Život i rad ove interesantne ličnosti i vrsne vezilje još uvek nije dovoljno rasvetljen, niti je poznat široj javnosti. Njeni savremenici su je opisivali kao suvu i bledu ženu sa vilinskim zlatnim rukama. Posvetivši život zlatovezu ona je postala poznata i priznata još za vreme života. Na izložbi ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884. godine osvojila je prvu premiju i novčanu nagradu od 4 dukata. Na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti 1896. godine takođe je nagrađena za svoje radove u zlatovezu. Za nju se svakako više znalo nekada negoli danas. Još tokom prvih istraživačkih radova krajem 1950-tih godina u Melencima konstantovano je da je na zlatarke ostalo samo sećanje.
Za vreme trajanja izložbe u Novom Sadu 1884. godine javile su se ideje da se otvori jedna škola-radionica koju bi podržale ženske organizacije tada u nastajanju. U ovoj školi je trebalo da Kata Lončarski bude učiteljica. Ne znamo da li je do radionice ovog tipa došlo. Međutim, znamo da su mlade vezilje ipak prolazile svojevrsnu obuku kod Kate. Kod nje su se obučavale devojke iz Melenaca i okolnih mesta u Banatu, a bilo ih je i iz oblasti Šajkaške (Bačka). Svoj zanat prenela je i na svoje dve ćerke, a cela porodica je dobila špic-name Zlatarov.
Kata Lončarski je radila kape zlatare, marame, libade, nalonje, a njeni radovi su pronalaženi u većem delu Banata (koji je pripao kraljevini SHS), ali i obližnjim delovima Bačke i Srema. Njen uspon je počeo oko 1880-te, a uticaji njenog rada vidiljivi su sve do I svetskog rata. Nažalost, industrijalizacija i nemogućnost prilagođavanju rada u većoj produkciji i manjoj ceni ućutkale su ženske zlatne ruke. Ovi problemi su zapaženi još prilikom novosadske izložbe, kada je Katin nalonj za ono vreme koštao visokih 250 forinti.
Ono po čemu je Kata postala čuvena jesu kape zlatare. Radila je dva tipa. Prvi i opšte prihvaćeniji tip u Vojvodini, ali i šire, bila je džega. Sačuvan je jedan Katin primerak iz 1906. godine pronađen u Botošu. Drugi tip, koji je u isto vreme postao i sinonim za kape zlatare, bila je kapa na šlajfne (trake). Prema svedočenju savremenika Kati je u dizajnu ornamenata pomagao njen muž Joca. Pošto je bio vičan crtanju on je radio predloške sa ornamentima koje je Kata primenjivala. Postoji velika verovatnoća da je ovaj bračni par u stvari tvorac ove najpoznatije srpske kape.
Kapu na šlajfne su najčešće kupovale devojke iz bogatih paorskih porodica (seoskih, ali i gradskih). One su bile deo nevestinskog i svečanog kostima. Žene su ih mogle nositi još godinama nakon svadbe. Na raskoš jedne kape moglo je uticati materijalno stanje samog naručioca. Pravljenje jedne kape iziskivalo je dosta truda i rad do dva,tri meseca. Kapa je elipsastog oblika na koju su prikačene četiri trake (šlajfne), od koji su dve bile duže, a dve kraće. Na gornjem delu kape su imitacije od cveća, a trake su često ukrašene resama. Cela površina kape pokrivena je ornamentima u zlatovezu, ali i metalnim i staklenim aplikacijama. Kapa je mogla sadržati vezene inicijale vlasnika i godinu izrade.
Kape zlatare (na šlajfne) danas se mogu videti u kolekcijama domaćih muzeja. Najbrojniji primerci čuvaju se u Etnografskom muzeju u Beogradu, Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, Narodnom muzeju u Zrenjaninu, a pojedini primerci mogu se naći u muzejima Kikinde, Vršca itd.
D.V.
Odabrana literatura:
Stevan V. Popović, Izložba narodnih i veštačkih rukotvorina Srpkinja, Orao (za godinu 1885.), Novi Sad 1884.
Mirjana Maluckov, Zbirka ženskih oglavlja u Vojvođanskom muzeju, RMV br. 30., Novi Sad 1987.
Nataša Skrinjik-Cvetković, Konzervacija i restauracije kape sa zlatovezom „zlatare“..., GEM br. 67/68., Beograd 2003/2004.
Katarina Novaković, Odlike narodnog veza u Vojvodini, RMV br. 46, Novi Sad 2004.
Dušanka Marković, Vez po pismu- pismo po vezu, Novi Sad 2010.
Нема коментара:
Постави коментар