasnost. Pored ovog malog previda organizatora možemo dodati još neke, kao što je nedovoljna transparentnost u radu i odsustvo ozbiljne javne rasprave u koju je trebala biti uključena stručna javnost. Jedina stvar koja je od strane organizatora urađena jeste ta da su obezbedili političku volju, ali i podršku katoličkog i pravoslavnog klira. Ovo im je bilo sasvim dovoljno da dođu do očekivanog cilja.
Za vajara nove skulpture izabran je čovek koji je bio kritikovan zbog njegovih pređašnjih radova u gradu. Mada, to možda i ne bi bio veliki problem da je imao ko da ga uputi kako i na koji način da skulpturu uradi. Svaki svetac ima svoju ikonografiju (način predstavljanja) i svoje atribute. Na novopostavljenoj skulpturi sv. Jovana Nepomuka mi to danas skoro da i ne vidimo.
- O ikonografiji ovog sveca pisao sam u tekstu o Sekelju Bertalanu na ovom blogu.
Druga i izuzetno bitna stvar u analizi su proporcije.  Nova skulptura nema skladnu proporciju sa postojećom nišom u koju je postavljena. Previše je sitna i niša je prosto dominantna u takvom odnosu snaga. Takođe i proporcije same skulpture su bliže nekom detetu negoli čoveku u ozbiljnim godinama. Po rečima samog umetnika on je hteo da izrazi svetiteljevu unutrašnju zrelost, ali mi ne znamo gde je ona skrivena. Ne bi bilo zgoreg dodati i to da likovni izraz samog skulptora uopšte ne odgovara neobaroknom ambijentu same niše i zgrade Opštine.
Postoji još jedna stvarčica koja pravi neopisiv jaz između stare i nove skulpture.  Organizatori su isticali da je novopodignuti Nepomuk, zaštitnik od poplava, okrenut ka Begeju kao najvećoj pretnji gradu. Međutim, više deluje da on gleda u pravcu zgrade suda, a ne prema reci. Skulptor starije skulpture je ovaj problem rešio na mnogo zanimljiviji i lucidniji način. Glava stare skulpture je okrenuta ulevo, u pravcu odakle Begej u stvari prilazi gradu. Pored toga ona je pognuta i na dole. Svetac upozorava na moguće pravce odakle voda dolazi i stražari kako bi zaštitio svoje parohijane.
Postavljanjem ovakve skulpture organizatori su uspeli da unište jednu lepu ideju koja je imala za cilj da izrazi toleranciju, suživot i poštovanje među konfesijama. Sa druge strane, pak, dokazali su da se nepoštovanjem institucija i struke može daleko stići.
                                                                                                           
P:S: Ovom prilikom bih izrazio poštovanje prema svima onima koji su pokušali da spreče postavljanje ovakve nove skulpture: ljudima iz Zavoda za zaštitu spomenika iz Zrenjanina, novinaru i književniku Zoltanu Babi i dr.

P:S:S: Meni je današnja skulptura ružna, al ko mari za to....

D.V.

среда, 02. фебруар 2011.

Crkva Uspenja Bogorodice u Zrenjaninu (hronologija gradnje)

Gradnja Uspenjske ili Varoške crkve počela je 1745. godine kada su, uz posredovanje upravnika bečkerečkog distrihta, pribavljene sve potrebne dozvole iz Temišvara. Radovi na crkvi završeni su 1746. godine, ali je njen izgled bio još uvek daleko od današnjeg. Crkva je bila jednobrodna, sa blago naglašenim pevnicama i apsidom na istoku. Zidovi, svodovi i patos su bili od pečene cigle, a krov je bio pokriven biber crepom. Zanimljivo je da je ova crkva 1758. godine bila jedina pokrivena crepom u celoj Temišvarskoj eparhiji. Čak je i županijska zgrada u Bečkereku krajem XVIII veka bila pokrivena šindrom. Na crkvi je bilo devet prozora (po četiri sa svake strane i jedan na apsidi), a na priprati šest malih. Od spoljnog ukrasa zna se da je fasada imala vertikalne pilastre. Vrata je bilo troje dvokrilnih i bila su urađena od drveta. Nad oltarom se (u vrhu apside), kao i danas,  nalazio gvozdeni krst. Godine 1746. bili su završeni i radovi na enterijeru. Na svodovima su zografi oslikali tri scene iz bogorodičinog ciklusa, a ostatak hrama je okrečen u belo. Između naosa i oltara sazidan je od cigala ikonostas, a na njemu su se našle četiri prestone ikone u pozlaćenim i drvorezbarenim ramovima. Ikonostas je do 1758. godine dopunjen višim zonama sa apostolima, prorocima i raspećem.
Jedno od pitanja koje se nameće je koliko je ovaj prvobitni hram bio barokiziran? Sveštenstvo koje je tada brinulo o gradnji crkve je školovano u najboljim centrima srpske crkve i hipotetički je znalo za usvajanje kulturnog baroknog modela od strane Karlovačke mitropolije. Sa druge strane, pak, vidimo da je ovaj hram imao zidani ikonostas što se može protumačiti kao ostatak tradicije u gradnji. Drugo pitanje, koje se nadovezuje na prvo, bilo bi ko su graditelji ove crkve?  Opšte analogije govore da su oni uglavnom bili stranci (najčešće Nemci) koji su bili u službi, bilo vojnih, bilo civilnih vlasti monarhije. Međutim, bilo je i domaćih majstora, ali i onih pridošlih sa juga, grko-cincarskog porekla, koji su mogli biti glavni majstori, ili češće pod-izvođači ili graditelji. Interesantno je da je 1746. građena i upravna zgrada bečkerečkog distrihta, što upućuje da su obe građevine mogle biti delo istog autora. U vreme građenja Uspenjskog hrama u Bečkereku je živeo i jedan graditelj koji je možda imao učešća prilikom gradnje crkve. U pitanju je Stojan Nikolin, poznatiji i kao Stojan Dunđerin (rođen 1720. godine). Njegovo delovanje vezano je za period od 1746. do 1772. godine. Nadajmo se da će buduća istraživanja uspeti da odgovore na neka od ovih pitanja.
Naredna faza u gradnji desila se 1757. kada je započeta gradnja zvonika, koji je završen godinu dana kasnije. Ovaj prvobitni zvonik se pomalo razlikovao od današnjeg, i u prizemlju je bio otvorenog tipa. Sa severne i južne strane su bili sporedni polukružni prolazi (kasnije zazidani), a na zapadnoj glavni.
Tokom 1780-tih izvedeni su najveći radovi na crkvi od početka njene gradnje. Prvo su izgleda rađeni radovi na zapadnom delu crkve. Menjana je veličina, a moguće i oblik prozora, tako da su mali prozori na priprati danas skoro neprepoznatljivi. Prošireni su pilastri. Urađeni su novi klesani portali za sva tri ulaza u crkvu. Da ovi portali potiču baš iz tog vremena ima više pokazatelja. Prilikom restauratorsko-konzervatorskih radova pronađen je jedan ulaz u crkvu koji se ne poklapa ni sa jednim od postojeća tri. Druga stvar je klesani ukras, u vidu venaca (girlandi), koji je bliži klasicizmu negoli baroku, i uklapa se u opšte tendencije sa kraja XVIII veka. Treća i najbitnija stvar je klesana niša iznad glavnog ulaza koja u centralnom polju okruženom lovorovim vencem ima godinu obnove ovog dela crkve (1783). Tik iznad lovorovog venca u uglovima niše skrajnuto stoji godina prethodnog graditeljskog poduhvata (1746). Preplet koji nalazimo na rezanim kamenim portalima identičan je po svojoj šemi ornamentu koji srećemo na duboreznom i kasnije postavljenom ikonostasu Aksentija Markovića. Ovom duborescu nisu nepoznati bili ni ostali klasični motivi vidljivi na pervazima, a znamo i da mu rad sa kamenom nije bio nepoznat. Međutim, ipak treba biti oprezan kada je reč o bilo kakvoj atribuciji. Sa druge strane, vrsta kamena korišćenog za klesanje portala nije bila nepoznata ni klesarima nadgrobnih spomenika iz Bečkereka. Ovaj klesarski poduhvat uslovno možemo pripisati lokalnoj ili, što je verovatnije, novosadskoj radionici.
Pošto je grad počeo naglo da raste (kako u ekonomskom pogledu, tako i po broju stanovnika) došlo je do potrebe da se crkva poveća i produži. Tako se, ubrzo posle obnove iz 1783. godine, pristupilo dograđivanju novih i širih pevnica u produžetku starih, i nove kružne apside. Ovi radovi su završeni 1787. godine, kako je zapisano u jednoj inventarskoj knjizi iz 1840-te godine. Obnovom je brod crkve dobio interesantan oblik koji se širi stepenasto prema istoku. Fasade su stilski obrađene u duhu klasicizma u istim oblicima kao iz prethodne obnove iz 1783. godine. Ovim dogradnjama i pređašnjom gradnjom zvonika (1758) crkva je produžena od probitnih blizu 21 metar na blizu 29 (unutrašnje mere). Prvobitni zidani ikonostas je u ovim obnovama morao biti srušen tako da je Bečkerečki magistrat 1790. godine potpisao ugovor sa Aksentijem Markovićem, poznatim novosadskim drvorezbarom, da se izradi novi. Novi barokni ikonostas, sa primesama klasicizma i rokokoa, bio je završen tek 1795. Koncem XVIII veka Uspenjski hram je dobio sve one osnovne oblike koje ga krase do dan danas.
Nažalost, što se tiče XIX veka malo je pisanih tragova, ali i onih podataka dobijenih tokom konzervatorsko-restauratorskih radova, koji bi mogli da odgonetnu sudbinu crkve tokom ovog perioda. Crkva je zahvaljujući svom položaju u prostoru (ne naslanja se ni na jednu građevinu) i pokrivenošću biber crepom, uspela da preživi veliki požar iz 1807. godine, koji je prosto ruinirao celo gradsko jezgro. 1828. godine stara drvena vrata su menjana novim, koja su obložena limom i ornamentima u vidu rombova i rozeta. Iste godine rađena su i vrata za drugu gradsku crkvu, posvećenu Vavedenju. Iako požar iz 1807. godine nije ozbiljnije ugrozio crkvu, ipak ju je potkačio onaj iz 1830-te godine. Ne znamo u kojoj meri su bila oštećenja, ali zato znamo da je ona bez popravki ostala sve do sredine XIX veka. Ostaje samo pitanje da li je u periodu od 1850. do poslednje obnove crkve sa kraja XIX veka bilo nekih intervencija. Poslednja intervencija na crkvi tokom XIX veka desila se 1896. godine, kako je i zabeleženo na baroknoj kapi zvonika. U svrhu ove obnove dobrotvorka Emilija Munčić i Dobrotvorna zadruga Srpkinja su prikupili 660 forinti. Da li je tom prilikom samo restaurirana kapa zvonika ili je možda crkva pretrpela neke promene mogla bi da potvrdi neka stara fotografija ili razglednica, ali je nisam uspeo pronaći. Obnovi sa kraja XIX veka može se pripisati i izrada hora, koji stoji na konzolama i metalnim stubovima i stilski odudara od ostalog enterijera.
Postoji nekoliko pridodatih elemenata koji u biti nisu deo građevine, ali se crkva bez njih ne može zamisliti. Sa južne strane crkve u zidu se nalaze uzidane nadgrobne ploče sa kraja XVIII i početka XIX veka u crvenkastom mermeru. U pitanju su ploče zaslužnih građana čija sudbina nije u potpunosti rasvetljena. Druga stvar su zvona. Još 1758. godine nakon gradnje zvonika za crkvu su nabavljena dva zvona. Međutim, sva stara zvona sa crkve su rekvirirana u vreme I svetskog rata od strane Austro-ugarskih vlasti 1917. godine za potrebe vojske. Tek 1930-te godine su prikupljena sredstva i za crkvu su kupljena tri zvona, koja su izlivena u Mariborskoj livnici. Na zvoniku su tada postavljena zvona veličine 1500 kg, 450 kg i 384  kg.
Početak XX veka crkva je sačekala u istom obliku u kome se čuva i dan danas. U drugoj polovini 1990-tih urađeni su najbolji moderni konzervatorsko-restauratorski radovi u njenoj istoriji. Međutim, prilikom radova je došlo do odsustva arheoloških radova kako u unutrašnjosti crkve tako i u njenoj porti, koji bi nam bolje rasvetlili istoriju hrama i sve njene faze gradnje. Došlo je takođe i do sitnih propusta prilikom restauratorskih radova. Tako na primer, na zabatu hrama nisu restaurirane horizontalne fuge koje su imitirale slog gradnje, a nije izgleda bilo ni pokušaja da se restauriraju mali kapiteli na okvirima prozora na zvoniku, tako da današnji nisu originalni. Bez obzira na nedostatke, sve što je tada urađeno na crkvi bilo je kvalitetno i zaustavljeno je njeno dalje propadanje. Nažalost, radovi na unutrašnjosti i enterijeru crkve nisu nastavljeni i oni danas zahtevaju hitnu intervenciju.

D.V.

Odabrana literatura:
Lj. L., Narodni dobrotvori (Kuzman i Emilija Munčić), Orao (za godinu 1898.), Kikinda 1897.
Felix Milleker, Geschichte der Stadt Veliki Bečkerek: 1333-1918, Vršac 1933.
Ur.  Aleksandar M. Stanojlović,  Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Dušan J. Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII vekaBeograd 1955.
Danilo Kecić, Rekviriranje zvona srpskih pravoslavnih hramova Temišvarske eparhije 1916-1917, ZMSZI br.59/60, Novi Sad 1999.
Jelena Knežević, Dimitrije Popović (1738-1796.), Zrenjanin 2001.
Svetlana Bakić, Restauratorski radovi na tri crkve u Zrenjaninu, Građa br. 21, Novi Sad 2004.

Zahvalnost: Bojanu Kojičiću iz ZZSK (Zrenjanin)