(1808/1817 - uskoro)
Stara ruina,
poznata pod nazivom Solana, kako stoje stvari nikada neće videti bolje sutra,
iako stoji pod zaštitom od 1968. godine. Ova zaštita kao da je doprinela da se
na građevini od tada ništa ne uradi, već sve prepusti zubu vremena. Pošto je
građevina državno vlasništvo ona snosi i odgovornost za njeno trenutno stanje,
koje je od strane Zavoda za zaštitu spomenika okarakterisano kao očajno.
Solana je uvek
privlačila ljubitelje starina i istraživače, ali malo je njih uspelo da napiše
ozbiljniju studiju o njoj. Narodno predanje nam govori da je u pitanju građevina
čija je funkcija vezana za so, ali šta to uopšte znači. Da li je u pitanju bila
građevina u kojoj je so lagerovana, ili je pak građevina u kojoj je sušeno i
soljeno meso, kako su mislili neki istraživači. Već na sam pogled na ovu nekada
reprezentativnu građevinu shvatićemo da nije u pitanju nikakav industrijski
objekat - magacin u kome se proizvodilo usoljeno meso ili lagerovane veće
količine soli. Čak i položaj objekta u odnosu na reku koja je dugo bila glavna
trgovačka saobraćajnica nije sasvim logičan.
Poneki istorijski
podatak o građevini, a još više opšte istorijske okolnosti će nam pomoći da
jasno definišemo funkciju ove građevine. Bečkerek se nekada nalazio na putu
kojim se so transportovala iz udaljenih oblasti Vlaške i Erdelja prema Dunavu.
So se transportovala od sredine XVIII veka vodenim putem – Begejskim kanalom. Primera radi, u periodu od 01.08.1853. do
31.07.1854, kroz Bečkerek je prošlo 20.000 centnera soli. Trgovina soli je još
od srednjeg veka bila pod državnim monopolom i nije mogao svako da se bavi
njome. Zato su postojali posebni poverenici austrougarske države postavljeni
carsko-kraljevskim dektetom koji su brinuli o transportu i trgovini. Godine
1834. u Bečkereku su postojala tri takva poverenika – salcferšla (nem. salzverschleiss): Kosta Grdanović, Jovan
Pečenović i Stefan Popović. U pitanju su trgovci i uticajni ljudi onog vremena,
a Kosta Grdanović je bio i član Kasine.
Postoji nekoliko
istorijski zapisa koji spominju staru Solanu kao objekat u gradu. U tim
zapisima ona je najčešće opisivana kao kancelarija za so (nem. salzamte), kao što je slučaj u knjizi
Kraljevstvo Ugarska iz 1833. godine, ili ređe kao kuća soli (nem. salzhaus). U svom opisu Bečkereka, Elek
Finješ 1839. solanu naziva kraljevskom kancelarijom za so. Ona to uistinu i
jeste bila. Kancelarija za nadgledanje trgovine soli i prikupljanje poreskih
prihoda, koja nije bila podređena lokalnoj ili županijskoj vlasti. Verovatno je
to jedan od razloga zbog čega se nije našla bliže centru grada. U građevini
jeste lagerovana određena količina soli i to samo za potrebe grada i okoline, a ne
i za dalju trgovinu. Potvrdu ove teze imamo i u vreme ratnih zbivanja tokom
1848. Godina. Tada je kuća soli u
Bečkereku postala i legitiman vojni cilj. Ustanici su dugo boravili na
otvorenom terenu i imali su dovoljno mesa od stoke prikupljene na pustarama ,
ali da bi im meso duže trajalo bila im je potrebna so.
Tokom druge
polovine XIX veka dolazi do raspada državnog monopola. Tada se u izvorima
spominje kancelarija za so u Bečkereku, ali samo u okviru određenih
enciklopedijskih prikaza grada, što je više produkt određenih prepisa podataka iz
prošlosti, a ne dokaz njenog stvarnog postojanja. Prema Feliksu Milekeru Služba za so je ukinuta 1849. godine. Dokaz da je trgovina soli u privatnim rukama imamo i u podatku da u gradu postoji magacin soli u vlasništvu Hermana Gutmana u vremenu pre
1872. godine, na obali Begeja.
Svakako jedan od
ciljeva ovog teksta je utvrditi vreme kada je mogla nastati sama građevina.
Solana nije mogla biti sagrađena pre 1793. Godine, jer se na mapi grada iz tog
vremena vidi da taj deo grada nije urbanizovan. Najverovatnije je to učinjeno
posle 1808. kada je grad posle požara dobio nov plan regulacije. Mlađu granicu
njene gradnje dali su nam podataci iz 1817-1818. godine, kada su kancelariju za so u
Bečkereku čuvali vojnici iz 12. Nemačko-banatske graničarske regimente. Sedam
vojnika koji su se smenjivali svake nedelje u toku cele godine boravili su pri
kancelariji i čuvali njene fondove. Iz ovih podataka zaključujemo da je stara
Solana sazidana u periodu između 1808-1817. Godine. U prilog ovakvom datiranju
ide i bliskost određenih arhitektonskih elemenata sa predhodnom zgradom
županije građenoj u periodu 1816-1820, kao što su polukružne niže iznad prozora,
konzole koje nose vence, simetričnost fasade i dr.
Stara solana je
jedini preživeli izraziti primerak klasicizma u profanoj arhitekturi grada.
Pored toga u pitanju je i jedna od tri najstarije svetovne kuće u gradu. Država
je rekla svoje – ne treba nam, a nama pisarima ostaje samo da joj napišemo
epitaf.
D.V.
Odabrana
Literatura:
- J. C. von Thiele, Das Königreich Ungarn: ein topographisch-historisch-statistisches
Rundgemälde, das Ganze dieses Landes in mehr denn 12,400 Artikeln umfassend,
Kaschau 1833.
- Mojsije Ignjatović, Biblioteka obrazovana dečieg u pripovedkama, basnama, pozorišnima
igrama, Budim 1834.
- Elek Fényes, Magyar orszagnak,'s a' hozza kapcsolt tartomanyoknak mostani allapotja
statistikai es geographiai tekintetben, Pesten 1939.
- Herman Klein, Der Ungar. Zeitschriftliches Organ für magyarische Interessen,
Pesth (15.08.1848.)
- Dragoljub Čolić, Učešće Jevreja u razvoju privrede Banata, Zbornik 4, Jevrejski
istorijski muzej, Beograd 1979.
- S. Eremija, Nasleđe u tragovima, (Zrenjanin, 10.03.2006)
- Zgrada stare ,,Solane”:
- Dave Dreyer, Austrian Military Records Part III: some observations and comments on
the records of the 12th Deutch Banater Grenz Regiment:
- Salzamt
- Hvala gospodinu Dejvu Drejeru na pomoći oko
utvrđivanja tačne godine kada su vojnici čuvali staru Solanu i ustupljenoj dokumentaciji.
Izvod iz mesečnog izveštaja 12. Nemačko-banatske graničarske regimente za septembar 1818. (Ratni arhiv, Beč)
Нема коментара:
Постави коментар