Likovno stvaralaštvo
Delo Aleksandra
Sekulića danas je dobrim delom sačuvano u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Jedan
deo slika je propao za vreme Prvog svetskog rata u Bečkereku, neka dela su
verovatno ostala u Nemačkoj, a pojedinim slikama kao što su one sa Prve
jugoslovenske izložbe se još uvek nije ušlo u trag. Ipak ono što je ostalo
sačuvano je sasvim dovoljno da uvidimo prave domete Sekulićevog slikarstva. Ako
zanemarimo prve studije i crteže rađene ugljenom, olovkom i tušem njegovu
zaostavštinu možemo podeliti po tematskim celinama. Sekulić je najviše radio aktove i kompozicije, te nešto
portreta i pejzaža. Ovo su reči njegovog savremenika iz 1929. godine, i
njima ćemo se voditi.
Veći
deo sačuvanih portreta pripada prvoj Sekulićevoj fazi dok je još uvek bio na
studijama u Minhenu (1900-1906). U ovoj fazi dominira uticaj minhenskog
realizma čija je centralna figura bio Vilhelm Lajbl, koji umire ubrzo po
dolasku Sekulića u Minhen. Uticaj Lajbla na ovu grupu Sekulićevih ženskih
portreta je i više nego jasan. Ako uporedimo Sekulićevu „Ženu sa ružom“ sa
Lajblovim portretom tetke videćemo identične izranjanje lika iz crne površine,
odnose svetlo tamnih površina i identičan položaj ruku koje drže cvet. Slične
uticaje vidimo i na Sekulićevom portretu starice u profilu, ali na ovoj slici
više dominira ona prividna nezavršenost slike i sloboda izraza koju srećemo na
Lajblovom portretu „Tajni savetnik Siger“. Doduše, ovaj momenat je
karakterističan za brojne minhenske đake. Iako pomalo zakasnelo u kvalitetu
radova Sekulić ne odudara od svog uzora i predhodnika. Jedan portret se izdvaja
iz ove grupe jer je najverovatnije iz Sekulićeve poznije faze. Ovaj portret sa
predstavom moguće Romkinje nosi slobodnije poteze četkice i bogatiji kolorit, kao
i snažnije karakterne crte portretisane.
Na
Prvoj jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1904. godine Sekulić je izloži dva
pejzaža. Za razliku od portreta, pejzaži Aleksandra Sekulića su nam poznati
samo iz onovremenog opisa: "Dva
pejzaža Sekulićeva su iznenadila, naročito onaj levo: sivo, oblačno nebo,
široko zeleno polje puno senki od oblaka i puno skrivenog sunca u pozadini
dva-tri crvena seoska krova. Ta slika je najbolji pejzaž na izložbi. Ta dva
pejzaža je otkupio kralj Petar I.". I pored vidnog uspeha koji je
ostvario sa svojim pejzažima Aleksandru Sekuliću oni ipak nisu bili glavna
preokupacija.
Najveći
broj sačuvanih radova (oko dvadeset) predstavljaju aktovi. Oni se u Sekulićevom
stvaralaštvu javljaju dominantno verovatno pred kraj studija. Iako se aktovi u
ovom obimu retko mogu videti kod Sekulićevih domaćih savremenika, kod njega
postaju jedna od glavnih tema. Odlikuje ih siguran crtež , smisao za proporciju
što je svakako posledica i više nego kvalitetnog školovanja. Mada aktovi nemaju
dovoljno atmosfere, jer je prostor jedva naglašen, oni deluju kao neki daleki
odjek traganja za iskonskom ogoljenošću ljudskog tela, intimizmom i istraživanju
zamrznutog pokreta. Ovi momenti su posebno vidljivi u muškim poluaktovima
čoveka sa čalmom. Sekulić je bio na tragu sličnog istraživanja na kome radio francuski slikar
Edgar Dega (1834-1917) u svojim studijama žene koja se kupa.
Aleksandar
Sekulić je pokušao da se okuša i u
crkvenoj umetnosti, ali je do danas poznat samo jedan njegov rad. U pitanju je
ikona Sv. Save srpskog iz Vaznesenske crkve na arhijerejskom tronu u Subotici.
Ovu ikonu slikanu pomalo suvo i realistički uradio je 1910. godine, a hramu je
poklonio njegov stric Stevan Sekulić. Moguće da ovaj rad ima veze sa
Ostojićevom zadužbinom iz Subotice čiju potporu je imao Aleksandar Sekulić
tokom studija. Nakon završenih studija i povratka u Bečkerek
Sekulić je bio angažovan na izradi zidnih dekoracija za Uspenski hram 1924.
godine. Ovaj trenutak u njegovom životu nije u potpunosti rasvetljen. Do
saradnje ili nije došlo ili je njegovo angažovanje obuhvatalo samo slikanu
ornamentiku, jer su zidne slike sa religioznom tematikom monografijom grada iz
1938. pripisane slikaru Milivoju Dejanoviću, koji ih je oslikao 1928. Nije u
potpunosti rasvetljeno ni njegovo učešće prilikom restauracije Češljarevog
ikonostasa u Mokrinu (1927-1929).
Ovaj
kratak pregled likovne delatnosti Aleksandra Sekulića pruža nam uvid ne samo u
njegov rad već i karakter ličnosti. Rastrzan često nemaštinom nije pravio
kompromise i bio je dosledan sebi i svom radu. Nepretenciozan u svom delovanju
bio je razapet između provincijskog Bečkereka i kosmopolitskog Minhena, a kako
se čini nije bio imun ni na uticaje južnoslovenskih umetničkih dešavanja, gde
se Beograd polako isticao kao novi kulturni centar. Ipak Minhen je bio u
likovnom smislu njegov glavni uzor, koji će ga pratiti ceo život. Njegov
minhenski realizam jeste pravio sitne korake u pravcu simbolizma, kao što je
slučaj na slici „Akt žene sa paunom“ i snažnim crvenim površinama na poluaktu
čoveka sa čalmom. Radio je i pod uticajem secesije što je vidljivo na njegovim
aktovima koji imaju plošan i jedva definisan prostor ili kod slučaja
dekorativne materijalizacije oglavlja starice. Tokom vremena njegova paleta je
samo delimično rasvetljena, a kolorit delimično obogaćen, ali zato potezi
dobijaju novu snagu. Oni svojom paralenošću omeđuju formu kojoj je Sekulić
težio, i daju novu materijalizaciju ljudskom telu i tkanini. Karakterizacija
ličnosti nije previše istaknuta u radovima, jer je na to uticala univerzalna
vrednost kojoj je težio, ali i lični temperament, pa tako likovi nose dozu
epatije, melanholije, i pogled koji se gubi u daljini. Ovaj utisak bolećivosti likova možemo pripisati i uticaju secesije. Međutim kada je želeo da
izrazi snažnu emociju umeo je to jako dobro, kao što je slučaj sa zagonetnim
osmehom „Žene sa ružom“ . U karakter
ličnosti portretisanih uspeo je da utka i određenu deskriptivnost kao što je
slučaj sa portretom Romkinje, koja kao da želi nešto da nam kaže.
Svojim radom
Aleksandar Sekulić je utkao put ka moderni koja će obeležiti srpsku umetnost u
međuratnom periodu, a slikarka Nadežda Petrović (1873-1915) ga je uvrstila u
naraštaj koji nosi nešto novo i više od njegovih predhodnika.
D.V.
Literatura:
Knjige
V.P, Aleksandar
Sekulić, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Tom 4, Zagreb
1929.
Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978.
Miloš A. Popović, Versko-Crkveni život Srba u Banatu, Zrenjanin 2001.
Jovan Sekulić, Minhenska škola i srpsko slikarstvo, Beograd 2002.
Olivera Skoko, Majstori banatskog slikarstva od XVIII do XX veka, Beograd 2011.
Periodika
Letopis matice srpske, br. 204, Novi Sad 1900.
Srpski književni glasnik br. 90 (XIII,4),
Beograd 1904.
Zbornik matice srpske: Serija društvenih nauka
br. 7-11, Novi Sad 1951.
Miroslava Pudar, Monumentalno slikanje tela, List Danas (19.04.2008)
Jasna Jovanov, Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović, Politikin
Zabavnik (br. 3024, 28. 5. 2010.)
Izvori:
Legat Aleksandra Sekulića, Narodni muzej
Zrenjanin.
Internet:
Narodni
muzej Zrenjanin (Zrikipedia)
Srpska
pravoslavna crkva Sv. Vaznesenja Gospodenjeg u
Subotici, na:
http://rs.heritage-su.org.rs/index.php/subotica/24-kulturna-dobra/suboticaext/38-srpska-pravoslavna-crkva-sv-vaznesenja-gospodnjeg |
| A. Sekulić, Akt žene sa paunom,1904-1918. (NM Zrenjanin) |
Нема коментара:
Постави коментар