Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

уторак, 24. март 2015.

Kako je moj tekst ... dobio drugačiji kontekst

Nakon iskrenog izvinjenja od strane Saše Mladenovića koji je koristio delova mog teksta da bi napisao članak "Prepodobni Rafailo Banatski u Gradnoj ulici" na portalu Pravoslavie, odlučio sam da preoblikujem moj post koji je oštro kritikovao taj čin. Saša i ja smo sačinili truli kompromis (jer je vreme teško vratiti unazad), po kome bi ja u neku ruku bio koautor njegovog teksta. Nažalost ja se i dalje ne slažem sa brojnim navodima u tom tekstu i zbog toga sam u obavezi da se ogradim od njih.

Kako ne bih pojedinačno nabrajao i pojašnjavao sve greške koje se nalaze u tekstu Saše Mladenovića pokušaću da ih sublimiram u jedan problem koji duboko zadire odnose srpskog društva i pravoslavne crkve.
Nakon Drugog svetskog rata dolazi do određenog razjedinjenja Srpske pravoslavne crkve sa umetničkim tokovima. On dolazi kao posledica promene društvenog sistema, ali i niza drugih okolnosti. Padom komunizma do novog susreta nije došlo, nego je jaz čini se nikad veći. Za krugove bliske crkvi postala je prihvatljiva samo ona umetnost koja ima reminiscenciju na srednji vek. Naravno ovo je opšti utisak i možemo navesti brojne primere koji stoje nasuprom ovom stavu.

Sa stanovišta "samo je srednjovekovno nasleđe ispravno" Saša Mladenović piše svoj tekst. Pa tako daje pretpostavku da je prvobitna crkva u Gradnulici bila u obliku ravnokrakog grčkog krsta, iako postoji sačuvan tekst iz sredine XVIII veka koji opisuje prethodnu crkvu u obliku izduženog broda. U stavovima Saše Mladenovića takođe se oseća i negiranje baroknog nasleđa, koje povezuje sa unijaćenjem kao negativnim primerom, ali ne i sa brojnim pozitivnim koji su srpsku crkvu očuvali do danas. Zbog toga toplo preporučujem, ne samo Saši Mladenoviću, nego i drugim skepticima knjige kao što su "Barok kod Srba" akademika Dejana Medakovića ili pak knjigu mog omiljenog profesora Miroslava Timotijevića "Srpsko barokno slikarstvo". Sa barokom srpsko društvo je ušlo u tokove moderne civilizacije i to je činjenica, a pritom crkvena praksa (liturgija i sl) nije pretrpela gotovo nikakve promene. Zbog toga se ja pitam zbog čega potreba za negiranjem takvog nasleđa.

Sa negiranjem baroknog nasleđa dobili smo kako sam Saša kaže "vizantijski stil" u baroknom gradnuličkom hramu. Međutim problem deluje mnogo kompleksije od ovog primera. Zbog toga se vratimo vremenski malo unazad. Kada sam prvi put čuo da će Ruska crkva biti oslikana u tradionalnom maniru, bio sam više nego zadovoljan. Temelji te crkve postavljeni su još u srednjem veku i njena arhitektonska struktura korespondira sa srednjim vekom. Zbog toga sam želeo da i zidno slikarstvo oslikava to doba. Međutim, onda je usledilo razočarenje. Kvalitet izvedenih radova je nažalost bio prilično loš, kako u likovnom i ikonografskom izrazu, tako i u tehničkom aspektu. U svakom smislu to slikarstvo nije bilo ni odjek onog koje sam imao priliku uživo da gledam i proučavam u Studenici, Žiči, Sopoćanima i drugim manastirima širom Srbije i Crne gore. Upravo tu leži glavni problem zbog čega nisam pristalica vraćanja "vizantijskom stilu". Što se mene tiče tradicionalno slikarstvo može da živi čak i u baroknom hramu, ali njegov kvalitet mora biti na mnogo višem nivou uz određenu dozu prilagođavanja arhitekturi hrama i duhu vremena u kome nastaje.
Na primerima u Zrenjaninu to nažalost ne možemo videti.....

D.V.

среда, 4. март 2015.

Danielova slonovača na Svetskoj izložbi u Beču 1873. godine

Doktor Adolf Pokorni je došao iz Graca u Bečkerek na službu pri vojsci. Privremeno je stanovao kao podstanar kod Konstantina Daniela (1803-1873), gde je upoznao Adelu Daniel (ranije Cimerman), koju su Danielovi usvojili nakon prerane smrti jedinog deteta. Pokorni se 1854. godine ženi Adelom, a od Danielovih dobijaju novu kuću na korišćenje u neposrednoj blizini.
Odnosi između Pokornih i Danielovih su se kasnije drastično pogoršali. Kulminacija sukoba se desila nakon 1868. godine kada su Adolf i Adela otišli za Austriju. Konstantin njihovu kuću ubrzo prodaje, a svoju zaostavštinu usmerava ka sestričini Neri iz Lugoša i obezbeđuje joj 6.000 forinti. Daniel umire 25.05.1873. godine, a borba za bogato nasledstvo između Pokornijevih i rođaka iz Lugoša počinje. Prema sećanju Pavla Aršinova pokretnu zaostavštinu ili ono „što je bilo u kući“ su podelile sukobljene strane između sebe.
Početkom maja 1873. godine dr Adolf Pokorni na Svetskoj izložbi u Beču u okviru Umetničkog paviljona i ugarske sekcije „umetnost i umetnički zanati“ izlaže raspeće od slonovače visine 15 centimetara. Predmet nije datiran, ali se našao u grupi u kojoj su se našli predmeti iz prošlosti. Raspeće je verovatno bilo izuzetne izrade čim je prošlo selekciju komisije i bilo izloženo na tako značajnoj manifestaciji.
Postavlja se pitanje da li je ovaj rad u slonovači stvarno bio iz Danielove kolekcije. Sklonosti doktora Pokornog prema umetnosti nam nisu poznate, ali je značajan podatak da je prilikom aplikacije za izložbu kao mesto rezidovanja naveo Veliki Bečkerek. Sa druge strane iz istorijskih izvora nam je poznato da je Daniel živeo u relativnom blagostanju i u „bogato nameštenoj kući“. O bogatstvu enterijera nam govore i oglasi iz 1872. godine koje je Daniel davao pred kraj života rasprodajući deo imovine. Među predmetima koje je prodavao nalazile su se i „brojne umetnički rađene figure“.
Jedina činjenica koja može govoriti protivu činjenice da raspeće nije bilo u vlasništvu Konstantina Daniela jeste da je ono bilo izloženo u trenutku kada je on i dalje bio živ. Ali sasvim je realno očekivati da ga je Pokorni mogao dobiti na poklon od Daniela ili pak da ga je otuđio bez Danielovog znanja.

D.V.

Literatura:
Vukica Popović, Konstantin Daniel u svetlu novih dokumenata, ZNM XI-2, Beograd 1983.
Officieller Kunst-Catalog: Welt-Ausstellung 1873 in Wien, Wien 1873.

Fotografija sa izložbe dostupna na sajtu Austrijske nacionalne biblioteke:
http://www.onb.ac.at/

уторак, 3. март 2015.

Povodom tribine „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“

Sinoć sam imao priliku da prisustvujem tribini „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“  sa temom koja se ticala prvenstveno pivare u kontekstu industrijskog nasleđa grada. Na tribini su prisustvovali kulturni pregaoci grada, nekadašnji radnici pivare, stare pivopije, novinari i drugi ljudi koji su pre svega zainteresovani i zabrinuti za budućnost graditeljskog i privrednog nasleđa grada, koja je više nego neizvesna. Od strane organizatora i učesnika je više puta napomenuto tokom tribine kako je neohodno da se lokalna zajednica i nevladin sektor aktivno uključe u zavrzlamu oko zrenjaninske pivare i zbog toga kao pojedinac želim ovim tekstom da dam jednu vrstu skromnog doprinosa.
Kada sam prvi put čuo za održavanje tribine u oči mi je upao naziv koji je pre svega netačan i nejasan. Da li danas 2015. godine možemo Zrenjanin nazvati pivskim gradom kada se već desetak godina pivo u gradu ne proizvodi? Čak i kada bi se napregli i pokušali da zamislimo Zrenjanin u budućnosti kao pivski grad to bi bilo izuzetno nejasna i maglovita vizija. Međutim to je samo naziv, a ne i suština. Zato se vratimo tribini.....
Predstavnici Zavoda za zaštitu spomenika su nam prezentovali kratki istorijat pivare, smernice njenog mogućeg budućeg razvoja u okviru graditeljskog nasleđa, kao i njihove pokušaje da se pravno zaštiti celokupan kompleks pivare. Posebno sentimentalno za prisutne je bilo prikazivanje filma iz perioda dok je pivara radila, ali i snimak trenutnog stanja unutar pivarskog kompleksa. Moram priznati da sam očekivao da je trenutno stanje drastično devastiranije, ali drago mi je što me je osećaj na neki način prevario.
Što je tribina duže trajala sve je manje bilo reči o arhitektonskom nasleđu a sve više o drugim problemima. Jedan od njih je pravno nerešen status. Zrenjaninska pivara je nakon neuspešne privatizacije ponovo vraćena u vlasništvo grada, ali je trenutno u pažnji proces restitucije od strane naslednika porodice Dunđerski, koja je bila vlasnik pivare pre Drugog svetskog rata. Ovo samo po sebi znači da bilo kakva društvena angažovanost po pitanju pivare nije održiva dok se proces ne završi.
Drugi problem koji je praktično izleteo u raspravi na tribini jeste to da pivara više neće moći da pokrene pređašnju proizvodnju jer su gradski čelnici (svih stranaka) glasali da to nije ekološki i po novom planu. Pivara izgleda ne može u centru grada više da postoji, ali zato je potpuno ekološki da postoji Žitoprodukt u centru ili da se gradi splav na jezeru. Ako se uzme u obzir ova činjenica, kao i prethodna o nerešenoj vlasničkoj strukturi, onda se pitamo šta uopšte treba poduzeti po pitanju zrenjaninske pivare.
Na samoj tribini nisu prisustvovali ljudi koji mogu na brojne načine da utiču na budućnost pivare. Zavod jeste fakat predstavio svoja istraživanja i predlog zaštite, ali šta ona vredi ako kompleks ne dobije život. Arhitektonska ljuštura onda u tom slučaju ništa ne znači. Očekivao sam (ali ću očekivati i ubuduće) da gradski činovnici, posebno oni iz Odseka za urbanizam i prostorno planiranje, Direkcije za izgradnju grada, Odseka za lokalni ekonomski razvoj i investicije, prisustvuju ovakvoj vrsti tribine i daju nam njihovu viziju budućeg razvoja pivare. Takođe bilo bi dobro da su prisustvovali potomci porodice Dunđerski ili pak trenutni zakupac Pivnice, koji su nam mogli prezentovati njihov plan budućeg delovanja. Samo na takav način ja kao pojedinac mogu da shvatim sa kakvim problemima se suočava pivarski kompleks i kakva mu budućnost sledi.
Svakako da tribina „250 godina pivskog grada Zrenjanina 1745-2015“ zaslužuje pažnju i da je jedan pozitivan korak ka rešavanju problema. Njen značaj se pre svega ogleda u mobilizaciji javnosti i društvene svesti, ali joj je nedostajalo da se konkretizuju problemi i usmere na pojedince koji su prisustvovali tribini.

D.V.
Podmetač-salveta iz Pivnice (1985)