Plemićka porodica Dima grko-cincarskog porekla

Brojne grko-cincarske porodice su tokom XVIII veka emigrirale na prostor Banata iz južnih delova Balkanskog poluostrva. Među njima se našao i trgovac Emanuel Papademos – poznatiji i kao Dima, koji je sa porodicom došao iz Metima u Grčkoj. Zarad zasluga u trgovini i uloženog imetka dobio je austrougarsku plemićku titulu 1792. godine. Potomci Emanuela će kasnije koristiti predikt „de Papademo“.

Prema svedočanstvu dr Vojislava Dime (1889-1953) iz 1937. godine „stari“ su se bavili trgovinom, a jedan od pradeda je podigao crkvu u „Ćoroku“. Verovatno je u pitanju mesto Đorok (rum. Ghioroc) u blizini Arada, gde se kao ktitor hrama pominje Georgie Dima 1793. godine. U daljem svedočanstvu Vojislav navodi da porodica slavi Sv. Nikolu i da je u prošlosti živela u sledećim mestima: Aradu, Ćoroku, Mokrinu, Kikindi, Rumi, Temišvaru i Čakovu. Pored navedenih mesta Dime srećemo i u Čanadu, gde je 1847. godine zabeležen „poštenorodni“ Stefan Dima, koji je u to vreme obavljao dužnost računovođe čanadske skele. Iz Čakova nam je poznat Dimitrije (Dimo) Dima rođen 1855. godine, koji je tokom 1872/1873. pohađao VII razred gimnazije.

Od sredine XIX veka porodicu Dima sve češće srećemo u zapadnijim delovima Banata. Godine 1853. u Mokrinu je zabeležen Aleksandar Dima, koji je obavljao funkciju foršpanskog komisara iliti čoveka zaduženog za prevoz konjima i kolima. Tokom pedesetih godina XIX veka nailazimo na pomen Katarine Dime de Papademo, koja se udala za dubrovačkog plemića Antona Sorga (iliti Sjerkovića), koji je u to vreme bio na dužnosti nadzornika carine u Novom Sadu. Godine 1861. ovaj bračni par se seli u Bašaid gde Sorgo preuzima posao beležnika. Posle 1862. nastanjuju se u Mokrinu gde žive u kući pored velike stare škole.

Godine 1866. zabeležena je i gospođica Sofija Dima koja se pretplatila na knjigu Vuka Karadžića iz Srpskog Itebeja. Postoji više pokazatelja da je Sofija Dima bila bliska rođaka (sestra ?) Dušana J. Dime. Dušan je rođen 1853. godine u mestu Furlog (rum. Fârliug) u današnjem rumunskom delu Banata, koji je nekada bio sedište plemićke porodice Palikućevni. Godine 1875. Dušan je kao gimnazijalista dobio Tekelijinu stipendiju Matice srpske. U trenutku apliciranja za stipendiju navedeno je kao mesto stanovanja Kikinda. Međutim, u popisu pitomaca iz 1875. godine, koji je sastavio nadzornik Konstantin Pejičić uz pomoć samog Dušana Dime, napisano je da je iz mesta Itebej. Pretpostavka je da su Dime jedno vreme živele u Itebeju da bi kasnije prešle u Kikindu. Poslednji pomen Dima u Kikindi nalazimo 1892. godine, kada je S. Dima iz Kikinde odseo/la u hotelu Ugarski kralj u Budimpešti.

Nakon završene medicine u Gracu Dušan J. Dima (1853-1931) dobija posao lekara u Rumi 1883. godine. Tokom boravka u Rumi bio je vrlo aktivan u društvenom životu, a bavio se i pisanjem. Obavljao je funkcije gradskog većnika (1886), predsednika mesnog školskog odbora (1891-1895), predsednika Srpskog pevačkog društva (1902), a bio je i član društva Srpski soko (1905) i Srpske štedionice (1906). Dušan je najverovatnije bio oženjen Melanijom (dev) Nikolić, koja je 1886. bila član Srpske ženske dobrotvorne zadruge. Imali su sina Vojislava i ćerku Blanku. Interesantno je da 1910. godine ponovo srećemo ime Sofije Dima, koja je bila u odboru za podizanje spomenika J.J. Zmaju u Rumi. Dušanov sin dr Vojislav Dima je takođe bio ugledni lekar i od tridesetih godina XX veka je radio u Novom Sadu.

D.V.

Lecederska porodica Popović iz Bečkereka

U prvoj polovini XIX veka centar zanatstva Torontalske županije bio je Veliki Bečkerek. Među brojnim zanatima koji su negovani u gradu izdvaja se jedan po mnogo čemu specifičan. Ovo zanimanje se u to vreme zvalo lebceldersko (nem. Lebzelter). Naziv je došao sa nemačkog govornog područja, kao doduše i samo zanimanje. Kasnije, od kraja XIX veka, ime zanimanja trpi brojne izmene kako bi se što više približio srpskom jeziku, pa su danas u upotrebi reči kao što su leceder, licider ili licidar. Prvobitno se leceder bavio proizvodnjom peciva od meda (medenjaci), ali tokom vremena njegovi proizvodi postaju predmeti od testa, čija je osnovna funkcija pre svega dekorativna i ne toliko jestiva. Usled poznavanja rada sa pčelinjim voskom većina lecedera je ovladala i voskarskim zanatom, kako bi proširili svoju prvobitnu delatnost. Takav je bio slučaj i sa bečkerečkim lecederima.

Najznačajnija bečkerečka lecederska radionica bila je ona porodice Popović, u kojoj se zanat prenosio bar u tri generacije. Najstariji član ove porodice bio je Petar Popović (1799-1831). Značajne podatke o ovom lecederu nam daje njegov nadgrobni spomenik koji se „čuva“ u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Natpis sa nadgrobnika nam kazuje da su u vreme njegove prerane smrti od kolere Petrovi roditelji još uvek bili živi, da je imao braće, kao i to da je bio oženjen Anom tek 13 meseci. Ime Petra Popovića nalazimo i među naručiocima različitih knjiga, kao što su Zorica od Simeona Milutinovića – Sarajlije (1827), i O obhozdeniju s ljudma u prevodu Teodora Pavlovića (1831), koja je možda stigla i prekasno.

Imena prenumeranata za razna izdanja otkrivaju nam ime bečkerečkog lebcedera iz druge generacije Popovića. U pitanju je Isaija Popović (akt. 1838-1868) za koga ne možemo sa sigurnošću reći u kakvim je bio rodbinskim odnosima sa Petrom. Godine 1838. Isaija je kao srednje ime koristio Jovan, pa možemo pretpostaviti da mu se tako zvao otac. Isaija je naručivao mnoštvo knjiga u periodu od 1838. do 1847. godine sa čestom napomenom da to radi za sina Jovana. Knjige koje je Isaija naručiovao su bile različite tematike od poezije Lukiana Mušickog Stihotvorenija (1838), do istorijskih studija kao što je Istoričesko-kritičesko opisanie bitke kosovopol'ske (1847). Isaija Popović, ne samo da je bio ljubitelj knjige, već je bio i ugledan u bečkerečkom društvu. To možemo videti na oglasu doktora Hofenrajha iz lista Gross-Becskereker Wochenblatt koji publici pojašnjava lokaciju svoje ordinacije tako što kazuje da se ona nalazi preko puta kuće Isaije Popovića lebcedera. Ovaj oglas je značajan jer na pruža i druge informacije. A to je da je 1868. Isaija i dalje bio aktivan i da mu se kuća nalazila u Kermendskoj ulici (danas Dr Zorana Kamenkovića). Prema statističkom pregledu zanatskih delatnosti u približno vreme delovanja Isaije Popovića u Torontalskoj županiji je 1862. godine bilo svega 29 lecedera.

Tradiciju lecederstva u porodici Popović nastavio je sa velikim uspehom već pomenuti sin Isaije Popovića – Jovan. Godine 1870. on se oženio Dragoslavom – Micom najstarijom ćerkom pisca i plemića Joksima Novića (1806-1868). Do udaje ona je bila glumica u Novosadskom pozorištu. Pre 1885. godine Jovan Popović se nalazio na čelu Srpske zanatske zajednice, da bi nakon toga postao i predsednik Ujedinjene zanatske zajednice. Prema pisanjima savremenika u vreme života Jovana Popovića lecederski zanat je bio dominantno u srpskim rukama u predelima Ugarske gde su razume se i živeli. Ovaj pisac takođe dodaje da je oduvek među srpskom populacijom bilo vrednih i veštih majstora ovog zanata. Jovan Popović je ove tvrdnje svakako i potvrdio svojim učešćem na Zemaljskoj izložbi u Budimpešti 1885. godine. O njegovom učešću Stevan Popović je napisao:

„Majstor Jovan je sam svojom rukom načinio dve grdne voštanice od čistoga voska od kojih je svaka metarsku centu teška – u njima devet svetnjaka od kojih svaki gori svojom čašicom do dna. Ko bi pripalio te voštanice gorile bi mu tri godine dana a vrednost im je do 800 forinti. Voštanice ove nisu livene no su rukom izvođene pa su uz čistu izradu urešene lepim srpskim i mađarskim voštanim trakama – srpskim i ugarskim grbom. Po sudu veštaka – Jovan Popović je ovom rabotom svojom prikazao remek delo liciderske veštine“

Nije nam poznato da li je majstor Jovan imao naslednika, ali s obzirom na status koji je uživao u društvu, možemo pretpostaviti da je zasigurno imao učenike koji su lecederski zanat širili dalje mlađim pokolenjima.

D.V.

Literatura:

Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.

Stevan V. Popović, Srpska rađa na zemaljskoj izložbi u Budimpešti, Orao (1886), Novi Sad 1885.

Gross-Becskereker Wochenblatt, 7.3.1868, str. 4.

Mittheilungen aus dem Gebiete der Statistik: Herausgegeben von der K. K. statistischen central-commission, Wien 1865.

Đorđe Maletić, Istoričesko-kritičesko opisanie bitke kosovopol'ske od' g. 1389. Junija 15., Novi Sad 1847.

Prir. Georgije Mušicki, Lukiana Mušickog Stihotvorenija, Pešta 1838.

Prev. Teodor Popović, O obhozdeniju s ljudma, Budim 1831.

Sima Milutinović-Sarajlija, Zorica, Pešta 1827.

Internet:

https://de.wikipedia.org/wiki/Lebzelter

Kalupi za testo iz prve polovine XX veka

Porodica Popović- Peci iz Bečkereka (kratka istorija)

Nije poznato kada je porodica Popović sa špicnametom Peci došla u Veliki Bečkerek. U gradu postoji više porodica različitog porekla sa ovim prezimenom, ali Pecije verovatno nisu u vezi sa njima. Postoji i mogućnost da ranije nisu koristili špicname pa ih je zbog toga teže locirati u istorijskim izvorima. U Novom Sadu porodica Popović- Peci se javlja pre negoli u Bečkereku. Tako je 1826. godine tamo zabeležen Lazar Popović- Peci, trgovac i čuvar gimnazijske kase. Ova novosadska porodica je iznedrila nekoliko javnih radnika, među kojima i gradonačelnika grada.

Najraniji pomen ove porodice u Velikom Bečkereku (koji sam pronašao) je iz 1859. godine.  Tada se pominju supružnici Natalija i Filip Popović-Peci kao prenumeranti za knjigu „Ilirska čitanka za gornje gimnazije“. Naredne godine isti bračni par naručuje i knjigu „Dela Jovana Subotića“. Interesantno je da je u oba slučaja ime Natalije bilo na prvom mestu pa je tek onda napisano muževljevo.

U narednoj generaciji ove porodice spominje se Aleksandar (ili mađ. Šandor) Popović- Peci. On je 1862. godine bio prenumerant za knjigu „Ustanak srpski pod Crnim Đorđem“. Porodica vremenom postaje sve imućnija, pa tako 1866. godine Aleksandar kupuje kuću u centru grada na uglu glavne i Svetosavske ulice. Ova kuća i danas u narodu nosi naziv po ovoj porodici u čijem vlasništvu je bila stotinjak godina. Osnovna delatnost porodice bila je poljoprivreda, a kupovinom kuće otvorena je mogućnost za dodatnu zaradu izdavanjem lokala u prizemlju za trgovačke i druge branše. Vremenom je količina obradive zemlje u njihovom vlasništvu rasla, pa je tako 1870. godine Aleksandar Popović- Pecija potpisivan kao „posednik“. Te godine on postaje član Matice Srpske kojoj pritom daje prilog od 30 forinti. Porodica Popović- Peci postaje i član županijske podružne centrale koja je bila sastavni deo Zemaljskih saveza mađarskih zadruga.

Narednu generaciju porodice Popović- Peci predstavljaju Konstantin (Kosta) i Olga. U monografiji Torontalske županije Samu Borovskog spominje se 1899. godine „Szilárd“ Popović – Peci, što je najverovatnije mađarska varijacija imena Konstantin. Posednik Konstantin bio je u upravnom odboru Srpske štedionice osnovane 1901. godine u domu Srpske Pravoslavne Crkvene Оpštine, preko puta njegove kuće. Olga Popović – Peci, moguće sestra Konstantinova, bila je udata za političara i publicistu dr Emila Gavrila (1861-1935). Sa mužem je delila sudbinu pa je početkom Prvog svetskog rata bila internirana.

Godine 1938. prema monografiji grada Konstantin i Olga više nisu bili živi. Zaostavštinu koja nije bila mala su nasledili srodnici koji su živeli u Brigadira Ristića. Ona je obuhvatala kuću sa dokućnicom u glavnoj ulici i 332 jutara zemlje, što je tada bio najveći privatni posed u Petrovgradu. Nakon Drugog svetskog rata zemlja je oduzeta vlasnicima, a kuća Popović – Peci je 1963. godine postala opšta narodna imovina.

D.V.

Mali rečnik:

Mađ. Szilárd = Srp. stabilan, solidan, konstantan

Peci = cicija

Odabrana literatura:

Pavel Josef Šafařík, Geschichte der Slavischen Literatur und Sprache nach allen Mundarten, Ofen 1826.

Izvodi iz zapisnika 1870, Letopis Matice Srpske knj. 115, Novi Sad 1873.

Ur. M. Kosovac, Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine, Sremski Karlovci 1910.

Ur. Borovszky Samu,Torontál vármegye, Budapest 1912.

Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.

Istorija XX veka, Zbornik radova X, Beograd 1969.

Internet:

http://www.zrenjaninheritage.com/zgrada-peci-popovica

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Emil-Gavrila-borac-protiv-ugnjetavanja.lt.html

Razglednica poslata 1900. godine iz Ženeve Olgi Popović - Peci

Vorgići iz Bečkereka / Petrovgrada - kratka istorija porodice

Porodica Vorgić spada među starije rodove u Zrenjaninu, a njen kontinuitet u gradu se može pratiti još od druge polovine XVIII veka. Pre dolaska u Bečkerek porodica je bila u vojničkoj graničarskoj službi u Potiskoj ili Pomoriškoj krajini. Nakon razvojačenja ovih granica 1751. godine prezime Vorgić je zabeleženo u Čurugu 1758. godine, a nešto kasnije i u Opovu u Banatu. Godine 1765. Opovo je uključeno u banatsku vojnu krajina, a porodica Vorgić odlučuje da napusti vojničku neizvesnost i trajno se nastani u Bečkereku. Na vojničku prošlost danas ipak seća slava porodice – Sveti ratnik Georgije (prim. neki delovi porodice kasnije najverovatnije prizećivanjem gube ovu slavu).

Vorgići zajedno sa, prema proceni, oko pedesetak porodica iz Opova nastanjuju se južnom delu Bečkereka, koji će ubrzo dobiti naziv Opovačka varoš ili mahala, u periodu 1769-1772. godine. Ne znamo tačno u kom delu ove mahale su se naselili, ali nam u tome možda mogu pomoći narodni nazivi ulica, koji su korišćeni u gradu u vremenu pre 1879. godine. U delu mahale, poznatom i kao Budžak, postojao je nekada Vorgićev sokak. Taj deo grada je danas znatno izmenjen probijanjem novog toka Begeja, a obuhvatao bi prostor oko ulica Zmaj Jovine i Tamiške.

Najstariji pomen porodice u gradu nalazimo u crkvenom popisu dece uzrasta od 6 do 13 godine iz 1772. godine. U njemu nalazimo starešinu rodonačelnika porodice Jovana Vorgić, koji ima sina Nikifora od 9 godina koji nije išao u školu. Domovni protokol Bečkereka iz 1773. godine nam pruža zato mnogo više podataka. Te godine starešina kuće i dalje je Jovan Vorgić. U njegovoj kući je bilo troje oženjenih muškaraca, jedna udovica i šestoro dece (petoro muških i jedno žensko). Ukupno je bilo 13 duša. Iz ovog protokola vidimo da su već dva Jovanova sina bila oženjena.

Po dolasku u Bečkerek Vorgići se okreću poljoprivredi kao izvoru prihoda, a već početkom XIX veka ih srećemo ponajviše u gornjem delu Opovačke varoši, oko Miletićeve ulice. Ovo udaljavanje od Budžaka i Vorgićevog sokaka nije lako objasniti, jer nam nisu poznate opšte okolnosti. Godine 1828. u gradu je zabeleženo 11 kuća Vorgića. Zapisani su kuće: Andreja, Jevrema, Živka, Time (Timoteja), Ilije, Petra, Save, Jovana, Dimitrija, Aćima i Luke. Vorgići se šire vremenom i na Dolju. Tako se Laza Vorgić doselio 1894. u Dalmatinsku ulicu, a doseljavanja je bilo i u Tomićevoj. Usled veće industrijalizacije poljoprivrede materijalno stanje Vorgića se tokom druge polovine XIX veka drastično popravlja. Pa se tako ratar Pera Vorgić našao u upravnom odboru Srpske štedionice osnovane 1901. godine, koja je osnovana u u domu Srpske Pravoslavne Crkvene Оpštine.

Prvi svetski rat mnogi Vorgići nisu lako primili, posebno zbog činjenice što su trebali da učestvuju u ratu protiv Srba južno od Save i Dunava. Tako je Vojin Vorgić (1892-1982) pokušao samoranjavanje kako bi izbegao mobilizaciju. To ga je samo privremeno spaslo muka, jer je kasnije ipak naknadno mobilisan i poslat na front u Galiciju.

Završetkom rata nastalo je veliko olakšanje, a dobar deo Vorgića uzima učešće u privrednom i društvenom životu grada. Godine 1920. Milan J. Vorgić se javlja kao osnivač i organizator Udruženja srpske ratarske omladine za samoobrazovanje, a iste godine postaje glavni urednik lista Banatski glasnik. Sava Vorgić je pak 1928. godine bio u odboru za podizanje gvozdenog mosta u Bečkereku, koji je trebao da poveže Dolju sa Vašarištem. Posebno se istakao Toša Vorgić 1933. godine koji je bio potpredsednik I srpske zemljoradničke zadruge, a 1938. i član Gradskog veća. U društveno-verskom angažmanu se posebno istakao Đoka Vorgić – Hadžija, jedan od osnivača organizacije Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica, koja je zaslužna za nabavku zvona za manastir Svete Melanije u Petrovgradu. Među drugim Vorgićima koji se ističu kao priložnici crkve bili su i Živa i Anka Vorgić, ktitori Uspenskog hrama u Bečkereku.

Pored svih društvenih aktivnosti Vorgića, na osnovu popisa većih zemljoposednika napravljenog 1938. godine, vidimo da se  većina Vorgića i dalje uspešno bavila zemljoradnjom. Tada su su sa svojim zemljoposedom popisani: Vorgić Dušan (32 kj), Vorgić Živa (37 Kj), Vorgić Jova (37 kj), Vorgić Krsta (26 kj), Vorgić Milan i sin Milan (52 kj), Vorgić Miroslav (35 kj), Vorgić Miša- Mozok (40 kj) i Vorgić Toša (40 kj).

Nisu svi Vorgići bili imućni posednici zemlje. Vojin Vorgić (1892-1982) je bio čistač ulica, da bi kasnije postao beležnik na Žitnom trgu gde se merila roba. U međuratnom periodu javljaju se i oni Vorgići koji stiču visoko obrazovanje. Takav slučaj je sa Radmilom J. Vorgić (1909-1989), koja 1935. godine završava Medicinski fakultet, a u toku rata 1943. specijalizira hirurgiju i tako daje veliki doprinos zdravstvu i ženskoj emancipaciji u gradu. Nakon rata bila je načelnik hiruškog odelenja.

Značajan doprinos Vorgići su dali i Narodno oslobodilačkoj borbi. Godine 1941. Slobodan i Branko Vorgić se spominju kao članovi SKOJ-a. Slobodan je učestvovao je u akciji kidanja telefonskih i  telegrafskih žica na potezu železničke pruge prema Vršcu i Beogradu, a bio je i hapšen tokom racija. Bilo je i onih koji su tokom rata dali život, kao što je slučaj sa Veljkom Ž. Vorgićem, koji u tom trenutku, 1944. godine imao samo 19 godina. Bilo je Vorgića koji su tokom rata bili podvrgnuti raznim represalijama okupatora i njihovih saveznika tokom racija i pretresa domova, što i danas pamte i živo prepričavaju.

Nakon oslobođenja situacija u zemlji i gradu se drastično menja. Veći posednici ostaju bez dobrog dela zemlje usled nacionalizacije, pravoslavna crkva je degradirana, tako da se ona predhodna religiozno-privredna orijentisanost porodice polako gubi. U novom društvenom sistemu Vorgići postaju deo novih zadruga, privrednih samoupravnih organizama, a bivaju i deo kulturnog, sportskog i zdravstvenog života grada.

D.V.

Literatura:

Ur. M. Kosovac, Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine. Sremski Karlovci 1910.

Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.

Dušan Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka (Istorija naselja i stanovništva), Beograd 1955.

Sreta Pecinjački, Opovo do kraja XVIII i s početka XIX veka, Matica Srpska: Zbornik za društvene nauke br. 39, Novi Sad 1964.

Ur. Todor Malbaški, Zrenjanin, Zrenjanin 1966.

Vuković i Nedeljkov, Rečnik prezimena Šajkaške (XVIII i XIX vek), Novi Sad 1983.

Miloš A. Popović, Versko-Crkveni život Srba u Banatu, Zrenjanin 2001.

Spaso Janjić, Vremeplov, Glas Bolnice br. 22, Zrenjanin 2008/2009.

Ikona Sv. Georgija iz porodice Vorgić

(Oleografija kaširana na platnu u drvenom ramu sa gipsanim ornamentom - Kraj XIX veka)

(nap. iza ikone se tokom Drugog svetskog rata krila slika kralja Petra II)

Gacini iz Begej Sen Đurđa (danas Žitište)

(kratka istorija porodice)

Nastanak i poreklo prezimena (XVIII i XIX vek)

O poreklu porodica u Begejskom Sen Đurđu (Žitištu) prvi se bavio etnolog Jovan Erdeljanović. Nakon boravka u selu 2/3. oktobra 1926. ostavio nam je zanimljive zabeleške. Porodicu Gacin on ubraja među najstarije porodice u selu na osnovu porodičnog predanja i etnoloških karakteristika. Pripadali su onom sloju stanovništva koje je živelo i na prethodnoj lokaciji sela pre nego što je ono preseljeno na današnju lokaciju početkom XIX veka. Dušan Popović u svojoj knjizi nam prenosi podatke da se prezime Gacin javlja u Žitištu pre 1858. ali ne i pre 1809. godine. Moguće je da je formiranje prezimena završeno negde u prvoj polovini XIX veka kada se selo konačno skrasilo posle četiri pomeranja.

Prezime je nastalo od hipokoristika (od milja) Gaca koje vuče korene od ličnog imena Gavrilo. Potomci Gavrila ili Gace su ugradili očevo ime u prezime i postali Gacini. Potvrdu ovog imamo i u popisu porodica Žitišta iz 1858. kada su Gacini popisani kao Gavrilov. U crkvenim protokolima umrlih od 1779. do 1795. godine u selu se spominje jedan Gavrilo po zanimanju kovač. Ovo je svakako zanimljiv podatak za dalje istaživanje, jer bi upravo on mogao biti rodonačelnik porodice.

O rodonačelniku porodice Gacin saznajemo više u Erdeljanovićevim istraživanjima. On je imao dva rođena brata Miju i Peku od kojih su nastale porodice Mijatovi i Pekini. Sve tri porodice je vezivala zajednička slava Sv. Vartolomej.  Čini se da u vreme Erdeljanovićevog boravka u Sen Đurđu prezime Pekin više nije postojalo. Porodica je prema popisima iz 1858. i 1908. godine postojala. Pored rodbinske veze sa porodicama Pekin i Mijatov postojale su jake veze i sa porodicom Đurđevi za koje se vezuje i predanje o osnivanju današnjeg sela. Erdeljanović veli da su sa Đurđevima bili kumovi ali su se posle ženidbom „oprijateljili“, a kumstva se „manuli“.

Slava porodice - Sv. Vartolomej (24. jun)

Sv. Vartolomej je jedan od 12 Hristovih apostola. Njegovo ime je često trpelo izmene u skladu sa narodnim verovanjima. Pa su ga tako nazivali Vartolomija, Vartoloma, Vratoloma, Vrtoloma. Na „Vratolomu“ niko ne radi teži posao. Izbegavalo se penjati se na drvo ili nekakvo uzvišenje, jer se narod plašio pada. Praznuje se radi vrtoglavice a na taj dan se ne kupa ni u rekama niti se bućka mleko. Vartoloma strogo kažnjava ljude koji rade u praznične dane - „Vrti, Vrtolome, udri, sveti Đermane..“ U nekim delovima Balkana Sv. Vartolomej je poštovan i kao gospodar „grada“, to jest letnjih pljuskova sa ledom.

Gacini krajem XIX i početkom XX veka

Istoriju porodice možemo pratiti dalje kroz nekoliko grana. Negde otprilike 70-tih godina XIX veka rođena su 4 brata Gacina (Ljuba, Levontije, Krsta i Andreja).

Najnesrećniju sudbinu od ova četiri brata imao je Krsta Gacin. U parohijskom letopisu doslovno piše:  Krsta „koji je vazda miran i nije bio odan piću usmrtio je drugog čobanina i svog prijatelja Lazu Tucića“. Ovaj događaj se desio 1921. godine. Krsta nije ostavio potomaka tako da se njegova linija sa njim i završava.

Ljuba Gacin (moj pradeda) je imao četiri ćerke (Draginju, Macu, Danicu i Koviljku). Nakon I svetskog rata kada je sprovođena agrarna reforma kao „mesnom agrarnom interesu“ dodeljena mu je dodatna zemlja za obrađivanje (2 jutra i 800 kvadratnih hvati). Ova zemlja je uglavnom dodeljivana na osnovu broja članova porodice i njihovog godišta. Sve četiri ćerke su bile udate u različitim mestima. Moja baba Draginja-Draga (1906-1954) je bila udata u Srpskom Itebeju za ratara i ribara Dušana Novakova (1896-1954) i imala je šestoro dece. Maca (1895- 1982) je bila  udata za Vojina Vorgića (1892-1982) iz Zrenjanina. Nisu imali potomaka, ali su zato othranili jedno od Dragine dece. Koviljka-Kova (verovatno najstarija sestra) je udata u Elemiru za porodicu čije je špicname Sovrin? i imala je dvoje dece. Danica je bila udata za obućara Milana Petrovačkog iz Žitišta i imali su dvoje dece. Milan se nalazi u popisu zanatlija između dva svetska rata a obrađivao je i zemlju, pa mu je nakon I svetskog trata dodeljena zemlja (3 jutra i 800 kvadratnih hvati).

                Treći brat Andreja Gacin je imao troje dece (Aleksandra, Savu i Agnicu). Sava je bio oženjen Nemicom i nije imao dece. Aleksandar je bio oženjen Martom Katić i imao je troje dece. Prilikom agrarne reforme nakon I svetskog rata Aleksandru je dodeljena zemlja (2 jutra i 200 kvadratnih hvati). Agnica je bila udata za Dušana Moldovana i imala je dvoje dece.

Prve tri grane porodice Gacin su imale dosta ženskih potomaka (ili ih nisu uopšte imali), tako da se prezime sačuvalo samo u četvrtoj grani Levontija Gacina. On je bio oženjen Milevom Grujin i imao je petoro dece (Krstu (r.1894), Tinku, Milojka, Sandu i Darinku). Tinka je bila udata za Vasu Ravića i nije imala dece. Sanda je bila  udata u selu Kumane i umrla je mlada bez potomaka. Darinka (najstarija ćerka) je bila udata u Đurkine. Verovatno je rano ostala bez muža jer je nakon I svetskog rata ona označena kao nosilac porodice. Dobila je od države tada 5 jutara zemlje. Imala je četiri sina. Jedan od njenih sinova Milorad (r. 1900) je zadržao majčino prezime Gacin, dok su ostala braća ostavila prezime Đurkin. Milojko Gacin je bio crkveni pojac. Kao i svi Gacini onog vremena bavio se zemljoradnjom, pa je tako 1927. zabeležen i kao član reparske zadruge. U vreme agrarne reforme nije dobio puno zemlje (1 jutro). Oženjen je bio Marinom Lalić i imao je troje dece. Krsta Gacin je bio oženjen Velinkom Kirćanski i imao je petoro dece. Iz Žitišta se preselio za Zrenjanin, a nakon II svetskog rata radio je u Narodnom magacinu (NA-MA).

Priča o Brani Gacinom

U monografiji Žitišta, Ljubice Budać, objavljena je priča o Brani Gacinom. Ne znam se kada je ona mogla nastati i preneću je u direktnoj autorkinoj interpretaciji.

“Najsiromašniji stanovnici nisu imali sredstva za tako kvalitetnu hranu. Sačuvana je anegdota o siromašnom crkvenjaku Brani Gacinom koji je koji je obožavao da igra lutriju, nadajući se preokretu svoje sudbine. Da bi se našalili sa njim, seoski mangupi su tajno prepisali broj njegove srećke i objavili da je taj broj dobio premiju. Sav srećan, Brana je rešio da proslavi ovaj dugo očekivani dobitak, te je došavši kući rekao svojoj ženi Marici: lupaj dva jajeta u rezance”.

Za kraj

Porodica Gacin ne pripada kategoriji velikih porodica i danas postoji svega nekoliko domaćinstava koja i danas nose ovo prezime. Ipak brojni potomci Gacinih, iako ne nose ovo prezime, mogu se naći širom Banata i Vojvodine, ali i u Hrvatskoj i Sloveniji.

DV

Literatura:

Dušan Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka (Istorija naselja i stanovništva), Beograd 1955.

Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu, Novi Sad 1992.

Ljubica Budać, Begej Sveti Đurađ – Žitište, Žitište 2000.

Veselin Čajkanović- Petar Bulat, Srpski mitološki rečnik, Beograd 2007.

Dejan Ajdačić, Specijalizacija svetaca u folkloru pravoslavnih Slovena (www.rastko.net)

PS

U prikupljanju podata imao sam pomoć priličnog broja ljudi, ali bih ovom prilikom istakao ponajviše Branislava Gacina iz Žitišta, čija sećanja i dalje ne blede.

MacaVorgić (dev. Gacin) nakon udaje u ateljeu Ištvana Oldala sa početka XX veka

Pira – zrenjaninska porodica cincarskog porekla

Došljaci iz centralnog i južnog dela Balkanskog poluostrva prusutni su u Zrenjaninu još u prvim decenijama XVIII veka. Međutim, na osnovu prvih popisa ne možemo sa sigurnošću utvrditi da li je među njima bilo i onih cincarskog porekla. Prvu potvrdu boravka nekoliko porodica nalazimo u popisu iz 1773. godine, a to se poklapa i sa prvim pustošenjem Moskopolja iz 1769. kada je hiljade porodica moralo da ga napusti. U nekoliko talasa Cincari su stizali u grad sve do sredine XIX veka.

Jovan D. Pira je prvobitno bio trgovac u Beloj Crkvi, a podatak nam je poznat po tome što je bio prenumerant za prvo srpsko izdanje Romea i  Julije iz 1829. godine. U Zrenjanin je verovatno došao verovatno početkom 1830-tih, a povod bi mogao biti ženidba Emilijom, devojkom iz ugledne i razgranate zrenjaninske porodice Čokrljan. 1837. godine Ioann de Pirra naručuje primerak knjige Tvrdica (Kir Janja), napisane od strane njegovog zemljaka Jovana Sterije Popovića. Po dolasku u grad otvorio je trgovinu špeceraja, materijala i kolonijalne robe. Trgovanje je bila najzastupljenija delatnost zrenjaninskih Cincara. U periodu od 1854. do 1868. godine u budimpeštanskom listu Vasarnapi Ujsag Jovanova radnja se nalazila na spisku distributera proizvoda kao što su tečnosti za ispiranje usta, balzama itd. Naziv trgovine i vlasnika nije dat u potpunosti (Pyrra J.D.). U monografiji grada Jovan je okarakterisan i kao posednik, a to je termin koji se uglavnom odnosio na nekog ko ima dosta zemlje.

Nakon smrti Jovana Pire čini se da je supruga Emilija ispunila njegovu želju, što je bio čest slučaj onog vremena. Deo zaostavštine namenjen je za podizanje jedne kapele na Tomaševačkom groblju. Kapela je završena 1869. godine i bila je posvećena Sv. Marini (Ognjena Marija). Pored samog podizanja Emilija Pira se potrudila da je snabde i svim potrebnim stvarima i odeždama.  Postavlja se pitanje zašto je kapela posvećena baš Sv. Marini. Sa jedne strane ova svetiteljka je bila zaštitnica žena i to se može tumačiti željom Emilije ali sa druge strane možda ova posveta ima mnogo dublje veze. U blizini Moskopolja, u mestu Trebinje (alb. Lienge), nalazi se manastir Sv. Marine osnovan još u XIV veku. U njemu se nalaze delovi mošti ove poštovane svetiteljke i kao takav je bio jedan od centara odakle se širio kult ove svetiteljke. Moguće je da je mučenica Marina bila poštovani svetitelj u porodici Pira, i kao takva povod za posvetu kapele.

Naredni naslednik trgovine bio je Lazar Pira poznat i pod nazivom Srbin. On se 1875. godine vodi kao vlasnik kuće u glavnoj ulici pod brojem 31. U pitanju je kuća podignuta u prvoj polovini XIX veka, ali je dok je bila u vlasništvu porodice Pira pretrpela izmene i dobila novu fasadu u duhu romantizma.  O Lazaru Piri kao čoveku dobrog ukusa svedoči nam Pavle Aršinov koji je video kod njega sliku Konstantina Daniela, Devojčica sa mačkom u krilu.

1887. godine u lokalnom listu Glas objavljen je oglas o otvaranju radnje Pira. Ovaj podatak je vrlo interesantan jer je radnja u prethodnom periodu već postojala u glavnoj ulici. Reč je verovatno o preseljenju u neku drugu zgradu ili ono što je verovatnije o rekonstrukciji enterijera same prodavnice i njenom ponovnom otvaranju.

Lazar Pira je umro 1925. godine i kako se čini nije ostavio naslednika. 1937. godine konstantovano je da je porodica izumrla.  Za nepunih 100 godina, koliko je porodica boravila u gradu, ostavila je snažan trag u razvoju trgovine i kulture.

D.V.

Literatura:

Monografija Petrovgrad, urednik Aleksandar M. Stanojlović, Petrovgrad 1938.

Srbi u Banatu do kraja XVIII veka, Dušan J. Popović, Beograd 1955.

Katalog Konstantin Danil, Pavle Vasić, Zrenjanin 1961.

O Cincarima, Dušan J. Popović, Beograd 1998.

Zanatlije i trgovci u prošlosti Zrenjanina, Rajka Grubić, Rad muzeja Vojvodine, br. 49, Novi Sad 2007.

List Vasarnapi Ujsag (elektronsko izdanje)