Staklo u Bečkereku-Petrovgradu-Zrenjaninu

Staklo se u istorijskim izvorima vezanim za Bečkerek (kasnije Petrovgrad, pa Zrenjanin) sreće relativno rano. U opisu gradnuličke crkve iz Temišvarskog protokola (1758) kazuje se da se nad grobom Svetog Rafaila nalazi kandilo od stakla. U pitanju je vrlo šturi i usamljeni podatak koji ne pruža previše informacija o rasprostranjenosti stakla u gradu. Međutim, ako se uzme u obzir podatak iz češke manufakture stakla u Haidi da su Srbi 1774. bili glavni trgovci staklom u Turskoj, onda nam sam pogled na ovaj period deluje drugačije. Iako se Bečkerek u to vreme nije nalazio na glavnim trgovačkim putevima, koji su vodili u Tursku, nije bio ni daleko od njih. Drugi pravci pristizanja stakla u Banat tokom XVIII veka poznati su nam sa mape koju su sastavili mađarski istoriografi. Prema ovoj mapi staklo je dolazilo ponajviše iz gornje Ugarske, a nešto manje sa jugozapada Ugarske i usamljenih malih staklara iz Transilvanije.

U bližoj okolini Bečkereka staklo nikada nije proizvođeno i zato je njegova rasprostranjenost na ovim prostorima zavisila ponajviše od trgovačke branše koja ga je uvozila i prodavala, zatim od opštih istorijskih i kulturnih prilika, kao i blizine staklarskih centara. Jačanje trgovaca u gradu i veća raznovrsnost njihovog asortimana počela je tek početkom XIX veka. Pored trgovaca koji su ga uvozili, staklo je u Bečkerek pristizalo i putem imućnih ljudi, koji su ga kupovali na svojim putovanjima po većim kulturnim centrima Austrougarske (Beč, Budimpešta).

Staklo je tokom XIX veka polako ulazilo u upotrebu među Bečkerečanima, zamenjujući tradicionalno bakarno, keramičko i drveno posuđe. Ono je, kao i svuda, uvek prvo bilo dostupno višoj klasi, a kako je vreme sve više prolazilo dolazilo je i do običnih građana. Sredinom XIX veka u gradu je postojao i poseban staklarski esnaf, na čijem čelu se nalazio Karl Plehl, a koji je prevashodno obuhvatao zanatlije stakloresce, izrađivače ogledala i druge. Godine 1862. zabeležene su četiri trgovine i zanatske radnje čija je preokupacija bila staklo. Vlasnici ovih radnji bili su: Karl Plehl, Karl Kanjiža, Karl Sandter i Franc Silvaši. Oko sredine XIX veka zabeležena je i trgovina pokućstvenog stakla Adolf Fišera, aktivna u periodu 1858 - 1872, i komisiono skladište stakla koje je vodio Adolf Goldštajn u periodu 1852-1860.  Prema zvaničnoj bečkoj statistici za period od 1. avgusta 1853. do 31. jula 1854. u Bečkerek je stiglo osam brodova napunjenih staklenom, keramičkom i robom sa peštanske tržnice.

Krajem XIX i početkom XX veka primena stakla u pokućstvu uzima sve šire razmere. Stakleni predmeti se u tom periodu prodaju u trgovinama mešovite robe ili najčešće u radnjama koje su držale porcelansku i keramičku robu. Radnje iz tog vremena koje između ostalog prodaju i staklenu robu su trgovine Špire Karolja (1887-1902) i Fišera Filipa (1892-1903). Paralele radi, možemo napomenuti da je u ovom periodu u Pančevo pokućstveno staklo pristizalo iz konzorcijuma Šrajber & Nefen i Prve mađarske fabrike stakla.

U ovom vremenskom rasponu ističe se upotreba stakla pri izradi vitraža kao svojevrsnog ukrasa enterijerima građevina. Vitražima su ukrašavane javne građevine, kao što je zgrada Županije (danas Opštine) 1892. godine, sakralne građevine (katoličke i pravoslavne), ali i privatne vile više klase, kao što je Elekova vila 1911. Bilo na javnim ili privatnim građevinama vitraži su rađeni pod pokroviteljstvom plemića ili bogatije građanske klase i rad su umetnika koji nisu bili iz Bečkereka i okoline.

U blizini Bečkereka u prvim decenijama XX veka delovala je jedna rafinerija koja se bavila ukrašavanjem i oslikavanjem stakla. Radionica Uroša Čavića iz Kikinde ukrašavala je čaše, boce, bokale sa štampanim slikama koje su dodatno ručno dorađivane i slikane. Motivi su najčešće bili iz kultne srpske istorije ili religije. Pored staklenog posuđa kikindska radionica je radila i nakit za čiju izradu je takođe upotrebljavano staklo. Svoje proizvode je prodavala širom Banata i Vojvodine, a izvozila ih je i u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Bugarsku.

U periodu između dva svetska rata stanje u distribuciji pokućstvenog stakla drastično se promenilo. Broj radnji je u blažem porastu, kao i prodaja domaćeg (jugoslovenskog) stakla. Sredinom 30-ih godina XX veka znatno opada uvoz stranog stakla zbog velike svetske krize. Tako je na primer uvoz stakla iz Čehoslovačke 1935. godine opao za više od četiri puta u odnosu na 1930. U ovom periodu radnje u gradu koje drže staklenu robu su: Josif Beno (koji između ostalog prodaje i lustere, lampe, ogledala..), Franja Vegeman, Jovan Ivanica, Udova Karla Kopa, Laslo Rošival i dr. Jedna radnja se posebno isticala, kako svojom orijentacijom, tako i svojom ponudom. U pitanju je specijalizovana trgovina stakla Bogdana Drobca, osnovana 1920. godine. Ona je pored uobičajenih staklenih predmeta za pokućstvo nudila i ravno staklo za prozore, zastakljene ramove za slike i ogledala. Pošto su često trgovine onog vremena istovremeno pružale i zanatske usluge, potreba za većim brojem samostalnih zanatlija koje su obrađivale staklo nije bila velika. Godine 1938. zabeležen je jedan staklorezac, Ladislav Rošival, i jedan izrađivač ogledala, Bela Rošival, kojima je staklo očigledno bilo porodični posao.

Staklena ambalaža prvi put se pojavljuje u Bečkereku početkom 70-ih godina XIX veka. Usled snažnog industrijskog razvoja grada krajem XIX veka, i želje da se proizvodi što bolje, ekonomičnije i ekskluzivnije upakuju, javlja se veća potreba za staklenom ambalažom. Od svih industrijskih preduzeća najveći korisnik staklene ambalaže bila je bečkerečka pivara (osnovana 1745), ali i neka druga preduzeća, kao što su Luksol (osnovan 1884, industrijalizovan 1920), Špiritana (osnovana 1899) i dr. Potrebu za staklenim flašama iskazala je ne samo industrija već i određene zanatlije, kao što su sodari i proizvođači alkoholnih pića. Svemu ovome treba dodati značajnu, i danas rasprostranjenu, sekundarnu upotrebu ovih predmeta u domaćinstvima. Za domaćinstva, koja su oduvek na ovim prostorima imala svoju ličnu malu proizvodnju pića (vino, rakija…), staklare su radile takozvane balone za smeštaj ovih tekućina. Oni su pravljeni u raznim zapreminama i najčešće su bili obloženi pletenim prućem kako bi se smanjila njihova tehnička oštećenja tj. naprsnuća. Ambalažno, ali i pokućstveno staklo, svoju široku primenu našlo je i u oblasti ugostiteljstva i u nekim drugim granama kao što je apotekarstvo i medicina.

Staklo je imalo određeni uticaj i na narodno stvaralaštvo. Često je upotrebljavano kao dodatna aplikacija prilikom izrade pojedinih predmeta, kao što su kape zlatare, a koristila su se i staklena dugmad. Za domaću radinost staklo je moglo biti i inspiracija veziljama koje su na svoje radove prenosile forme i dekoracije određenih pokućstvenih predmeta.

Za vreme Drugog svetskog rata dolazi do opadanja proizvodnje stakla, ali i njegove distribucije. Prozvodnja nakon rata je ubrzo nastavljena, ali je u gradu postojao određeni problem, jer je sama trgovina morala da se postavi prema novim socijalističkim principima. Po oslobođenju osnovan je Narodni magacin (popularna Na-ma), a nešto kasnije i trgovina Staklo u glavnoj ulici, koji su doprineli samoj distribuciji stakla, dok se ravno i drugo staklo moglo kupiti i u trgovinama Gvožđar. U posleratnom periodu Jugoslavija se oslanja ponajviše na domaću proizvodnju, a najveći uvoz zabeležen je iz Italije i Nemačke. Čehoslovačka, tradicionalno najsnažniji staklarski centar u Evropi, nije bila u prvom planu. Godine 1960. zabeleženo je da je staklo uvoženo iz Čehoslovačke bilo najviše industrijskog tipa, dok je pokućstveno činilo manje od jedan posto uvezenog stakla. Ovakvo stanje će se drastično promeniti u narednim decenijama.

D.V.