Despot Đurađ Branković u Bečkereku 1456. godine

Đurađ Branković (1377-1456) preuzeo je despotovinu 1427. nakon smrti Stefana Lazarevića. Živeći u nezgodnom trenutku po srpsku srednjovekovnu državu, kojoj se bližio sam kraj, trudio se da sačuva sve ono što se u tom trenutku spasiti moglo. Pomagao je obnovu carigradskih zidina, kako bi što više odolevali napadima Turaka, podigao je smederevski utvrđeni grad za svoje novo sedište (jer je Beograd izgubio), pomagao svetogorske manastire, spašavao mošti Svetog Luke i dr. U svojim nastojanjima da se odupre Turcima najveću pomoć dobijao je od Ugarske, u kojoj je i sam imao posede.

                Pismo koje prezentujemo Đurađ Branković napisao je u Bečkereku 1456. godine i uputio ga papskim izaslanicima, tražeći pomoć za spas hrišćanskog sveta. Pismo je napisano u vrlo delikatnom momentu i izuzetno je značajno za proučavanje istorije.

Turci su okupljali veliku vojsku i flotu na Moravi kako bi napali Beograd, koji je u to vreme bio pod ugarskom zastavom. Osvajanjem Beograda Turci bi odsekli sedište srpske despotovine Smederevo od saveznika Ugarske, pa je odluka despota Đurađa da se povuče u svoju bečejsku oblast sasvim opravdana. Drugi razlog za despotovo povlačenje je i potreba da se dobije na vremenu kako bi pristigla ugarska vojska na čelu sa Sibinjanin Jankom (Janoš Hunjadi) i na brzinu prikupljeni krstaši. U Bečkerek je sa despotom, pored dela vojske, došla familija i dvorska svita.

Postavlja se pitanje zašto se despot Đurađ sklonio baš u Bečkerek, ako se zna da je Bečej bio glavni grad Bečejske oblasti. Bečej je preko Tise tada imao i bolju saobraćajnu komunikaciju i sasvim verovatno i bolje utvrđenje. Usled nedovoljno sačuvane arhivske građe teško je dati odgovor na ovo pitanje. Moguće je da je Bečej i Šomljo (kod Vršca) despot Đurađ morao predati ugarskom zapovedniku Mihailu Silađiju nakon sukoba 1455. godine.

Dan pre slanja pisma kraj Zemlje je proletela Halejeva kometa i to je ostavilo traga na hrišćanski živalj Evrope, a verovatno i na samog despota, jer po ondašnjem verovanju to nije bio dobar znak. Ovaj loš znak shvaćen je kao najava velike nesreće i pomora, a strah je usmeren ka Turcima koji su nadirali u Evropu. Pismo despota Đurđa papi Kalistu III u takvom kontekstu svakako nije bilo slučajnost, jer je papa nakon toga propisao svakodnevnu podnevnu molitvu kao pomoć svima koji se nalaze u borbi protiv Turaka. Pored toga, sve crkve u Evropi morale su zvoniti u podne, a pošto ovakva odluka nikada nije bila povučena, tradicija se očuvala do dan danas.

D.V.