Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

понедељак, 09. мај 2011.

Običaj kokanja kukuruza uoči Lazareve subote

Lazareva subota se slavi u subotu uoči praznika Cveti, a osam dana pre Uskrsa. Sa jedne strane ovaj praznik predstavlja uspomenu na Hristovo čudo i vaskrs Lazarev, dok sa druge nagoveštava Hristov ulazak u Jerusalim.
Veče pred ovaj praznik, u selima oko Zrenjanina, paljene su vatre na ulicama i rogljevima sokaka oko kojih su se okupljali najčešće mladi i deca, verovatno sa asocijacijom na decu koja su sačekala Hrista pri ulazu u Jerusalim. Vatre su ložene uveče najčešće tuluzinom – osušenim stabljikama kukuruza. Ovakvim vatrama su rasterivani zli duhovi, veštice, bolesti a deca su ih u toku večeri često preskakala ili igrala oko njih, uz prigodne reči i pesme.
                Centralni događaj cele večeri bio je kokanje kukuruza. Za taj događaj su još tokom dana pripremljene sve potrebne stvari kako bi ritual bio izveden. Za kokanje je uglavnom služila stara emajlirana šerpa ili lavor. Ovi već rashodovani predmeti su pričvršćivani na dugačku motku, najčešće uz pomoć dva klina, dok im je dno bilo izbušeno sitnim rupicama uz pomoć eksera i čekića. Gornja ivica šerpe ili lavora je najčešće ukrašavana pletenim plodovima zemlje, kao što su razne žitarice ili cveće.
                Ovako spremljen obredni predmet u toku večeri se punio kukuruzom kokičarem i nadnosio nad vatru uz često mešanje sadržaja. Dobrim znakom smatralo se ako se što više kokica iskoka, a ostane što manje puraka ili puvaraka, to jest neiskokanih zrna kukuruza. Prilikom kokanja deca su pevala prigodne kratke pesmice kao što su:
- kokajte se kokice, kao moje pesnice..
- leti leti bela iz pepela...
Kokanje kukuruza korišćeno je radi isticanja muško ženskih odnosa među mladima. Količina iskokanih kokica ili pravci u kojima su iskakale iz šerpe često su za mlade devojke imale poseban značaj, kako u tome koliko su bile poželjne u muškom društvu, tako i koji muškarac je pojedinačno bio zainteresovan za određenu devojku.
                U Zrenjaninu, posebno u vremenu posle II svetskog rata, ovi običaji nisu imali tako široke razmere. Moguće da su razlozi bili težnja građanstva ka modernijem i savremenijem načinu života, u koje se ovi običaji nisu uklopili. Međutim, kokanje kukuruza je bilo ipak nezaobilazno. Ono se najčešće obavljalo u kućnim uslovima na ognjištima, pećkama i smederevcima. Slični običaji zabeleženi su i u drugim delovima Vojvodine, posebno u Sremu.
                Uloga kukuruza i njegovo kokanje uoči Lazareve subote može se tumačiti u religioznom i simboličnom smislu. Preobražaj kukuruza od nejestivog do ukusne slane grickalice može se u određenom smislu porediti sa preobražajem mrtvog Lazara u živog čoveka uz pomoć Hrista. Sa druge strane, opet, kokice mogu simbolisati bujanje prolećne vegetacije i njenu rascvetalost.
Uloga kukuruza u običajima naroda sa ovih prostora nije još uvek u dovoljnoj meri rasvetljena. Etnolog Veselin Čajkanović je još davno primetio njegov značaj u narodnim verovanjima, narodnoj medicini i vračanju ističući pritom da je on nasledio ulogu nekih ranijih srodnih biljaka, jer je na Balkan stigao tek u XVII veku. Interesantna je i zabeleška Vuka Karadžića da se kukuruz ne sme puriti (peći) na vatri u vreme setve jer će sva zrna u zemlji popucati. Ovo se u određenoj meri može dovesti u vezu sa ovim običajem jer je pod normalnim uslovima setva mogla završiti do Lazareve subote.

D.V.

Нема коментара:

Постави коментар