Nakon Zemaljske izložbe ženske radinosti u Budimpešti 1881. godine nastale su prve ideje da se organizuje jedna nacionalna izložba ženskih rukotvorina koja bi obuhvatala radove srpkinja sa prostora Austrougarske. Od ideje do realizacije je prošlo nekoliko godina i izložba je konačno otvorena za javnost 22. jula 1884. godine. Planirano je da postavka bude otvorena za javnost dve nedelje ali je zbog velikog interesovanja građana produžena za još nedelju dana. Organizaciju izložbe uz bogat propratni program izvela je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Izložbeni prostor je obuhvatio 6 sala srpske narodne škole u Novom Sadu od kojih su čak u tri bili prisutni radovi iz tadašnjeg Zrenjanina i okoline.
U cilju što boljeg prezentovanja ručnih radova na izložbi bečkerečanke su osnovale i organizovale priređivački odbor na čijem čelu se našla Sofija A. Popović. Tom prilikom je osnovana i radionica gde su vezle i tkale članice odbora i pripremale se za izložbu. U odboru se posebno istakla čuvena zrenjaninska dobrotvorka Emilija Munčić, čijim je svesrdnim zalaganjem iz grada i okoline poslat veliki i estetski dragocen broj predmeta. Za svoje zasluge u pripremama izložbe Emilija je nagrađena diplomom. Koliko su zapravo članice odbora učestvovale u samoj organizaciji izložbe u Novom Sadu govori i podatak da su boravile tamo tokom trajanja izložbe.
U prvoj sali izložbenog prostora su bili izloženi radovi iz Zrenjanina, Vršca i sela iz njihovog okruženja. Tu su se našli tkani ćilimi, beli i zlatni vez, ali i čuveno srpsko platno. Jedan zid u dvorani bio je u potpunosti prekriven ćilimima koji su najvećim delom bili iz Zrenjanina i okoline. Ondašnji hroničar ih je opisao kao ćilime „živih i veselih boja, lepog i pravilnog crteža“. U drugoj sali su se takođe našle tkanice iz okoline grada gde su se posebno istakli ćilimi Jerine Tomić iz Aradca i Julke Mijajlov iz Elemira. Međutim, najveća zvezda u drugoj dvorani, a možda i na celoj izložbi, bila je Kata Lončarski iz Melenaca. Ova vrsna vezilja specijalizovana za rad zlatom izložila je na jednom dugačkom stolu kape zlatare, marame, libade (ženski kaputić) i bečejski pokrov za nalonj. Inače nalonj Kate Lončarski je bio jedan od najskupljih pojedinačnih predmeta na celoj izložbi i koštao je 250 forinti. Organizatori izložbe su od prodatih ulaznica pokrili troškove izložbe ali i nagradili najbolje ženske ruke. Tako je Kata osvojila prvu nagradu namenjenu najboljim radovima i novčanu premiju od 4 dukata. Rukotvorine iz Zrenjanina našle su se i u poslednjoj 6. sali izložbe. Ona je bila namenjena radovima učenica iz narodnih škola. Najveće zasluge za organizovanje ovog segmenta izložbe imala je učiteljica Nimfadora Đorđević, takođe jedna od članica bečkerečkog priređivačkog odbora.
Nakon završetka izložbe zrenjaninski priređivački odbor je u septembru pretvoren u Dobrotvornu zadrugu Srpkinja na čijem čelu je postavljena Emilija Munčić, koja je na tom mestu ostala do 1898. godine. Na svom početku ona je okupljala 30-tak članica. Osnivanje zadruga po srpskim krajevima bio je jedan od osnovnih zaključaka koji su proistekli na iskustvima izložbe u Novom Sadu 1884. godine
D.V.
Literatura:
Stevan V. Popović, Izložba ženskog ručnog rada u Novom Sadu, Srpske ilustrovane novine br.6, Novi Sad 1881.
Stevan V. Popović, Izložba narodnih i veštačkih rukotvorina Srpkinja, Orao (za godinu 1885.), Novi Sad 1884.
Izložba ženskih rukotvorina u Novom Sadu, od 22 jula do 13 avgusta 1884., Javor br. 31, 34, Novi Sad 1884.
Lj. L., Narodni dobrotvori (Kuzman i Emilija Munčić), Orao (za godinu 1898.), Kikinda 1897.
Dobrotvorna zadruga Srpkinja u Petrovgradu, Petrovgrad (Veliki Bečkerek), Petrovgrad 1938.
Dušanka Marković, Vez po pismu – pismo po vezu, Novi Sad 2010.
Нема коментара:
Постави коментар