Izložba plakata - Projekt Tolerancija - Mirko Ilić

Narodni muzej Zrenjanin sa zadovoljstvom

Vas poziva na otvaranje izložbe

Projekt Tolerancija

izložba plakata

+ Mala retrospektiva Mirka Ilića +

petak, 21. februar 2020. u 19 časova

Salon Narodnog muzeja Zrenjanin,

Subotićeva 1

Projekt Tolerancija, osnovan 2017. godine, do sada je preneo poruku društvene prihvatljivosti posredstvom izložbe koja je predstavljena publici 65 puta u 27 država sveta, a koju je do danas videlo preko 100000 ljudi. Ova inicijativa, čiji je osnivač, tvorac i organizator, umetnik i aktivista Mirko Ilić, prikazuje plakate koje su dizajnirali renomirani i mladi talentovani umetnici čije vreme tek dolazi, iz celog sveta, kao što su Milton Glejzer, Pola Šer, Ralf Stedman, Dejvid Hilman, Slavimir Stojanović i drugi. Na izložbi su zastupljeni umetnici iz zemalja od Južnoafričke Pepublike do Islanda, i od Kanade do Japana, ali i oni sa prostora bivše Jugoslavije. Izložba slavi polaznu osnovu svih smislenih diskursa – toleranciju, i odaje joj počast.

Izložbu „Tolerancija“ prati i postavka posvećena autoru, pod nazivom „Mala retrospektiva Mirka Ilića“. Cilj izložbe je da podseti publiku na Mirkov rad iz perioda SFRJ, ali i da isprati njegova dizajnerska rešenja od početka XXI stoleća na području Srbije. Postavka prikazuje 26 originalnih publikacija iz perioda od 1979. do 2019. godine, od stripova, preko omota za ploče, pa sve do filmskih i pozorišnih plakata. Jedan deo Mirkovih radova reprodukovan je na informativnim panoima.

Mirko Ilić (Njujork)

Osnivač, autor i organizator Projekta Tolerancija

Dejan Vorgić (NMZ)

Nadležni kustos Projekta Tolerancija i autor postavke Mala retrospektiva Mirka Ilića

Реч-две о Ћуприји

У уторак 26.03.2019. са почетком у 19 часова у Малом салону Народног музеја Зрењанин (у оквиру изложбе Наша Вукица 1919–1969–2019) одржаће се јавна дискусија под називом Реч-две о Ћуприји, поводом педесетогодишњице рушења градског симбола. Том приликом биће изнет историјат Великог моста који је демонтиран у пролеће 1969, након чега ће бити уприличен разговор са посетиоцима. О мосту и урбанистичкој целини у коме се он налазио ће говорити аутори изложбе Наша Вукица, Дејан Воргић и Филип Крчмар, као и представник Завода за заштиту споменика културе Зрењанин, Бојан Којичић.

Izložba "Naša Vukica: 1919 - 1969 - 2019"

U sredu, 6. marta, u Malom salonu Narodnog muzeja Zrenjanin u 19.00 časova biće otvorena izložba pod nazivom „Naša Vukica”, posvećena Vukosavi Vukici Popović, istoričarki umetnosti, dugogodišnjem kustosu Umetničkog odeljenja i beskompromisnom borcu za kulturno-istorijsko nasleđe Zrenjanina.

Izložbom se obeležava trostruki jubilej: stogodišnjica Vukičinog rođenja (1919–2019); pedesetogodišnjica njene izložbe Velikobečkerečki slikarski ateljei, koja je postavila nove standarde u lokalnoj muzeološkoj praksi; te naposletku, pedesetogodišnjica rušenja Bečkerečke ćuprije, kojoj se Vukica hrabro suprotstavila, pružajući otpor gradskim vlastima i  stavljajući sebe u središte jedne od najvećih afera u posleratnom Zrenjaninu.

Za dve decenije rada u Narodnom muzeju Zrenjanin (1960–1980), Vukica Popović ugradila je sebe u temelje ove ustanove svojim naučno-istraživačkim i stručnim radom. Priredila je preko stotinu likovnih izložbi, objavila isto toliko priloga u relevantnim naučnim i stručnim časopisima, aktivno radila na dokumentovanju, istraživanju i popularizaciji kulturno-istorijskog nasleđa Zrenjanina i Banata. U više navrata boravila je na specijalizaciji i usavršavanju u Rumuniji, gde je istraživala srpske spomenike i o njima pred kraj života objavila prigodnu monografiju. Za rad na polju muzeologije i zaštite kulturnog nasleđa u više navrata je i nagrađivana: Oktobarskom nagradom Zrenjanina, Poveljom Društva muzejskih radnika Jugoslavije, Diplomom Galerije Matice grpske, nagradom Srpski vitez itd. Preminula je u Zrenjaninu 1998. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Autori izložbe su kustosi Dejan Vorgić i Filip Krčmar.

Izložba će biti otvorena do 20. aprila.

Parno kupatilo

Nekoliko vekova nakon što je Mehmed-paša Sokolović podigao prvo javno parno kupatilo u ondašnjem Bečkereku, Franja Plank obnavlja ideju kupatila otvorenog za publiku na svom posedu. Avgusta meseca 1836, on izveštava grad da je izgradio „kupatilo sa više kada“ i da mu je potreban kredit zarad podizanja zgrade Kasine. Naredni podatak o postojanju ovakvog objekta imamo iz 1851. godine kada se navodi da u gradu postoji „rusko parno kupatilo“, ali bez drugih bližih podataka o njegovom izgledu i funkciji.

Godine 1860, osnovano je društvo koje podiže novo parno kupatilo ruskog tipa sa tuševima, bаzenima i kadama, na približnom mestu prethodnog u okviru Plankove bašte. Ono je bilo veće u odnosu na ranije, kako bi zadovoljilo tadašnje potrebe grada. Do sredine oktobra iste godine, gradnja je bila završena i deoničarsko društvo je raspisalo licitaciju za njegov najam, što će ostati praksa tokom većeg dela njegovog postojanja. Najčešće se dešavalo da kupatilo bude dato u zakup na jednu ili tri godine.

Od 1868. i tokom 70-ih godina XIX predsednik Skupštine akcionara bio je doktor Leopold Binder, dok je veći deo akcionara bio jevrejske nacionalnosti. Godine 1869. konstatovano je da su građevini neophodne popravke, ali se na njegovu restauraciju i rekonstrukciju čekalo do 1871. godine. Te godine, uz konstataciju da kupatilo blagotvorno utiče na zdravlje Bečkerečana i da su se zahtevi korisnika vremenom uvećali, počinje rekonstrukcija. Određena unapređenja izvođena su i tokom 1872. godine kada je urađen novi bazen. Nakon njegovog otvaranja, parno kupatilo je sredom i petkom popodne bilo rezervisano samo za dame.

Godine 1887, parno kupatilo prelazi u privatno vlasništvo, a nakon Prvog svetskog rata u ruke Gradske uprave. Nova adaptacija kupatila rađena je 1925. godine, kada dobija svoj konačan i delimično osavremenjen izgled, ali sa dozom zaostalog istoricizma. Građevina se nalazila iza severnog krila gradske Kasine i bila je orijentisana svojom dužom stranom paraleleno sa Begejom. Imala je razuđenu osnovu u formi slova T i ulaz od keja. U unutrašnjem dvorištu se nalazio dimnjak povezan na kazan, koji je zagrevao toplu vodu za kade, bazene i tuševe. Tokom tridesetih godina kupatilo je i dalje izdavano u zakup, pa je tako na primer zakupac 1936. godine bio Ćurčin Svetozar.

Nakon Drugog svetskog rata upotreba javnog parnog kupatila polako gubi na značaju. Bazeni su srušeni 1959. godine, a o njemu se od 1962. godine brine preduzeće „Gradska čistoća“. Godine 1966. kupatilo raspolaže sa svega 19 kada i 20 tuševa. Posetioci su u to vreme mogli iznajmiti sapun, peškir i fen, ali je većina ljudi ipak sušila kosu nad starom pećkom. Tokom 60-ih godina 20. veka, pa sve do njegovog kraja,  u okviru parnog kupatila radio je i frizerski salon. Kupatilo je zahvatio požar januara 1973. godine u kome je stradao Dom mladosti (Kasina), da bi neposredno nakon ovog događaja bilo i razgrađeno.

D.V.

Novi tragovi – stari fragmenti

Tokom septembra meseca tim Narodnog muzeja Zrenjanin u sastavu arheolog Aleksandar Šalamon i istoričar umetnosti Dejan Vorgić izlazili su u dva maha na teren kako bi ispratili radove koji su izvođeni na lokalitetu „Stara pijaca“ u zaleđu građevinskog kompleksa Opštine. Kopanje od strane radnika na tom potezu izvedeno je u vidu uzdužnog rova, širine 1 m i dubine oko 90 cm. Ispuna rova u najvećoj meri predstavlja nasutu podlogu za asfalt koja je nastala u periodu nakon Drugog svetskog rata, ili se radilo o nivelaciji terena koji je bio predviđen za novija urbanističkih rešenja. Ona je sastavljena većim delom od peska u kombinaciji sa drugim starijim materijalom koji je služio verovatno kao supstrukcija, kao što su ulomci kamena sa nekadašnje kaldrme, opeke iz 19. veka, dok je ispod toga zemlja različitog porekla. Na profilima rova se u pojedinim delovima mogu uočiti različiti ruševinski horizonti i to u potezu severno od ulaza u “Rusku crkvu” (sv. Arhangel Mihailo). U tom složenom i tokom vremena izmešanom materijalu pronađeni su različiti ulomci keramike koji svedoče o burnoj prošlosti našeg grada.

1.

            Najstariji primerci pronađenih fragmenata datiraju iz vremena turske vladavine (16-17. vek), a najmlađi iz 19. veka (slika 1.). U pitanju su delovi posuda, profilisani obodi lonaca, delovi tanjira, ali i jedan fragment deblje zeleno glazirane keramike koja je nekada bila u svostvu crepa. Ovaj crep bio je postavljen na krov Opštine prilikom rekonstrukcije građevine 1885-1887. godine. Jedan deo pronađenog materijala glaziran je zelenom i belom glazurom, a drugi predstavlja sivu keramiku sa primesama peska u strukturi. Usled nedefinisanog arheološkog konteksta, fragmente je teško preciznije datirati bez dalje analize i istraživanja. Pored lokaliteta „Stara pijaca“ analiziran je i površinski sloj dvorišta Opštine. Tom prilikom pronađen je pored ulaza u Gradsku baštu i jedan fragment oboda od keramičke posude (slika 2.), okvirno datiran u srednji vek (do 16. veka). U odnosu na prethodno pomenute delove posuda njegova struktura je grublje izrade. Spoljna površina fragmenta mu je mrko-sive, a unutrašnja nagorelo crne boje.

       Tokom narednog perioda stručnjaci Narodnog muzeja nastaviće rad na analizi tla i strukture užeg gradskog jezgra, kako bi se dobila što bolja slika ovog prostora u prošlosti grada, koja će dovesti do pravog arheološkog rekognosciranja terena i nadamo se novih saznanja.

D.V. & A.Š.

2.