U prvoj polovini XIX veka centar zanatstva Torontalske županije bio
je Veliki Bečkerek. Među brojnim zanatima koji su negovani u gradu izdvaja se
jedan po mnogo čemu specifičan. Ovo zanimanje se u to vreme zvalo lebceldersko
(nem. Lebzelter). Naziv je došao sa nemačkog govornog područja, kao doduše i
samo zanimanje. Kasnije, od kraja XIX veka, ime zanimanja trpi brojne izmene
kako bi se što više približio srpskom jeziku, pa su danas u upotrebi reči kao
što su leceder, licider ili licidar. Prvobitno se leceder bavio proizvodnjom
peciva od meda (medenjaci), ali tokom vremena njegovi proizvodi postaju predmeti
od testa, čija je osnovna funkcija pre svega dekorativna i ne toliko jestiva.
Usled poznavanja rada sa pčelinjim voskom većina lecedera je ovladala i
voskarskim zanatom, kako bi proširili svoju prvobitnu delatnost. Takav je bio slučaj
i sa bečkerečkim lecederima.
Najznačajnija bečkerečka lecederska radionica bila je ona porodice
Popović, u kojoj se zanat prenosio bar u tri generacije. Najstariji član ove
porodice bio je Petar Popović (1799-1831). Značajne podatke o ovom lecederu nam
daje njegov nadgrobni spomenik koji se „čuva“ u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Natpis
sa nadgrobnika nam kazuje da su u vreme njegove prerane smrti od kolere Petrovi
roditelji još uvek bili živi, da je imao braće, kao i to da je bio oženjen Anom
tek 13 meseci. Ime Petra Popovića nalazimo i među naručiocima različitih
knjiga, kao što su Zorica od Simeona
Milutinovića – Sarajlije (1827), i O
obhozdeniju s ljudma u prevodu Teodora Pavlovića (1831), koja je možda
stigla i prekasno.
Imena prenumeranata za razna izdanja otkrivaju nam ime bečkerečkog
lebcedera iz druge generacije Popovića. U pitanju je Isaija Popović (akt.
1838-1868) za koga ne možemo sa sigurnošću reći u kakvim je bio rodbinskim
odnosima sa Petrom. Godine 1838. Isaija je kao srednje ime koristio Jovan, pa
možemo pretpostaviti da mu se tako zvao otac. Isaija je naručivao mnoštvo
knjiga u periodu od 1838. do 1847. godine sa čestom napomenom da to radi za
sina Jovana. Knjige koje je Isaija naručiovao su bile različite tematike od
poezije Lukiana Mušickog Stihotvorenija
(1838), do istorijskih studija kao što je Istoričesko-kritičesko
opisanie bitke kosovopol'ske (1847). Isaija Popović, ne samo da je bio ljubitelj
knjige, već je bio i ugledan u bečkerečkom društvu. To možemo videti na oglasu
doktora Hofenrajha iz lista Gross-Becskereker
Wochenblatt koji publici pojašnjava lokaciju svoje ordinacije tako što
kazuje da se ona nalazi preko puta kuće Isaije Popovića lebcedera. Ovaj oglas je
značajan jer na pruža i druge informacije. A to je da je 1868. Isaija i dalje
bio aktivan i da mu se kuća nalazila u Kermendskoj ulici (danas Dr Zorana
Kamenkovića). Prema statističkom pregledu zanatskih delatnosti u približno
vreme delovanja Isaije Popovića u Torontalskoj županiji je 1862. godine bilo
svega 29 lecedera.
Tradiciju lecederstva u porodici Popović nastavio je sa velikim
uspehom već pomenuti sin Isaije Popovića – Jovan. Godine 1870. on se oženio Dragoslavom – Micom najstarijom ćerkom pisca i plemića Joksima Novića
(1806-1868). Do udaje ona je bila glumica u Novosadskom pozorištu. Pre 1885.
godine Jovan Popović se nalazio na čelu Srpske zanatske zajednice, da bi nakon
toga postao i predsednik Ujedinjene zanatske zajednice. Prema pisanjima
savremenika u vreme života Jovana Popovića lecederski zanat je bio dominantno u
srpskim rukama u predelima Ugarske gde su razume se i živeli. Ovaj pisac takođe
dodaje da je oduvek među srpskom populacijom bilo vrednih i veštih majstora
ovog zanata. Jovan Popović je ove tvrdnje svakako i potvrdio svojim učešćem na
Zemaljskoj izložbi u Budimpešti 1885. godine. O njegovom učešću Stevan Popović
je napisao:
„Majstor Jovan je sam svojom rukom načinio dve grdne voštanice od
čistoga voska od kojih je svaka metarsku centu teška – u njima devet svetnjaka
od kojih svaki gori svojom čašicom do dna. Ko bi pripalio te voštanice gorile
bi mu tri godine dana a vrednost im je do 800 forinti. Voštanice ove nisu
livene no su rukom izvođene pa su uz čistu izradu urešene lepim srpskim i
mađarskim voštanim trakama – srpskim i ugarskim grbom. Po sudu veštaka – Jovan
Popović je ovom rabotom svojom prikazao remek delo liciderske veštine“
Nije nam poznato da li je majstor Jovan imao naslednika, ali s
obzirom na status koji je uživao u društvu, možemo pretpostaviti da je zasigurno
imao učenike koji su lecederski zanat širili dalje mlađim pokolenjima.
D.V.
Literatura:
Ur.
Aleksandar M. Stanojlović, Monografija
Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Stevan V.
Popović, Srpska rađa na zemaljskoj
izložbi u Budimpešti, Orao (1886), Novi Sad 1885.
Gross-Becskereker Wochenblatt, 7.3.1868, str. 4.
Mittheilungen aus dem Gebiete der Statistik:
Herausgegeben von der K. K. statistischen central-commission, Wien 1865.
Đorđe Maletić,
Istoričesko-kritičesko opisanie bitke
kosovopol'ske od' g. 1389. Junija 15., Novi Sad 1847.
Prir.
Georgije Mušicki, Lukiana Mušickog
Stihotvorenija, Pešta 1838.
Prev.
Teodor Popović, O obhozdeniju s ljudma,
Budim 1831.
Sima Milutinović-Sarajlija,
Zorica, Pešta 1827.
Internet:
Kalupi za testo iz prve polovine XX veka |