Gde je kapetan Janča Mihailović? (I deo)

„Ima junačina, koji su sa viteštva svoga na glasu kod svog naroda, takvi neokreću nigda leđa neprijatelju, niti znadu begati. Takvi junaci bore se i padaju a neustupaju. Takav beše i Kapetan Janča! Bog da ga prosti! Slava mu!“

J. Stefanović - Vilovski

Dolazak u Banat

Kada je počela revolucija u Austrougarskoj 1848. godine kapetan Janča je prešao sa više stotina Srbijanaca u Austrougarsku kako bi pomogao svojoj braći. Pojava ovih dobrovoljaca je bila i više nego upečatljiva za tadašnje stanovnike Banata. Nosili su duge vilajetske puške, dva pištolja za pojasom, jatagan i nošnju sa istočnjačkim prizvukom. Većina dobrovoljaca bili su pustolovi i skitnice, koji nisu pravili razliku između osvajanja i pljačkanja, pa je dolazilo i do određenih problema. Međutim, većina njih je bila iskusna i hrabra u vojevanju što je potiralo njihovo nestandardno vojničko ponašanje. Janču su najčešće zvali kapetanom, ali često i poglavicom, komandantom i buljukbašom. Kao i svaki zapovednik iz Srbije imao je svog konja i zakrivljenu sablju.

Kapetan Janča je došao kao iskusan junak, a još kao mlad borio se sa Rusima kod Varne protiv Turaka (1828?). Tog leta 1848. godine pridružio se logoru u kome se okupljala revolucionarna vojska (graničari, seljaci, dobrovoljci i dr) pod komandom narodnog pukovnika Jovana Drakulića. Logor je postavljen na potezu Batka kod Perleza. Kada je u logoru prikupljeno 5000 graničara i seljaka, kao i 300 dobrovoljaca iz Srbije, odlučeno je da se krene u akciju i priđe Bečkereku, kako vojska ne bi predugo stajala na jednom mestu.

Junak bitke kod Ečke

Vojska je pokrenuta 15. jula u tri sata ujutro i forsirala je put Ečke. Kapetan Janča je vodio Srbijance kao prethodnicu. Borba je počela posle prolaska krsta (koji je i tada postojao) na prostoru gde se danas prilazi selu Stajićevu, a razvila se kod kamenog mosta. Kapetan Janča se ustremio na neprijatelja željan borbe i okršaja. Jahao je gore-dole na puškomet od mađarskih husara, sa jedne strane prkoseći im, dok je sa druge upravljao svojim dobrovoljcima, koji su se razvili u strelce. Srbijanci su držali desno krilo napada, koji je dobijao na snazi. Kišovi vojnici prešli su u blago povlačenje iza vetrenjače, dok je jedno odeljenje graničara ušlo u ciglanu pred selom. Međutim, nedovoljno uvežbana revolucionarna vojska se prilikom napada potpuno raštrkala i nije bila spremna za dalje napredovanje iako su Jančini dobrovoljci dobro forsirali desnu stranu. Problem je nastao i zbog toga što je nestalo topovske municije. Onovremeni izvori govore da je tačku na sukob stavio drski srbijanski kapetan Janče, koji je sa svojima handžarlijama rešio bitku.

            Posledice bitke bile su da se mađarska vojska povukla prema Bečkereku, dok su se revolucionari (iako su praktično ušli u Ečku) povukli prema svom logoru kod Perleza. Prema jednom srpskom izvoru revolucionari su imali 17 mrtvih i 30 ranjenih, a prema drugom 12 mrtvih i 24 ranjenih. Pretpostavke srpske strane su bile da je neprijatelj imao 80-ak mrtvih i ranjenih. Međutim, prema rimokatoličkom svešteniku Jovanu Varadiju iz Bečkereka gubici su bili svega mrtva 4 konjanika – husara i 15 ranjenih. Mađarski general Erne Kiš je bio iznenađen snagom revolucionara tog dana, pa je čak pomišljao na povlačenje prema Temišvaru. Iako sukob nije bio visokog intenziteta teško je reći koja strana je izvukla bolji kraj. Srpska strana je moguće imala više gubitaka, ali je naterala mađarsku vojsku na privremeno povlačenje, što se svakako odrazilo na duh ustanika. Centralna ličnost bitke kod Ečke bio je kapetan Janča, a ustanička vojska je izvela svoju prvu ofanzivnu akciju.Bitkom je srpska strana dobila na vremenu i da se bolje organizuje za buduće sukobe, iako do toga na žalost nije došlo.

Pogibija kod Perleza

 Posle bitke kod Ečke general Kiš je na pravi način shvatio opasnost kakva mu preti od logora kod Perleza i odlučio da se obračuna sa njim kako bi mu bio otvoren put prema Titelu i Pančevu. U rano jutro (pola pet) 2. septembra na prepad je napao logor. U trenutku je pao glavni šanac i sedište štaba, a u logoru je zavladala panika. Vatra je ubrzo zahvatila više desetina kućica od slame. Prvo je popustilo levo krilo gde su se nalazili Srbijanci, Šokci, Vlasi i tri kompanije među kojima i Sakulska, a neprijatelj je upao u logor i krenula je borba prsa u prsa bajonetima. Jedino je kapetan Janča bio hladne glave, deleći zapovedi, pokušavao je da podigne moral onima koji već nisu bili pobegli i da ih okupi oko sebe. Kao što je savremenik onog doba napisao, Janča je bio jedan od onih vaikadašnjih vitezova, kakvo je rađalo staro doba, a guslari opevali.

Postoji više verzija smrti Janče kapetana. Po jednoj verziji Janča je sa još nekoliko oficira  poslednje snage okupio oko preostalih topova, kako bi ih odbranio od neprijatelja i omogućio da se neki od njih spasu. Kako nije hteo živ da padne u ruke neprijatelju ubio se. Po drugoj verziji kada je ranjen legao je na zemlju i tražio je od onih koji još uvek tu behu da ubiju njegovog konja „Prepelicu“ da ne padne tako dobar konj u ruke neprijatelju. Prema trećoj verziji (i najverovatnijoj) Janča je u trenutku meteža naredio da se izvuče jedan mali top, a sam je krenuo prema svojoj kobili gde je bio novac u bisagama. Tada se na njega ustremilo desetak mađarskih konjanika. Janča nije hteo da ustukne nego izvadi pištolje i opali, međutim promaši, a husari sa isukanim sabljama mu se približiše. Brojčano nadmoćni husari uspeli su da ga obore i nanesu mu silne udarce sabljama.

Za ovaj težak poraz ustaničke vojske kod Perleza mnogi su tražili krivce među oficirskim kadrom, nesrpskim borcima, a pukovnik Drakulić je proglašen za izdajicu. Međutim, prava istina je da je sam logor bio loše postavljen, utvrđen i osiguran, sa samo jednim šancem. U logoru nije bilo dovoljno oficirskog i podoficirskog kadra, a pukovnik Drakulić nije bio dorastao zadatku. U trenutku napada u njemu je bilo oko 4000 boraca, loše snabdevenih i naoružanih. Sa druge strane general Kiš je imao faktor iznenađenja na svojoj strani kao i bolje organizovanu i naoružanu vojsku, koja je prema realnim procenama imala između 3600 i 5000 boraca (neki srpski izvori su preuveličavali njihovu snagu). Prema većini procena gubici na srpskoj strani bili su između 200 i 250 mrtvih i ranjenih, dok su mađarske snage imale 14 mrtvih i 69 ranjenih. Drakulić je sa jednim delom snaga (500-600 graničara i tri topa) uspeo da se izvuče prema Titelu, dok se većina razbežala po okolini. General Kiš je logor potpuno uništio i nastavio forsiranje prema Perlezu. Međutim, on nije imao dovoljno odlučnosti da nastavi napredovanje, pa se povukao prema Bečkereku.

D.V.

Nastaviće se...

Grafika A. Štromajera sa prikazom Bitke kod Perleza