Povodom tribine „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“

Sinoć sam imao priliku da prisustvujem tribini „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“  sa temom koja se ticala prvenstveno pivare u kontekstu industrijskog nasleđa grada. Na tribini su prisustvovali kulturni pregaoci grada, nekadašnji radnici pivare, stare pivopije, novinari i drugi ljudi koji su pre svega zainteresovani i zabrinuti za budućnost graditeljskog i privrednog nasleđa grada, koja je više nego neizvesna. Od strane organizatora i učesnika je više puta napomenuto tokom tribine kako je neohodno da se lokalna zajednica i nevladin sektor aktivno uključe u zavrzlamu oko zrenjaninske pivare i zbog toga kao pojedinac želim ovim tekstom da dam jednu vrstu skromnog doprinosa.

Kada sam prvi put čuo za održavanje tribine u oči mi je upao naziv koji je pre svega netačan i nejasan. Da li danas 2015. godine možemo Zrenjanin nazvati pivskim gradom kada se već desetak godina pivo u gradu ne proizvodi? Čak i kada bi se napregli i pokušali da zamislimo Zrenjanin u budućnosti kao pivski grad to bi bilo izuzetno nejasna i maglovita vizija. Međutim to je samo naziv, a ne i suština. Zato se vratimo tribini.....

Predstavnici Zavoda za zaštitu spomenika su nam prezentovali kratki istorijat pivare, smernice njenog mogućeg budućeg razvoja u okviru graditeljskog nasleđa, kao i njihove pokušaje da se pravno zaštiti celokupan kompleks pivare. Posebno sentimentalno za prisutne je bilo prikazivanje filma iz perioda dok je pivara radila, ali i snimak trenutnog stanja unutar pivarskog kompleksa. Moram priznati da sam očekivao da je trenutno stanje drastično devastiranije, ali drago mi je što me je osećaj na neki način prevario.

Što je tribina duže trajala sve je manje bilo reči o arhitektonskom nasleđu a sve više o drugim problemima. Jedan od njih je pravno nerešen status. Zrenjaninska pivara je nakon neuspešne privatizacije ponovo vraćena u vlasništvo grada, ali je trenutno u pažnji proces restitucije od strane naslednika porodice Dunđerski, koja je bila vlasnik pivare pre Drugog svetskog rata. Ovo samo po sebi znači da bilo kakva društvena angažovanost po pitanju pivare nije održiva dok se proces ne završi.

Drugi problem koji je praktično izleteo u raspravi na tribini jeste to da pivara više neće moći da pokrene pređašnju proizvodnju jer su gradski čelnici (svih stranaka) glasali da to nije ekološki i po novom planu. Pivara izgleda ne može u centru grada više da postoji, ali zato je potpuno ekološki da postoji Žitoprodukt u centru ili da se gradi splav na jezeru. Ako se uzme u obzir ova činjenica, kao i prethodna o nerešenoj vlasničkoj strukturi, onda se pitamo šta uopšte treba poduzeti po pitanju zrenjaninske pivare.

Na samoj tribini nisu prisustvovali ljudi koji mogu na brojne načine da utiču na budućnost pivare. Zavod jeste fakat predstavio svoja istraživanja i predlog zaštite, ali šta ona vredi ako kompleks ne dobije život. Arhitektonska ljuštura onda u tom slučaju ništa ne znači. Očekivao sam (ali ću očekivati i ubuduće) da gradski činovnici, posebno oni iz Odseka za urbanizam i prostorno planiranje, Direkcije za izgradnju grada, Odseka za lokalni ekonomski razvoj i investicije, prisustvuju ovakvoj vrsti tribine i daju nam njihovu viziju budućeg razvoja pivare. Takođe bilo bi dobro da su prisustvovali potomci porodice Dunđerski ili pak trenutni zakupac Pivnice, koji su nam mogli prezentovati njihov plan budućeg delovanja. Samo na takav način ja kao pojedinac mogu da shvatim sa kakvim problemima se suočava pivarski kompleks i kakva mu budućnost sledi.

Svakako da tribina „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“ zaslužuje pažnju i da je jedan pozitivan korak ka rešavanju problema. Njen značaj se pre svega ogleda u mobilizaciji javnosti i društvene svesti, ali joj je nedostajalo da se konkretizuju problemi i usmere na pojedince koji su prisustvovali tribini.

D.V.

Podmetač-salveta iz Pivnice (1985)