Posledice učešća Bečkerečke dobrotvorne zadruge na novosadskoj izložbi 1884. godine

Izložba narodnih rukotvorina u Novom Sadu ostavila je snažan uticaj na dalji razvoj srpskih ženskih organizacija na području Austrougarske. Bečkerečanke i žene iz okolinih mesta su povodom izložbe organizovale poseban odbor, koji će kasnije prerasti u Dobrotvornu zadrugu Srpkinja. Ova zadruga će ostaviti neizbrisiv trag u kulturnom i društvenom planu u gradu i okolini, a poseban uticaj izvršiće na negovanje i popularizaciju narodnih rukotvorina.

Prilikom organizacije same izložbe istakla se članica bečkerečkog odbora učiteljica Nimfadora Đorđević, pa je njen rad bio krunisan izborom u presudilački odbor izložbe od 18 članova, koji je birao najbolje radove i dodeljivao nagrade. Ovaj odbor je za prvo mesto na izložbi dodelio veliki dukat (u vrednosti četiri manja), za drugo mesto dva manja dukata, za treće mesto jedan mali, a za četvrto srebrnjak, i to samo u kategorijama za čisto narodne rukotvorine. Pored kovanih nagrada sve učesnice su dobile i knjižicu - vodič kroz izložbu i odgovarajuću diplomu. S obzirom na broj učesnika na izložbi radovi iz Bečkereka i okoline su dobili priličan broj nagrada...

-          Prvu nagradu u kategoriji čisto narodne rukotvorine za zlatovez je dobila Kata Lončarski.

-          Drugu nagradu u kategoriji čisto narodne rukotvorine za svoje ćilime je dobila Jelena Tomić iz Aradca.

-          Treću nagradu u kategoriji čisto narodnih rukotvorina dobili su: iz Aradca - Jela Nepergaća i Maca Markov, iz Bečkereka - Persida Dević, Julka Grubački, Draga Nićetin, iz Elemira - Julka Mihajlov i Milica Jeremić, iz Melenaca - Luka Rajić, iz Taraša- Jelena Protić i Leposava Vučetić, i iz Tomaševca - Draga Vitomirov.

-          Četvrtu nagradu u kategoriji čisto narodnih rukotvorina dobile su: iz Elemira - Živka Mijajlov, iz Taraša - Maca i Juca Mijatov.

-          U kategoriji narodne i veštačke rukotvorine istaknuti su učesnici: iz Aradca - Katica Grujić, Marija (I)utić?, Danica Slankamenac, Jana Ierina, Ljubica Tomin, iz Bečkereka - Marija Jovanović, Katinka Adamović, Marija Kirćanski, Tipka Gojkov, Mileva Gojkov, Makrena Jankahidac, Milka Zemunski, Leposava Zavišić, Mila Rackov, Emilija Jovanović, Jelena Jakovljev, Katica Isaković, Marija Krstić, Jelisaveta Binder, Anastasija Stanković, Marija Nedeljković, Draga Smederevčev, Kornelija Stojšić, Aleksandra Emanuel, Nimfa Đorđević, Marija Đoplić, iz Elemira - Maca Petrov i Julka Jovanović, iz Taraša - Rakila Protić i Jelena Mijatov, iz Tomaševca - Persa Anović, Reveka Vlajić, Danka Ili(ji)ć. Pored ovih učesnica pohvaljena je i Srpska osnovna škola iz Bečkereka, kao i varoški beležnik Dušan Lukić, koji je pomogao bečkerečkom odboru u pripremama za izložbu.

Posledice učešća novoosnovane Dobrotvorne zadruge iz Bečkereka su bile dalekosežne. One su se odrazile na bolje organizovanje same zadruge, pa je ubrzo nastalo i krajcarsko udruženje iliti fond zadruge iz kojeg su se finansirali brojni projekti. Predsednica zadruge Emilija Munčić je prilikom osnivanja priložila 100 forinti u fond. Došlo je do pojave i novih udruženja, pa je tako 1889. u Bečkereku osnovano Devojačko udruženje, a između 1890-1895. nastala je i samostalna melenačka zadruga zaslugama Anke Petrović, advokata Đoke Nikolića, plemkinje Katinke Trifunac i Sofije Čokrljan. Nakon izložbe u Novom Sadu došlo je i do ideja o osnivanju ženskog časopisa, a bečkerečka zadruga je bila među prvima koje su se obavezale na pomoć u ovom poduhvatu.

Izložba je značajno uticala i na sam razvoj domaće radinosti. U upotrebu je ubrzo počeo da ulazi širok razboj za tkanje ćilima iz jednog dela, koji je prvi put prikazan široj javnosti od strane Nine Petrović (1833-1908) iz kikindske zadruge na novosadskoj izložbi. Već 1887. godine široki razboji zabeleženi su u Melencima i Elemiru. Prema pedagogu Arkadiju Varađaninu (1844-1922) upravo je izložba rukotvorina u Novom Sadu dala povoda ugarskoj vladi da se pokuša sa fabričkom proizvodnjom srpskih ćilima, te je zbog toga osnovala deoničarsko društvo i podigla bečkerečku tvornicu ćilima 1894. godine.

Veliko-bečkerečka dobrotvorna zadruga, na čijem se čelu dugo godina nalazila dobrotvorka Emilija Munčić borila se i za očuvanje srpske ornamentike koja je počela drastično da se menja pod uticajem dizajnera Antala Štrajtmana (1850-1918) i Šarlote Kovalski koji su počeli da uvode drugačije tehnike tkanja, ali i da ornamentiku prilagođavaju umetničkom stilu mađarske secesije karakterističnom za period na razmeđi vekova. Zbog toga je 1897. donesena odluka da se pristupi prikupljanju rasturene građe za srpsku ornamentiku kako bi buduća zbirka poslužila za dalji rad i usavršavanje. U tom cilju trebala bi se aktivirati škola tkanja i samostalna radionica.

D.V.

Literatura:

Građa za srpsku ornamentiku, Bosanska vila br. 23/24, Sarajevo 1897.

Arkadije Varađanin, Spomenica dvadesetpetogodišnjeg rada Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja, Novi Sad 1906.

Marina Cvetković, Doprinos Savke Subotić proučavanju tradicionalne tekstilne radinosti, GEM br. 70, Beograd 2006.