Svetska izložba u Parizu (1889) ostaće upamćena po tome što je Srbija (kao država) po prvi put uzela učešće na jednoj ovakvoj manifestacji, ali i po tome što je bila prva zemlja koja je potvrdila učešće na njoj (1887). Srbija je na izložbi prvenstveno skrenula pažnju svojim najboljim proizvodima koje je mogla da pruži u tom trenutku, kao što su pirotski ćilimi, kujundžijski radovi, pivo, minerali i dr. Najveći deo svojih eksponata izložila je u posebno sagrađenom paviljonu u duhu romantizma, ali i po drugim specijalizovanim paviljonima.
U paviljonu Lepih umetnosti, na prvom spratu kraj današnjih komšija Rumuna, nalazilo se Srpsko odelenje koje je predstavljalo Srbiju i njene likovne umetnike. Među malom i odabranom grupom likovnjaka, kao što su Todorović, Krstić, Tenković, našlo se i ime Uroša Predića. Posle svega par godina života u Beogradu i više nego uspešno održane izložbe (1888) u njemu, Predić je uspeo sebi da obezbedi centralno mesto, u maloj galeriji Srbije na ogromnoj Svetskoj izložbi. Od svih slikara i vajara iz Srbije Predić je izložio najveći broj dela, čak osam. Izložene su slike: Siroče na majčinom grobu, Biće Belaja, Na česmi (studencu), Mali filozof, Mali bibliotekar, Begunci iz Bosne, Vesela braća i Pod dudom.
Francuskim kritičarima galerija slika iz Srbije nije previše skrenula pažnju, ali sa druge strane nisu je ni negativno ocenili. Među boljim slikarima, talentovanim, ali sa neujednačenim kvalitetom slika, istaknuti su Đorđe Krstić i Uroš Predić. Od Predićevih slika izdvojili su Biće Belaja, Malog Filozofa i Siroče na grobu. Na poslednjoj je istaknut dobar efekat snega koji je doprineo prilično dramatičnoj sceni, dok je na Biće Belaja istaknut lepo dočaran enterijer i dete koje će svakog časa nešto razbiti. Sasvim je jasno zašto slika Vesela braća (žalosna im majka), inače moj lični favorit, nije mogla da se razume od strane francuskih kritičara. Prema natpisu u zvaničnom katalogu izložbe slika nije mogla da bude pravilno prevedena, pa je stavljen natpis Les Gaillards (momci?), tako da je njena moralizatorska poruka ostala nepoznata kritičarima i posetiocima.
Predićeve slike izložene u Parizu su našle put ka kupcima uglavnom sa ovih prostora. Siroče i Bosanske begunce je kupio Mihajlo Pupin i poklonio ih Narodnom muzeju u Beogradu, sliku Na česmi Marko de Pjen i poklonio je Muzeju u Zagrebu, Biće Belaja i Mali bibliotekar je otkupio kralj Milan Obrenović (one su kasnije u smutnim vremenima nestale), a slika Pod dudom se našla u posedu Jovana Žujovića- predsednika Srpske kraljevske akademije.
Na Svetskoj izložbi u Parizu, koju je videlo za ono vreme neverovatnih 32 miliona ljudi, Srbija je pokazala da ima šta da da svetu, ali naivno i bez iskustva nije znala kako to da pokaže na najbolji način. Srbija, naivna kao malo dete sa Predićeve slike Biće Belaja, pokušava da dosegne stvari na stolu koje su samo za starije osobe (države), uz veliku verovatnoću da će se nešto razbiti. Ove boljke naše države nažalost prisutne su i dan danas.
D.V.
Literatura:
Catalogue general officiel (tome I), Lille 1889.
L’Exposition chez soi (tome II), Paris 1889.
S. Mihajlović-Radivojević-J. Knežević, Uroš Predić, Zrenjanin 2005.
Нема коментара:
Постави коментар