Oznake na bečkerečkim ciglama sa kraja XIX i početkom XX veka
Zrenjanin (nekadašnji Veliki Bečkerek) je u drugoj polovni XIX i početkom XX veka bio veliki proizvođač cigala na prostoru Banata. Tlo plodno kvalitetnom glinom je bio prvi i osnovni preduslov za razvoj ove industrijske grane. Nagli razvoj grada i primena novih mašinskih metoda ubrzala je proizvodnju do neslućenih razmera. Cigla i crep su proizvođeni u milionskim ciframa. U pomenutom periodu je osnovano čak 6 ciglana: 1860. Kuterer, Klajn, 1893. Štagelšmit, 1894. Ujvari, 1900. Valpek i 1924. Gojkov. Neke su kasnije menjale vlasnike, druge se pak udruživale a bilo je i onih koje su propale. Danas ovih ciglana uglavnom nema. Tornjevi su srušeni, rupe zatrpane a na njihovim mestima su nikla nova naselja. Pokoji sugrađanin još zna za toponim Klajnova rupa, ali verovatno ni ne zna zašto se tako zove. Zato o ovim ciglanama danas i dalje svedoče njihove cigle. Zbog dobrog kvaliteta i dalje se sekundarno upotrebljavaju.
Cigle iz ovih tvornica su bile uredno označene žigom koji je sadržao ime tadašnjeg vlasnika. Oznake su sprečavale zloupotrebu prilikom trgovine i predstavljale su ono što se modernim rečnikom zove logotip.
Cigla za bunar (sasvim obična priča)
Cigla u Banatu nije korišćena samo za gradnju, njome su popločavane staze, tremovi, crkve, groblja... Jedan specifičan nusproizvod je bio korišćen i prilikom gradnji bunara. Po priči mog dede, početkom XX veka u ciglanama su odvajani otpaci koji nisu bili za dalju distribuciju. Među njima su se mogle naći ciglice koje su zbog svoje strukture i reagovanja na pečenje bile izrazito tvrde- kao kamen. Bile su često krive i zvečale su pri udarcu. Ove cigle su dobijane po povoljnijim uslovima i korištene su za gradnju bunara. Ako se zna da cigla propada usled vlage, a da u Banatu nema kamena „ni koliko zrno boba“, onda je ovakva upotreba ove cigle bila sasvim logična.
D.V.
Zrenjanin (nekadašnji Veliki Bečkerek) je u drugoj polovni XIX i početkom XX veka bio veliki proizvođač cigala na prostoru Banata. Tlo plodno kvalitetnom glinom je bio prvi i osnovni preduslov za razvoj ove industrijske grane. Nagli razvoj grada i primena novih mašinskih metoda ubrzala je proizvodnju do neslućenih razmera. Cigla i crep su proizvođeni u milionskim ciframa. U pomenutom periodu je osnovano čak 6 ciglana: 1860. Kuterer, Klajn, 1893. Štagelšmit, 1894. Ujvari, 1900. Valpek i 1924. Gojkov. Neke su kasnije menjale vlasnike, druge se pak udruživale a bilo je i onih koje su propale. Danas ovih ciglana uglavnom nema. Tornjevi su srušeni, rupe zatrpane a na njihovim mestima su nikla nova naselja. Pokoji sugrađanin još zna za toponim Klajnova rupa, ali verovatno ni ne zna zašto se tako zove. Zato o ovim ciglanama danas i dalje svedoče njihove cigle. Zbog dobrog kvaliteta i dalje se sekundarno upotrebljavaju.
Cigle iz ovih tvornica su bile uredno označene žigom koji je sadržao ime tadašnjeg vlasnika. Oznake su sprečavale zloupotrebu prilikom trgovine i predstavljale su ono što se modernim rečnikom zove logotip.
Cigla za bunar (sasvim obična priča)
Cigla u Banatu nije korišćena samo za gradnju, njome su popločavane staze, tremovi, crkve, groblja... Jedan specifičan nusproizvod je bio korišćen i prilikom gradnji bunara. Po priči mog dede, početkom XX veka u ciglanama su odvajani otpaci koji nisu bili za dalju distribuciju. Među njima su se mogle naći ciglice koje su zbog svoje strukture i reagovanja na pečenje bile izrazito tvrde- kao kamen. Bile su često krive i zvečale su pri udarcu. Ove cigle su dobijane po povoljnijim uslovima i korištene su za gradnju bunara. Ako se zna da cigla propada usled vlage, a da u Banatu nema kamena „ni koliko zrno boba“, onda je ovakva upotreba ove cigle bila sasvim logična.
D.V.
Нема коментара:
Постави коментар