Kada i gde je nestala bečkerečka tvrđava

O tvrđavi....

Podstaknut natpisom na muralu u Gradskoj bašti zrenjaninske zgrade Opštine u kome se navodi da je bečkerečka tvrđava postojala samo do 1699. godine odlučio sam posetiocima bloga predočiti nekoliko podataka koji bi donekle opovrgli ovu tvrdnju.

Naime, nakon Velikog rata (1683-1699) i Karlovačkog mira dogovoreno je od strane velikih sila da se Banat vrati Turskoj, ali je jedan od uslova bio i da se tvrđava u Bečkereku razruši. Austrijsko-srpska vojska je jedno vreme odugovlačila sa ovim zadatkom i to je konačno urađeno 1701. godine. O razrušavanju tvrđave ovako govore istorijski izvori. Da tvrđava nije razrušena odmah 1699. godine vidimo i na mapama publikovanim 1702/1703. od strane generala A. F. Marsiljija, koji je bio u komisiji zaduženoj za razgraničenje između Austrije i Turske.

Bečkerečka tvrđava, prema mapama iz XVII veka, bila je kompleksnog tipa. Ona je bila podeljena na dva vrlo bitna dela, utvrđeni grad u kome se nalazila administracija, i dvorac u kome je bio smešten garnizon i koji je bio poslednja tačka odbrane grada. Utvrđeni grad je imao oblik zvezde i bio je okružen nasipima, palisadama i jarkovima. Dvorac je, sa druge strane, skoro sigurno bio napravljen od čvrstog materijala i nalazio se na krajnjem zapadu nekadašnjeg ostrva (danas prostor između Partizana i Avale), jer je na tom mestu sa tri strane bio okružen vodom koja ga je prirodno štitila.

Čitav kompleks bečkerečke tvrđave čak i iz praktičnih razloga nije tako lako mogao biti uklonjen. Sasvim je moguće da je prema odredbama Karlovačkog mira bilo dovoljno da se tvrđava onesposobi za dalje korišćenje, kao što je uklanjanje kule, jaraka, palisada, kapija i dr. Dvorac koji je sagrađen od čvrstog materijala je sigurno bio malo veći zalogaj. Da je u izvesnom smislu tvrđava živela i tokom XVIII veka imamo u pisanom delu Erdbeschreibung Antona Frideriha Bušingsa koje je publikovano u Hamburgu 1788. godine. U jednom od tomova u kome govori o Ugarskoj nalazi se i kraći opis Bečkereka, za koga veli da ima Pijacu (Tržnicu) na reci Begej i razrušenu tvrđavu. Znači da je tvrđava u nekom obliku, iako razrušena, postojala. Ono što je ostalo od nekadašnje tvrđave se može videti i na mapi grada iz 1793. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. U pitanju su ostaci dvorca, koji je u jugoistočnom delu imao kružnu kulu. Ovaj deo grada je potpuno urbanizovan tek nakon velikog požara iz 1807. godine, kada su verovatno uklonjeni i poslednji ostaci bečkerečke tvrđave.

Postavlja se pitanje gde je nestao čitav materijal od koga je napravljena tvrđava. Usled nedostatka materijala (kamena, drveta) na prostoru Banata sasvim je sigurno da je on sekundarno korišćen za gradnju drugih objekata. Potvrdu ovoga imamo u pravoslavnoj gradnuličkoj crkvi u koju su ugrađivani stari nadgrobni spomenici. Po jednoj legendi deo materijala sa tvrđave je iskorišten za gradnju magacina od koji će se kasnije pretvoriti u pozorište. Ovakvih slučajeva je verovatno bilo više, ali na žalost nema sačuvanih profanih građevina u gradu iz XVIII veka koje bi potkrepile ovu tvrdnju.

O kamenu...

Na jednom privatnom posedu našao sam pravilno ručno isklesani kvader od kamena peščara. U trenutku pronalaska on se nalazio u bašti kuće u blizini mesta gde je nekada tekao Begej. Pokušao sam da ga pomerim, ali zbog blage ukopanosti i težine nisam to uspeo. Prema tvrdnjama današnjeg vlasnika, a koje se baziraju na izjavama prethodnog, taj kamen je tu odvajkada.

Na kamenu se jasno vidi ne toliko precizna ručna obrada. Peščar je još u srednjem veku na ovim prostorima bio omiljeni građevinski materijal, zbog svoje lakoće obrade i otpornosti. U Bečkereku je on tokom XVII i XVIII veka korišćen za izradu nadgrobnih spomenika i crkava, kada ga polako smenjuju plemenitije vrste kamena. Međutim, ako pogledamo oblik pronađenog kamena biće nam jasno da on nije bio namenjen izradi nadgrobnih spomenika, već pre bi se reklo nekakvoj gradnji.

U delu grada (gde je kamen pronađen) nekada poznatom kao Nemačka varoš, koji je prvobitno bio namenjen doseljenim Špancima, a kasnije i Nemcima, prolazi se (i dan danas) komunikacijama koje postoje još od prve polovine XVIII veka. Prema F. Milekeru kolonističko naselje su činile kuće od drveta prekrivene trskom, tako da možemo reći da ovaj kamen nije bio korišten pri izgradnji kuća za koloniste, već je u nekom periodu donešen tu sa druge lokacije. Da li je on možda bio nekada deo bečkerečke tvrđave ili pristaništa nećemo verovatno nikada saznati....

D.V.