Banateka : Josif Gojgner, akademski slikar (1837-1887)

Biografija

Porodica Josifa Gojgnera vodi poreklo iz malog sela Goign kod Kitzbila u oblasti Tirol. Rana mladost ovog slikara, koji će svoj život vezati za Bečkerek, nije u potpunosti rasvetljena. Posle kraćeg boravka u Minhenu i Beču, gde je pohađao kurseve na akademijama, našao se u ateljeu Morica Lemana (Drezden,1819 - Budimpešta, 1877). Leman je bio najznačajniji slikar dekoracija i scenografija za pozorišta na prostoru centralne Evrope. Radio je scenografije za pozorišta u Vroclavu, Rigi, Berlinu, Lajpcigu, ali je najviše radio u Beču, a kasnije i u Budimpešti. Sa obzirom da je često putovao zbog posla, jer je bio izuzetno tražen scenograf, teško je shvatiti kada je tačno Gojgner boravio u njegovom ateljeu. Leman je radio i na prostoru južne Ugarske kod plemića Jovana Nake iz Velikog Semikluša (1861), a od njega je naručivana scenografija i za SNP u Novom Sadu. Preko Lemana se sasvim sigurno Gojgner i upoznao sa Banatom u koji će se naseliti.

Postoji jedan podatak vezan za Gojgnera koji jeste pomalo diskutabilan. U ranijoj literaturi je navođeno da je Gojgner došao u Banat na poziv rimokatoličke crkve iz Vršca 1863. godine, pa je nakon toga otišao u Ečku, i na kraju u Bečkerek. Podatak koji iznosi sam Gojgner u oglasu iz Vohenblata (1871) nam govori da on već deset godina živi i radi u Bečkereku, što znači da je u gradu bio još 1861. godine. U Vršcu nisu pronađeni tragovi rada Josifa Gojgnera i postoji mogućnost da je on kao ličnost pomešan sa slikarem i bečkim profesorom Peterom Johanom N. Gajgerom, koji je 1863. godine oslikao oltar za rimokatoličku crkvu u Vršcu.

Slikar Josif Gojgner dolazi u Bečkerek 1861. godine, kao vrlo mlad i perspektivan slikar. Narednih deset godina živi kao podstanar u Pušakovoj kući. Ubrzo mu stižu mnogobrojne narudžbine za slikanje raznih dekoracija, grbova, kaligrafija, ali i raznih drugih slika. Počinje sa dekoracijom crkvenih objekata, kako rimokatoličkih, tako i pravoslavnih. Godine 1866. se ženi devojkom nemačkog porekla iz Bečkereka. Od zarađenog novca godine 1871. kupuje sopstvenu kuću u Čivutskom sokaku (danas Sarajlijina ulica) i otvara atelje. Ne bi bilo zgoreg napomenuti da je jedan od autoportreta Josifa Gojgnera pronađen baš u ovoj ulici u nekadašnjem grafičkom preduzeću Budućnost.

Od trenutka kada otvara sopstveni atelje pa sve do smrti, Gojgner postaje veoma značajna gradska figura, kako u umetničkom smislu, tako i u kulturno-društvenom. Zabeleženo je da je još 1871. godine zaposlen kao pozorišni slikar, gde je radio na izradi kulisa za predstave. Tri godine kasnije otvara i školu crtanja za šegrte, a zasebno je podučavao i crtanje cveća. Potreba za šegrtima mu je verovatno bila neophodna, jer je počeo dobijati sve brojnije narudžbine za dekoraciju crkava. Bavio se i fotografijom, što možemo videti na jednom od njegovih autoportreta gde se vidi fotoaparat u ulozi jednog od slikarevih atributa. Godine 1879. postaje član prvog šahovskog udruženja u Bečkereku i učestvuje na prvom šahovskom turniru.

Portreti

Josif Gojgner je iza sebe ostavio dva autoportreta. Prvi još iz vremena kada se podučavao slikarstvu (1853), koji je naslikao sa svega šesnaest godina. Već na ovom prvom portretu vidimo Gojgnera kao vrlo naprednog i talentovanog učenika. Iako slika odiše krutošću i strogošću poznog klasicizma, kao i ponekom anatomskom greškom, uočljive je odlična karakterizacija lika i težnja ka dekorativnosti koja će u budućnosti obeležiti Gojgnerov rad. Na ovoj slici kao da je Gojgner pokušao da iskaže i svoj društveni status slikanjem modernog odela, zlatnog lanca, ukrasnog broša i prstena. Momak sa slike okružen studentskim radovima deluje vrlo imućno ili možda samo želi da ostavi takav utisak.

Drugi autoportret nastao je dvadeset godina kasnije. Okolnosti u kojima je tada živeo Josif Gojgner su se drastično izmenile pa se to reflektovalo i na ovaj autoportret, koji je koncipiran slično kao i prvi. Gojgner na ovoj slici deluje skromnije, iskusnije, ali i mnogo fokusiranije na svoj rad. U prikazanom ateljeu se nalaze njegovi atributi, kao što su gipsani modeli, knjige, fotoaparat, praktično sve ono što mu je olakšavalo i poboljšavalo rad. Gojgner je prikazan u trenutku kako slika svoju suprugu, tako da u jednoj slici imamo dupli portret. Sa zanatske strane ovaj portret deluje neuporedivo bolje o prvobitnog, iako se i dalje vide problemi u rasporedu planova. Sa ovim portretom kao da je Gojgner napravio korak ka romantizmu minhenske škole, koji je verovatno jako dobro poznavao.

Zidno slikarstvo

Josif Gojgner je uglavnom poznat po svojim zidnim dekoracijama za crkve. Prema nekim navodima Gojgner je oslikao preko 20 crkava, međutim danas ih je teško sve locirati. Neke rimokatoličke crkve u kojima su se nalazili njegovi radovi više ne postoje (Sečanj i Ravni Topolovac - Katarina). Sa druge strane, dobar deo njegovog zidnog slikarstva nije u potpunosti sačuvan ili je naknadno preslikan, kao što je slučaj sa crkvama u Ečki (rimokatoličkoj i rumunskoj pravoslavnoj), a sasvim moguće i sa crkvom u Tordi, pa je teško dati pravi sud o njima. Neki , pak, objekti najčešće nisu potpuno otvoreni za javnost i nisu bliski oku posmatrača, kao što je slučaj sa kapelom Svetog Rafaila (Zr), za koju je Gojgner uradio ikone na ripidama 1868. ili Pijarističkom crkvom (Zr), koja je oslikana 1879. godine. Pored ovih verskih objekata Gojgner je oslikao još i pravoslavnu crkvu u Karlovu (1872) i rimokatoličku katedralu u Bečkereku 1884/1885.

Za crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Karlovu (danas Novo Miloševo) Gojgner je naslikao scene iz Starog i Novog zaveta, koje su kopirane po grafičkim listovima francuskog ilustratora i grafičara Gustava Dorea (1832-1883). Njegova ilustrovana biblija publikovana je samo šest godina pre nego li je Gojgner oslikao crkvu u Karlovu, tako da možemo konstatovati da je Gojnger bio u toku tadašnjih evropskih slikarskih trendova. Ono što se može prigovoriti Gojgneru jeste da je bukvalno kopirao svoje grafičke predloške i nije im davao lični pečat. Scene je menjao samo u sitnim pojedinostima. Veću slobodu iskazao je u kolorističkom smislu. Neki put je njegov kolorit bio blizak nazarenskom slikarstvu sa rasvetljenom i pastelnom paletom, ali kada je bilo potrebno da se iskaže dramatika, kao što je slučaj sa scenom u kojoj Hrist smiruje buru, više se oslanjao na kolorizam romantizma. Posebna dragocenost Gojgnerovog rada predstavlja ornamentika, iako prenaglašena, ona ipak daje posebnu čar. Scene oslikane u Karlovu uokvirene su bogatom neobaroknom ornamentikom koja je imitirala ramove slika i u skladu je sa arhitekturom same crkve.

Prilikom oslikavanja katedrale Svetog Jovana Nepomuka u Bečkereku 1884-1885. Gojgner se i dalje držao predložaka iz Doreove biblije, ali je koristio i druge uzore. Scenu Hrist pred Pilatom, kopirao je prema slici Mihalja Munkačija (1844-1900), koja je naslikana samo par godina ranije (1881), dok je scenu Tajne večere kopirao prema istoimenoj slici Leonarda da Vinčija. Uticaj renesanse na nazarensko slikarstvo je bilo izuzetno snažno, tako da nas izbor Josifa Gojgnera uopšte ne čudi. Oslikana ornamentika bečkerečke katedrale je opet maestralno uklopljena u arhitektonski sklop i stil građevine. Za razliku od neobaroknog dekora kojeg je Gojgner oslikao u Karlovu, ovde vidimo uzore u romantizmu. Jedini momenat zidnog slikarstva u katedrali koji deluje pomalo retrogradno i neuobičajeno za Gojgnera jeste upotreba iluzionističkih oblaka karakterističnih za barokno slikarstvo. Da li je u pitanju bila želja ktitora ili nešto drugo, ostaje pitanje.

Ostali radovi

U Narodnom muzeju u Zrenjaninu čuvaju se nacrti dekoracija Josifa Gojgnera za zidove i plafone. Na osnovu njih Gojgneru se pripisuje dekoracija Svečane sale Županijske zgrade, čija izrada pada u period 1885-1887. Danas ne znamo da li je Gojgner radio samo nacrte za izradu ove štuko dekoracije ili je pak učestvovao i u samoj njenoj izradi. Ovo je verovatno i poslednje delo Josifa Gojgnera, a njegov plodan rad prekida smrt 1887. godine.

D.V.

Literatura:

Ferdinand Roeder, Theater – Kalender, Berlin 1871.

Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.

Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 (Vol. 5), Beč 1972.

Ujes Alojz, Činjenice i pretpostavke o dvorskom pozorištu Jovana plemenitog Nake u Banatskom Komlošu, Temišvarski zbornik 3, Novi Sad 2002.

Grupa autora, Poznati arhitekti i njihove građevine u Velikom Bečkereku krajem XIX i početkom XX veka, Zrenjanin 2009.

Novinski članci:

A. Čupić, Katedrala simbol vršačke tolerancije, Blic (07.03.2002)

B.Z, Josef Goigner, Het Nap (08.06.2008)

Oglasi iz Gross-becskereker Wochenblatt-a (22.7.1871, 5.9.1874) – zahvaljujem Filipu K.

Izvori sa interneta: