Zrenjaninski ćurčija Vojin Đorđević

Istoriju ne pišu samo velika imena, već uglavnom mali ljudi čije priče nam uglavnom ostaju skrivene. Zato ovaj blog pokušava (između ostalog) da otkrije jednu drugu stranu istoriografije – onu manje elitističku.

Godine 2009. sam  bio pozvan od strane prijateljice da zabeležim podatke o jednom svojevremeno poznatom i priznatom zrenjaninskom ćurčiji. Pošto su se direktni potomci ovog ćurčije u to vreme već odselili iz grada, ostalo mi je jedino da analiziram stanje na terenu i potražim materijalne dokaze njegovog rada. Stara i dotrajala kuća sa velikom anfor kapijom i nizom pomoćnih prostorija u ulici Ive Lole Ribara u prvi mah nije pružala mnogo tragova nekadašnjeg ćurčijskog zanata. Međutim, podataka je ipak bilo dovoljno da zaključimo da je ćurčija Vojin Đorđević bio aktivan u periodu od tridesetih do šezdesetih godina XX veka.

Prilikom ovog istraživanja na terenu pronađena je kutija sa starim neprodatim krznenim kapama - šubarama (uglavnom manjih brojeva), ali i primitivna mašina za preradu kože. Ova mašina, koja je u međuvremenu verovatno i potpuno propala, korišćena je za kvašenje i pranje kože. Najznačajniji artefakt pronađen ovom prilikom je diploma ćurčije Đorđevića izdata povodom učešća na zanatskoj izložbi Opštine Zrenjanin iz 1957. godine. Interesantno je da ova izložba nije obrađena u stručnoj literaturi, a o njoj nema nikakvog pomena ni u monografiji grada iz 1966. godine.

D.V.

Stare alatke za obradu drveta II

Koliko je stolarski zanat bio specifičan i duboko ukorenjen u privredi Zrenjanina možemo videti na brojnim primerima. Jedan od takvih primera je i postojanje model-stolara u gradu sredinom XX veka. Ovaj tip stolara je radio modele i kalupe za livenje najčešće predmeta od metala. Takav je bio i stolar Branislav iz Dolje koji je zarađivao pristojan novac od ove vrste zanata, a naručioci su mu stizali čak iz Italije. Svoj zanat je Branislav preneo i na sina, koji ipak nije pokazao dovoljnu dozu umešnosti. Takođe bi bilo značajno reći da je uspešnih stolara među svim narodnostima. Ovim zanatom su se bavili kako Srbi tako i Mađari, Nemci, Slovaci, pa čak i Italijani. Posebno je zanimljiv slučaj stolarske porodice But poreklom iz Trsta. U Zrenjanin su došla dva brata stolara - Ivan i Marjan But (kod koga je moj otac šegrtovao), dok je treći brat ostao u Trstu i nije se bavio ovim zanatom. Marjan je svoju radionicu imao kod nadvožnjaka (preko od benziske pumpe gde se danas nalaze zgrade), dok je Ivan imao radionicu kod škole Žarko Zrenjanin. Ivan se kasnije odselio za Rijeku, dok se Marjan oženio nemicom Adelom i dobio sina Bruna. Potomci Butovih i danas žive u Zrenjaninu. Bez obzira na tipove stolara i njihovu narodnost koji nam pomažu da steknemo opšti utisak o ovom zanatu, polazna tačka za njihovo proučavanje i dalje ostaju alatke.


1. Dvoručna testera (1900-1940); predviđena za dva rukovaoca i za sečenje većih komada. Dobro obučeni i vični ljudi (kakvih je posebno bilo u Bosni) uz pomoć ovakvih testera su sekli čak i daske. Danas ju je zamenila motorna testera.
2. Rende (1960-1970); služila ravnanju drveta i dasaka. Ovi primerci su proizvedeni od strane čuvenog proizvođača iz Osijeka (Ivo Marinković). Danas ih sve više zamenjuju električna renda.
3. Vinkle (1950-1970); služile obeležavanju drveta pod pravim uglom. Iako ih polako zamenjuju razne sprave u vidu lenjira i danas se često koriste.
4. Šrafciger (1920-1940); rani primerak šrafcigera za zavrtanje i odvrtanje šrafova. Nekada je imao drvene ručke. Danas se koriste moderniji tipovi šrafcigera sa namagnetisanom glavom i gumenim držaljem.
5. Svrdlo (1900-1930); služilo bušenju rupa. Danas ga zamenjuje električna bušilica.
6. Parketarski uglomer (1960-1980). Služi obeležavanju ugla pod kojim se seče parket prilikom postavljanja u vidu riblje kosti.
7. Citlinzi (1950-1970). Služe skidanju stare farbe i laka. Danas ih zamenjuju posebne špecije za skidanje farbe i drugi pribor kao što su šlajferice, lampe i sl.

D.V.

Stare alatke za obradu drveta I

U više navrata na Banateci smo pisali o nekadašnjim fabrikama nameštaja u gradu i o njihovim proizvodima. Međutim, dobar nameštaj u prošlosti nije mogao biti napravljen bez odlično obučenih majstora, kojih je sve do kraja XX veka bilo napretek. Neki majstori su se bavili drvorezom, drugi su bili parketari, treći, pak, klasični stolari (tišleri), dok su se žene često bavile politurom. Jedni su pravili nameštaj, drugi predmete za domaćice, dok su se treći izdržavali radeći poluproizvode kao što su tiple, ručke i sl. Međutim, glavna spona između majstora i konačnog proizvoda bile su alatke koje su bile nezamenljive i predstavljale su srce ovog zanata u prošlosti.

1. Testera (1900-1940) - specifičnog oblika namenjena sečenju tj. dubljenju drveta; često korišćena za izradu korita, naćvi i sl.

2. Švajcarsko svrdlo (1920-1940) - malo ručno svrdlo za bušenje rupa; danas ga zamenjuje električna bušilica.
3. Štreber (1920-1950) - služio označavanju drveta i povlačenju paralelnih linija; danas su ga zamenili olovka i lenjiri.
4. Testera (1930-1960) - uskog sečiva služila najčešće za proširivanje rupa i sl; danas se za ovu vrstu posla koriste električne ubodne testere.
5. Bušilica (1930-1960) - na ručni pogon; bila je spona do pojave električnih bušilica.
6. Klješta (oko 1900) - kao i danas ona služe za vađenje eksera i zakivaka, međutim, ovaj primerak je ručno iskovan od strane kovača i njena starost je nesumljiva.

D.V.

Akvarel etnografa Nikole Arsenovića iz Bečkereka (1868)

Nikola Arsenović (1821/2-1887) nakon završenog krojačkog zanata i otvaranja sopstsvene radionice putuje prostorom na kome žive južnoslovenski narodi i beleži njihovu nošnju u vidu akvarela. Najveći deo njegovih radova (414 komada) je otkupila država Srbija i danas se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Među akvarelima Nikole Arsenovića nalazili su se nekada i oni urađeni u Banatu. Međutim, oni su često pozajmljivani slikarima, da im služe kao predlošci za nošnje prilikom rada na slikama. Ostalo je zapisano da su akvareli pozajmljivani slikaru Đorđu Krstiću u trenutku kada je radio sliku Sveti Sava blagosilja Srpčad i Đorđu Milovanoviću kada je radio Svetosavsku diplomu. Nije isključeno da su akvareli pozajmljivani i drugim slikarima. Usled čestih pozajmljivanja i nevraćanja akvarela od strane slikara ili na drugi način, akvareli nastali u Banatu su nestali, a sa drugih područja današnje Vojvodine ih je ostalo samo dvanaest.

Pored rada na beleženju nošnji u vidu akvarela Nikola Arsenović se zalagao i za otvaranje zanatskih škola. Takođe je radio i na priručniku koji je trebao da se u njima koristi. Prvi pokušaj otvaranje škole je imao juna 1868. godine u Kikindi, a već sredinom jula iste godine on boravi istim zadatkom u Velikom Bečkereku, a kasnije i u Rumi i Irigu.

Dolazak Nikole Arsenovića u Bečkerek možda nije slučajan jer je moguće da su u gradu boravili njegovi rođaci. Među bečkerečkim trgovcima se spominju imena Konstantina Arsenovića (1848-1850) i Petra Arsenovića koji je držao trgovinu špeceraja i materijala (1862-1871).

Od svih Arsenovićevih pokušaja za otvaranjem škole jedino je sigurno da je to uspeo da ostvari u Bečkereku. To nam je poznato jer je iza njega ostao akvarel pod nazivom „Zanatlijska škola u Velikom Bečkereku“. Prostorije za školu su 14. jula smeštene u domu srpske škole najverovatnije pri Uspenskom hramu. Škola je imala dvadeset polaznika i verovatnije je da je bila više kurs negoli prava škola.

Akvarel škole u Bečkereku, koji je poznat i pod nazivom „Kako Arsenović među Jugoslovenima Zanatlijska udruženja stvara“ do danas nije publikovan iako se čuva u Etnografskom muzeju i dostupan je istraživačima. Postoje samo šturi opisi, koji opisuju sliku kao žanr scenu. Na njemu je prikazana učionica sa polaznicima, školskim pomagalima i sa Arsenovićem kao predavačem. Akvarel je slikan u malom formatu, a postojalo je i nekoliko većih kojima se izgubio svaki trag. Iz Arsenovićevih pisanija znamo da je uradio nekoliko mlađih i većih varijanti škole sa namerom da ih proda. Ovi veći formati nisu otkupljeni za muzej i njima se gubi svaki trag.

D.V.

Literatura:

Nikola Zega, Zbirka Nikole Arsenovića, Narodna starina 5, Zagreb 1923.

Mitar S. Vlahović, National Costumes of Serbia, Beograd 1954.

Ljiljana Gavrilović, Jugoslovenski etnograf Nikola Arsenović, Beograd 2006.

Banatski vez (1900-1950)

Poklopac za bokal

Češljara

Peškir

Detalj šustikle

Jastučnice

Kuvarica dozidnica

Peškir

Zrenjaninska Dorset dugmad

Pretražujući čudne kutke zetove zaostavštine našao sam simpatičnu dugmad napravljenu uz pomoć konca omotanog oko metalnog prstena. Delovala su čudno arhaično i rađena tehnikom koja meni nije bila toliko poznata. Ne znajući tačno o čemu se radi ostavio sam ih sa strane u nadi da ću jednog dana saznati nešto više o njima. Nisam ni sanjao da ću par godina kasnije listajući stari ženski časopis Praktika naći upravo tekst o njima.

Prva dugmad su izrađivana od raznih materijala kao što su metal, drvo, rogovi, staklo itd. U jednoj grofoviji u južnoj Engleskoj, zvanoj Dorset, postojale su u XVII veku manufakture dugmadi koje su prve proizvodile ovakav tip dugmadi. Konac se prvobitno nanosio preko prstena isečenog od roga, dok je kasnije upotrebljavan metal, a u moderno vreme plastika. Ove engleske manufakture su zapošljavale više hiljada žena koje su dugmad najčešće izrađivale kod kuće. Dorset je bio značajan centar za proizvodnju dugmadi sve do sredine XIX veka i industrijske revolucije kada polako pada u zaborav. Njegovo mesto zauzimaju češke manufakture iz Gablonca (češ. Jablonec) koje su i danas najpoznatiji svetski proizvođači dugmadi i vrhunske bižuterije. U prvim decenijama XIX veka češke manufakture su ovladale tehnikom u proizvodnji dugmadi tipa Dorset, a 1874. osnovano je i prvo industrijsko preduzeće za proizvodnju istih. Međutim, do upotrebe mašina u proizvodnji čekalo se sve do 1920-tih godina, kada ih je primenio Antonin Šlezinger. Ova fabrika i dan danas proizvodi dugmad tipa Dorset.

Postavlja se pitanje koliko su stara dugmad koja posedujem i gde su proizvedena. Na ovo pitanje je teško odgovoriti, jer generalno nije bilo puno varijacija tokom vremena u oblicima i strukturi. Pošto znam da su dugmad ostala od zetove babe onda sa velikom sigurnošću mogu reći da pripadaju periodu od pre II svetskog rata. Što se tiče porekla moglo bi se reći da ova više pripadaju češkom modelu rada. Dok se kod engleske dugmadi konac vuče od ivice prema centru dugmeta u jednakim smerovima i razmacima, i tako stvara zvezdasta struktura, na ovim dugmadima primetna su dva smera prevlačenja konca koji se ukrštaju. Na ovaj način su dobijena dva niza konca koja su spojena jednostavnom ukrsnicom.

Dorset dugmad su sigurno našla dobru primenu u izradi narodnih nošnji na ovim prostorima. Ona su sasvim kompatibilna sa srpskim belim platnom i vezom, tako da nas njihova pojava uopšte ne čudi. Svakako da bi neko buduće i ozbiljnije istraživanje trebalo usmeriti u pravcu da se utvrdi da li su domaće ženske ruke bile vične izradi ovakvih dugmadi jer njihova izrada nije bila previše komplikovana.

D.V.

Posledice učešća Bečkerečke dobrotvorne zadruge na novosadskoj izložbi 1884. godine

Izložba narodnih rukotvorina u Novom Sadu ostavila je snažan uticaj na dalji razvoj srpskih ženskih organizacija na području Austrougarske. Bečkerečanke i žene iz okolinih mesta su povodom izložbe organizovale poseban odbor, koji će kasnije prerasti u Dobrotvornu zadrugu Srpkinja. Ova zadruga će ostaviti neizbrisiv trag u kulturnom i društvenom planu u gradu i okolini, a poseban uticaj izvršiće na negovanje i popularizaciju narodnih rukotvorina.

Prilikom organizacije same izložbe istakla se članica bečkerečkog odbora učiteljica Nimfadora Đorđević, pa je njen rad bio krunisan izborom u presudilački odbor izložbe od 18 članova, koji je birao najbolje radove i dodeljivao nagrade. Ovaj odbor je za prvo mesto na izložbi dodelio veliki dukat (u vrednosti četiri manja), za drugo mesto dva manja dukata, za treće mesto jedan mali, a za četvrto srebrnjak, i to samo u kategorijama za čisto narodne rukotvorine. Pored kovanih nagrada sve učesnice su dobile i knjižicu - vodič kroz izložbu i odgovarajuću diplomu. S obzirom na broj učesnika na izložbi radovi iz Bečkereka i okoline su dobili priličan broj nagrada...

-          Prvu nagradu u kategoriji čisto narodne rukotvorine za zlatovez je dobila Kata Lončarski.

-          Drugu nagradu u kategoriji čisto narodne rukotvorine za svoje ćilime je dobila Jelena Tomić iz Aradca.

-          Treću nagradu u kategoriji čisto narodnih rukotvorina dobili su: iz Aradca - Jela Nepergaća i Maca Markov, iz Bečkereka - Persida Dević, Julka Grubački, Draga Nićetin, iz Elemira - Julka Mihajlov i Milica Jeremić, iz Melenaca - Luka Rajić, iz Taraša- Jelena Protić i Leposava Vučetić, i iz Tomaševca - Draga Vitomirov.

-          Četvrtu nagradu u kategoriji čisto narodnih rukotvorina dobile su: iz Elemira - Živka Mijajlov, iz Taraša - Maca i Juca Mijatov.

-          U kategoriji narodne i veštačke rukotvorine istaknuti su učesnici: iz Aradca - Katica Grujić, Marija (I)utić?, Danica Slankamenac, Jana Ierina, Ljubica Tomin, iz Bečkereka - Marija Jovanović, Katinka Adamović, Marija Kirćanski, Tipka Gojkov, Mileva Gojkov, Makrena Jankahidac, Milka Zemunski, Leposava Zavišić, Mila Rackov, Emilija Jovanović, Jelena Jakovljev, Katica Isaković, Marija Krstić, Jelisaveta Binder, Anastasija Stanković, Marija Nedeljković, Draga Smederevčev, Kornelija Stojšić, Aleksandra Emanuel, Nimfa Đorđević, Marija Đoplić, iz Elemira - Maca Petrov i Julka Jovanović, iz Taraša - Rakila Protić i Jelena Mijatov, iz Tomaševca - Persa Anović, Reveka Vlajić, Danka Ili(ji)ć. Pored ovih učesnica pohvaljena je i Srpska osnovna škola iz Bečkereka, kao i varoški beležnik Dušan Lukić, koji je pomogao bečkerečkom odboru u pripremama za izložbu.

Posledice učešća novoosnovane Dobrotvorne zadruge iz Bečkereka su bile dalekosežne. One su se odrazile na bolje organizovanje same zadruge, pa je ubrzo nastalo i krajcarsko udruženje iliti fond zadruge iz kojeg su se finansirali brojni projekti. Predsednica zadruge Emilija Munčić je prilikom osnivanja priložila 100 forinti u fond. Došlo je do pojave i novih udruženja, pa je tako 1889. u Bečkereku osnovano Devojačko udruženje, a između 1890-1895. nastala je i samostalna melenačka zadruga zaslugama Anke Petrović, advokata Đoke Nikolića, plemkinje Katinke Trifunac i Sofije Čokrljan. Nakon izložbe u Novom Sadu došlo je i do ideja o osnivanju ženskog časopisa, a bečkerečka zadruga je bila među prvima koje su se obavezale na pomoć u ovom poduhvatu.

Izložba je značajno uticala i na sam razvoj domaće radinosti. U upotrebu je ubrzo počeo da ulazi širok razboj za tkanje ćilima iz jednog dela, koji je prvi put prikazan široj javnosti od strane Nine Petrović (1833-1908) iz kikindske zadruge na novosadskoj izložbi. Već 1887. godine široki razboji zabeleženi su u Melencima i Elemiru. Prema pedagogu Arkadiju Varađaninu (1844-1922) upravo je izložba rukotvorina u Novom Sadu dala povoda ugarskoj vladi da se pokuša sa fabričkom proizvodnjom srpskih ćilima, te je zbog toga osnovala deoničarsko društvo i podigla bečkerečku tvornicu ćilima 1894. godine.

Veliko-bečkerečka dobrotvorna zadruga, na čijem se čelu dugo godina nalazila dobrotvorka Emilija Munčić borila se i za očuvanje srpske ornamentike koja je počela drastično da se menja pod uticajem dizajnera Antala Štrajtmana (1850-1918) i Šarlote Kovalski koji su počeli da uvode drugačije tehnike tkanja, ali i da ornamentiku prilagođavaju umetničkom stilu mađarske secesije karakterističnom za period na razmeđi vekova. Zbog toga je 1897. donesena odluka da se pristupi prikupljanju rasturene građe za srpsku ornamentiku kako bi buduća zbirka poslužila za dalji rad i usavršavanje. U tom cilju trebala bi se aktivirati škola tkanja i samostalna radionica.

D.V.

Literatura:

Građa za srpsku ornamentiku, Bosanska vila br. 23/24, Sarajevo 1897.

Arkadije Varađanin, Spomenica dvadesetpetogodišnjeg rada Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja, Novi Sad 1906.

Marina Cvetković, Doprinos Savke Subotić proučavanju tradicionalne tekstilne radinosti, GEM br. 70, Beograd 2006.

Običaj kokanja kukuruza uoči Lazareve subote

Lazareva subota se slavi u subotu uoči praznika Cveti, a osam dana pre Uskrsa. Sa jedne strane ovaj praznik predstavlja uspomenu na Hristovo čudo i vaskrs Lazarev, dok sa druge nagoveštava Hristov ulazak u Jerusalim.

Veče pred ovaj praznik, u selima oko Zrenjanina, paljene su vatre na ulicama i rogljevima sokaka oko kojih su se okupljali najčešće mladi i deca, verovatno sa asocijacijom na decu koja su sačekala Hrista pri ulazu u Jerusalim. Vatre su ložene uveče najčešće tuluzinom – osušenim stabljikama kukuruza. Ovakvim vatrama su rasterivani zli duhovi, veštice, bolesti a deca su ih u toku večeri često preskakala ili igrala oko njih, uz prigodne reči i pesme.

                Centralni događaj cele večeri bio je kokanje kukuruza. Za taj događaj su još tokom dana pripremljene sve potrebne stvari kako bi ritual bio izveden. Za kokanje je uglavnom služila stara emajlirana šerpa ili lavor. Ovi već rashodovani predmeti su pričvršćivani na dugačku motku, najčešće uz pomoć dva klina, dok im je dno bilo izbušeno sitnim rupicama uz pomoć eksera i čekića. Gornja ivica šerpe ili lavora je najčešće ukrašavana pletenim plodovima zemlje, kao što su razne žitarice ili cveće.

                Ovako spremljen obredni predmet u toku večeri se punio kukuruzom kokičarem i nadnosio nad vatru uz često mešanje sadržaja. Dobrim znakom smatralo se ako se što više kokica iskoka, a ostane što manje puraka ili puvaraka, to jest neiskokanih zrna kukuruza. Prilikom kokanja deca su pevala prigodne kratke pesmice kao što su:

- kokajte se kokice, kao moje pesnice..

- leti leti bela iz pepela...

Kokanje kukuruza korišćeno je radi isticanja muško ženskih odnosa među mladima. Količina iskokanih kokica ili pravci u kojima su iskakale iz šerpe često su za mlade devojke imale poseban značaj, kako u tome koliko su bile poželjne u muškom društvu, tako i koji muškarac je pojedinačno bio zainteresovan za određenu devojku.

                U Zrenjaninu, posebno u vremenu posle II svetskog rata, ovi običaji nisu imali tako široke razmere. Moguće da su razlozi bili težnja građanstva ka modernijem i savremenijem načinu života, u koje se ovi običaji nisu uklopili. Međutim, kokanje kukuruza je bilo ipak nezaobilazno. Ono se najčešće obavljalo u kućnim uslovima na ognjištima, pećkama i smederevcima. Slični običaji zabeleženi su i u drugim delovima Vojvodine, posebno u Sremu.

                Uloga kukuruza i njegovo kokanje uoči Lazareve subote može se tumačiti u religioznom i simboličnom smislu. Preobražaj kukuruza od nejestivog do ukusne slane grickalice može se u određenom smislu porediti sa preobražajem mrtvog Lazara u živog čoveka uz pomoć Hrista. Sa druge strane, opet, kokice mogu simbolisati bujanje prolećne vegetacije i njenu rascvetalost.

Uloga kukuruza u običajima naroda sa ovih prostora nije još uvek u dovoljnoj meri rasvetljena. Etnolog Veselin Čajkanović je još davno primetio njegov značaj u narodnim verovanjima, narodnoj medicini i vračanju ističući pritom da je on nasledio ulogu nekih ranijih srodnih biljaka, jer je na Balkan stigao tek u XVII veku. Interesantna je i zabeleška Vuka Karadžića da se kukuruz ne sme puriti (peći) na vatri u vreme setve jer će sva zrna u zemlji popucati. Ovo se u određenoj meri može dovesti u vezu sa ovim običajem jer je pod normalnim uslovima setva mogla završiti do Lazareve subote.

D.V.

Kata (Zlatarka) Lončarski

Život i rad ove interesantne ličnosti i vrsne vezilje još uvek nije dovoljno rasvetljen, niti je poznat široj javnosti. Njeni savremenici su je opisivali kao suvu i bledu ženu sa vilinskim zlatnim rukama. Posvetivši život zlatovezu ona je postala poznata i priznata još za vreme života. Na izložbi ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884. godine osvojila je prvu premiju i novčanu nagradu od 4 dukata. Na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti 1896. godine takođe je nagrađena za svoje radove u zlatovezu. Za nju se svakako više znalo nekada negoli danas. Još tokom prvih istraživačkih radova krajem 1950-tih godina u Melencima konstantovano je da je na zlatarke ostalo samo sećanje.

                Za vreme trajanja izložbe u Novom Sadu 1884. godine javile su se ideje da se otvori jedna škola-radionica koju bi podržale ženske organizacije tada u nastajanju. U ovoj školi je trebalo da Kata Lončarski bude učiteljica. Ne znamo da li je do radionice ovog tipa došlo. Međutim, znamo da su mlade vezilje ipak prolazile svojevrsnu obuku kod Kate. Kod nje su se obučavale devojke iz Melenaca i okolnih mesta u Banatu, a bilo ih je i iz oblasti Šajkaške (Bačka). Svoj zanat prenela je i na svoje dve ćerke, a cela porodica je dobila špic-name Zlatarov.

                Kata Lončarski je radila kape zlatare, marame, libade, nalonje, a njeni radovi su pronalaženi u većem delu Banata (koji je pripao kraljevini SHS), ali i obližnjim delovima Bačke i Srema. Njen uspon je počeo oko 1880-te, a uticaji njenog rada vidiljivi su sve do I svetskog rata. Nažalost, industrijalizacija i nemogućnost prilagođavanju rada u većoj produkciji i manjoj ceni ućutkale su ženske zlatne ruke. Ovi problemi su zapaženi još prilikom novosadske izložbe, kada je Katin nalonj za ono vreme koštao visokih 250 forinti.

                Ono po čemu je Kata postala čuvena jesu kape zlatare. Radila je dva tipa. Prvi i opšte prihvaćeniji tip u Vojvodini, ali i šire, bila je džega. Sačuvan je jedan Katin primerak iz 1906. godine pronađen u Botošu. Drugi tip, koji je u isto vreme postao i sinonim za kape zlatare, bila je kapa na šlajfne (trake). Prema svedočenju savremenika Kati je u dizajnu ornamenata pomagao njen muž Joca. Pošto je bio vičan crtanju on je radio predloške sa ornamentima koje je Kata primenjivala. Postoji velika verovatnoća da je ovaj bračni par u stvari tvorac ove najpoznatije srpske kape.

                Kapu na šlajfne su najčešće kupovale devojke iz bogatih paorskih porodica (seoskih, ali i gradskih). One su bile deo nevestinskog i svečanog kostima. Žene su ih mogle nositi još godinama nakon svadbe. Na raskoš jedne kape moglo je uticati materijalno stanje samog naručioca. Pravljenje jedne kape iziskivalo je dosta truda i rad do dva,tri meseca. Kapa je elipsastog oblika na koju su prikačene četiri trake (šlajfne), od koji su dve bile duže, a dve kraće. Na gornjem delu kape su imitacije od cveća, a trake su često ukrašene resama. Cela površina kape pokrivena je ornamentima u zlatovezu, ali i metalnim i staklenim aplikacijama. Kapa je mogla sadržati vezene inicijale vlasnika i godinu izrade.

                Kape zlatare (na šlajfne) danas se mogu videti u kolekcijama domaćih muzeja. Najbrojniji primerci čuvaju se u Etnografskom muzeju u Beogradu, Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, Narodnom muzeju u Zrenjaninu, a pojedini primerci mogu se naći u muzejima Kikinde, Vršca itd.

D.V.

Odabrana literatura:

Stevan V. Popović, Izložba narodnih i veštačkih rukotvorina Srpkinja, Orao (za godinu 1885.), Novi Sad 1884.

Mirjana Maluckov, Zbirka ženskih oglavlja u Vojvođanskom muzeju, RMV br. 30., Novi Sad 1987.

Nataša Skrinjik-Cvetković, Konzervacija i restauracije kape sa zlatovezom „zlatare“..., GEM br. 67/68., Beograd 2003/2004.

Katarina Novaković, Odlike narodnog veza u Vojvodini, RMV br. 46, Novi Sad 2004.

Dušanka Marković, Vez po pismu- pismo po vezu, Novi Sad 2010.

http://www.zrenjanin.rs/1-144-127-0/Odevanje

Ručni radovi iz Zrenjanina i okoline na izložbi u Novom Sadu 1884. godine

Nakon Zemaljske izložbe ženske radinosti u Budimpešti 1881. godine nastale su prve ideje da se organizuje jedna nacionalna izložba ženskih rukotvorina koja bi obuhvatala radove srpkinja sa prostora Austrougarske. Od ideje do realizacije je prošlo nekoliko godina i izložba je konačno otvorena za javnost 22. jula 1884. godine. Planirano je da postavka bude otvorena za javnost dve nedelje ali je zbog velikog interesovanja građana produžena za još nedelju dana. Organizaciju izložbe uz bogat propratni program izvela je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Izložbeni prostor je obuhvatio 6 sala srpske narodne škole u Novom Sadu od kojih su čak u tri bili prisutni radovi iz tadašnjeg Zrenjanina i okoline.

U cilju što boljeg prezentovanja ručnih radova na izložbi bečkerečanke su osnovale i organizovale priređivački odbor na čijem čelu se našla Sofija A. Popović. Tom prilikom je osnovana i radionica gde su vezle i tkale članice odbora i pripremale se za izložbu. U odboru se posebno istakla čuvena zrenjaninska dobrotvorka Emilija Munčić, čijim je svesrdnim zalaganjem iz grada i okoline poslat veliki i estetski dragocen broj predmeta. Za svoje zasluge u pripremama izložbe Emilija je nagrađena diplomom. Koliko su zapravo članice odbora učestvovale u samoj organizaciji izložbe u Novom Sadu govori i podatak da su boravile tamo tokom trajanja izložbe.

U prvoj sali izložbenog prostora su bili izloženi radovi iz Zrenjanina, Vršca i sela iz njihovog okruženja. Tu su se našli tkani ćilimi, beli i zlatni vez, ali i čuveno srpsko platno. Jedan zid u dvorani bio je u potpunosti prekriven ćilimima koji su najvećim delom bili iz Zrenjanina i okoline. Ondašnji hroničar ih je opisao kao ćilime „živih i veselih boja, lepog i pravilnog crteža“. U drugoj sali su se takođe našle tkanice iz okoline grada gde su se posebno istakli ćilimi Jerine Tomić iz Aradca i Julke Mijajlov iz Elemira. Međutim, najveća zvezda u drugoj dvorani, a možda i na celoj izložbi, bila je Kata Lončarski iz Melenaca. Ova vrsna vezilja specijalizovana za rad zlatom izložila je na jednom dugačkom stolu kape zlatare, marame, libade (ženski kaputić) i bečejski pokrov za nalonj. Inače nalonj Kate Lončarski je bio jedan od najskupljih pojedinačnih predmeta na celoj izložbi i koštao je 250 forinti. Organizatori izložbe su od prodatih ulaznica pokrili troškove izložbe ali i nagradili najbolje ženske ruke. Tako je Kata osvojila prvu nagradu namenjenu najboljim radovima i novčanu premiju od 4 dukata. Rukotvorine iz Zrenjanina našle su se i u poslednjoj 6. sali izložbe. Ona je bila namenjena radovima učenica iz narodnih škola. Najveće zasluge za organizovanje ovog segmenta izložbe imala je učiteljica Nimfadora Đorđević, takođe jedna od članica bečkerečkog priređivačkog odbora.

Nakon završetka izložbe zrenjaninski priređivački odbor je u septembru pretvoren u Dobrotvornu zadrugu Srpkinja na čijem čelu je postavljena Emilija Munčić, koja je na tom mestu ostala do 1898. godine. Na svom početku ona je okupljala 30-tak članica. Osnivanje zadruga po srpskim krajevima bio je jedan od osnovnih zaključaka koji su proistekli na iskustvima izložbe u Novom Sadu 1884. godine

D.V.

Literatura:

Stevan V. Popović, Izložba ženskog ručnog rada u Novom Sadu, Srpske ilustrovane novine br.6, Novi Sad 1881.

Stevan V. Popović, Izložba narodnih i veštačkih rukotvorina Srpkinja, Orao (za godinu 1885.), Novi Sad 1884.

Izložba ženskih rukotvorina u Novom Sadu, od 22 jula do 13 avgusta 1884.,  Javor br. 31, 34, Novi Sad 1884.

Lj. L., Narodni dobrotvori (Kuzman i Emilija Munčić), Orao (za godinu 1898.), Kikinda 1897.

Dobrotvorna zadruga Srpkinja u Petrovgradu, Petrovgrad (Veliki Bečkerek), Petrovgrad 1938.

Dušanka Marković, Vez po pismu – pismo po vezu, Novi Sad 2010.

Banaćani na Svetskoj izložbi u Londonu 1862. godine

(povodom Svetske izložbe u Šangaju)

1862. godine u Londonu je održana treća Svetska izložba. Među 39 zemalja učesnica našla se i Austro-Ugarska monarhija sa 1400 izlagača (fabrike, manufakture, umetnici). Uvidom u onovremene kataloge koji su izašli povodom izložbe pronašao sam nekoliko izlagača iz današnjeg  “srpskog” dela Banata. Njihova imena nisu među nagrađenima, međutim njihovo prisustvo je ostavilo bitan utisak kako u inostranstvu tako i kod kuće. U odnosu na prvu izložbu organizovanu 1851 godine ovo je bio značajan napredak jer je tada bila izložena samo banatska svila.

Br. 219 (Klasa 3. – Hrana)

Pod ovim brojem su se našla “Braća Feher”, veleposednici iz Novog Bečeja. Oni su izložili svoje poljoprivredne proizvode i predstavili svoje vino. Mikloš Feher, verovatno jedan od braće, ušao je u istoriju poljoprivrede Vojvodine, a  i šire, jer je prvi doneo parnu mašinu za vršidbu na ove prostore 1852. godine. Ovaj događaj zasigurno se može povezati sa prvom Svetskom izložbom iz 1851. godine gde je Feher prvi put i video parnu vršilicu.

Br. 389 (Klasa 3. – Hrana)

Istaknuto mesto u katalogu dobio je slobodni kraljevski grad Vršac, sa svojom vinarijom.  Pored kraćeg propratnog teksta o vinu i vinarstvu Austro-Ugarske u tekstu se napominje i da je vršačko vino osvojilo nagradu 1857. godine u Beču. U katalogu možemo videti i koje vrste vina i drugih proizvoda je izlagala Vršačka vinarija što nije bila uobičajena praksa za ostale izlagače. Od berbe iz 1857. godine izlagano je belo vino i “changeant” (svetlo crveno), iz 1861. tu su: crveno, svetlo-crveno, belo ali i vermut i mustard. Vršac je do dan danas ostao pravi vinarski grad (od 1804. godine na njegovom grbu je vinova loza) sa tradicijom dugom nekoliko vekova i autohtonim ambijentom i vrstama loze.

Br. 620 (Klasa 10. – Arhitektura i građevina)

Skromno mesto na izložbi pripalo je Matijasu Napholcu iz tadašnjeg Velikog Bečkereka koji je predstavio svoju proizvodnju cigala. Manufaktura Napholca je sigurno nudila neke novosti u ciklusu proizvodnje ili je pak nudila neke originalne proizvode jer se ova klasa upravo bavila novinama i novim patentima u oblastima arhitekture i građevine. Nažalost razl0ge učešća je danas teško dokučiti. Interesantno je da se u dosadašnjoj literaturi o Zrenjaninu uglavnom naglašavalo da je prvo industrijsko preduzeće u grada Kutererova ciglana iz 1860. godine, međutim sa ovim podatkom se to dovodi u pitanje jer teško da je za samo dve godine Napholc od stvaranja fabrike stigao do Svetske izložbe. Nažalost o tadašnjem vlasniku nema puno podataka. Jedini i vrlo skromni je da je 1875. imao stan u glavnoj ulici iznad Mencerove apoteke.

Br. 1088 (Klasa 27. – Odevanje)

Među brojnim proizvođačima odela iz celog sveta našao se i srpski nacionalni kostim (nošnja) u režiji Kuzme Rackovića iz Velike Kikinde. Interesantno je da je jedan od engleskih pisaca kataloga  među brojnim proizvođačima odeće iz Austro-Ugarske istakao upravo našu nošnju, sa opservacijom da je vrlo privlačna i simpatična. Kuzman Racković (1796-1870) je bio advokat i sreski sudija ali iznad svega veliki narodni dobrotvor. Međutim najveću zaslugu za odlazak srpske nošnje na ovu izložbu zasigurno ima njegova žena Ana (1799-1868) i desna ruka kako je ocenjena u onovremenom časopisu Orao. Jedna od činjenica koja potkrepljuje ovu tvrdnju jeste i da je upravo njenom željom Kuzman testamentom ostavio više desetina hiljada forinti za otvaranje ženske devojačke škole. Nažalost mi danas ne znamo kako je izgledala nošnja koju su oni prezentovali svetskoj javnosti. Jedini trag koji danas vodi do ovog odgovora je portret Ane Kuzmanović koja je prikazana u odeždi sa određenim karakteristikama narodne nošnje.

D.V.