Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

недеља, 25. мај 2014.

Vorgići iz Bečkereka / Petrovgrada - kratka istorija porodice

Porodica Vorgić spada među starije rodove u Zrenjaninu, a njen kontinuitet u gradu se može pratiti još od druge polovine XVIII veka. Pre dolaska u Bečkerek porodica je bila u vojničkoj graničarskoj službi u Potiskoj ili Pomoriškoj krajini. Nakon razvojačenja ovih granica 1751. godine prezime Vorgić je zabeleženo u Čurugu 1758. godine, a nešto kasnije i u Opovu u Banatu. Godine 1765. Opovo je uključeno u banatsku vojnu krajina, a porodica Vorgić odlučuje da napusti vojničku neizvesnost i trajno se nastani u Bečkereku. Na vojničku prošlost danas ipak seća slava porodice – Sveti ratnik Georgije (prim. neki delovi porodice kasnije najverovatnije prizećivanjem gube ovu slavu).
Vorgići zajedno sa, prema proceni, oko pedesetak porodica iz Opova nastanjuju se južnom delu Bečkereka, koji će ubrzo dobiti naziv Opovačka varoš ili mahala, u periodu 1769-1772. godine. Ne znamo tačno u kom delu ove mahale su se naselili, ali nam u tome možda mogu pomoći narodni nazivi ulica, koji su korišćeni u gradu u vremenu pre 1879. godine. U delu mahale, poznatom i kao Budžak, postojao je nekada Vorgićev sokak. Taj deo grada je danas znatno izmenjen probijanjem novog toka Begeja, a obuhvatao bi prostor oko ulica Zmaj Jovine i Tamiške.
Najstariji pomen porodice u gradu nalazimo u crkvenom popisu dece uzrasta od 6 do 13 godine iz 1772. godine. U njemu nalazimo starešinu rodonačelnika porodice Jovana Vorgić, koji ima sina Nikifora od 9 godina koji nije išao u školu. Domovni protokol Bečkereka iz 1773. godine nam pruža zato mnogo više podataka. Te godine starešina kuće i dalje je Jovan Vorgić. U njegovoj kući je bilo troje oženjenih muškaraca, jedna udovica i šestoro dece (petoro muških i jedno žensko). Ukupno je bilo 13 duša. Iz ovog protokola vidimo da su već dva Jovanova sina bila oženjena.
Po dolasku u Bečkerek Vorgići se okreću poljoprivredi kao izvoru prihoda, a već početkom XIX veka ih srećemo ponajviše u gornjem delu Opovačke varoši, oko Miletićeve ulice. Ovo udaljavanje od Budžaka i Vorgićevog sokaka nije lako objasniti, jer nam nisu poznate opšte okolnosti. Godine 1828. u gradu je zabeleženo 11 kuća Vorgića. Zapisani su kuće: Andreja, Jevrema, Živka, Time (Timoteja), Ilije, Petra, Save, Jovana, Dimitrija, Aćima i Luke. Vorgići se šire vremenom i na Dolju. Tako se Laza Vorgić doselio 1894. u Dalmatinsku ulicu, a doseljavanja je bilo i u Tomićevoj. Usled veće industrijalizacije poljoprivrede materijalno stanje Vorgića se tokom druge polovine XIX veka drastično popravlja. Pa se tako ratar Pera Vorgić našao u upravnom odboru Srpske štedionice osnovane 1901. godine, koja je osnovana u u domu Srpske Pravoslavne Crkvene Оpštine.
Prvi svetski rat mnogi Vorgići nisu lako primili, posebno zbog činjenice što su trebali da učestvuju u ratu protiv Srba južno od Save i Dunava. Tako je Vojin Vorgić (1892-1982) pokušao samoranjavanje kako bi izbegao mobilizaciju. To ga je samo privremeno spaslo muka, jer je kasnije ipak naknadno mobilisan i poslat na front u Galiciju.
Završetkom rata nastalo je veliko olakšanje, a dobar deo Vorgića uzima učešće u privrednom i društvenom životu grada. Godine 1920. Milan J. Vorgić se javlja kao osnivač i organizator Udruženja srpske ratarske omladine za samoobrazovanje, a iste godine postaje glavni urednik lista Banatski glasnik. Sava Vorgić je pak 1928. godine bio u odboru za podizanje gvozdenog mosta u Bečkereku, koji je trebao da poveže Dolju sa Vašarištem. Posebno se istakao Toša Vorgić 1933. godine koji je bio potpredsednik I srpske zemljoradničke zadruge, a 1938. i član Gradskog veća. U društveno-verskom angažmanu se posebno istakao Đoka Vorgić – Hadžija, jedan od osnivača organizacije Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica, koja je zaslužna za nabavku zvona za manastir Svete Melanije u Petrovgradu. Među drugim Vorgićima koji se ističu kao priložnici crkve bili su i Živa i Anka Vorgić, ktitori Uspenskog hrama u Bečkereku.
Pored svih društvenih aktivnosti Vorgića, na osnovu popisa većih zemljoposednika napravljenog 1938. godine, vidimo da se  većina Vorgića i dalje uspešno bavila zemljoradnjom. Tada su su sa svojim zemljoposedom popisani: Vorgić Dušan (32 kj), Vorgić Živa (37 Kj), Vorgić Jova (37 kj), Vorgić Krsta (26 kj), Vorgić Milan i sin Milan (52 kj), Vorgić Miroslav (35 kj), Vorgić Miša- Mozok (40 kj) i Vorgić Toša (40 kj).
Nisu svi Vorgići bili imućni posednici zemlje. Vojin Vorgić (1892-1982) je bio čistač ulica, da bi kasnije postao beležnik na Žitnom trgu gde se merila roba. U međuratnom periodu javljaju se i oni Vorgići koji stiču visoko obrazovanje. Takav slučaj je sa Radmilom J. Vorgić (1909-1989), koja 1935. godine završava Medicinski fakultet, a u toku rata 1943. specijalizira hirurgiju i tako daje veliki doprinos zdravstvu i ženskoj emancipaciji u gradu. Nakon rata bila je načelnik hiruškog odelenja.
Značajan doprinos Vorgići su dali i Narodno oslobodilačkoj borbi. Godine 1941. Slobodan i Branko Vorgić se spominju kao članovi SKOJ-a. Slobodan je učestvovao je u akciji kidanja telefonskih i  telegrafskih žica na potezu železničke pruge prema Vršcu i Beogradu, a bio je i hapšen tokom racija. Bilo je i onih koji su tokom rata dali život, kao što je slučaj sa Veljkom Ž. Vorgićem, koji u tom trenutku, 1944. godine imao samo 19 godina. Bilo je Vorgića koji su tokom rata bili podvrgnuti raznim represalijama okupatora i njihovih saveznika tokom racija i pretresa domova, što i danas pamte i živo prepričavaju.
Nakon oslobođenja situacija u zemlji i gradu se drastično menja. Veći posednici ostaju bez dobrog dela zemlje usled nacionalizacije, pravoslavna crkva je degradirana, tako da se ona predhodna religiozno-privredna orijentisanost porodice polako gubi. U novom društvenom sistemu Vorgići postaju deo novih zadruga, privrednih samoupravnih organizama, a bivaju i deo kulturnog, sportskog i zdravstvenog života grada.

D.V.

Literatura:
Ur. M. Kosovac, Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine. Sremski Karlovci 1910.
Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Dušan Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka (Istorija naselja i stanovništva), Beograd 1955.
Sreta Pecinjački, Opovo do kraja XVIII i s početka XIX veka, Matica Srpska: Zbornik za društvene nauke br. 39, Novi Sad 1964.
Ur. Todor Malbaški, Zrenjanin, Zrenjanin 1966.
Vuković i Nedeljkov, Rečnik prezimena Šajkaške (XVIII i XIX vek), Novi Sad 1983.
Miloš A. Popović, Versko-Crkveni život Srba u Banatu, Zrenjanin 2001.
Spaso Janjić, Vremeplov, Glas Bolnice br. 22, Zrenjanin 2008/2009.

Ikona Sv. Georgija iz porodice Vorgić
(Oleografija kaširana na platnu u drvenom ramu sa gipsanim ornamentom - Kraj XIX veka)
(nap. iza ikone se tokom Drugog svetskog rata krila slika kralja Petra II)

четвртак, 15. мај 2014.

Misteriozne kule Plankove bašte II

Pripovedajući o istoriji grada i njegovim građevinama već sam jednom zborio o kuli u okviru Crvenog krsta u parku kod Kulturnog centra. U nadi da ću bar malo skrenuti pažnju ljudima, posebno onima iz struke (gde mislim i na Zavod za zaštitu spomenika) i uputim ih na potrebu da se ova kula uključi u zaštićene objekte grada, što je prvi preduslov da se ona sačuva. Prvi put sam pisao o kuli još 2010. godina i od tada se ništa nije promenilo.
            Pišući tada dokazao sam da kula postoji zasigurno još od vremena Franje Planka, gde sam kao gornju granicu njene gradnje naveo vreme oko 1840. godine. Međutim izneo sam sumnju da je ona uopšte mogla nastati tada, jer sam način gradnje ne odgovara tom vremenu, a da ne kažem da se romantizam u arhitekturi na ovim prostorima javlja tek nakon 1850. Pa se ni stilski ona ne može uklopiti u vreme nastanka nešto pre ili oko 1840. Na taj način sam izneo pretpostavku da ona potiče iz ranijih vremena.
Ona stilski ne može pripadati ni periodu baroka i klasicizma, ali ni etnografskom nasleđu grada i regiona, koji je dominira u periodu između 1740-1850. Zato njeno poreklo treba tražiti u starijem nasleđu, koje nažalost u gradu nije sačuvano. Poslednji ostaci građevina iz vremena vladavine Turske nestali su početkom XX veka kada je uklonjen Turski bunar (prim. naziva se turski jer potiče iz turskog perioda, a sagrađen je od strane Srba, jer se nalazio u srpskom predgrađu). Na osnovu sačuvane fotografije vidimo da je ovaj Turski bunar imao testerasto poređane opeke u potkrovnom vencu, kao što ih ima i kula u Plankovoj bašti.
Pošto nema više stilskih paralela sa kojim bi kule mogao uporediti, pokušao sam da pronađem što stariji pisani izvor koji ih spominje, koji bi uspeo da nam objasni njihovo poreklu. U časopisu Javor 1879. godine publikovana je rodoljubiva pesma pod nazivom Priviđenje. Pesmu je priložio nažalost meni nepoznat pesnik koji se potpisao kao Dragaš. Njen početak, koji ću ovde delom priložiti, nam opisuje Bečkerek, sa osvrtom na stare građevine u gradu.

...
A onde, gde je „varmeđa“  sada
Vidi se brdo od staroga grada,
Tu je i crkva sada golema
Kakve i kolke daleko nema.
A treća važna velika zgrada,
Na ovom mestu staroga grada,
To vam je „munkač“ kuća prokleta.
Tamnica ljuta zlodeonog sveta.
I sve je ovo na desnom bregu
Kad gledaš dole niz mutnu Begu.
A ona druga, lijeva strana
Ima ostatke  od mostobrana.
I tu imade sve i svašta,
Tu je i ona „Plankova bašta“,
Kuda imućni i besni hode
Da prazno vreme prazno provode.

Tu ima šume, i ima staze
Kojima ljudi jednako gaze
Gaze ih Nemci, gaze Evreji,
Gaze pilati i fariseji,
Gaze Mađari, gaze i gaze Raci
Gaze imućni, gaze žebraci.
A niko ne zna, niti ko haje,
Da je ta zemlja, na koju staje,
Topljena krvlju, - oh krvlju rackom,
Krvlju viteškom, krvlju junačkom!
...

U nastavku pesme piscu Dragašu, dok sedi na klupi u parku, javljaju se sene starih srpskih despota i kneževa koji ga opominju na današnji duh naroda.
U priloženom delu poeme vidimo da pisac dobro poznaje istoriju grada. On zna gde se nalazila bečkerečka tvrđava – stari grad, poznaje istoriju tamnice Munkač, tako da možemo reči da je njegovo svedočastvo relativno pouzdan izvor. Ono što je za nas interesantno u ovom slučaju jeste vezivanje „Plankove bašte“ za srpsko oslobađanje od Turaka. Da li je ono plod predanja, istorijskih izvora, ili nečeg trećeg, danas je teško reći. Za nas je zanimljivije to što on spominje u svom obraćanju kod Plankove bašte mostobran.
Mostobrani predstavljaju prostor koji zaposeda vojska koja brani prelaz preko reke, u ovom slučaju u pitanju je jedna vrsta predstraže pred tvrđavom. Još je interesantnije to što se u blizini „Plankove bašte“ stvarno nekada nalazio južni most kojim se ulazilo u bečkerečko utvrđenje, a što je potvrđeno mapama sa kraja XVII veka. U trenutku pisanja teksta prostor oko Kulturnog centra je u potpunosti urbanizovan i izgrađen, a mostobran za pisca Dragaša može biti samo ono što mi danas zovemo Kule u Plankovoj bašti.
Ovo svedočanstvo pisca Dragaša je dragoceno za dalja istraživanja ovog lokaliteta. Sad već dosta stvari upućuje da je reč o starom kultom mestu, koje treba sačuvati i obnoviti, dok stručnjaci ne kažu poslednju reč. Pobornik sam teorije da su kule starije od sredine XVIII veka, jer mi je teško čak i da poverujem da je Franja Plank hteo u centru grada da gaji orlove.
Za Dragaša Plankova bašta je bila „svećeno mesto“, za nas je danas Narkić-parkić, a ja ću verovatno 2018. godine pisati novi tekst u nadi da će ga neko pročitati i uraditi nešto po pitanju Kule iz Plankove bašte.

D.V.

P.S.
Prema preliminarnim istraživanjima iza imena Dragaš, koji je potpisnik pоеме Priviđenje moguće da se krije Jovan Dragašević (1836-1915). On je bio počasni general, vojni geograf, profesor uporedne geografije i etnografije na Velikoj školi u Beogradu, redovni član Društva srpske slovesnosti i počasni član Srpske kraljevske akademije. Bavio se pisanjem (Vojnička stilistika, Načela vojne geografije, Carica jelena i dr) a poznat je i po svom pozorišnom komadu Smrt Ajduk-Veljkova (1861). Bio urednik listova Vojin, Ratnik i Dardanija као i saradnik časopisa Javor.
Ako se ispostavi da se on stvarno krije iza ovog teksta, onda iznesene tvrdnje u poemi dobijaju još veću snagu, jer je reč o velikom intelektualcu i znalcu.

Odabrana literatura:
Štampa:
Dragaš, Priviđenje, Časopis Javor: List za zabavu, pouku, i književnost br. 33 (Novi Sad, 26.08.1879)
Ur.  Aleksandar M. Stanojlović,  Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Intenet:
Plankova bašta (Zrikipedia)

Dve kratke vesti iz Bečkereka (1873)

"Temišvarske novine javljaju, da je nepogoda po Banatu načinila mnogo štete. U Turskom Bečeju provalio se oblak, u Bečkereku udario grom u jednu kuću, u Kumanima je oluja obarala kuće i čupala drva iz korena..."
Izvor: Glas Naroda: Lista za narodne stvari, privredu, pouku i zabavu, Godina III br. 19. (Novi Sad, 13. maj 1873)

"Nije tako davno kako su u Bečkereku u Banatu sahranili Srbina starca od 115 godina. Zaista retke godine!"
Izvor: Glas Naroda: Lista za narodne stvari, privredu, pouku i zabavu, Godina III br. 44. (Novi Sad, 4. novembar 1873)



недеља, 11. мај 2014.

Aleksandar Sekulić, bečkerečki slikar (1877-1942) II deo

Likovno stvaralaštvo
Delo Aleksandra Sekulića danas je dobrim delom sačuvano u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Jedan deo slika je propao za vreme Prvog svetskog rata u Bečkereku, neka dela su verovatno ostala u Nemačkoj, a pojedinim slikama kao što su one sa Prve jugoslovenske izložbe se još uvek nije ušlo u trag. Ipak ono što je ostalo sačuvano je sasvim dovoljno da uvidimo prave domete Sekulićevog slikarstva. Ako zanemarimo prve studije i crteže rađene ugljenom, olovkom i tušem njegovu zaostavštinu možemo podeliti po tematskim celinama. Sekulić je najviše radio aktove i kompozicije, te nešto portreta i pejzaža. Ovo su reči njegovog savremenika iz 1929. godine, i njima ćemo se voditi.
            Veći deo sačuvanih portreta pripada prvoj Sekulićevoj fazi dok je još uvek bio na studijama u Minhenu (1900-1906). U ovoj fazi dominira uticaj minhenskog realizma čija je centralna figura bio Vilhelm Lajbl, koji umire ubrzo po dolasku Sekulića u Minhen. Uticaj Lajbla na ovu grupu Sekulićevih ženskih portreta je i više nego jasan. Ako uporedimo Sekulićevu „Ženu sa ružom“ sa Lajblovim portretom tetke videćemo identične izranjanje lika iz crne površine, odnose svetlo tamnih površina i identičan položaj ruku koje drže cvet. Slične uticaje vidimo i na Sekulićevom portretu starice u profilu, ali na ovoj slici više dominira ona prividna nezavršenost slike i sloboda izraza koju srećemo na Lajblovom portretu „Tajni savetnik Siger“. Doduše, ovaj momenat je karakterističan za brojne minhenske đake. Iako pomalo zakasnelo u kvalitetu radova Sekulić ne odudara od svog uzora i predhodnika. Jedan portret se izdvaja iz ove grupe jer je najverovatnije iz Sekulićeve poznije faze. Ovaj portret sa predstavom moguće Romkinje nosi slobodnije poteze četkice i bogatiji kolorit, kao i snažnije karakterne crte portretisane.
            Na Prvoj jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1904. godine Sekulić je izloži dva pejzaža. Za razliku od portreta, pejzaži Aleksandra Sekulića su nam poznati samo iz onovremenog opisa: "Dva pejzaža Sekulićeva su iznenadila, naročito onaj levo: sivo, oblačno nebo, široko zeleno polje puno senki od oblaka i puno skrivenog sunca u pozadini dva-tri crvena seoska krova. Ta slika je najbolji pejzaž na izložbi. Ta dva pejzaža je otkupio kralj Petar I.". I pored vidnog uspeha koji je ostvario sa svojim pejzažima Aleksandru Sekuliću oni ipak nisu bili glavna preokupacija.
            Najveći broj sačuvanih radova (oko dvadeset) predstavljaju aktovi. Oni se u Sekulićevom stvaralaštvu javljaju dominantno verovatno pred kraj studija. Iako se aktovi u ovom obimu retko mogu videti kod Sekulićevih domaćih savremenika, kod njega postaju jedna od glavnih tema. Odlikuje ih siguran crtež , smisao za proporciju što je svakako posledica i više nego kvalitetnog školovanja. Mada aktovi nemaju dovoljno atmosfere, jer je prostor jedva naglašen, oni deluju kao neki daleki odjek traganja za iskonskom ogoljenošću ljudskog tela, intimizmom i istraživanju zamrznutog pokreta. Ovi momenti su posebno vidljivi u muškim poluaktovima čoveka sa čalmom. Sekulić je bio na tragu sličnog  istraživanja na kome radio francuski slikar Edgar Dega (1834-1917) u svojim studijama žene koja se kupa.
            Aleksandar Sekulić je  pokušao da se okuša i u crkvenoj umetnosti, ali je do danas poznat samo jedan njegov rad. U pitanju je ikona Sv. Save srpskog iz Vaznesenske crkve na arhijerejskom tronu u Subotici. Ovu ikonu slikanu pomalo suvo i realistički uradio je 1910. godine, a hramu je poklonio njegov stric Stevan Sekulić. Moguće da ovaj rad ima veze sa Ostojićevom zadužbinom iz Subotice čiju potporu je imao Aleksandar Sekulić tokom studija. Nakon završenih studija i povratka u Bečkerek Sekulić je bio angažovan na izradi zidnih dekoracija za Uspenski hram 1924. godine. Ovaj trenutak u njegovom životu nije u potpunosti rasvetljen. Do saradnje ili nije došlo ili je njegovo angažovanje obuhvatalo samo slikanu ornamentiku, jer su zidne slike sa religioznom tematikom monografijom grada iz 1938. pripisane slikaru Milivoju Dejanoviću, koji ih je oslikao 1928. Nije u potpunosti rasvetljeno ni njegovo učešće prilikom restauracije Češljarevog ikonostasa u Mokrinu (1927-1929).
            Ovaj kratak pregled likovne delatnosti Aleksandra Sekulića pruža nam uvid ne samo u njegov rad već i karakter ličnosti. Rastrzan često nemaštinom nije pravio kompromise i bio je dosledan sebi i svom radu. Nepretenciozan u svom delovanju bio je razapet između provincijskog Bečkereka i kosmopolitskog Minhena, a kako se čini nije bio imun ni na uticaje južnoslovenskih umetničkih dešavanja, gde se Beograd polako isticao kao novi kulturni centar. Ipak Minhen je bio u likovnom smislu njegov glavni uzor, koji će ga pratiti ceo život. Njegov minhenski realizam jeste pravio sitne korake u pravcu simbolizma, kao što je slučaj na slici „Akt žene sa paunom“ i snažnim crvenim površinama na poluaktu čoveka sa čalmom. Radio je i pod uticajem secesije što je vidljivo na njegovim aktovima koji imaju plošan i jedva definisan prostor ili kod slučaja dekorativne materijalizacije oglavlja starice. Tokom vremena njegova paleta je samo delimično rasvetljena, a kolorit delimično obogaćen, ali zato potezi dobijaju novu snagu. Oni svojom paralenošću omeđuju formu kojoj je Sekulić težio, i daju novu materijalizaciju ljudskom telu i tkanini. Karakterizacija ličnosti nije previše istaknuta u radovima, jer je na to uticala univerzalna vrednost kojoj je težio, ali i lični temperament, pa tako likovi nose dozu epatije, melanholije, i pogled koji se gubi u daljini. Ovaj utisak bolećivosti likova možemo pripisati i uticaju secesije. Međutim kada je želeo da izrazi snažnu emociju umeo je to jako dobro, kao što je slučaj sa zagonetnim osmehom  „Žene sa ružom“ . U karakter ličnosti portretisanih uspeo je da utka i određenu deskriptivnost kao što je slučaj sa portretom Romkinje, koja kao da želi nešto da nam kaže.
Svojim radom Aleksandar Sekulić je utkao put ka moderni koja će obeležiti srpsku umetnost u međuratnom periodu, a slikarka Nadežda Petrović (1873-1915) ga je uvrstila u naraštaj koji nosi nešto novo i više od njegovih predhodnika.

D.V.

Literatura:
Knjige
V.P, Aleksandar Sekulić, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Tom 4, Zagreb 1929.
Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978.
Miloš A. Popović, Versko-Crkveni život Srba u Banatu, Zrenjanin 2001.
Jovan Sekulić, Minhenska škola i srpsko slikarstvo, Beograd 2002.
Olivera Skoko, Majstori banatskog slikarstva od XVIII do XX veka, Beograd 2011.
Periodika
Letopis matice srpske, br. 204, Novi Sad 1900.
Srpski književni glasnik br. 90 (XIII,4), Beograd 1904.
Zbornik matice srpske: Serija društvenih nauka br. 7-11, Novi Sad 1951.
Miroslava Pudar, Monumentalno slikanje tela, List Danas (19.04.2008)
Jasna Jovanov, Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović, Politikin Zabavnik  (br. 3024, 28. 5. 2010.)
Izvori:
Legat Aleksandra Sekulića, Narodni muzej Zrenjanin.
Internet:
Narodni muzej Zrenjanin (Zrikipedia)
Srpska pravoslavna crkva Sv. Vaznesenja Gospodenjeg u Subotici, na:
http://rs.heritage-su.org.rs/index.php/subotica/24-kulturna-dobra/suboticaext/38-srpska-pravoslavna-crkva-sv-vaznesenja-gospodnjeg
A. Sekulić, Akt žene sa paunom,1904-1918. (NM Zrenjanin)





субота, 10. мај 2014.

Aleksandar Sekulić, bečkerečki slikar (1877-1942) I deo


...Nepoznajući i nerazumevajući dovoljno njegov život i rad bili smo skloni da ga nazivamo duševnim bolesnikom, samotnjakom, neostvarenim umetnikom... Međutim, njegov rad i talenat nas je uvek privlačio, kao što i danas čini, a reči je danas teško povući...

...Čitajući razne natpise o ovom vrsnom slikaru uvek sam ostao zatečen nejasnošću informacija koje su interpretirane. Tako sam primera radi čitao da se Aleksandar Sekulić iz Minhena vratio 1919, ali i 1922, pa onda 1923, i konačno 1924. Svakako da neke stvari treba pretpostaviti ako ne postoje jasni izvori, ali što u ovom slučaju kada postoji nekoliko prvorazrednih izvora, kao što je slučaj sa podatkom iz monografije grada u čijem pisanju je i sam Sekulić učestvovao...

...Iz potrebe da sastavim jasnu biografiju Aleksandra Sekulića i vrednujem njegov rad nastao je ovaj tekst, svakako ne idealan, ali u ovom trenutku dovoljan...

Biografija
Aleksandar Sekulić je rođen u Bečkereku 1877. Godine. Otac mu je bio ćurčija (krznar). Osnovnu školu i četiri razreda srednje je završio u Bečkereku. Srednju građansku školu je završio 1895. sa dobrim uspehom. Sa prvim slikarskim poukama iste godine upisuje Kraljevsku umetničko-zanatsku školu u Budimpešti. Za školovanje mu je odobrena stipendija Matice srpske iz fonda Hristifora Šifmana. Iz ove zadužbine mu je za školsku 1897/8. isplaćeno 300 forinti. Nakon pet godina boravka u Budimpešti i završene škole za vrlo dobrim uspehom bio je spreman da ode korak dalje.
Srpski slikari tog vremena su odlazili na školovanje u Minhen više negoli u Beč, pa njegova odluka da nastavi školovanje u Nemačkoj svakako nije čudna. Opet dobija stipendiju Matice Srpske, ali ovog puta iz fonda Gavre Romanovića, i sa preporukom poznatog slikara Uroša Predića (1857-1953) u iznosu od 1000 kruna. Uz preporuku priložio je i uverenje o lošem materijalnom stanju. Sa 23 godine 22. Oktobra 1900. upisuje Minhensku akademiju u klasi Natur kod profesora G. Hakla (1843-1926). Međutim, 1903. godine zadesilo ga je ukidanje stipendije od strane Matice srpske. Usled teškog materijalnog stanja, jer je rano ostao bez roditelja, sve se češće obraća stričevima Stevanu i Vasi Sekuliću za novčanu pomoć.
Godine 1904. vraća se u Bečkerek gde u sali građanske škole otvara samostalnu izložbu svojih minhenskih radova. Poznanstvo sa jugoslovenskim slikarima iz Minhena otvara mu vrata Prve jugoslovenske izložbe održane iste godine u Beogradu. Sekulić tom prilikom izlaže u odelenju namenjenom studentima akademija i škola, a među 39 prodatih slika srpskih autora našle su se i dve njegove slike. Nakon ovih uspeha vraća se u Minhen gde završava akademiju 1906. godine. U jednom periodu on ponovo uspeva da dobije novčanu potporu iz fonda veleposednika Jovana Ostojića iz Subotice, koja je poznata i pod nazivom Ostojićeva zadužbina. Najverovatnije se to zbilo pre završetka akademije u Minhenu.
            Posle završene akademije Sekulić ne razmišlja o povratku u Bečkerek, ali ostaje u bliskom kontaktu sa drugim slikarima sa ovih prostora. Godine 1907. učestvuje u osnivanju Srpskog umetničkog udruženja u Beogradu, čini su članovi brojni minhenski đaci koje je Sekulić sigurno poznavao još sa studija, kao što su Nadežda Petrović, Milan Milovanović, Paško Vučetić i drugi. Ako je tačna informacija da su na izložbi ovog društva u osnovnoj školi kod saborne crkve 1908. godine u Beogradu učestvovali svi članovi društva, onda možemo verovati da su se na njoj verovatno našli i radovi Aleksandra Sekulića. Pored ovog udruženja Aleksandar Sekulić je bio uključen i u rad srpskog akademskog društva Srbadija u Minhenu.
            Prilikom osnivanja umetničkog udruženja u Beogradu 1907. kao mesto boravka Aleksandra Sekulića označen je grad Drezden. Ovaj podatak deluje prilično zbunjujuće jer nema bližih podataka o razlozima njegovog boravka u Drezdenu. Još je interesantnije što sve do 1918. godine nemamo pravih podataka o njegovom životu i kretanju. Iz ovog pomalo mračnog perioda njegovog života pred veliki rat imamo podatak da je radio studije za velike kompozicije, ali ne znamo sa kojim ciljem. Možemo pretpostaviti da život u Nemačkoj za Sekulića u to vreme sigurno nije bio lak posebno ako tome dodamo i nesporne uticaje  Prvog svetskog rata.
            Ubrzo po završetku rata 1918. Sekulić trajno napušta Nemačku i vraća se u rodni grad, koji je tada postaje deo nove jugoslovenske države. Posle 11 godina usavršavanja on je postao najobrazovaniji slikar u gradu i šire. U grad je došao sa velikim optimizmom, ali i idejama. Međutim, prva neprijatna stvar koja ga je sačekala bila je propast svih njegovih slika, koje je lagerovao u Bečkereku, za vreme boravka u Nemačkoj. Ne znamo razloge propasti ovih slika, ali znamo da se to desilo za vreme Prvog svetskog rata i neposredno nakon njega. Dugo još vremena Sekulić će pokušavati da spase preostale slike i da ih restaurira.
Po dolasku, jedna od ideja, bila mu je i da otvori svoju slikarsku školu u Bečkereku, ali nažalost u tome nije uspeo. Nakon ovih prvih neprijatnosti okrenuo se pravoslavnoj crkvi kako bi sebi omogućio stabilan izvor finansiranja. Ova saradnja izgleda nije tekla glatko a njegova uloga prilikom slikanja zidnih slika i restauracije ikonostasa u crkvama u Mokrinu i Zrenjaninu tokom perioda 1924-1929. nije u potpunosti rasvetljena. Sve ovo je uticalo da se Aleksandar Sekulić povuče iz javnog života i ostane van tokova umetničkih dešavanja, kako u gradu, tako i šire.
Aleksandar Sekulić ipak nije prekinuo kontakte sa svojim minhenskim kolegama, što možemo videti iz prepiske koju je imao sa Helenom Valdec, ženom skulptora Rudolfa Valdeca (1872-1929) i autora bečkerečkog spomenika Kralja Petra I (1924-1928). Ova srdačna prepiska u vidu više desetina pisama nastala je nakon smrti skulptora. Nije nam jasno da li je drugovanje Rudolfa Valdeca intenzivirano još prilikom studija u Minhenu, jer je Valdec upisao akademiju sedam godina pre Sekulića, ili se to desilo,što je verovatnije,  za vreme podizanja spomenika u Bečkereku. Svakako iz nje možemo videli da je Rudolf imao dobro mišljenje o Sekuliću, i kako Helena piše: „Mnogo mi je pripovedao o vama, samo lepo...“.
Septembra 1935. Aleksandar Sekulić postaje kustos gradskog muzeja u Petrovgradu. Njegov rad u muzeju će obeležiti brojni finansijski i organizacioni problemi u ovoj instituciji, koji će kulminirati Sekulićevim sukobom sa lokalnim moćnicima, koji mu donose otkaz marta 1940. godine. U vreme dok je radio u muzeju napisao je korektan tekst pod nazivom „Gradski muzej“ za monografiju grada iz 1938. godine.
Aleksandar Sekulić umire 1942. godine, a odlukom okupacijskog suda njegova zaostavština je pohranjena u današnjem Narodnom muzeju u Zrenjaninu.

D.V.
P.S. Literatura će biti data na kraju drugog dela.
A. Sekulić, Portret starice, 1900-1906. (NM Zrenjanin)







Dva grafička priloga биографијама slikara J. Popovića i J. Gojgnera

Ilustraciju za knjigu Gavrila Kovačevića Vijenac celo mudrenija i spomen čustvitelnei črezovičajne ljubavi Adelaide alpske pastirke izdatu u Budimu 1828. godine. Natpis: Risovao i rezao Eftimije Popović u Beču 1828.
















Ilustraciju za Srpsko-narodni veliko-bečkerečki kalendar za godinu 1869. U donjem desnom natpis: Goigner.
Hvala redakciji Zrikipedije na digitalizovanju ovog priloga. http://zrikipedia.com/