Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

недеља, 09. јануар 2011.

Zrenjaninsko zlatarstvo XVI i XVII veka (I deo)

Hronologija zrenjaninskog zlatarstva
                Počeci zlatarskog umetničkog zanata u nekadašnjem Bečkereku vezuju se za ime Petra Smederevca. Kako mu i samo prezime govori, bio je poreklom iz starog despotovog grada, Smedereva. Ovaj grad je bio značajno zlatarsko središte sve do prvih decenija XVI veka. Napuštajući svoj zavičaj usled nemogućnosti rada u tamošnjim uslovima, ovaj vrsni zanatlija se nastanio u Bečkereku. Petar Smederevac je tako u neku ruku produžio tradiciju smederevskog zlatarstva. Njegova delatnost nam je poznata po okovu za jevanđelje iz 1540. godine. Naručilac je bio iguman manastira Krušedol. Jevanđelje se nekada nalazilo u vlasništvu sv. Maksima (despota Đorđa Brankovića), a njegovo okivanje se može dovesti u vezu sa nastojanjem tadašnjeg igumana Krušedola, Silvestra, da proširi kult ovog svetitelja.
                Po dolasku Turaka 1551. godine u grad zlatarska aktivnost nije prestala. Čini se čak da je posle određenog vremena dobila i novi uzlet. To se desilo verovatno posle 1573, kada je grad proglašen za zadužbinu Mehmed-paše Sokolovića. 1593. godine zlatar Đorđe Gostimirović okiva u Bečkereku jedan duborezni krst za manastir Ozren u Bosni. Moguće je da je isti umetnik uradio i panagiju iz 1594. godine, sakovanu u Bečkereku, koja se 1890. godine nalazila u manastiru Praskvica. Usled nečitkosti natpisa ne znamo sa sigurnošću kome je bila namenjena. Ono  što zasigurno znamo jeste da je u pitanju bio proiguman poreklom verovatno iz Zavale. Na ovim primerima se jasno vidi da su bečkerečki zlatari održavali veze sa vrlo udaljenim srpskim manastirima. Na bosansko-hercegovačkim prostorima delovale su snažne zlatarske radionice pa nam tako ove veze deluju još čudnije.
                U potrazi za boljim uslovima za rad zlatari odlaze na sever u kneževske prestonice Kluž i Košice. Oni uz svoje ime stavljaju odrednicu „bečkerečki“, otkrivajući nam tako svoje poreklo. Prva stanica bila im je Kluž u Erdelju ili kako je tada zvan „grad prepun blaga“. Ovaj grad je tokom XVI i XVII veka bio veliki zanatski centar sa preko 30 raznih esnafskih udruženja. Među njima značajno je bilo i zlatarsko udruženje. U spiskovima zlatarskog esnafa 1583. spominje se Bečkerečanin Đorđe (Gorgÿ). Veza Banata sa Erdeljom nije bila samo kulturne već i političke prirode. Posebno je bila vidljiva za vreme ustanka u Banatu. Posle Kluža zlatari iz Bečkereka odlaze u Gornju Ugarsku, u Košice (danas Slovačka), grad koji se takođe isticao zanatstvom i zlatarstvom. Tako su se bečkerečki zlatari udaljavali od Turske imperije i uključivali se u srednjoevropske umetničke tokove.
                Godine 1594. u Banatu je izbio veliki ustanak protiv turske uprave. Ustanak je krvavo ugušen iste godine pred kapijama Bečkereka. Posledice ovog događaja odrazile su se i na zanatsku delatnost, pa tako jedan duži period nemamo vesti o zlatarima.
                1660. godine Banat posećuju monasi koji prikupljaju pomoć za Pećku patrijaršiju sa blagoslovom patrijarha Maksima. Na svom 45-tom konaku stižu i u varoš Bečkerek. Bože, u ime tvoje, zapisali su monasi po dolasku u grad. U katastigu je tada zabeležen među priložnicima kujundžija Sava. Između ostalog piše: „pisa sebe 40 ug“. Nije najjasnije na šta se odnosila odrednica ug, ali zato vidimo da se reč kujundžija već ustalila u Bečkereku u XVII veku, pod uticajem turskog jezika.
                Nakon dve godine, 8. juna, grad posećuje jeromonah hadži Sofronije. Boravak u gradu je iskoristio da okuje jevanđelje kod Vuka za manastir Hopovo. U ranijoj literaturi se mislilo da je Vuk samo opravio jevanđelje jer se pogrešno tumačila reč „upravi“ na natpisu. Glagol upraviti u stvari znači uputiti, tj. jevanđelje je nakon okivanja upućeno u Hopovo. Arhimandrit Nićifor Dučić u beleškama mitropolita Mihajla spominje moguće istog Vuka, koji je uradio panagijar za Stevana Moračanina. Osnovna delatnost Vuka nije bila zlatarstvo već je radio kao pisar i kao takvog ga nalazimo zapisanog u katastigu Pećke patrijaršije (1660. i 1666.). Kao dijak on se potpisao i prilikom poklanjanja bečkerečkoj crkvi jednog tipika 1662. godine, ali i kada je napravio krst za Vuka Rankovića-Temišvarca 1652. godine. Krst je bio namenjen verovatno manastiru Trebinje (Tvrdoš). Kujundžija i pisar Vuk je svakako centralna ličnost u kulturi Bečkereka onog doba.
Šest godina nakon prvog boravka pećki monasi ponovo borave u Bečkereku. Odseli su kod domaćina Tome i njegove žene Anđele i sakupljali po kućama priloge. Ovog puta među priložnicima se javlja kujundžija Marko. On je platio ili je obećao da će platiti monasima za sebe i svoju dušu 40 liturgija. Novac prikupljen od strane pećkih monaha u Banatu upotrebljavan je za plaćanje poreza sultanu, a moguće i za obnovu nekih crkava i manastira.
            Bečkerečku zlatarsku delatnost prekinuo je Veliki Bečki ili Morejski rat (1683-1699). Po oslobođenju od Turaka grad je ostao potpuno devastiran i umoran od ratova. Dugogodišnji rat je prouzrokovao veliko iseljavanje stanovništva. Početkom XVIII veka u Bečkereku je živelo svega nekoliko stotina stanovnika. Sa narodom odlazili su i zlatari tražeći sigurnije mesto za svoj rad. Međutim, i pored svega sredinom XVIII veka tradicija je nastavljena. U popisu grada iz 1773. godine javljaju se čak petorica kujundžija (Aleksa, Georgije, Janko, Petar, Mihailo). Potvrdu njihovog delovanja nalazimo i u povelji Franje I namenjenu sapundžijama, zlatarima i bakrorescima iz Bečkereka 1818. godine.
Sredina i ktitori
                Na osnovu sačuvanih radova i skromnih istorijskih podataka vidimo da su zlatari bili nosioci umetničkog delovanja u Bečkereku pre i za vreme turske vlasti u Banatu. Pored pismenosti krasilo ih je poznavanje onovremenog slikarstva, ali i štamparske delatnosti. Ovi ljudi od ugleda javljaju se kao priložnici Svete i velike crkve patrijaršije pećke. Tadašnje zlatare možemo posmatrati i kao prototip nadolazeće građanske klase koja je svoj konačni oblik dobila u XVIII veku.
                Na pojavu ovog umetničkog zanata uticalo je više faktora. Prvi impuls zlatarstvo je primilo sa doseljenim stanovništvom sa juga. Dolaskom Turaka u varoš stvoreni su još bolji uslovi za rad. Grad je postao zadužbina Mehmed-paše Sokolovića i krenula je značajna graditeljska aktivnost. Stanovništvo je oslobađano nameta a porezi koji su prikupljani su ostavljani na raspolaganje gradskoj upravi. Ovakve okolnosti dovele su do snažnog razvoja trgovine i zanatstva. Pored turske uprave postojale su i paralelne institucije koje su imale presudnu ulogu u negovanju zlatarstva. Prva i najvažnija je snažna i obnovljena Pećka patrijaršija sa razgranatom mrežom crkava i manastira u Banatu. Druga je bila zasnovana na instituciji kneza koja se javlja u gradu. On je bio zvanični predstavnik srpskog etnosa pred turskom upravom.
                Da su zlatari elita među zanatlijama onoga doba upućuje i njihovo mesto stanovanja. Sve do druge polovine XIX veka današnja Svetosavska ulica zvala se Kujundžijska. U njoj je nekada sigurno bila radionica poznatih nam zlatara. Ono što je značajno jeste da je to nekada bio sam centar srpskog dela varoši. U istoj ulici i danas se nalazi crkva Uspenja Bogorodice, koja je nekada bila privremeni katedralni hram. Sasvim je jasno da su kujundžije imale vrlo bliske veze sa tadašnjim crkvenim klirom, a moguće i sa samim episkopima. Grupisanje zanatlija u određenom delu grada je česta pojava onog vremena. U nekim slučajevima, kao što je naš, oni su živeli u jednoj ulici, dok su u većim centrima kao što su Mostar, Sarajevo ili Prizren, to bili kvartovi ili mahale.
                Da je radionica u varoši Bečkerek stvarno i postojala imamo više pokazatelja. Oni se jasno vide na okovu kujundžije Vuka iz 1662. godine. Neujednačenost kvaliteta pločica je tumačena različitim kalupima koji su se nalazili u jednoj radionici. Još jedan od dokaza je i to što su u jednom relativno kratkom periodu od 1660. do 1666. godine sačuvana imena čak trojice zlatara.        
                Bečkerečki zlatari su zadovoljavali potrebe velikog broja manastira širom obnovljene Pećke patrijaršije. Najčešće su to bili fruškogorski manastiri, ali i manastiri iz današnje Bosne i primorja. Na svim natpisima na sačuvanim predmetima precizira se da su sakovani u Bečkereku, a monasi ovih manastira boravili su u gradu kako bi naručili ili preuzeli predmet. Posebno interesantna ličnost je jeromonah Sofronije koji je naručio okov kod kujundžije Vuka za manastir Hopovo. Ovaj hadžija je bio poznat po svojim brojnim poklonima crkvama i manastirima širom Pećke patrijaršije.
Iako su glavni pokrovitelji i naručioci predmeta bili iz redova Srpske pravoslavne crkve, to ne znači da su oni za zlatare bili i jedini izvor prihoda. Pored obrednih predmeta oni su za imućnije građane radili: naušnice, kopče, dugmad, prstenje. Za zlatarsku delatnost bili su zainteresovani turski velikaši i građani. Islamskoj umetnosti je ornament kujundžija bio bliži nego figuralne kompozicije ondašnjih zografa. Da Turci nisu bili blagonakloni prema ikonopisu vidi se i na primeru spaljivanja ikona, prokrijumčarenih iz Rusije, u Temišvaru 1708. godine.
                U katastigu Pećke patrijaršije nalazimo još zanimanja bliskim zlatarstvu. Pored dijaka Vuka u gradu je boravio i Veličko, a u obližnjoj Gradnoj ulici i dijak Petar. Pored pisanja i ukrašavanja knjiga pisari su obavljali i administrativne poslove. U gradu je 1666. zabeležen i jedan tufegdžija (puškar). Znamo da su puške onog vremena bile lepo ukrašavane ornamentima i inkrustracijama, a to je mogao raditi sam puškar ili neko od zlatara. Saradnja između svih ovih rukodelaca je bila sasvim uobičajena za ono vreme.
Karakteristike zrenjaninske radionice
Na osnovu sačuvanih predmeta bečkerečkog zlatarstva vidimo da je osnovni materijal bilo srebro. Ono je naknadno obogaćivano pozlatom. Bečkerek i njegova okolina sama po sebi nije imala ove sirovine. Ovaj nedostatak su nadoknadili brojni trgovci (zabeleženi u gradu), koji su srebro i zlato importovali verovatno iz centralnih oblasti Balkanskog poluostrva. Na okovu jevanđelja iz 1540. godine Petar Smederevac je ostavio zapis o utrošenom srebru. Upotrebio je 1450 drama (~4640 grama) ovog plemenitog materijala. Ako se uzme u obzir da se dešavalo da su zlatari plaćani po količini utrošenog i prerađenog srebra, postojanje ovakvog natpisa je sasvim opravdano. Pozlaćeni predmeti su verovatno u zavisnosti od želja i mogućnosti samih ktitora naknadno ukrašavani. Kujundžija Vuk je tako 1652. (krst) i 1662. godine (okov) dekorisao dodatno ukrasnim kamenjem.
                Zlatari su upotrebljavali brojne tehnike umetničke obrade poznate srpskom zlatarstvu još od srednjeg veka. Među zastupljenijim su livenje, cizeliranje, kovanje, granulacija, filigrani i dr. Međutim, jedna od tehnika se u drugoj polovini XVII veka izdvaja od svih drugih i postaje glavna karakteristika tadašnje gradske radionice. U pitanju je liveno-ažuriranje.
                Iz XVI veka sačuvala su se samo dva predmeta bečkerečke radionice. Na osnovu ova dva primera teško je izvući karakteristike radionice tokom XVI veka. Reč je o radovima dvojice umetnika različitih senzibiliteta, a i sami predmeti pripadaju različitoj liturgijskoj praksi.
Znatno je bolja situacija sa radovima XVII veka. Iz ovog perioda postoje dva predmeta potpisana od strane Vuka (krst iz 1652. i okov jevanđelja iz 1662.) i brojni predmeti koji svojim stilskim karakteristikama upućuju na bečkerečku radionicu. Glavna odlika hopovskog okova je upotreba malih pločica sa predstavama svetitelja. Njihovom kombinacijom je bilo lako ukrasiti bilo koji okov, kako za jevanđelja tako i za ikone, kivote, kandila i dr. Brojni kalupi za ove pločice su se zadržavali u radionici dugi niz godina, stoga one odišu izvesnim neujednačenim kvalitetom. Tako su zlatari postajali više zanatlije a sve manje umetnici. Kalupe je mogao da uradi jedan zlatar, a neki drugi da ga iskoristi za livenje. Ovakav način rada u Rusiji je primenjivan još od XIV veka, dok se na našim prostorima odomaćio tek u XVII veku.
Svetiteljski likovi na pločicama se obavezno nalaze pod prelomljenim (saracenskim) lukovima sa šrafiranom pozadinom. Ne možemo sa sigurnošću reći da li je ovakav luk neki daleki odjek dekorativne umetnosti moravske Srbije ili nekih savremenijih strujanja iz umetnosti Turske i Rumunije. Na ovaj način su stvoreni nizovi arkada koji vode poreklo još iz ranohrišćanske umetnosti. Oni predstavljaju vrata raja i stanove pravednika u nebeskom Jerusalimu.
 Zaštitni znak bečkerečke radionice iz XVII veka je i predstava Bogorodice Panagije. Predstavljena je uzdignutih ruku u molitvenom položaju sa malim Hristom u nagoveštenom medaljonu. Iznad njih je ornamentika koja asocira na saracenski luk. Ovakva predstava izvore ima u onovremenom slikarstvu. Bogorodičin nimb je punktiran, što je odlika italo-kritskog ikonopisa. U zidnom slikarstvu ovaj tip Bogorodice srećemo iznad oltara u kaloti apside još od srednjeg veka. Da je upravo ono uticalo na umetničko oblikovanje okova kujundžije Vuka vidimo na hopovskom jevanđelju. U gornjoj zoni njoj su pridružene dve pločice sa arhanđelima Mihajlom i Gavrilom. Upravo je ova kompozicija model po kome su slikane kalote apsida.
Korištena ornamentika je u velikoj meri zavisila od senzibiliteta samog zlatara, duha vremena u kome je nastala, i u manjoj meri i od predmeta za koji je upotrebljena. Najčešće je ona iz repertoara biljne ornamentike. Petar Smederevac se odlučio za lozice sa cvetovima i nautovim lišćem, dok je Vuk upotrebljavao stilizovane vreže sa ružicama. Zlatar Đorđe Gostimirović se odlučio za veću upotrebu geometrijskog ornamenta, kao što je trostruki preplet ili ovalne i meandrirajuće površine. Sličnih principa držao se i kujundžija Vuk prilikom izrade krsta iz 1652. godine. Ornamentika na okovima jevanđelja je najčešće korištena kako bi se ispunio fon na figuralnim kompozicijama ili se dekorisao prostor oko livenih svetiteljskih pločica.
U likovnom pogledu zlatarski predmeti iz XVI veka su znatno kvalitetniji od radova iz XVII. Okov Petra Smederevca odlikuje monumentalnost, plastičnost i snažan individualni karakter stvaraoca. Okovani krst Đorđa Gostimirovića nam donosi gracioznost, uzdržanost i novosti u  ornamentici koja će obeležiti tek nadolazeći XVII vek. Radovi kujundžije Vuka i njegovih savremenika deluju mnogo plošnije i dekorativnije.Na njima se osećaju poslednji trzaji vizantijske umetnosti koja je na umoru. Međutim, i oni kao takvi nose dozu simpatične naivnosti i maštovite stilizacije koja će tek obeležiti radove banatskih zografa u XVIII veku. 

D.V.

P.S.
Literatura će biti objavljena na kraju drugog dela teksta o bečkerečkim zlatarima.

Нема коментара:

Постави коментар