Staklo se u istorijskim izvorima vezanim za Bečkerek
(kasnije Petrovgrad, pa Zrenjanin) sreće relativno rano. U opisu gradnuličke
crkve iz Temišvarskog protokola (1758) kazuje se da se nad grobom Svetog
Rafaila nalazi kandilo od stakla. U pitanju je vrlo šturi i usamljeni podatak
koji ne pruža previše informacija o rasprostranjenosti stakla u gradu. Međutim,
ako se uzme u obzir podatak iz češke manufakture stakla u Haidi da su Srbi
1774. bili glavni trgovci staklom u Turskoj, onda nam sam pogled na ovaj period
deluje drugačije. Iako se Bečkerek u to vreme nije nalazio na glavnim trgovačkim
putevima, koji su vodili u Tursku, nije bio ni daleko od njih. Drugi pravci
pristizanja stakla u Banat tokom XVIII veka poznati su nam sa mape koju su
sastavili mađarski istoriografi. Prema ovoj mapi staklo je dolazilo ponajviše
iz gornje Ugarske, a nešto manje sa jugozapada Ugarske i usamljenih malih
staklara iz Transilvanije.
U bližoj okolini Bečkereka staklo nikada nije proizvođeno
i zato je njegova rasprostranjenost na ovim prostorima zavisila ponajviše od
trgovačke branše koja ga je uvozila i prodavala, zatim od opštih istorijskih i
kulturnih prilika, kao i blizine staklarskih centara. Jačanje trgovaca u gradu
i veća raznovrsnost njihovog asortimana počela je tek početkom XIX veka. Pored
trgovaca koji su ga uvozili, staklo je u Bečkerek pristizalo i putem imućnih
ljudi, koji su ga kupovali na svojim putovanjima po većim kulturnim centrima
Austrougarske (Beč, Budimpešta).
Staklo je tokom XIX veka polako ulazilo u upotrebu među
Bečkerečanima, zamenjujući tradicionalno bakarno, keramičko i drveno posuđe.
Ono je, kao i svuda, uvek prvo bilo dostupno višoj klasi, a kako je vreme sve
više prolazilo dolazilo je i do običnih građana. Sredinom XIX veka u gradu je
postojao i poseban staklarski esnaf, na čijem čelu se nalazio Karl Plehl, a
koji je prevashodno obuhvatao zanatlije stakloresce, izrađivače ogledala i
druge. Godine 1862. zabeležene su četiri trgovine i zanatske radnje čija je preokupacija
bila staklo. Vlasnici ovih radnji bili su: Karl Plehl, Karl Kanjiža, Karl
Sandter i Franc Silvaši. Oko sredine XIX veka zabeležena je i trgovina pokućstvenog
stakla Adolf Fišera, aktivna u periodu 1858 - 1872, i komisiono skladište
stakla koje je vodio Adolf Goldštajn u periodu 1852-1860. Prema zvaničnoj bečkoj statistici za period od
1. avgusta 1853. do 31. jula 1854. u Bečkerek je stiglo osam brodova napunjenih
staklenom, keramičkom i robom sa peštanske tržnice.
Krajem XIX i početkom XX veka primena stakla u pokućstvu
uzima sve šire razmere. Stakleni predmeti se u tom periodu prodaju u trgovinama
mešovite robe ili najčešće u radnjama koje su držale porcelansku i keramičku
robu. Radnje iz tog vremena koje između ostalog prodaju i staklenu robu su
trgovine Špire Karolja (1887-1902) i Fišera Filipa (1892-1903). Paralele radi,
možemo napomenuti da je u ovom periodu u Pančevo pokućstveno staklo pristizalo
iz konzorcijuma Šrajber & Nefen i Prve mađarske fabrike stakla.
U ovom vremenskom rasponu ističe se upotreba stakla pri
izradi vitraža kao svojevrsnog ukrasa enterijerima građevina. Vitražima su
ukrašavane javne građevine, kao što je zgrada Županije (danas Opštine) 1892.
godine, sakralne građevine (katoličke i pravoslavne), ali i privatne vile više
klase, kao što je Elekova vila 1911. Bilo na javnim ili privatnim građevinama
vitraži su rađeni pod pokroviteljstvom plemića ili bogatije građanske klase i
rad su umetnika koji nisu bili iz Bečkereka i okoline.
U blizini Bečkereka u prvim decenijama XX veka delovala je
jedna rafinerija koja se bavila ukrašavanjem i oslikavanjem stakla. Radionica
Uroša Čavića iz Kikinde ukrašavala je čaše, boce, bokale sa štampanim slikama
koje su dodatno ručno dorađivane i slikane. Motivi su najčešće bili iz kultne
srpske istorije ili religije. Pored staklenog posuđa kikindska radionica je
radila i nakit za čiju izradu je takođe upotrebljavano staklo. Svoje proizvode
je prodavala širom Banata i Vojvodine, a izvozila ih je i u Srbiju, Bosnu i
Hercegovinu i Bugarsku.
U periodu između dva svetska rata stanje u distribuciji pokućstvenog
stakla drastično se promenilo. Broj radnji je u blažem porastu, kao i prodaja
domaćeg (jugoslovenskog) stakla. Sredinom 30-ih godina XX veka znatno opada
uvoz stranog stakla zbog velike svetske krize. Tako je na primer uvoz stakla iz
Čehoslovačke 1935. godine opao za više od četiri puta u odnosu na 1930. U ovom
periodu radnje u gradu koje drže staklenu robu su: Josif Beno (koji između
ostalog prodaje i lustere, lampe, ogledala..), Franja Vegeman, Jovan Ivanica,
Udova Karla Kopa, Laslo Rošival i dr. Jedna radnja se posebno isticala, kako
svojom orijentacijom, tako i svojom ponudom. U pitanju je specijalizovana
trgovina stakla Bogdana Drobca, osnovana 1920. godine. Ona je pored uobičajenih
staklenih predmeta za pokućstvo nudila i ravno staklo za prozore, zastakljene
ramove za slike i ogledala. Pošto su često trgovine onog vremena istovremeno
pružale i zanatske usluge, potreba za većim brojem samostalnih zanatlija koje
su obrađivale staklo nije bila velika. Godine 1938. zabeležen je jedan
staklorezac, Ladislav Rošival, i jedan izrađivač ogledala, Bela Rošival, kojima
je staklo očigledno bilo porodični posao.
Staklena ambalaža prvi put se pojavljuje u Bečkereku
početkom 70-ih godina XIX veka. Usled snažnog industrijskog razvoja grada
krajem XIX veka, i želje da se proizvodi što bolje, ekonomičnije i
ekskluzivnije upakuju, javlja se veća potreba za staklenom ambalažom. Od svih
industrijskih preduzeća najveći korisnik staklene ambalaže bila je bečkerečka
pivara (osnovana 1745), ali i neka druga preduzeća, kao što su Luksol (osnovan
1884, industrijalizovan 1920), Špiritana (osnovana 1899) i dr. Potrebu za
staklenim flašama iskazala je ne samo industrija već i određene zanatlije, kao
što su sodari i proizvođači alkoholnih pića. Svemu ovome treba dodati značajnu,
i danas rasprostranjenu, sekundarnu upotrebu ovih predmeta u domaćinstvima. Za
domaćinstva, koja su oduvek na ovim prostorima imala svoju ličnu malu
proizvodnju pića (vino, rakija…), staklare su radile takozvane balone za
smeštaj ovih tekućina. Oni su pravljeni u raznim zapreminama i najčešće su bili
obloženi pletenim prućem kako bi se smanjila njihova tehnička oštećenja tj.
naprsnuća. Ambalažno, ali i pokućstveno staklo, svoju široku primenu našlo je i
u oblasti ugostiteljstva i u nekim drugim granama kao što je apotekarstvo i
medicina.
Staklo je imalo određeni uticaj i na narodno stvaralaštvo.
Često je upotrebljavano kao dodatna aplikacija prilikom izrade pojedinih
predmeta, kao što su kape zlatare, a koristila su se i staklena dugmad. Za
domaću radinost staklo je moglo biti i inspiracija veziljama koje su na svoje
radove prenosile forme i dekoracije određenih pokućstvenih predmeta.
Za vreme Drugog svetskog rata dolazi do opadanja
proizvodnje stakla, ali i njegove distribucije. Prozvodnja nakon rata je ubrzo
nastavljena, ali je u gradu postojao određeni problem, jer je sama trgovina
morala da se postavi prema novim socijalističkim principima. Po oslobođenju
osnovan je Narodni magacin (popularna Na-ma), a nešto kasnije i trgovina Staklo
u glavnoj ulici, koji su doprineli samoj distribuciji stakla, dok se ravno i
drugo staklo moglo kupiti i u trgovinama Gvožđar. U posleratnom periodu Jugoslavija
se oslanja ponajviše na domaću proizvodnju, a najveći uvoz zabeležen je iz
Italije i Nemačke. Čehoslovačka, tradicionalno najsnažniji staklarski centar u
Evropi, nije bila u prvom planu. Godine 1960. zabeleženo je da je staklo
uvoženo iz Čehoslovačke bilo najviše industrijskog tipa, dok je pokućstveno činilo
manje od jedan posto uvezenog stakla. Ovakvo stanje će se drastično promeniti u
narednim decenijama.
D.V.
D.V.