Pripovedajući o
istoriji grada i njegovim građevinama već sam jednom zborio o kuli u okviru
Crvenog krsta u parku kod Kulturnog centra. U nadi da ću bar malo skrenuti
pažnju ljudima, posebno onima iz struke (gde mislim i na Zavod za zaštitu
spomenika) i uputim ih na potrebu da se ova kula uključi u zaštićene objekte
grada, što je prvi preduslov da se ona sačuva. Prvi put sam pisao o kuli još
2010. godina i od tada se ništa nije promenilo.
Pišući
tada dokazao sam da kula postoji zasigurno još od vremena Franje Planka, gde
sam kao gornju granicu njene gradnje naveo vreme oko 1840. godine. Međutim
izneo sam sumnju da je ona uopšte mogla nastati tada, jer sam način gradnje ne
odgovara tom vremenu, a da ne kažem da se romantizam u arhitekturi na ovim
prostorima javlja tek nakon 1850. Pa se ni stilski ona ne može uklopiti u vreme
nastanka nešto pre ili oko 1840. Na taj način sam izneo pretpostavku da ona
potiče iz ranijih vremena.
Ona stilski ne može
pripadati ni periodu baroka i klasicizma, ali ni etnografskom nasleđu grada i
regiona, koji je dominira u periodu između 1740-1850. Zato njeno poreklo treba
tražiti u starijem nasleđu, koje nažalost u gradu nije sačuvano. Poslednji
ostaci građevina iz vremena vladavine Turske nestali su početkom XX veka kada
je uklonjen Turski bunar (prim. naziva se turski jer potiče iz turskog perioda,
a sagrađen je od strane Srba, jer se nalazio u srpskom predgrađu). Na osnovu
sačuvane fotografije vidimo da je ovaj Turski bunar imao testerasto poređane
opeke u potkrovnom vencu, kao što ih ima i kula u Plankovoj bašti.
Pošto nema više
stilskih paralela sa kojim bi kule mogao uporediti, pokušao sam da pronađem što
stariji pisani izvor koji ih spominje, koji bi uspeo da nam objasni njihovo
poreklu. U časopisu Javor 1879.
godine publikovana je rodoljubiva pesma pod nazivom Priviđenje. Pesmu je priložio nažalost meni nepoznat pesnik koji se
potpisao kao Dragaš. Njen početak, koji ću ovde delom priložiti, nam opisuje
Bečkerek, sa osvrtom na stare građevine u gradu.
...
A onde, gde je
„varmeđa“ sada
Vidi se brdo od
staroga grada,
Tu je i crkva sada
golema
Kakve i kolke
daleko nema.
A treća važna
velika zgrada,
Na ovom mestu
staroga grada,
To vam je „munkač“
kuća prokleta.
Tamnica ljuta
zlodeonog sveta.
I sve je ovo na
desnom bregu
Kad gledaš dole niz
mutnu Begu.
A ona druga, lijeva
strana
Ima ostatke od mostobrana.
I tu imade sve i
svašta,
Tu je i ona
„Plankova bašta“,
Kuda imućni i besni
hode
Da prazno vreme
prazno provode.
Tu ima šume, i ima
staze
Kojima ljudi
jednako gaze
Gaze ih Nemci, gaze
Evreji,
Gaze pilati i
fariseji,
Gaze Mađari, gaze i
gaze Raci
Gaze imućni, gaze
žebraci.
A niko ne zna, niti
ko haje,
Da je ta zemlja, na
koju staje,
Topljena krvlju, -
oh krvlju rackom,
Krvlju viteškom, krvlju
junačkom!
...
U nastavku pesme
piscu Dragašu, dok sedi na klupi u parku, javljaju se sene starih srpskih
despota i kneževa koji ga opominju na današnji duh naroda.
U priloženom delu poeme
vidimo da pisac dobro poznaje istoriju grada. On zna gde se nalazila bečkerečka
tvrđava – stari grad, poznaje
istoriju tamnice Munkač, tako da možemo reči da je njegovo svedočastvo relativno
pouzdan izvor. Ono što je za nas interesantno u ovom slučaju jeste vezivanje
„Plankove bašte“ za srpsko oslobađanje od Turaka. Da li je ono plod predanja,
istorijskih izvora, ili nečeg trećeg, danas je teško reći. Za nas je
zanimljivije to što on spominje u svom obraćanju kod Plankove bašte mostobran.
Mostobrani predstavljaju
prostor koji zaposeda vojska koja brani prelaz preko reke, u ovom slučaju u
pitanju je jedna vrsta predstraže pred tvrđavom. Još je interesantnije to što
se u blizini „Plankove bašte“ stvarno nekada nalazio južni most kojim se
ulazilo u bečkerečko utvrđenje, a što je potvrđeno mapama sa kraja XVII veka. U
trenutku pisanja teksta prostor oko Kulturnog centra je u potpunosti
urbanizovan i izgrađen, a mostobran za pisca Dragaša može biti samo ono što mi
danas zovemo Kule u Plankovoj bašti.
Ovo svedočanstvo
pisca Dragaša je dragoceno za dalja istraživanja ovog lokaliteta. Sad već dosta
stvari upućuje da je reč o starom kultom mestu, koje treba sačuvati i obnoviti,
dok stručnjaci ne kažu poslednju reč. Pobornik sam teorije da su kule starije
od sredine XVIII veka, jer mi je teško čak i da poverujem da je Franja Plank
hteo u centru grada da gaji orlove.
Za Dragaša Plankova bašta je bila „svećeno mesto“,
za nas je danas Narkić-parkić, a ja ću verovatno 2018. godine pisati novi tekst
u nadi da će ga neko pročitati i uraditi nešto po pitanju Kule iz Plankove
bašte.
D.V.
P.S.
Prema preliminarnim istraživanjima iza imena
Dragaš, koji je potpisnik pоеме Priviđenje moguće da se krije Jovan Dragašević
(1836-1915). On je bio počasni general, vojni geograf, profesor uporedne
geografije i etnografije na Velikoj školi u Beogradu, redovni član Društva
srpske slovesnosti i počasni član Srpske kraljevske akademije. Bavio se
pisanjem (Vojnička stilistika, Načela vojne geografije, Carica jelena i dr) a
poznat je i po svom pozorišnom komadu Smrt Ajduk-Veljkova (1861). Bio urednik
listova Vojin, Ratnik i Dardanija као i saradnik časopisa Javor.
Ako se ispostavi da se on stvarno krije iza
ovog teksta, onda iznesene tvrdnje u poemi dobijaju još veću snagu, jer je reč
o velikom intelektualcu i znalcu.
Odabrana
literatura:
Štampa:
Dragaš, Priviđenje,
Časopis Javor: List za zabavu, pouku, i književnost br. 33 (Novi Sad, 26.08.1879)
Ur.
Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Intenet:
Plankova bašta (Zrikipedia)
Нема коментара:
Постави коментар