U vremenu potrošačkog društva, kada su postali bitni izlozi, panoi i bilbordi, malo je onih stvari iz istorije arhitekture koje privlače pažnju posmatrača. Jedino još krovovi deluju koliko toliko sigurno od napada svetlećih reklama. Upravo na tim mestima se kriju mali arhitektonski elementi koji svojim oblikom mogu da daju posebni estetski doživljaj jednoj građevini.
Ako bi se koristili arhitektonskim rečnikom onda bi dimnjak okarakterisali kao jedini otvor na petoj fasadi. Ako bi pak koristili više simboliku i etnologiju onda bi on bio veza između najsvetijeg dela kuće - ognjišta i staništa bogova - neba. Kako god bio okarakterisan on je postao skoro neizostavan deo jedne starije građevine.
U arhitekturi Zrenjanina je uobičajen oblik dimnjaka kvadratnog preseka, ozidan opekom, sa više ili manje naglašenom glavom. Među ovim prilično jednostavnim oblicima postoje i oni koji odudaraju od takvog standarda i plene svojim izgledom. Jedan tip dimnjaka je bio prilično dominantantan početkom XIX veka, a to je upravo dimnjak koji je krasio zgradu opštine (ranije županije).
Na zgradi građenoj između 1816. i 1820. godine u sjajnom kontrastu se nalazi horizontalna masa građevine i visoki vertikalni dimnjaci koji prosto flankiraju centralni rizalit kao nekakvi obelisci ili kule koje nas upućuju na glavni ulaz. Najzanimljiviji ukras ovakvog dimnjaka bila je metalna kapa koja se sužavala ka vrhu. Ovakav tip dimnjaka postojao je ranije na kaštelu porodice Lazar u Ečkoj (1816-1820) i na još nekoliko zgrada u centru grada. Nažalost, do danas se oni nisu sačuvali. Prilikom rekonstrukcije zgrade opštine (1885-1887) promenjeni su oblici dimnjaka. Nešto izvijenije novije forme bile su bliže izmenjenim i bogato ukrašenim neobaroknim fasadama.
Posebnu draž jednom ravničarskom gradu i njegovoj vizuri daju dimnjaci industrijskih preduzeća. Na najvišem delu kompleksa pivare ističe se jedan okrugli i profilisani dimnjak koji pleni svojim dimenzijama i oblikom. Ovaj dimnjak, građen verovatno krajem XIX veka, ima dvostruku metalnu kapu.
Početkom XX veka kada je zavladao stil secesije u arhitekturi dimnjaci postaju slobodnije oblikovani a njihovo grupisanje i raspored daju poseban pečat građevinama. 1910. godine arhitekta Ištvan Bart gotovo skulpturalno je obradio dimnjak prilikom rekonstrukcije fasade kuće Lipota Goldšmita. Postavljen na vrhu građevine i na centralnoj osi fasade on predstavlja pravu krunu građevine. Sasvim drugačiji primer su dimnjaci na Elekovoj vili takođe iz 1910. godine. Iako jednostavno oblikovani njihov stepenast raspored i odnos prema celoj građevini prosto privlači pažnju posmatrača. Nažalost ovi dimnjaci nisu restaurirani tokom nedavnih konzervatorsko-restauratorskih radova na građevini i danas ne postoje.
P.S.
Inspirisan Derokom...
D.V.
Нема коментара:
Постави коментар