Izložba plakata - Projekt Tolerancija - Mirko Ilić

Narodni muzej Zrenjanin sa zadovoljstvom

Vas poziva na otvaranje izložbe

Projekt Tolerancija

izložba plakata

+ Mala retrospektiva Mirka Ilića +

petak, 21. februar 2020. u 19 časova

Salon Narodnog muzeja Zrenjanin,

Subotićeva 1

Projekt Tolerancija, osnovan 2017. godine, do sada je preneo poruku društvene prihvatljivosti posredstvom izložbe koja je predstavljena publici 65 puta u 27 država sveta, a koju je do danas videlo preko 100000 ljudi. Ova inicijativa, čiji je osnivač, tvorac i organizator, umetnik i aktivista Mirko Ilić, prikazuje plakate koje su dizajnirali renomirani i mladi talentovani umetnici čije vreme tek dolazi, iz celog sveta, kao što su Milton Glejzer, Pola Šer, Ralf Stedman, Dejvid Hilman, Slavimir Stojanović i drugi. Na izložbi su zastupljeni umetnici iz zemalja od Južnoafričke Pepublike do Islanda, i od Kanade do Japana, ali i oni sa prostora bivše Jugoslavije. Izložba slavi polaznu osnovu svih smislenih diskursa – toleranciju, i odaje joj počast.

Izložbu „Tolerancija“ prati i postavka posvećena autoru, pod nazivom „Mala retrospektiva Mirka Ilića“. Cilj izložbe je da podseti publiku na Mirkov rad iz perioda SFRJ, ali i da isprati njegova dizajnerska rešenja od početka XXI stoleća na području Srbije. Postavka prikazuje 26 originalnih publikacija iz perioda od 1979. do 2019. godine, od stripova, preko omota za ploče, pa sve do filmskih i pozorišnih plakata. Jedan deo Mirkovih radova reprodukovan je na informativnim panoima.

Mirko Ilić (Njujork)

Osnivač, autor i organizator Projekta Tolerancija

Dejan Vorgić (NMZ)

Nadležni kustos Projekta Tolerancija i autor postavke Mala retrospektiva Mirka Ilića

Реч-две о Ћуприји

У уторак 26.03.2019. са почетком у 19 часова у Малом салону Народног музеја Зрењанин (у оквиру изложбе Наша Вукица 1919–1969–2019) одржаће се јавна дискусија под називом Реч-две о Ћуприји, поводом педесетогодишњице рушења градског симбола. Том приликом биће изнет историјат Великог моста који је демонтиран у пролеће 1969, након чега ће бити уприличен разговор са посетиоцима. О мосту и урбанистичкој целини у коме се он налазио ће говорити аутори изложбе Наша Вукица, Дејан Воргић и Филип Крчмар, као и представник Завода за заштиту споменика културе Зрењанин, Бојан Којичић.

Izložba "Naša Vukica: 1919 - 1969 - 2019"

U sredu, 6. marta, u Malom salonu Narodnog muzeja Zrenjanin u 19.00 časova biće otvorena izložba pod nazivom „Naša Vukica”, posvećena Vukosavi Vukici Popović, istoričarki umetnosti, dugogodišnjem kustosu Umetničkog odeljenja i beskompromisnom borcu za kulturno-istorijsko nasleđe Zrenjanina.

Izložbom se obeležava trostruki jubilej: stogodišnjica Vukičinog rođenja (1919–2019); pedesetogodišnjica njene izložbe Velikobečkerečki slikarski ateljei, koja je postavila nove standarde u lokalnoj muzeološkoj praksi; te naposletku, pedesetogodišnjica rušenja Bečkerečke ćuprije, kojoj se Vukica hrabro suprotstavila, pružajući otpor gradskim vlastima i  stavljajući sebe u središte jedne od najvećih afera u posleratnom Zrenjaninu.

Za dve decenije rada u Narodnom muzeju Zrenjanin (1960–1980), Vukica Popović ugradila je sebe u temelje ove ustanove svojim naučno-istraživačkim i stručnim radom. Priredila je preko stotinu likovnih izložbi, objavila isto toliko priloga u relevantnim naučnim i stručnim časopisima, aktivno radila na dokumentovanju, istraživanju i popularizaciji kulturno-istorijskog nasleđa Zrenjanina i Banata. U više navrata boravila je na specijalizaciji i usavršavanju u Rumuniji, gde je istraživala srpske spomenike i o njima pred kraj života objavila prigodnu monografiju. Za rad na polju muzeologije i zaštite kulturnog nasleđa u više navrata je i nagrađivana: Oktobarskom nagradom Zrenjanina, Poveljom Društva muzejskih radnika Jugoslavije, Diplomom Galerije Matice grpske, nagradom Srpski vitez itd. Preminula je u Zrenjaninu 1998. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Autori izložbe su kustosi Dejan Vorgić i Filip Krčmar.

Izložba će biti otvorena do 20. aprila.

ЈАПАНИЗАМ У БАНАТУ: 1869-1969.

16. маја 2018. године у Малом салону Народног музеја Зрењанин у оквиру манифестације Национална недеља музеја биће отворена изложба под називом "Јапанизам у Банату" аутора кустоса- историчара уметности Дејана Воргића. По први пут у виду изложбе публика у Србији имаće прилику да се упозна са термином Јапанизма и његовом уметничком рефлексијом у датом простору.

Народни музеј Зрењанин има дугу традицију чувања и неговања јапанске културе на простору Баната. Након Другог светског рата, када је маја 1945. организована и постављена стална поставка Музеја од стране тадашњег кустоса Лазара Николића и сликара Васе Поморишца, на њој су се између осталог нашли и предмети израђени у Јапану. Много година касније (2005) ово ће бити поновљено захваљујући дугогодишњем вишем кустосу Примењене збирке Милеви Шијаковић. Године 2009. Уметничко одељење Музеја организовало је са великим успехом „Дане јапанске културе“, који су подсетили јавност како на јапанску уметност у прошлости, тако и на њена савремена стремљења. „Јапанизам у Банату“ представља логичан след ове манифестације, а непосредни повод је пре свега обележавање 50 година од потписивања првог и још увек за Србију важећег споразума о културној сарадњи између тадашње ФНР Југославије и Јапана. Ова изложба, са једне стране, има за циљ да презентује покретна културна добра која потичу са простора Јапана, или су пак настала под његовим утицајем, а чувају се у банатским јавним збиркама и приватним колекцијама. Са друге стране, она истражује културне и уметничке везе између Баната и Јапана пре званичног потписивања уговора о културној сарадњи 1968. године.

Uskoro "Na raskršću"

Povodom predstojećih u uskršnjih praznika predstavićemo Vam izložbu hrišćanskih sakralnih predmeta iz Arheološkog odeljenja i Zbirke primenjene umetnosti. Izložba je nastala kao plod saradnje dva odeljenja sa ciljem da se predstavi više desetina predmeta iz domena verske kulture u rasponu od X do XX veka. Sve prikupljene muzealije potiču sa prostora Zrenjanina i Banata, što ne znači samo da su tu napravljene, već i da su tu bile u upotrebi. Autorski tandem čine arheolog Aleksandar Šalamon i istoričar umetnosti Dejan Vorgić.

Naše staklo: 170 godina od osnivanja prve fabrike stakla u Srbiji

Autorska izložba kamernog formata u potpunosti je posvećena domaćoj produkciji staklenih predmeta za domaćinstvo. Po prvi put u Srbiji na jednoj postavci će biti izloženo dvadesetak predmeta iz pet staklara sa područja današnje Srbije i jedne radionice za dekoraciju staklenih predmeta. Publika će imati uvid u staklarsku produkciju od kraja XIX do kraja XX veka, i njenu stilsku raznolikost od istoricizma do postmodernih tendencija. Izloženi eksponati se čuvaju u javnim (NMZ) i privatnim zbirkama.

Od sutra u Evropskoj noći muzeja izložbu možete pogledati u hodniku na II spratu Narodnog muzeja u Zrenjaninu. Ne propustite radove domaćih staklara i dizajnera kao što su Dragan Drobnjak, Zoran Prvanović, Miloš Krsmanović i dr.

D.V.

Šest godina Banateke

Korak po korak došli smo i do šeste godine postojanja Banateke. Oslonjeni samo na entuzijazam, koga nije manjkalo, uspeli smo nekako da ostvarimo kontinuitet i održimo koncept nezavisnog glasila koji brine o kulturi i istoriji grada i okoline na jedan poseban (često ličan) način. Verovatno usled takvih okolnosti reakcija javnosti i čitalaca nije bila zanemarujuća, o čemu nam ponajviše govore posete i čitanja kojih nije bilo malo (upravo smo prešli 50.000). S obzirom da nismo koristili nikakav vid reklame i promocije, čak ni globalne mreže (tipa Knjiga likova i sl) smatramo ovo izvanrednim uspehom. Redakciju Banateke u  narednoj godini čeka još puno izazova i prepreka, kao što je upis u osnovnu školu.

D.V.     

Kako je moj tekst ... dobio drugačiji kontekst

Nakon iskrenog izvinjenja od strane Saše Mladenovića koji je koristio delova mog teksta da bi napisao članak "Prepodobni Rafailo Banatski u Gradnoj ulici" na portalu Pravoslavie, odlučio sam da preoblikujem moj post koji je oštro kritikovao taj čin. Saša i ja smo sačinili truli kompromis (jer je vreme teško vratiti unazad), po kome bi ja u neku ruku bio koautor njegovog teksta. Nažalost ja se i dalje ne slažem sa brojnim navodima u tom tekstu i zbog toga sam u obavezi da se ogradim od njih.

Kako ne bih pojedinačno nabrajao i pojašnjavao sve greške koje se nalaze u tekstu Saše Mladenovića pokušaću da ih sublimiram u jedan problem koji duboko zadire odnose srpskog društva i pravoslavne crkve.
Nakon Drugog svetskog rata dolazi do određenog razjedinjenja Srpske pravoslavne crkve sa umetničkim tokovima. On dolazi kao posledica promene društvenog sistema, ali i niza drugih okolnosti. Padom komunizma do novog susreta nije došlo, nego je jaz čini se nikad veći. Za krugove bliske crkvi postala je prihvatljiva samo ona umetnost koja ima reminiscenciju na srednji vek. Naravno ovo je opšti utisak i možemo navesti brojne primere koji stoje nasuprom ovom stavu.

Sa stanovišta "samo je srednjovekovno nasleđe ispravno" Saša Mladenović piše svoj tekst. Pa tako daje pretpostavku da je prvobitna crkva u Gradnulici bila u obliku ravnokrakog grčkog krsta, iako postoji sačuvan tekst iz sredine XVIII veka koji opisuje prethodnu crkvu u obliku izduženog broda. U stavovima Saše Mladenovića takođe se oseća i negiranje baroknog nasleđa, koje povezuje sa unijaćenjem kao negativnim primerom, ali ne i sa brojnim pozitivnim koji su srpsku crkvu očuvali do danas. Zbog toga toplo preporučujem, ne samo Saši Mladenoviću, nego i drugim skepticima knjige kao što su "Barok kod Srba" akademika Dejana Medakovića ili pak knjigu mog omiljenog profesora Miroslava Timotijevića "Srpsko barokno slikarstvo". Sa barokom srpsko društvo je ušlo u tokove moderne civilizacije i to je činjenica, a pritom crkvena praksa (liturgija i sl) nije pretrpela gotovo nikakve promene. Zbog toga se ja pitam zbog čega potreba za negiranjem takvog nasleđa.

Sa negiranjem baroknog nasleđa dobili smo kako sam Saša kaže "vizantijski stil" u baroknom gradnuličkom hramu. Međutim problem deluje mnogo kompleksije od ovog primera. Zbog toga se vratimo vremenski malo unazad. Kada sam prvi put čuo da će Ruska crkva biti oslikana u tradionalnom maniru, bio sam više nego zadovoljan. Temelji te crkve postavljeni su još u srednjem veku i njena arhitektonska struktura korespondira sa srednjim vekom. Zbog toga sam želeo da i zidno slikarstvo oslikava to doba. Međutim, onda je usledilo razočarenje. Kvalitet izvedenih radova je nažalost bio prilično loš, kako u likovnom i ikonografskom izrazu, tako i u tehničkom aspektu. U svakom smislu to slikarstvo nije bilo ni odjek onog koje sam imao priliku uživo da gledam i proučavam u Studenici, Žiči, Sopoćanima i drugim manastirima širom Srbije i Crne gore. Upravo tu leži glavni problem zbog čega nisam pristalica vraćanja "vizantijskom stilu". Što se mene tiče tradicionalno slikarstvo može da živi čak i u baroknom hramu, ali njegov kvalitet mora biti na mnogo višem nivou uz određenu dozu prilagođavanja arhitekturi hrama i duhu vremena u kome nastaje.
Na primerima u Zrenjaninu to nažalost ne možemo videti.....

D.V.

Povodom tribine „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“

Sinoć sam imao priliku da prisustvujem tribini „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“  sa temom koja se ticala prvenstveno pivare u kontekstu industrijskog nasleđa grada. Na tribini su prisustvovali kulturni pregaoci grada, nekadašnji radnici pivare, stare pivopije, novinari i drugi ljudi koji su pre svega zainteresovani i zabrinuti za budućnost graditeljskog i privrednog nasleđa grada, koja je više nego neizvesna. Od strane organizatora i učesnika je više puta napomenuto tokom tribine kako je neohodno da se lokalna zajednica i nevladin sektor aktivno uključe u zavrzlamu oko zrenjaninske pivare i zbog toga kao pojedinac želim ovim tekstom da dam jednu vrstu skromnog doprinosa.

Kada sam prvi put čuo za održavanje tribine u oči mi je upao naziv koji je pre svega netačan i nejasan. Da li danas 2015. godine možemo Zrenjanin nazvati pivskim gradom kada se već desetak godina pivo u gradu ne proizvodi? Čak i kada bi se napregli i pokušali da zamislimo Zrenjanin u budućnosti kao pivski grad to bi bilo izuzetno nejasna i maglovita vizija. Međutim to je samo naziv, a ne i suština. Zato se vratimo tribini.....

Predstavnici Zavoda za zaštitu spomenika su nam prezentovali kratki istorijat pivare, smernice njenog mogućeg budućeg razvoja u okviru graditeljskog nasleđa, kao i njihove pokušaje da se pravno zaštiti celokupan kompleks pivare. Posebno sentimentalno za prisutne je bilo prikazivanje filma iz perioda dok je pivara radila, ali i snimak trenutnog stanja unutar pivarskog kompleksa. Moram priznati da sam očekivao da je trenutno stanje drastično devastiranije, ali drago mi je što me je osećaj na neki način prevario.

Što je tribina duže trajala sve je manje bilo reči o arhitektonskom nasleđu a sve više o drugim problemima. Jedan od njih je pravno nerešen status. Zrenjaninska pivara je nakon neuspešne privatizacije ponovo vraćena u vlasništvo grada, ali je trenutno u pažnji proces restitucije od strane naslednika porodice Dunđerski, koja je bila vlasnik pivare pre Drugog svetskog rata. Ovo samo po sebi znači da bilo kakva društvena angažovanost po pitanju pivare nije održiva dok se proces ne završi.

Drugi problem koji je praktično izleteo u raspravi na tribini jeste to da pivara više neće moći da pokrene pređašnju proizvodnju jer su gradski čelnici (svih stranaka) glasali da to nije ekološki i po novom planu. Pivara izgleda ne može u centru grada više da postoji, ali zato je potpuno ekološki da postoji Žitoprodukt u centru ili da se gradi splav na jezeru. Ako se uzme u obzir ova činjenica, kao i prethodna o nerešenoj vlasničkoj strukturi, onda se pitamo šta uopšte treba poduzeti po pitanju zrenjaninske pivare.

Na samoj tribini nisu prisustvovali ljudi koji mogu na brojne načine da utiču na budućnost pivare. Zavod jeste fakat predstavio svoja istraživanja i predlog zaštite, ali šta ona vredi ako kompleks ne dobije život. Arhitektonska ljuštura onda u tom slučaju ništa ne znači. Očekivao sam (ali ću očekivati i ubuduće) da gradski činovnici, posebno oni iz Odseka za urbanizam i prostorno planiranje, Direkcije za izgradnju grada, Odseka za lokalni ekonomski razvoj i investicije, prisustvuju ovakvoj vrsti tribine i daju nam njihovu viziju budućeg razvoja pivare. Takođe bilo bi dobro da su prisustvovali potomci porodice Dunđerski ili pak trenutni zakupac Pivnice, koji su nam mogli prezentovati njihov plan budućeg delovanja. Samo na takav način ja kao pojedinac mogu da shvatim sa kakvim problemima se suočava pivarski kompleks i kakva mu budućnost sledi.

Svakako da tribina „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“ zaslužuje pažnju i da je jedan pozitivan korak ka rešavanju problema. Njen značaj se pre svega ogleda u mobilizaciji javnosti i društvene svesti, ali joj je nedostajalo da se konkretizuju problemi i usmere na pojedince koji su prisustvovali tribini.

D.V.

Podmetač-salveta iz Pivnice (1985)

Zbirka stakla - Vorgić

Redakcija Banateke sa ponosom Vas poziva da posetite izložbu "Dve pasije - jedna izložba", u okviru koje će biti izloženi stakleni predmeti iz zbirke Vorgić. Sa temom od istoricizma do modernizma javnosti će biti predstavljeno 60 eksponata koji su dizajnirani u periodu od poslednjih decenija XIX veka, pa sve do 60-ih godina XX veka. Iako većina predmeta pripada snažnoj umetničkoj praksi, ima i onih koji pripadaju etnološkom i industrijskom nasleđu grada i okoline. Izložba je organizovana sa ciljem da se podstakne kolekcionarstvo, ali i pomere granice u samom proučavanju stakla na našim prostorima.