Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

субота, 31. децембар 2011.

Potraga za banatskim Špancima

Mnogo puta do sada je tema Španaca u Banatu i Zrenjaninu obrađivana od strane istoriografa. Setimo se prvih pionirskih radova Milekera, pa Čolića i Tutorova, sve do poslednjih značajnih tekstova Filipa Krčmara objavljenih na Zrenjanistici i u stručnim časopisima. Svi ovi radovi su nestanak Španaca objašnjavali teškim uslovima koji su vladali u to vreme u Banatu, ponajviše zbog još uvek neobuzdanih ratova sa Turcima, pojavom kuge i klimatskim uslovima, koji nisu odgovarali doseljenicima. Međutim, da li smo ikada uspeli da odgovorimo na pitanje gde su nestali Španci i koji su pravi razlozi za to? Prema dokumentaciji publikovanoj u Temišvarskim doprinosima za Germanistiku iz 2008. godine vidimo da su doseljeni Španci imali i određene jezičke i kulturne probleme koji su bili teški za prevazilaženje. Špancima tada nije odgovarao naziv grada Bečkerek, jer nisu mogli da ga izgovore. Tadašnje vlasti su pokušale da naziv grada preimenuju u Bečkerekos kako bi ga približili doseljenicima, ali izgleda to nije bilo dovoljno, pa su Španci zahtevali da se Bečkerek nazove Barselona.
Pored kulturoloških i jezičkih problema sa kojima su se Španci suočavali i koji su svakako uticali na njihov svakodnevni život u Bečkereku vremenom je ipak dolazilo do njihove asimilacije sa drugim narodima. Ovaj momenat kao da nije dovoljno primećen od strane dosadašnje istoriografije. Dokaz za ovakve tvrdnje imamo iz prvoklasnog izvora kao što su Memoari balkanskog diplomate publikovanih 1917. godine. U pitanju su memoari Čedomilja Mijatovića (1842-1932), književnika i istoričara, srpskog ministra spoljnih poslova i diplomatskog predstavnika u mnogim stranim zemljama. Kako je u pitanju delo napisano sa velikim poznavanjem svoje porodične istorije, a pisano na engleskom, prenećemo ga u prepričanom obliku.
Čukundeda Čedomilja Mijatovića (po majčinoj liniji) je uspeo posle romantičnih napora da se oženi sa Španjolkom iz Banata. Genetski i kulturološki uticaj Španije se osetio u narednim generacijama, pa je tako majka Čedomilja po rođenju u Bečkereku 1826. godine dobila ime Rakel Kristina, po svojoj prababi. Dupla imena među Srbima nisu bila  toliko uobičajena, pa su je braća i sestre zvali Rahila, dok su je ostali zvali Tina. Opisujući izgled svoje majke Čedomilj kaže da je u potpunosti ličila na Španjolku, posebno u kasnijim godinama: tamnih očiju, crne kose sa zaobljenom figurom i malim šakama i stopalima. Pošto je često poslom obilazio celu Evropu Čedomiljov sud o španskom izgledu svoje majke verovatno ne bismo trebali da dovodimo u pitanje. Dalja sudbina njegove majke je gotovo filmska. Ona je oteta ispred kapije roditeljske kuće sa 6 godina od strane rumunske vračare koja se vraćala sa bečkerečkog vašara, koja ju je odvela u Arad. Bilo je potrebno šest punih godina potrage da bi se devojčica pronašla. Međutim, Rakelin boravak u Bečkereku ponovo nije dugo trajao jer je otišla za svojim starijim bratom u Kragujevac.
Verovatno je ovakvih primera mešovitih brakova bilo još, ali ih je danas bez ovakvog porodičnog predanja teško dokazati, jer su imena i prezimena, u višenacionalnim sredinama kao što je Bečkerek, često prilagođavana određenim jezicima naroda, pa ih je teško naći u postojećim popisima.
Svedočanstvu Čedomilja Mijatovića o poreklu svoje majke prethodio je interesantan tekst o poreklu Španaca na području južne Ugarske. Od svoje majke on je čuo da ona vodi poreklo iz Andaluzije, najjužnije španske pokrajine. Ovaj podatak se baš i ne poklapa sa dosadašnjom istoriografijom. Stari napisi nam govore da su na ovaj prostor došli Baskijci, a pretpostavlja se da je bilo i Katalonaca zbog želje da se Bečkerek nazove Barselonom. Međutim, nije bilo pomena o Andalužanima. Postoje nepoklapanja i sa vremenom naseljavanja Španaca. U Mijatovićevim memoarima se kaže da su se preci njegove majke naselili u vreme Marije Terezije kako bi pokrenuli proizvodnju svile. Tada su iz Španije dovedena dva sela sa kompletnim porodicama i svilenim bubama. Ovaj događaj se sigurno desio posle 1740-te kada je Marija Terezija preuzela vlast u Austrugarskoj. Međutim, zna se da su pre ovog vremena Španci već uveliko bili u Bečkereku. Postoji mogućnost da je bilo više talasa ovih naseljenika ili je možda reč o pogrešnim podacima koje je Mijatović publikovao. Mi ne znamo da li je ovaj deo Mijatovićevih pisanija imao uporište u nekakvoj literaturi ili je pak i to deo porodičnog predanja.
Čedomilj Mijatović se u kasnim godinama oženio Engleskinjom i nije imao dece, tako da potragu za potomcima Španaca treba usmeriti ka drugim porodičnim linijama. Čedomiljova majka je u Kragujevac došla kod svog brata Pavla Ilića (oko 1807-1871), osnivača prve kneževske apoteke u Srbiji, a kasnije i prve Državne hemijske labaratorije. Drugi Rahilin brat, a brat blizanac Pavlov, takođe je bio ugledna ličnost. Po zanimanju je bio lekar. Zna se takođe da je Rahila imala i sestara. Praćenjem ovih sporednih linija došli bismo verovatno do potomaka Španaca koji i danas žive u Srbiji. U prilog ovome ide i podatak Dragoljuba Čolića da su srodnici Pavla Ilića živeli u Zrenjaninu.

D.V.


петак, 14. октобар 2011.

Gacini iz Begej Sen Đurđa (danas Žitište)

(kratka istorija porodice)

Nastanak i poreklo prezimena (XVIII i XIX vek)
O poreklu porodica u Begejskom Sen Đurđu (Žitištu) prvi se bavio etnolog Jovan Erdeljanović. Nakon boravka u selu 2/3. oktobra 1926. ostavio nam je zanimljive zabeleške. Porodicu Gacin on ubraja među najstarije porodice u selu na osnovu porodičnog predanja i etnoloških karakteristika. Pripadali su onom sloju stanovništva koje je živelo i na prethodnoj lokaciji sela pre nego što je ono preseljeno na današnju lokaciju početkom XIX veka. Dušan Popović u svojoj knjizi nam prenosi podatke da se prezime Gacin javlja u Žitištu pre 1858. ali ne i pre 1809. godine. Moguće je da je formiranje prezimena završeno negde u prvoj polovini XIX veka kada se selo konačno skrasilo posle četiri pomeranja.
Prezime je nastalo od hipokoristika (od milja) Gaca koje vuče korene od ličnog imena Gavrilo. Potomci Gavrila ili Gace su ugradili očevo ime u prezime i postali Gacini. Potvrdu ovog imamo i u popisu porodica Žitišta iz 1858. kada su Gacini popisani kao Gavrilov. U crkvenim protokolima umrlih od 1779. do 1795. godine u selu se spominje jedan Gavrilo po zanimanju kovač. Ovo je svakako zanimljiv podatak za dalje istaživanje, jer bi upravo on mogao biti rodonačelnik porodice.
O rodonačelniku porodice Gacin saznajemo više u Erdeljanovićevim istraživanjima. On je imao dva rođena brata Miju i Peku od kojih su nastale porodice Mijatovi i Pekini. Sve tri porodice je vezivala zajednička slava Sv. Vartolomej.  Čini se da u vreme Erdeljanovićevog boravka u Sen Đurđu prezime Pekin više nije postojalo. Porodica je prema popisima iz 1858. i 1908. godine postojala. Pored rodbinske veze sa porodicama Pekin i Mijatov postojale su jake veze i sa porodicom Đurđevi za koje se vezuje i predanje o osnivanju današnjeg sela. Erdeljanović veli da su sa Đurđevima bili kumovi ali su se posle ženidbom „oprijateljili“, a kumstva se „manuli“.
Slava porodice - Sv. Vartolomej (24. jun)
Sv. Vartolomej je jedan od 12 Hristovih apostola. Njegovo ime je često trpelo izmene u skladu sa narodnim verovanjima. Pa su ga tako nazivali Vartolomija, Vartoloma, Vratoloma, Vrtoloma. Na „Vratolomu“ niko ne radi teži posao. Izbegavalo se penjati se na drvo ili nekakvo uzvišenje, jer se narod plašio pada. Praznuje se radi vrtoglavice a na taj dan se ne kupa ni u rekama niti se bućka mleko. Vartoloma strogo kažnjava ljude koji rade u praznične dane - „Vrti, Vrtolome, udri, sveti Đermane..“ U nekim delovima Balkana Sv. Vartolomej je poštovan i kao gospodar „grada“, to jest letnjih pljuskova sa ledom.
Gacini krajem XIX i početkom XX veka
Istoriju porodice možemo pratiti dalje kroz nekoliko grana. Negde otprilike 70-tih godina XIX veka rođena su 4 brata Gacina (Ljuba, Levontije, Krsta i Andreja).
Najnesrećniju sudbinu od ova četiri brata imao je Krsta Gacin. U parohijskom letopisu doslovno piše:  Krsta „koji je vazda miran i nije bio odan piću usmrtio je drugog čobanina i svog prijatelja Lazu Tucića“. Ovaj događaj se desio 1921. godine. Krsta nije ostavio potomaka tako da se njegova linija sa njim i završava.
Ljuba Gacin (moj pradeda) je imao četiri ćerke (Draginju, Macu, Danicu i Koviljku). Nakon I svetskog rata kada je sprovođena agrarna reforma kao „mesnom agrarnom interesu“ dodeljena mu je dodatna zemlja za obrađivanje (2 jutra i 800 kvadratnih hvati). Ova zemlja je uglavnom dodeljivana na osnovu broja članova porodice i njihovog godišta. Sve četiri ćerke su bile udate u različitim mestima. Moja baba Draginja-Draga (1906-1954) je bila udata u Srpskom Itebeju za ratara i ribara Dušana Novakova (1896-1954) i imala je šestoro dece. Maca (1895- 1982) je bila  udata za Vojina Vorgića (1892-1982) iz Zrenjanina. Nisu imali potomaka, ali su zato othranili jedno od Dragine dece. Koviljka-Kova (verovatno najstarija sestra) je udata u Elemiru za porodicu čije je špicname Sovrin? i imala je dvoje dece. Danica je bila udata za obućara Milana Petrovačkog iz Žitišta i imali su dvoje dece. Milan se nalazi u popisu zanatlija između dva svetska rata a obrađivao je i zemlju, pa mu je nakon I svetskog trata dodeljena zemlja (3 jutra i 800 kvadratnih hvati).
                Treći brat Andreja Gacin je imao troje dece (Aleksandra, Savu i Agnicu). Sava je bio oženjen Nemicom i nije imao dece. Aleksandar je bio oženjen Martom Katić i imao je troje dece. Prilikom agrarne reforme nakon I svetskog rata Aleksandru je dodeljena zemlja (2 jutra i 200 kvadratnih hvati). Agnica je bila udata za Dušana Moldovana i imala je dvoje dece.
Prve tri grane porodice Gacin su imale dosta ženskih potomaka (ili ih nisu uopšte imali), tako da se prezime sačuvalo samo u četvrtoj grani Levontija Gacina. On je bio oženjen Milevom Grujin i imao je petoro dece (Krstu (r.1894), Tinku, Milojka, Sandu i Darinku). Tinka je bila udata za Vasu Ravića i nije imala dece. Sanda je bila  udata u selu Kumane i umrla je mlada bez potomaka. Darinka (najstarija ćerka) je bila udata u Đurkine. Verovatno je rano ostala bez muža jer je nakon I svetskog rata ona označena kao nosilac porodice. Dobila je od države tada 5 jutara zemlje. Imala je četiri sina. Jedan od njenih sinova Milorad (r. 1900) je zadržao majčino prezime Gacin, dok su ostala braća ostavila prezime Đurkin. Milojko Gacin je bio crkveni pojac. Kao i svi Gacini onog vremena bavio se zemljoradnjom, pa je tako 1927. zabeležen i kao član reparske zadruge. U vreme agrarne reforme nije dobio puno zemlje (1 jutro). Oženjen je bio Marinom Lalić i imao je troje dece. Krsta Gacin je bio oženjen Velinkom Kirćanski i imao je petoro dece. Iz Žitišta se preselio za Zrenjanin, a nakon II svetskog rata radio je u Narodnom magacinu (NA-MA).
Priča o Brani Gacinom
U monografiji Žitišta, Ljubice Budać, objavljena je priča o Brani Gacinom. Ne znam se kada je ona mogla nastati i preneću je u direktnoj autorkinoj interpretaciji.
“Najsiromašniji stanovnici nisu imali sredstva za tako kvalitetnu hranu. Sačuvana je anegdota o siromašnom crkvenjaku Brani Gacinom koji je koji je obožavao da igra lutriju, nadajući se preokretu svoje sudbine. Da bi se našalili sa njim, seoski mangupi su tajno prepisali broj njegove srećke i objavili da je taj broj dobio premiju. Sav srećan, Brana je rešio da proslavi ovaj dugo očekivani dobitak, te je došavši kući rekao svojoj ženi Marici: lupaj dva jajeta u rezance”.
Za kraj
Porodica Gacin ne pripada kategoriji velikih porodica i danas postoji svega nekoliko domaćinstava koja i danas nose ovo prezime. Ipak brojni potomci Gacinih, iako ne nose ovo prezime, mogu se naći širom Banata i Vojvodine, ali i u Hrvatskoj i Sloveniji.

DV

Literatura:
Dušan Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka (Istorija naselja i stanovništva), Beograd 1955.
Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu, Novi Sad 1992.
Ljubica Budać, Begej Sveti Đurađ – Žitište, Žitište 2000.
Veselin Čajkanović- Petar Bulat, Srpski mitološki rečnik, Beograd 2007.
Dejan Ajdačić, Specijalizacija svetaca u folkloru pravoslavnih Slovena (www.rastko.net)

PS
U prikupljanju podata imao sam pomoć priličnog broja ljudi, ali bih ovom prilikom istakao ponajviše Branislava Gacina iz Žitišta, čija sećanja i dalje ne blede.

MacaVorgić (dev. Gacin) nakon udaje u ateljeu Ištvana Oldala sa početka XX veka

недеља, 11. септембар 2011.

Posledice učešća Bečkerečke dobrotvorne zadruge na novosadskoj izložbi 1884. godine

Izložba narodnih rukotvorina u Novom Sadu ostavila je snažan uticaj na dalji razvoj srpskih ženskih organizacija na području Austrougarske. Bečkerečanke i žene iz okolinih mesta su povodom izložbe organizovale poseban odbor, koji će kasnije prerasti u Dobrotvornu zadrugu Srpkinja. Ova zadruga će ostaviti neizbrisiv trag u kulturnom i društvenom planu u gradu i okolini, a poseban uticaj izvršiće na negovanje i popularizaciju narodnih rukotvorina.
Prilikom organizacije same izložbe istakla se članica bečkerečkog odbora učiteljica Nimfadora Đorđević, pa je njen rad bio krunisan izborom u presudilački odbor izložbe od 18 članova, koji je birao najbolje radove i dodeljivao nagrade. Ovaj odbor je za prvo mesto na izložbi dodelio veliki dukat (u vrednosti četiri manja), za drugo mesto dva manja dukata, za treće mesto jedan mali, a za četvrto srebrnjak, i to samo u kategorijama za čisto narodne rukotvorine. Pored kovanih nagrada sve učesnice su dobile i knjižicu - vodič kroz izložbu i odgovarajuću diplomu. S obzirom na broj učesnika na izložbi radovi iz Bečkereka i okoline su dobili priličan broj nagrada...
-          Prvu nagradu u kategoriji čisto narodne rukotvorine za zlatovez je dobila Kata Lončarski.
-          Drugu nagradu u kategoriji čisto narodne rukotvorine za svoje ćilime je dobila Jelena Tomić iz Aradca.
-          Treću nagradu u kategoriji čisto narodnih rukotvorina dobili su: iz Aradca - Jela Nepergaća i Maca Markov, iz Bečkereka - Persida Dević, Julka Grubački, Draga Nićetin, iz Elemira - Julka Mihajlov i Milica Jeremić, iz Melenaca - Luka Rajić, iz Taraša- Jelena Protić i Leposava Vučetić, i iz Tomaševca - Draga Vitomirov.
-          Četvrtu nagradu u kategoriji čisto narodnih rukotvorina dobile su: iz Elemira - Živka Mijajlov, iz Taraša - Maca i Juca Mijatov.
-          U kategoriji narodne i veštačke rukotvorine istaknuti su učesnici: iz Aradca - Katica Grujić, Marija (I)utić?, Danica Slankamenac, Jana Ierina, Ljubica Tomin, iz Bečkereka - Marija Jovanović, Katinka Adamović, Marija Kirćanski, Tipka Gojkov, Mileva Gojkov, Makrena Jankahidac, Milka Zemunski, Leposava Zavišić, Mila Rackov, Emilija Jovanović, Jelena Jakovljev, Katica Isaković, Marija Krstić, Jelisaveta Binder, Anastasija Stanković, Marija Nedeljković, Draga Smederevčev, Kornelija Stojšić, Aleksandra Emanuel, Nimfa Đorđević, Marija Đoplić, iz Elemira - Maca Petrov i Julka Jovanović, iz Taraša - Rakila Protić i Jelena Mijatov, iz Tomaševca - Persa Anović, Reveka Vlajić, Danka Ili(ji)ć. Pored ovih učesnica pohvaljena je i Srpska osnovna škola iz Bečkereka, kao i varoški beležnik Dušan Lukić, koji je pomogao bečkerečkom odboru u pripremama za izložbu.
Posledice učešća novoosnovane Dobrotvorne zadruge iz Bečkereka su bile dalekosežne. One su se odrazile na bolje organizovanje same zadruge, pa je ubrzo nastalo i krajcarsko udruženje iliti fond zadruge iz kojeg su se finansirali brojni projekti. Predsednica zadruge Emilija Munčić je prilikom osnivanja priložila 100 forinti u fond. Došlo je do pojave i novih udruženja, pa je tako 1889. u Bečkereku osnovano Devojačko udruženje, a između 1890-1895. nastala je i samostalna melenačka zadruga zaslugama Anke Petrović, advokata Đoke Nikolića, plemkinje Katinke Trifunac i Sofije Čokrljan. Nakon izložbe u Novom Sadu došlo je i do ideja o osnivanju ženskog časopisa, a bečkerečka zadruga je bila među prvima koje su se obavezale na pomoć u ovom poduhvatu.
Izložba je značajno uticala i na sam razvoj domaće radinosti. U upotrebu je ubrzo počeo da ulazi širok razboj za tkanje ćilima iz jednog dela, koji je prvi put prikazan široj javnosti od strane Nine Petrović (1833-1908) iz kikindske zadruge na novosadskoj izložbi. Već 1887. godine široki razboji zabeleženi su u Melencima i Elemiru. Prema pedagogu Arkadiju Varađaninu (1844-1922) upravo je izložba rukotvorina u Novom Sadu dala povoda ugarskoj vladi da se pokuša sa fabričkom proizvodnjom srpskih ćilima, te je zbog toga osnovala deoničarsko društvo i podigla bečkerečku tvornicu ćilima 1894. godine.
Veliko-bečkerečka dobrotvorna zadruga, na čijem se čelu dugo godina nalazila dobrotvorka Emilija Munčić borila se i za očuvanje srpske ornamentike koja je počela drastično da se menja pod uticajem dizajnera Antala Štrajtmana (1850-1918) i Šarlote Kovalski koji su počeli da uvode drugačije tehnike tkanja, ali i da ornamentiku prilagođavaju umetničkom stilu mađarske secesije karakterističnom za period na razmeđi vekova. Zbog toga je 1897. donesena odluka da se pristupi prikupljanju rasturene građe za srpsku ornamentiku kako bi buduća zbirka poslužila za dalji rad i usavršavanje. U tom cilju trebala bi se aktivirati škola tkanja i samostalna radionica.

D.V.

Literatura:
Građa za srpsku ornamentiku, Bosanska vila br. 23/24, Sarajevo 1897.
Arkadije Varađanin, Spomenica dvadesetpetogodišnjeg rada Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja, Novi Sad 1906.
Marina Cvetković, Doprinos Savke Subotić proučavanju tradicionalne tekstilne radinosti, GEM br. 70, Beograd 2006.

четвртак, 21. јул 2011.

Jeftimije Popović, moler bečkerečki (1792-1876)

Biografija
                Moler Jeftimije Popović je rođen 1792. godine u Bečkereku u porodici sa slikarskom tradicijom. Prve slikarske korake napravio je u radionici oca Teodora, a posle njegove smrti 1807.  nastavio je da radi u radionici starijeg brata Georgija. Tako je bilo sve do 1819. godine kada se uputio na slikarsku akademiju u Beč da bi usavršio svoje znanje. Boravak u Beču obeležiće izuzetno plodan umetnički period i izložba studentskih radova 1822. godine. Planirao je 1824. da postane dvorski slikar kneza Miloša Obrenovića, čiji je bio i stipendista, i da portretiše sve članove kneževske porodice, ali su ovakav njegov pokušaj osujetile austrijske vlasti u Zemunu. Početkom 1828. godine odlazi u Zadar gde je boravio oko godinu dana. Nakon Zadra se ponovo vraća u Beč. Posle 1830-te vraća se u Bečkerek gde, uz kratkotrajne prekide, ostaje do kraja života. U grad dolazi sa ženom, rimokatoličke veroispovesti, Ekaterinom koja će mu roditi troje dece (Ekaterinu, Aleksandra i Pavla), koji nažalost neće nastaviti očevu slikarsku tradiciju. Živeo je u centru Bečkereka, u Krunskom sokaku (danas Ulica dr Zorana Kamenkovića). Tokom 1830-tih i početkom 1840-tih njegova stvaralačka energija ne jenjava, ali nakon tog perioda Jeftimije polako pada u zaborav, a njegovo mesto zauzima slikar znatno boljih kvaliteta, Konstantin Danil. Umire u dubokoj starosti u Bečkereku 1876. godine od iznemoglosti.
Portretna delatnost
                Najraniji poznati radovi Jeftimija Popovića su kopije stranih autora nastale u periodu studiranja: Magdalena Pokajnica (1821) i Bludni sin – kopija po B. Batoniju (1823). Među ovim ranim radovima možemo istaći i izgubljeni portret arhimandrita i putopisca Gerasima Zelića (1752-1838), koji je bio izložen na studentskoj izložbi (1822). Ove slike su poklonjene knezu Milošu i dale su povod za razmišljanje o osnivanju prve galerije u Srbiji. Prilikom boravka u Beču portretska delatnost Jeftimija bila je na vrhuncu. Godine 1823. slika cara Franca (kopija), 1825. devojku u crvenom, 1830. muški portret, kneza Miloša Obrenovića sa turbanom (kopija prema bakrorezu S. Lenharta), pakračkog trgovca Vikentija Orlošića. Među boljim radovima iz ove faze izdvaja se portret građanina sa fesom, mada ne treba isključiti mogućnost da je portret mogao nastati i u vremenu revolucije 1848. kada je fes posebno istican kao obeležje srpskog nacionalnog identiteta u Austrougarskoj. Povratkom u Bečkerek Jeftimije Popović je teže dolazio do portretskih narudžbina pa se polako okrenuo religioznom slikarstvu. Iz ovog drugog perioda poznat je portret sveštenika Joce Gavrilovića iz Vranjeva nastao verovatno u vremenu kada je slikao vranjevski ikonostas. Poznoj portretskoj delatnosti Jeftimija možemo ubrojati i portret Mešterovića. Ovaj portret je jedno vreme bio sporan zbog nešto jačeg umetničkog kvaliteta koji odudara od Jeftimijevih radova, ali je kasnije arhivski utvrđeno da se njegova ćerka 1852. godine udala za Aleksandra Mešterovića (rođen 1823) iz Vršca, tako da je atribucija Jeftimiju vrlo izvesna. U literaturi pre II svetskog rata o Jeftimiju često je navođeno da se nekoliko njegovih portreta nalazilo u Patrijaršijskom dvoru, među kojima je bio i portret Gerasima Zelića. Takođe se često navodilo da je radio za mitropolita Stefana Stankovića (1788-1841) i pesnika i episkopa Lukijana Mušickog (1777-1837). Međutim, njegovi radovi iz Patrijaršijskog dvora nestali su u vihoru II svetskog rata. Jeftimijevi portreti nose sve odlike bidermajer slikarstva: nežan kolorit, korektan crtež, akademska kompozicija. Likovni izraz je pomalo drven, neujednačen i bez velikog nadahnuća, ali sa snažnim osećajem za epohu kojoj pripada. Portretno slikarstvo Jeftimija Popovića pripada prvoj generaciji srpskih slikara odnegovanih u duhu bidermajera.
Religiozno slikarstvo
                Prve pouke i korake u pravcu religioznog slikarstva Jeftimije je napravio u radionici svog oca i brata. Ovi uticaji ostaće vidljivi u svim njegovim kasnijim radovima. Jedan od prvih njegovih samostalnih radova u oblasti religioznog slikarstva nastao je verovatno posredstvom poznanstva sa episkopskim vikarom u Dalmaciji, Gerasimom Zelićem. Prilikom boravka u Zadru u crkvi sv. Ilije oslikao je carske i bočne dveri pojedinačnim figurama. Naredni radovi u ovoj oblasti nastali su nakon povratka u rodni grad. U periodu od 1933. do 1936. godine oslikavao je ikonostas crkve Jovana Preteče u Vranjevu (Novi Bečej), a potvrdu nalazimo na potpisanoj ikoni Hrist isceljuje slepog. Za crkvu je uradio i Bogorodičin tron, a moguće je da su od njegove ruke i nedovoljno proučene zidne slike u crkvi. 1840-te godine potpisuje ugovor o slikanju ikonostasa i zidnih slika u crkvi Vavedenja Bogorodice u Beškoj. Ovaj obiman posao koji je uključivao i oslikavanje Arhijerejskog trona sa likom sv. Save i pevnica sigurno je trajao duže vreme. Kao mogući Jeftimijevi radovi spominjani su ikonostas u Nadalju (koji je nažalost uništen u revoluciji 1849) i ikonostas u selu Gregetegu. Prilikom slikanja ikonostasa u rasporedu i ikonografiji ikona Jeftimije ne donosi ništa novo. On se oslanja na rešenja koja smo već videli kod njegovih starijih srodnika, svrstavajući se stilski u neku vrstu rustičnog baroka koji je i dalje vladao Vojvodinom. Ako uzmemo u obzir da je potekao iz porodice sa dugom slikarskom tradicijom i da je dugi niz godina boravio u Beču uz dugogodišnje studiranje na Akademiji (verovatno najduže u poređenju sa ostalim srpskim slikarima), onda nam Jeftmijevo obraćanje tradicionalnim rešenjima ne može biti sasvim logično. Ipak, nešto bolji kvalitet i jače uticaje bidermajera vidimo na složenijim kompozicijama. Uticaj građanskog načina života vidljiv je u prikazima toplih enterijera ukrašenih crvenom draperijom i obogaćenih brojnim detaljima iz realnog života, kao što su košarice u rukama devojaka, delovi pokućstva i dr. Na ikonama se ističu nežni pokreti i gestovi pojedinih aktera, na momente sladunjav kolorit što svakako nije posledica uticaja krute religiozne umetnosti satkane na snažnoj baroknoj tradiciji.
Ostale delatnosti
Bečkerečki moler Jeftimije je bio vrlo svestrana umetnička figura. Prilikom boravka u Beču 1827. radio je bakrorez za knjigu Svetislav i Mileva od Jovana Sterije Popovića. U njegovo vreme grafika među srpskim slikarima nije bila preterano zastupljena. Ilustracija iz knjige pod nazivom Na udri u moje pa onda u tvoje grudi spada u najranije prikaze idiličnih scena iz narodnog života. Mada je par prikazan u narodnoj nošnji nemamo utisak da opisani događaj pripada balkanskoj tradiciji usled bogatog pejzaža i neoklasične arhitekture u pozadini. Jeftimije je uradio još jednu ilustraciju za knjigu Gavrila Kovačevića Vijenac celo mudrenija i spomen čustvitelnei črezovičajne ljubavi Adelaide alpske pastirke  izdatu u Budimu 1828. godine. Ova grafika je rađena prema predlošku iz Dositejevih sobranija (1793). Jeftimiju ni rezanje u kamenu nije bilo strano, pa je tako 1837. godine uradio epitaf na spomeniku svojih roditelja ispod koga se potpisao.
Nerešena pitanja
U istorijskim izvorima pre II svetskog rata navodi se određeni broj dela Jeftimija Popovića, koja se nalaze u zbirci čuvenog kolekcionara Joce Vujića iz Sente. Neka dela iz ove kolekcije nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, kao što je Raspeće i druge, ali bilo bi lepo locirati radove kao što su portret slikareve ćerke ili portret vranjevačkog birova. Svakako da bi i čišćenje određenih slika i ikonostasa dovelo do sigurnije atribucije i boljeg suda o slikarstvu Jeftimija Popovića.

D.V.

Odabrana literatura:
Veljko Petrović, Jeftimije Popović, Narodna enciklopedija III, Zagreb 1925-1929.
Miodrag Kolarić, Jeftimije Popović, ELU III, Zagreb 1964.
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Vukica Popović, Veliki Bečkerek, slikarsko središte u Banatu, ZMSLU 13,Novi Sad 1977.
Internet:

четвртак, 16. јун 2011.

Uroš Predić na Svetskoj izložbi u Parizu (1889)

Svetska izložba u Parizu (1889) ostaće upamćena po tome što je Srbija (kao država) po prvi put uzela učešće na jednoj ovakvoj manifestacji, ali i po tome što je  bila prva zemlja koja je potvrdila učešće na njoj (1887). Srbija je na izložbi prvenstveno skrenula pažnju svojim najboljim proizvodima koje je mogla da pruži u tom trenutku, kao što su pirotski ćilimi, kujundžijski radovi, pivo, minerali i dr. Najveći deo svojih eksponata izložila je u posebno sagrađenom paviljonu u duhu romantizma, ali i po drugim specijalizovanim paviljonima.
                U paviljonu Lepih umetnosti, na prvom spratu kraj današnjih komšija Rumuna, nalazilo se Srpsko odelenje koje je predstavljalo Srbiju i njene likovne umetnike. Među malom i odabranom grupom likovnjaka, kao što su Todorović, Krstić, Tenković, našlo se i ime Uroša Predića. Posle svega par godina života u Beogradu i više nego uspešno održane izložbe (1888) u njemu, Predić je uspeo sebi da obezbedi centralno mesto, u maloj galeriji Srbije na ogromnoj Svetskoj izložbi. Od svih slikara i vajara iz Srbije Predić je izložio najveći broj dela, čak osam. Izložene su slike: Siroče na majčinom grobu, Biće Belaja, Na česmi (studencu), Mali filozof, Mali bibliotekar, Begunci iz Bosne, Vesela braća i Pod dudom.
                Francuskim kritičarima galerija slika iz Srbije nije previše skrenula pažnju, ali sa druge strane nisu je ni negativno ocenili. Među boljim slikarima, talentovanim, ali sa neujednačenim kvalitetom slika, istaknuti su Đorđe Krstić i Uroš Predić. Od Predićevih slika izdvojili su Biće Belaja, Malog Filozofa i Siroče na grobu. Na poslednjoj je istaknut dobar efekat snega koji je doprineo prilično dramatičnoj sceni, dok je na Biće Belaja istaknut lepo dočaran enterijer i dete koje će svakog časa nešto razbiti. Sasvim je jasno zašto slika Vesela braća (žalosna im majka), inače moj lični favorit, nije mogla da se razume od strane francuskih kritičara. Prema natpisu u zvaničnom katalogu izložbe slika nije mogla da bude pravilno prevedena, pa je stavljen natpis Les Gaillards (momci?), tako da je njena moralizatorska poruka ostala nepoznata kritičarima i posetiocima.
                Predićeve slike izložene u Parizu  su našle put ka kupcima uglavnom sa ovih prostora. Siroče i Bosanske begunce je kupio Mihajlo Pupin i poklonio ih Narodnom muzeju u Beogradu, sliku Na česmi Marko de Pjen i poklonio je Muzeju u Zagrebu, Biće Belaja i Mali bibliotekar je otkupio kralj Milan Obrenović (one su kasnije u smutnim vremenima nestale), a slika Pod dudom se našla u posedu Jovana Žujovića- predsednika Srpske kraljevske akademije.
                Na Svetskoj izložbi u Parizu, koju je videlo za ono vreme neverovatnih 32 miliona ljudi, Srbija je pokazala da ima šta da da svetu, ali naivno i bez iskustva nije znala kako to da pokaže na najbolji način. Srbija, naivna kao malo dete sa Predićeve slike Biće Belaja, pokušava da dosegne stvari na stolu koje su samo za starije osobe (države), uz veliku verovatnoću da će se nešto razbiti. Ove boljke naše države nažalost prisutne su i dan danas.

D.V.

Literatura:
Catalogue general officiel (tome I), Lille 1889.
L’Exposition chez soi (tome II), Paris 1889.
S. Mihajlović-Radivojević-J. Knežević, Uroš Predić, Zrenjanin 2005.

четвртак, 9. јун 2011.

Stare razglednice Zrenjanina II (Begej)

1. Dereglije na Begeju
- Poslata 1902. godine
- Razglednicu odlikuje sasvim solidan kadar jednog od najznačajnijih fotografa grada, ali još više izgled ukotvljenih dereglija kod stare kapetanije, magacina i pogled ka nekadašnjoj industrijskoj zoni u pravcu današnjeg Bagljaša.
- Fotograf: Ištvan Oldal (1829-1916)















2. / 3. Plovidba na Begeju
- Nisu nikada poslate
- Ove razglednice ponajviše oslikavaju čuvenu rečenicu izrečenu u monografiji grada iz 1938. godine: Bez plovidbe na Begeju, Banat bi bio mrtav. Živ je bio tada saobraćaj čamaca, brodova, kajaka u okruženju danas nepostojećih simbola grada (Velikog mosta i Regate), ali i onih na svu sreću postojećih (kompleks pivare).
- Izdanje RVJ foto (Zagreb) sa početka 1950-tih.














4. Zgrada suda na Begeju
- Retke su one stare razglednice sa motivom zgrade suda koje plene dobrim umetničkim kvalitetom. Ova je svakako jedna od njih. Ispred stroge i monumentalne neogotičke građevine jedan mali brodić unosi nemir kako iznad vode, tako i u njoj.
- Nije poslata
- Izdanje Grafičkog zavoda Hrvatske i Centroduvana iz Zrenjanina u periodu nakon 1951. godine









5. Avionski snimak Zrenjanina
- Poslata 1964. godine
- Iz ugla današnjih istraživača starijeg gradskog jezgra ova razglednica je vrlo značajna, jer prikazuje stanje pre uklanjanja Velikog mosta, rušenja zgrade starog muzeja, probijanja magistrale i niza drugih pojedinosti.
- Oštećen deo sa natpisom izdavača (vidi se samo deo natpisa: ...društvo, Zrenjanin)

субота, 21. мај 2011.

Paralele iz prošlosti III





















Osnovna škola u Zrenjaninu
arh. Đorđe Tabaković (1897-1971)
vs.
Osnovna škola u Hilversumu (Holandija)
arh. Viljem Marinus Dudok (1884-1974)

понедељак, 9. мај 2011.

Običaj kokanja kukuruza uoči Lazareve subote

Lazareva subota se slavi u subotu uoči praznika Cveti, a osam dana pre Uskrsa. Sa jedne strane ovaj praznik predstavlja uspomenu na Hristovo čudo i vaskrs Lazarev, dok sa druge nagoveštava Hristov ulazak u Jerusalim.
Veče pred ovaj praznik, u selima oko Zrenjanina, paljene su vatre na ulicama i rogljevima sokaka oko kojih su se okupljali najčešće mladi i deca, verovatno sa asocijacijom na decu koja su sačekala Hrista pri ulazu u Jerusalim. Vatre su ložene uveče najčešće tuluzinom – osušenim stabljikama kukuruza. Ovakvim vatrama su rasterivani zli duhovi, veštice, bolesti a deca su ih u toku večeri često preskakala ili igrala oko njih, uz prigodne reči i pesme.
                Centralni događaj cele večeri bio je kokanje kukuruza. Za taj događaj su još tokom dana pripremljene sve potrebne stvari kako bi ritual bio izveden. Za kokanje je uglavnom služila stara emajlirana šerpa ili lavor. Ovi već rashodovani predmeti su pričvršćivani na dugačku motku, najčešće uz pomoć dva klina, dok im je dno bilo izbušeno sitnim rupicama uz pomoć eksera i čekića. Gornja ivica šerpe ili lavora je najčešće ukrašavana pletenim plodovima zemlje, kao što su razne žitarice ili cveće.
                Ovako spremljen obredni predmet u toku večeri se punio kukuruzom kokičarem i nadnosio nad vatru uz često mešanje sadržaja. Dobrim znakom smatralo se ako se što više kokica iskoka, a ostane što manje puraka ili puvaraka, to jest neiskokanih zrna kukuruza. Prilikom kokanja deca su pevala prigodne kratke pesmice kao što su:
- kokajte se kokice, kao moje pesnice..
- leti leti bela iz pepela...
Kokanje kukuruza korišćeno je radi isticanja muško ženskih odnosa među mladima. Količina iskokanih kokica ili pravci u kojima su iskakale iz šerpe često su za mlade devojke imale poseban značaj, kako u tome koliko su bile poželjne u muškom društvu, tako i koji muškarac je pojedinačno bio zainteresovan za određenu devojku.
                U Zrenjaninu, posebno u vremenu posle II svetskog rata, ovi običaji nisu imali tako široke razmere. Moguće da su razlozi bili težnja građanstva ka modernijem i savremenijem načinu života, u koje se ovi običaji nisu uklopili. Međutim, kokanje kukuruza je bilo ipak nezaobilazno. Ono se najčešće obavljalo u kućnim uslovima na ognjištima, pećkama i smederevcima. Slični običaji zabeleženi su i u drugim delovima Vojvodine, posebno u Sremu.
                Uloga kukuruza i njegovo kokanje uoči Lazareve subote može se tumačiti u religioznom i simboličnom smislu. Preobražaj kukuruza od nejestivog do ukusne slane grickalice može se u određenom smislu porediti sa preobražajem mrtvog Lazara u živog čoveka uz pomoć Hrista. Sa druge strane, opet, kokice mogu simbolisati bujanje prolećne vegetacije i njenu rascvetalost.
Uloga kukuruza u običajima naroda sa ovih prostora nije još uvek u dovoljnoj meri rasvetljena. Etnolog Veselin Čajkanović je još davno primetio njegov značaj u narodnim verovanjima, narodnoj medicini i vračanju ističući pritom da je on nasledio ulogu nekih ranijih srodnih biljaka, jer je na Balkan stigao tek u XVII veku. Interesantna je i zabeleška Vuka Karadžića da se kukuruz ne sme puriti (peći) na vatri u vreme setve jer će sva zrna u zemlji popucati. Ovo se u određenoj meri može dovesti u vezu sa ovim običajem jer je pod normalnim uslovima setva mogla završiti do Lazareve subote.

D.V.

понедељак, 2. мај 2011.

Zrenjanin je nekada pravio nameštaj IV

Prilozi istoriji tvornice nameštaja Bence
Slika 1.
Na staroj razglednici sa početka XX veka vidi se tvornica nameštaja ispred koje su trupci spremni za obradu. Prema svedočanstvu moga oca nekada je u grad stizala drvna građa iz Erdelja, koja je transportovana rečnim putem. Ona je nekada bila omiljena među starijim stolarima u gradu.
Nažalost, zgrada u kojoj se nalazila tvornica danas je u polu-urušenom stanju i više joj nikada neće biti vraćen stari sjaj, a o nameni da ne pričamo.
Slika 2.
                Na staroj fotografiji Benceovog salona sa početka XX veka (današnja zgrada Simpa) vide se reklamni panoi kojima su bili pokriveni veliki prozorski otvori. Na njima su crteži proizvoda kao što su roletne, sanduci za sahranjivanje, ali i nameštaj za pokućstvo. Među crtežima sa panoa ističu se sto, kredenac i kanabe rađen u duhu secesije i art dekoa.
                Na slici je prikazana i nalepnica kojom je obeležavan nameštaj prodavan u Beogradu u periodu od 1935. do 1941. godine. Zahvaljujem se ovom prilikom vlasniku ormana na kome se nalazila nalepnica, a čiju fotografiju objavljujem.
Slika 3.
Na slici broj tri nalazi se crtež ormara, napravljenog u Benceovoj tvornici. Danas se čuva u Muzeju grada Novog Sada. Crtež je napravljen prema fotografiji publikovanoj u zborniku Muzeja primenjene umetnosti br. 6 (2010). Ormar pokazuje sve odlike umetničkog pravca secesije, koji je na ovim prostorima dominantan u prvim decenijama XX veka.


уторак, 26. април 2011.

Titove posete Zrenjaninu II

19. novembar 1958.
Već u novembru iste godine, kako je i obećao prilikom prethodnog boravka, Tito je ponovo posetio Zrenjanin.  Ovog puta je došao u pratnji Jovana Veselinova i Milana Žeželja, a obišao je Servis „Naš dom“,  Kombinat „Servo Mihalj“ i Fabriku čarapa „Udarnik“. Posle obilaska Titu je priređen ručak. Potom je obišao Umetničku galeriju u Ečki, gde se zadržao do 17 časova, kada je krenuo za Beograd.
Tito je dočekan ispred zgrade Narodnog odbora sreza Zrenjanin. Ovog puta su ga, pored lokalnih zvaničnika dočekali i predsednik Narodne skupštine APV Stevan Doronjski, predsednik Izvršnog veća APV Geza Tikvicki i potpredsednik Izvršnog veća APV Đuro Jovanović.
Posle dobrodošlice, Tito je u radnim prostorijama predsednika Narodnog odbora sreza razgovarao sa zvaničnicima, nakon čega je krenuo u obilazak servisa „Naš dom“. I ovoga puta, na ulicama se okupio veliki broj ljudi, a „veoma raspoloženi“ predsednik im je otpozdravljao.
Tito je obišao Skrobaru i Šećeranu, gde je sa predstavnicima preduzeća razgovarao o procesima proizvodnje. Tokom obilaska, prema pisanju  lista Zrenjanin, Tito je bio „okružen posebnom pažnjom velikog broja radnika koji su za trenutak napustili svoja radna mesta da bi bili u blizini svog voljenog predsednika“.
Mada to nije bilo predviđeno planom, Tito je na molbu lokalnog zvaničnika, Milana Pribića, obišao i Fabriku čarapa „Udarnik“, gde su ga: „U svakom odeljenju dočekale srdačne ovacije radnica koje su iskoristile priliku i u dva maha se fotografisale sa drugom Titom“.
Nakon što je završio obilazak zrenjaninskih preduzeća, Tito se uputio ka  hotelu „Vojvodina“, gde mu je bio priređen ručak. Kao i ranije, veliki broj ljudi se okupio na ulicama, skandirali su Titu i zasipali automobil cvećem. Na ručku je uvodnu zdravicu održao Milan Pribić koji je između ostalog rekao: „(...)Vaš dolazak nam daje još više podstreka za izvršenje svih zadataka pred nama. (...) Mogu da kažem, a to je mišljenje svih nas ovde i čitavog naroda Jugoslavije, da nema teškoća koje s Vama na čelu, druže Tito, ne možemo savladati (...)“
Programom Titovog boravka nije bilo predviđeno da on govori, međutim, verovatno podstaknut atmosferom  i zdravicom domaćina, Tito je održao dug govor o napretku Zrenjanina i Jugoslavije uopšte. Govor je zabeležen u celini u listu Zrenjanin, a jednim delom i u ljubljanskom listu Ljudska pravica koji je izašao 20. novembra 1958. godine. U jednom delu zdravice, Tito je govorio o ulozi naroda Jugoslavije u tom napretku: „Mi, koji rukovodimo zemljom, ne bismo mogli učiniti toliko mnogo, kad ne bismo imali tako svijestan narod (...) kad bismo se odvajali od naroda i kad bismo stvari u svojim glavam konstruisali. Dužnost je svih rukovodilaca i svih komunista da prate život ljudi. Treba znati ući u lični život svakoga čovjeka i razumijeti njegove teškoće. (...) Mi nismo, razumije se, neki samarićani, mi smo komunisti, a komunisti moraju u prvom redu biti humanisti. (...) Drugovi, nas danas opet napadaju, prijete nam, upućuju nam psovke, i neprestano grde, jer bi htjeli da nas bace na koljena, ali nas niko ne može baciti na koljena. (...) Za nas je veoma utešno što se naši narodi ne obaziru na to. (...) Nama je gore malo teže, jer mi svakoga dana čitamo i slušamo sve te uvrede (...)“ U nastavku je Tito govorio o boljitku zrenjaniske privrede. Kada je završio, prisutni su mu snažno aplaudirali i skandirali „Tito – Partija“, „Mi smo Titovi – Tito je naš“, pevali „Druže Tito mi ti se kunemo“ i igrali kozaračko kolo.
25. oktobar 1969.
U subotu, 25. oktobra 1969. godine, Josip Broz Tito je peti put posetio grad Zrenjanin. Posetu je lokalnim zvaničnicima najavio Milenko Bojanić, tadašnji predsednik Izvršnog veća Srbije, a nakon nedelju dana, primljeno je i detaljnije obaveštenje o poseti. Tada je bilo planirano da se Tito zadrži u Zrenjaninu dva dana, i da drugi dan provede u lovu u obliženjem selu Ečka, ali je  poseta ipak skraćena na jedan dan.
Josip Broz je došao u Zrenjanin sa mnogobrojnom pratnjom, koju su činili Jovanka Broz, predsednik Saveza komunista Srbije, Marko Nikezić, predsednik Skupštine Srbije, Dragoslav Marković sa suprugom Božidarkom Damjanović – Kikom, član Izvršnog biroa Predsedništva SKJ Miroslav Pečujlić, član Saveznog izvršnog veća Toma Granfil, član Saveta federacije Jovan Veselinov i predsednik Republičkog veća sindikata Dušan Bogdanov.
Tito i njegova delegacija pristigli su oko 10 časova u dvorište Fabrike skroba, gde ih je, u ime grada, pozdravio Dušan Radaković. Nakon toga je održan kratak sastanak sa rukovodstvom Kombinata „Servo Mihalj“, na kom je Titu, predočena: „Lakša, vedrija strana velikih problema ovog poljoprivredno-industrijskog giganta.“ Ipak, Tito je na sastanku u Skrobari, primetio da se od pređašnje njegove posete gotovo ništa nije promenilo u pogledu proširenja proizvodnje i asortimana. Uopšte, tokom čitave posete, utisak je lokalnog zvaničnika, Tito je pažljivo slušao, zapažao i postavljao pitanja. Nakon obilaska pogona Skrobare i razgovora sa predstavnicima Kombinata „Servo Mihalj“, Josip Broz Tito je održao govor u centru grada. Doček predsednika na Trgu slobode je opisan u listu „Zrenjanin“ ovim rečima: „Srdačno ispraćen i oduševljeno pozdravljen od mase građana, predsednik Tito sa suprugom Jovankom i svojom pratnjom se zatim uputio ka centru grada. Masa građana ispunila je ulice i trgove, kuda je prolazila kolona automobila, burno aplaudirajući i pozdravljajući najdražeg gosta. Ulice su ličile na ćilim zastrt cvećem. Trg slobode je bio ispunjen do poslednjeg milimetra. Kada je kolona automobila stala pred zgradom Skupštine opštine i kada su iz automobila izišli drug Tito i Jovanka iz desetine hiljada grla zaorilo se: Tito, Tito ! Tito – Partija!“
Tito je, prema listu Zrenjanin, nakon uvodnih formulacija i pozitivne ocene stanja u gradu, a zatim i stanja u čitavoj zemlji, rekao: „Htio bih ovom prilikom da kažem i nekoliko riječi o malobrojnoj grupi ljudi, uglavnom među tobožnjim intelektualcima, koji bi mogli da vide – kada bi to htjeli i kada bi došli među narod – da li je on zadovoljan ili nije rezultatima naše oslobodilačke i revolucionarne borbe i svim onim što je do danas postignuto. Ima čak i takvih slučajeva da se pojedinci usuđuju da otvoreno pred licem svih naših naroda vrijeđaju i skrnave, svojim poganim jezikom, žrtve našeg rata i koji pokušavaju da nas sramote pred čitavim svijetom. Takvim ljudima, drugovi i drugarice, i takvom njihovom ponašanju nema mijesta u našoj zajednici.
U našem razvitku mi smo došli do toga da je svakom građaninu omogućeno da slobodno izražava svoje mišljenje. Ali, to slobodno izražavanje mišljenja treba da bude konstruktivno, a ne destruktivno. Kritizerstvo koje dolazi iz nekih naših krugova nama ne donosi koristi, već nam štetu nanosi. U našem samoupravnom društvu, glavni faktor je naš radni čovjek, proizvođač. On stvara i on ima pravo da kaže šta nije dobro i šta bi trebalo popraviti, a ne oni koji nemaju ničega zajedničkog ni sa tim proizvođačima, ni sa ostalim radnim ljudima koji daju sve od sebe da bi se naše društvo brže kretalo naprijed.
Kod nas postoji visok stepen demokratije. To je socijalistička demokratija za one koji vole socijalizam i znaju koliko je naše društvo koštalo da bi postigli ono što je naša današnja stvarnost. To mora da bude demokratija za sve one koji ulažu svoje napore da bi se naša zemlja još brže razvijala i u industriji, i u poljoprivredi i u svakom drugom pogledu.
Vama je dobro poznat današnji ugled Jugoslavije u svijetu. Taj ugled je neprestano rastao od onog vremena kad smo se borili i oslobodili zemlju, pa do današnjeg dana. On raste i dalje zbog toga što su naši narodi jedinstveni, što su odnosi među našim republikama dobri, i što se u našoj zajednici, u prvom redu, gledaju interesi radničke klase, neposrednih proizvođača, interesi radnih ljudi. To je onaj faktor koji učvršćuje našu socijalističku Jugoslaviju, uprkos pokušajima onih koji unutar zemlje truju odnose među našim ljudima“.
U govoru ispred Skupštine opštine Tito je izneo optužbe koje će konkretizovati na sastanku sa lokalnim privrednicima i društveno političkim radnicima. Tada je govorio protiv drame „Kad su cvetale tikve“ koja je tog dana, 25. oktobra, trebalo da doživi šesto izvođenje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tito je, komentarišući predstavu, rekao: „Evo, na primer, nedavno ste videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate jer je ona, izgleda potpuno gnjila, i tako dalje... Gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže...kao društvo koje ne valja, to jest da nije to ono što bi trebalo da bude. To jest, on ne govori da je to socijalizam. Neće socijalizam, nego nešto drugo. Znate li vi šta on govori... A ko govori? Govori onaj koji je bio na mramoru, na Otoku, tamo, na Golom otoku. I većina tih ljudi, većina...to ih nema, mali broj, ali su vrlo glasni. Njih odmah poduhvata propaganda u inostranstvu i piše: taj u Jugoslaviji piše...taj, taj, i tako, onda treba verovati. Jer inače, u jednom takvom jednopartijskom sistemu, kako kaže, jugoslovenskom, ne bi mogao da to piše kad to ne bi bila istina. I tako dalje... Vidite, te stvari nama smetaju. Ljudi iz naše sredine pljuju na nas, pljuju na naše tekovine i pljuju na žrtve koje smo dali da žive u našoj sredini, a već su jedanput se pokazali da oni ne vole ovu zemlju, da oni nisu, ovaj, ne spadaju u naše društvo, i sad već ponovno se javljaju. Onaj isti informbiroovac koji danas ima pravo, ovaj, te stvari raditi. Dakle, to je stvar komunista... Pa, bogamu, ima nas milion, milion komunista... Pa, mi moramo, odozdo treba da se te stvari... da se njega onemogući. Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalje, nego - naprotiv – da bude glas javnosti onaj koji će njih onemogućiti da se bave tim poslom“.
Deo govora o komadu „Kad su cvetale tikve“ se u članku o Titovoj poseti u listu „Zrenjanin“ nalazi na samom kraju, pod podnaslovom „Ko blati tekovine naše revolucije?“ Govor je redigovan. U njemu je optužba  jasnija i spominje se tačno ime dramskog komada: „Pored problema o kojima smo ovdje danas razgovarali, mi se suočavamo i sa raznim, nama tuđim shvatanjima koja se na žalost javljaju u nekim sredinama. Čuli ste ovih dana da se daje pozorišni komad „Kad su cvetale tikve“ u kom se blati naš društveni sistem (...) Ali, toga se odmah dočepa inostrana propaganda, ističući da tako nešto ne bi moglo da se piše u sistemu kakav je jugoslovenski, da nije istina (...)“.
Osim toga, u listu „Zrenjanin“ je prenet i deo govora koji se odnosi na satirične novine „Jež“: „Naša štampa je dobra. Imamo veliki broj odličnih novinara, ali ima napisa u nekim listićima zbog kojih se čoveku diže kosa na glavi. Evo, na primjer, „Jež“. Šta je sve u tom listiću? To su antisocijalistički, antidruštveni motivi, protkani pornografijom. A ja se pitam ko ga finansira? A ima još takvih listića.
Događa se često da u našim renomiranim listovima izlaze članci čija je sadržina u raskoraku sa našim društvenim kretanjima i težnjama naših naroda. Takvi napisi, još više me ogorčavaju, kada ovako, kao danas gledam raspoloženje naroda, kada vidim radost naših ljudi. Svuda gledam kako je svijet lepo obučen, kako nam dobro izgledaju djeca i omladina i prosto mi srce igra. A sve je to odraz naših dostignuća. Potrebno je samo da se Savez komunista još snažnije zalaže, da još upornije radi, da bude budan, da sagledava negativne pojave i odlučno se bori protiv njih. Ne administrativno, već energično, idejno – političkom akcijom. Jedini pravilan pritisak jeste pritisak našeg socijalističkog društva protiv pojava koje su mu tuđe“.
Posle sastanaka u Skupštini opštine Tito je sa svojom pratnjom bio gost na ručku u restoranu hotela „Vojvodina“. Pre ručka se, u neformalnom  razgovoru sa Markom Nikezićem, Miroslavom Pečujlićem i Dušanom Radakovićem, osvrnuo na pitanje pozorišnog komada „Kad su cvetale tikve“: „Vidite, razmišljajući o cvjetanju onih tikvi, mi zanemarujemo, zaslijepljeni svojom ideologijom, da i na drugoj, suprotnoj strani, ima pametnih ljudi. Ispada da smo samo mi bogomdani i sposobni da tumačimo sve fenomene i usmjeravamo njihovo kretanje“, na šta mu je Marko Nikezić odgovorio: „Pamet, odnosno mudrost ne stanuje u jednoj kući““. Uopšte, Marko Nikezić se tokom oktobra 1969. godine distancirao od problema zabrane predstave „Kad su cvetale tikve“ i njenih posledica.
Titov govor je emitovan na državnom radiju, a zatim i na televizijskom Dnevniku. Njegovo javno protivljenje jednom dramskom komadu imalo je odjeka i u inostranim medijima. U tekstu koji je 27. oktobra 1969. godine, dva dana nakon Titove posete, pripremljen kako bi služio uredništvu Radija Slobodna Evropa, poklonjena je velika pažnja Titovom govoru u Zrenjaninu. Napisano je da je Tito optužio „neke neimenovane intelektualce za širenje ideja koje su strane jugoslovenskom sistemu“:  „On je naveo komad pod nazivom “Kad su cvetale tikve”, u izvođenju Beogradskog pozorišta, u kom je osuđena anti-sovjetska kampanja u periodu između 1948-1953. U ovoj drami, autor, Dragoslav Mihajlović tvrdi da je progon pristalica Kominformne bio brutalan poput fašističkog progona tokom poslednjeg rata. U govoru o ovoj drami Tito nije krio svoj ekstremni bes (…): “Do vraga! Nas ima milion, jedan milion komunista, i mi treba da ih napadnemo (pro-ruske elemente) odozdo.  Ja ne tražim sada njegovo (Mihajlovićevo) hapšenje. Nasuprot tome, sve mora ostati javno”.
Dalje se navodi da Dragoslav Mihailović nije bio uhapšen, ali da je njegov komad bio odmah skinut sa repertoara Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta u Beogradu.  Zatim je prenet deo Titovog govora koji se odnosi na novine „Jež“: „Video sam poslednji broj Ježa (24 oktobar) i ja sam prosto zgranut onim što oni pišu! Nama nisu potrebne takve stvari!”.
Tito je Zrenjanin napustio oko 15 časova i posle kratkog zadržavanja u selu Melencima, nastavio je svoj put prema Kikindi. U Melencima Tito se susreo sa majkom narodnog heroja Boška Vrebalova. U Kikindi je Tito obišao Livnicu i Industriju građevinskog materijala „Toza Marković“. Tito i ostali članovi delegacije ostali su na večeri u dvorcu Dunđerskih „Sokolac“, odakle su i krenuli za Beograd.

M.K.
Tekst je deo drugonagrađenog konkursnog rada za srednjoškolce u organizaciji Udruženja za društvenu istoriju na temu: Kult Josipa Broza Tita. Doživljaj običnog čoveka.

недеља, 10. април 2011.

Plajcova veduta Zrenjanina iz sredine XIX veka

Osnivanjem štamparije u Zrenjaninu 1847. Pavle Franc Plajc je dao snažan doprinos istoriji štamparstva i novinarstva na ovim prostorima. Međutim, likovna i grafička oprema njegovog štampanog dela do danas nije dovoljno rasvetljena. U dosadašnjim istraživanjima o bečkerečkoj štampi obrađen je samo umetnički period secesije sa početka XX veka, zahvaljujući kustosu Milevi Šijaković iz Narodnog muzeja, dok je izuzetno zanimljiv period druge polovine XIX veka ostao neobrađen.
Godine 1859. iz Plajcove štamparije je izašla jedna litografija sa prikazom grada. Plajc je štampao litografiju, ali je crtež radio neko od lokalnih slikara. Ako uzmemo u obzir umetnike koji su tada bili aktivni u gradu, jedno ime se nameće samo po sebi -  slikar i fotograf Ištvan Oldal. Postoji još nekoliko pokazatelja koji nas mogu uputiti ka mišljenju da Oldal stoji iza ove litografije. U oglasima lokalnih novina Oldal je često isticao da, pored slikarskih, crtačkih i fotografskih delatnosti, radi i litografije. Ako pogledamo ornamentiku oko same litografije videćemo njenu izuzetnu bliskost sa crtežima na poleđini Oldalovih fotografija (videti sliku dole). U pitanju je identična ornamentika u vidu cvetova i stilizovane loze, ali i njen specifičan način crtanja.
Na litografiji je primetan princip da se prikažu sve važnije građevine u gradu tog doba, iako iz ugla odakle je grad prikazan mnogi objekti ne stoje u realnom prostoru. Ovo je verovatno ostavilo za posledicu da su je pisci istorije zaobilazili, mada je litografija publikovana u obe gradske monografije. Sama kompozicija litografije nije loše komponovana, još je interesantniji ugao iz kog je grad prikazan, ali mnoga perspektivna rešenja nisu dobro izvedena. Dinamičnosti kompozicije doprinosi reka koja u polukrugu obilazi oko tek urbanizovane Amerike, ali i živost čamaca i brodića na njoj. Čamac-gondola u prvom planu izgleda kao jedan onih naslikanih na Kanaletovim prikazima Venecije. Da je veduta, kojim slučajem, urađena samo koju deceniju ranije pre gradnje Kasine i Pijarističke i Slovačke crkve, ali i pre urbanizacije i naseljavanja Amerike, naš grad bi odavao utisak malo bolje razvijenog sela. Ovako imamo utisak provincijske varošice koja će tek krajem XIX i početkom XX veka doživeti pravu eksploziju u svom razvoju.

Građevine:
  1. Pravoslavna crkva Uspenje Bogorodice (1746); iako položaj crkve u prostoru ne odgovara prikazanom, na nju upućuje karakteristična barokna kapa, koja koliko vidimo nije promenila svoj oblik prilikom restauracije 1896. godine.
  2. Katolička crkva Jovana Nepomuka (1759); na nju upućuje položaj u prostoru, ali i jednostavan četvorovodni krov na zvoniku, koji je postavljen 1840. nakon udara groma u prvobitni.
  3. Slovačka evangelistička crkva (1837)
  4. Pijaristička katolička crkva (1846)
  5. Sudski zatvor Munkač (18 vek?); ne zna se tačno kad je sagrađen, ali je u vreme izrade litografije bio najviša zgrada u gradu (ne računajući crkvene zvonike). Zgrada je 1864. rekonstruisana, a početkom XX veka je srušena.
  6. Gradska kasina (1835-1840); na kasinu upućuje karakterističan trougaoni zabat i istaknuti bočni rizalit, koji kasnijim prepravkama iz 1905. godine nisu promenjeni.
D.V.

недеља, 3. април 2011.

Popis bečkerečkih trgovaca (druga ½ XVIII - XIX vek)

Abel(e)s Vilhelm – trgovina galanterije i nirnberške-modne robe (1845-1868)
Adamović Aleksandar – trgovac (1878)
Adamović Gavrilo (1790-1869)– trgovina kolonijalne robe (1827-1848)
Adamović Kiril - trgovac (1848)
Adamović Petar (oko 1760-1821) - trgovac
Adžić Petar – trgovac (1848-1849)
Ajbenšić Ižo - trgovac mešovitom robom (1895-1902)
Ajzenšteter Simeon & Comp. – opšta trgovina kratke i manufakturne robe (1844-1930); u pitanju je filijala firme čije sedište je bilo u Segedinu; od 1888. vodi je Ajzenšteter Ignjac, a od 1891. Robert A.
Ajzler - trgovac (1866)
Ajzler Žiga - trgovina mešovitom robom (1890-1902)
Auer & Šajber - trgovina komision (1870)
Atanasijević Georgije - trgovac (1848)
Anastasijević Nikola – trgovac (1862-1866)
Aronović Dimitrije – trgovac (1864-1870)
Aronović Petar - trgovac (1848-1862) iz Zemuna, sin Konstantin
Aronović Kosta - trgovac (1852)
Arsenović Konstantin - trgovina špeceraja i materijala (1848-1854)
Arsenović Petar – trgovina špeceraja i materijala (1862-1871)
Avakum Dućan(džija) – trgovina (1772)
Bakal Jovan – trgovina namirnicama (1773)
Bakal Života – trgovina namirnicama (1773)
Banjanin Gavrilo - trgovac (1823)
Beno Braća „Kod leptira“ – trgovina rublja, čarapa, pribora za krojače i modiste.. (osnovana 1870)
Berenji Bodog – trgovina gvožđem (1887)
Betelhajm J. B. – knjižara (1848-1866)
Bogo(j)ević Georgije - kupac? (1801)
Bolesni Anton – trgovina gvožđarske robe (osnovana 1890)
Boroević Georgije - kupac / trgovac (1801)
Bošković Uroš - trgovac (1814)
Bošković Petar - trgovac/kupac (1801-1817)
Bošković Antonije - trgovac (1822)
Božin Petar - trgovac (1829)
Brandl Johan - trgovina metala (1867)
Bubalović Pavle - trgovac (1822-1840)
Bubalović Pavla Jovan - trgovac (1827)
Bukovala R. (Nikola?)– trgovina (1862-1870)
Cimerer trgovina špeceraja i materijala (1870)
Crnjanski Lazar - kupac / trgovac (1801)
Crnjanski Jovan - trgovina špeceraja i materijala (1845-1870)
Cvetkov(ić) Dimitrije – trgovac (1827-1836)
Cvetković Kiril - trgovac (1829)
Čokrljan ? - trgovac (1774)
Čokrljan Jakov – žitarski veletrgovac (1791-1794)
Čokrljan Grigorije - trgovac (1822)
Čokrljan Sava - trgovac (1827-1843)
Dajč Jakov – trgovina nirnberške, kitničarske i kratke robe - "Kod Kranjca" (1867-1870)
Dajč Jakov i drugovi - izvozna trgovina hrane (osnovana 1896)
Dajč Martin – trgovina špecerajske i kolonijalne robe (osnovana 1898)
Dajč Neti – trgovina galanterije i nirnberške robe (1862-1870)
Danilović Georgije (Đoka) – trgovina špeceraja i materijala (1848-1870)
Daun Đula (Julije) – trgovina gvožđarske robe (osnovana 1867, radila do II svetskog rata)
Dimitrijević Arsenije - trgovina (1843-1844)
Dimitrijević D. Georgije - trgovina kratke robe (1847-1854)
Dimitrijević Dimitrije - trgovac (1822)
Dimitrijević Mihailo - trgovac (1829-1846)
Dimitrijević Kiril (Ćira) – trgovac (1827-1831)
Dimitrijević Kuzman (Kozma) - trgovina (1843-1844)
Dimitrijević Nestor (1782-1856) – trgovina špeceraja (1827-1856); Braća mu Kiril i Kuzman
Dimitrijević Petar – trgovina špeceraja i materijala (1827-1854)
Dimitrijević Stefan - trgovina špecerajske robe i materijala (1829-1844)
Dimitrijević Matej - trgovac (1831)
Distić Aleksandar - trgovac/kupac (1817)
Dragutinović Prok(opije?) – trgovac (1837-1838)
Dujaković Georgije – trgovina porcelana i keramike (1836-1870)
Dujaković Petar – trgovina  porcelanske i nirnberške robe (1836-1854)
Đakonović Petar - kupac / trgovac (1801)
Đurka ? - trgovac - kupuje volove iz Srbije (1817)
Đurković (ili Ćurković) Ladislaus - trgovina špeceraja i materijala (1862)
Ekštajn Adolf – trgovina kože i krzna (osnovana 1865, kasniji naslednik Jovan...)
Engl Samuel – trgovina kratke robe (1862-1870)
Ernst Ignjac - trgovina (1870)
Evgenijević Maksim (1795-1877) – trgovac svinjama (1838-1870); 1826-1830. trgovac u Perlezu i solar
Evtić Velizar - špekulant (1847)
Feter Salomon – trgovina galanterije i nirnberške robe (1844-1862)
Filković Pavle i Komp. - trgovina špeceraja i materijala (1869-1870)
Fišer - trgovina stakla (1870)
Forović Jovan Novosađanin – žitni trgovac (1855-1864)
Frajnd Samuel – trgovina kratke i manufakturne robe (osnovana 1821; od 1880-te vlasnici Lajoš i Adolf Frajnd)
Frombah Gustav - trgovina (1844)
Gavrilović Hristifor - trgovac (1829)
Georgijev Aleksandar (Bokinac) - trgovac (1848)
Georgijević Aleksandar (Čokinac) - trgovac (1843)
Georgijević Anastas-ije – trgovac (1814-1840)
Georgijević Kosta-ntin - trgovac (1822-1848)
Georgijević Lazar - trgovac (1822-1838)
Georgijević Mihail - trgovac (1814-1822)
Georgijević Sava - trgovac (1850)
Georgijević Stefan - trgovac (1822)
Georgijević & Stefanović - trgovina kratke robe (1854)
Gligorijević Jovan – trgovac i pčelar (1894)
Golucki Fanin – modista / prodaje kape i šešire (1869)
Grdanović Krsta - salcferšl (1831-1833)
Grković Krsta - trgovac (1829)
Grimbaum Leopold – krojačka trgovina (1862-1887)
Gros Abraham – trgovina kratke robe (1862-1870)
Gruber Andreas – trgovina metalne robe (gvožđe, čelik,mesing); (1854-1862)
Grujić Jovan - kupac / trgovac (1801)
Gutman Herman – trgovina (1862)
Gutman Sam. - trgovina kratke robe (1870)
(H)adžić Nikola – trgovac (1829-1848),brat Petar; izvozi do "Crnog mora"
(H)adžić Petar - žitarski trgovac (1823-1850)
Hadžić Georgije - trgovac (1843)
Haideger Georg – trgovina špeceraja i materijala / veletrgovac (1854-1870)
Hajm Bruder - trgovina (1870)
Ilijević - trgovina špeceraja i materijala (1870)
Jankahidac Simeon - trgovac (1829)
Janković Mihailo - kupac / trgovac (1801)
Janković Georgije – trgovina (1850-1862)
Janković Simeon - trgovac (1814)
Janković Stefan – trgovac (1822-1845)
Joca ? - trgovac čvarcima i kukuruzom sa Srbijom (1831-1834)
Jorgović Georgije - trgovac (1822-1854)
Jovanović Aleksandar - trgovac (1817-1848)
Jovanović (Braća, Ilija i Jovan) – trgovci (1837-1840)
Jovanović A. B. – trgovina pomodna (1869)
Jovanović J. B. – trgovina kratke robe (1862-1870)
Jovanović Pisarov Ilija - trgovina kratke robe (1831-1854)
Jovanović Jovan – trgovina špeceraja i materijala (1844-1862)
Jovanović (Pap Sava) Jovan - trgovac (1827-1837)
Jovanović udovica Marija - trgovina (1844)
Jovanović Teodor - trgovac (1814)
Jovanović Hristof. - trgovac (1834)
Kadić Jovan - trgovac (1834)
Kalman Homa (1852-1948) – trgovina drvene robe i igračaka (osnovana 1878)
Kanjiža Karl – trgovina stakla (1862-1870)
Kasapinović P.A. – trgovina pomodnih stvari (1868)
Kase Stefan - trgovac (1822)
Kekez Braća - trgovina špeceraja, materijala, farbi i papira (1870-1874)
Kelner F. - trgovina gvožđa (1870)
Kokić Jovan - trgovina galanterijske robe (kraj XIX veka)
Kokić Pavle - trgovac (1822-1827)
Kolarić (?) - trgovina (1844)
Kon Jozef Leopold – trgovina kože (1862-1874)
Kovač Ant. - žitarski trgovac (umro 1841)
Kovač Gedeon – trgovina muške i ženske konfekcije (osnovana 1887, preuzima je 1908. Frank Lajoš)
Kordovan(ski)džija Dimitrije - trgovac (1829-1846)
Kramolin Anton – trgovina špeceraja i materijala (1856-1862)
Krainov Ljubomir - trgovac momak? (1850)
Krestić Maleš - trgovac i formunder? (1814-1827)
Krestić Timotej - trgovac (1827)
Krstić Maksim - trgovac (1822)
Krishaber Karl – trgovina galanterije i nirnberške robe (1862-1864)
Krompić Konstantin - trgovac (1827)
Kudić Dimitrije - trgovac (1829-1848)
Kudić Jovan - trgovac (1829-1846)
Kupusarović Hranimir (umro 1848/1849) -  veletrgovac i posednik (1829-1846); 1862. kao trgovac se javlja Nikola Kupusarović
Lenđel Aleksandar - špecerajska kolonijalna i materijalna trgovina (1887)
Lihtental M. – trgovina (1862)
Liptai Stevan – trgovina šešira, cipela i muške mode (osnovana 1867, početkom XX veka preuzima je sin Dezider)
Luburić Jovan - trgovac / kupuje med iz Srbije (1820/1821)
Marjanović Eftimije - trgovac (1827)
Marković Aleksandar - trgovina špeceraja i materijala (1843-1854)
Marković J. - trgovina / rasveta? (1870)
Marković Simeon (Sima) - trgovac (1814-1834)
Marković Vukašin - trgovac (1829)
Matanović - trgovina stakla (1870)
Mateović Mihailo - trgovac (1846)
Mec Samuel – trgovina galanterije i nirnberške robe (1862)
Mencer (?) - trgovina 1844.
Mesnik Imre – trgovina kratke i pomodne robe (0snovana 1894)
Mihailović Aleksa - kupac / trgovac (1801)
Mihailović Ana - trgovina (1844)
Mihailović (Braća) – trgovina kratke robe i pamuka (1848-1870)
Mihailović Đoka - trgovac (1892)
Mihailović Jovan - trgovac (1836-1843)
Mihailović Mihailo - trgovac (1833)
Mihailović Georg - trgovac (1846)
Miletić (Milutinović) Teodor - trgovina (1842-1846)
Milinov(ić) Ignjat - trgovac (1846-1850)
Mišković J.B. - trgovina materijala i špeceraja (1870)
Molnar Karl - prodavac vina na veliko (1844-1862)
Musić Nikola - trgovina (1827-1844)
Musić Andreja - trgovac (1822-1833)
Napholc Johan - trgovina (1844)
Napholc Andreas - trgovina metalne robe (gvožđe, mesing...) (1854)
Nedeljković Dimitrije – trgovina špeceraja i materijala (1848-1870)
Nedeljković Filip & sin - veletrgovina špeceraja, materijala i kratke robe; ima predstavništva u Beču i Pešti (1854)
Nerandžić Jeftimije, velikobečkerečki kupac? (1810)
Nikiforović Mihailo i sin Georgije – trgovci (1830-1848); Georgije (1829-1850)
Nikiforović Danilo - trgovac (1831-1850); 1847. špekulant
Nikolić Aleksandar - trgovac (1827-1846)
Nikolić Đorđe - Kalvin - trgovac (1834-1850)
Nikolić Nana - trgovac (1829-1842)
Noe Samuel - trgovina / rasvete ? (1870)
Nojgrošl - trgovina (1870)
Novaković Katarina - trgovina porcelanske i keramičke robe(1844-1854)
Oblat i komp. - trgovina (1870)
Opolcer Rudolf – trgovina galanterije i nirnberške robe; loto (1854-1862)
Openhajmer - trgovina špeceraja i materijala (1870)
Panić Vladimir - trgovac (1848)
Pača Konstandin – trgovački kalfa (pomoćnik); (1827)
Pavlovići (Braća, Petar i Pavle) – trgovci (1829-1836)
Papić Jovan - trgovac (1822)
Pečenović Jovan – trgovac, dekretalni solar (1827-1843)
Pečenović Georgije - trgovac (1822-1834)
Pejić Aleksandar – trgovac (1826-1827)
Pejić Avram – trgovac (1814-1836)
Pejić Braća - trgovina kratke robe (1836-1854)
Pejić Aron - trgovac (1827-1830); senator (1830)
Petrović Gavril - trgovac (1846)
Pfan Karl – trgovina stakla (1862)
Pira Demeter Jovan – veletrgovac, špecerajska, materijalna i kolonijalna trgovina (1837-1867); 1870. radnju vodi udovica; kasniji naslednik trgovine bio je Lazar Pira
Plank Ana (udovica) - trgovina (1844)
Polak David - trgovina (1844-1870)
Polit Petar - trgovac (1850)
Popović Andrija - trgovac (1831)
Popović Arsa – trgovina manufakturne robe (druga polovina XIX veka)
Popović Eftimije - trgovina špeceraja i materijala  (1848-1854)
Popović Georgije – trgovac-knjigoprodavac (1817-1829) - spominje se i kao knjigovezac
Popović Isailo - trgovac (1850)
Popović Mijailo - trgovac (1892)
Popović Marko - trgovac (1833-1848)
Popović Stefan - trgovac (1843-1848)
Popović Timotej - trgovac (1823-1830)
Popović & Stajić - trgovina (1844)
Prandel Johan – trgovina metalne robe (gvožđe, čelik, mesing); (1854-1870)
Prandel Pavle – trgovina metalne robe (gvožđe, čelik, mesing); (1862-1870)
Prodanović Živko - trgovac (1814)
Radojčić - trgovina / rasveta? (1870)
Rakić Kosta - trgovački pomoćnik (1892)
Racković Jeftimije - trgovac (1838-1850)
Raškov(ić) Marko – trgovac (1833-1850)
Rašković Stefan – trgovac (1780)
Ristić Teodor – trgovina kolonijalne robe (1837)
Ristić (Jovan?) - trgovina (1844)
Ristić Kiril - trgovac (1822-1827)
Ristić Kiril - mlađi - trgovac (1842)
Ristić Mihail - trgovac (1846)
Ristić Grigorije - trgovac (1831-1833)
Ristić Vasilije - trgovac (1840-1842)
Rozenfeld Josif -  trgovina starog gvožđa i drugih metala (osnovana 1850, kasnije 1890. prelazi u ruke Samuila)
Rozenfeld Moric – drvara (1862-1871)
Rozenfeld - trgovina stakla (1870)
Rosa (ili Roza) Ignjac - trgovina špeceraja i materijala (1870)
Rosa Bela - trgovina špeceraja (1882)
Ružić Mita – trgovina (osnovana 1871)
Sandter Karl – trgovina stakla (1862)
Savić Dimitrije - kupac / trgovac (1801)
Savić Aron - kupac / trgovac (1801)
Savić Jovan – trgovina mešovite robe  (1843)
Savić Sava – trgovac (1827-1834)
Savić Braća - trgovina kratke robe (1854)
Sekulić Antonije - kupac / trgovac (1801)
Sekulić Kiril – trgovina kratke i manufakturne robe (1854-1870)
Szekulesz (Sekulić?) L. - trgovina nirnberške, kratke i galanterijske robe (XIX vek)
Szekulesz & Heim- trgovina nirnberške, kratke i galanterijske robe (1870-1876)
Silvaši Franc – trgovina stakla (1862-1870)
Simić Aleksandar - trgovina (1844)
Slavnić Aleksandar – trgovački praktikant u Beču (1827), trgovac (1831-1852), trgovina kratke robe (1854-1862)
Slavnić Toma & Sin - Trgovina (1839-1844)
Smederevac Dimitrije - trgovac (1848-1850)
Srbesko Eftimije – trgovina špeceraja i materijala (1854-1862)
Stajić Georgije - trgovac (1822)
Stajić Simeon - Sima – trgovina špeceraja i materijala (1836-1870)
Stajić Jovan - trgovac (1829-1846)
Stanišić Daniel – trgovina porcelana i keramike (1848-1870)
Stanković Arsenije - kupac / trgovac (1801)
Stanojević Nikola - trgovac (1814)
Starčević - trgovina kratke robe (1870)
Stefan Moskal – trgovac knjigama iz Rusije (1773)
Stefanović Teodor - trgovina galanterije i nirnberške robe (1847-1854)
Stefanović S. Konstantin - trgovac (1848-1850)
Stefanović Samuilo - trgovina galanterije i nirnberške robe (1843-1854)
Stojanović Georgije - trgovac - gvožđar (1834)
Sto(j)ić Jovan – trgovina kolonijalne robe (1830-1850)
Stojković Simeon - trgovac (1814)
Subotić Georg & Pisarović - trgovina kratke robe (1854)
Šain Teodor – trgovac (1837)
Šain Georgije - trgovac (1827-1843)
Šajnberger i sin - trgovina (1870)
Šimić (Braća) – trgovci (1836-1838)
Šimić Jovan - trgovac (1842-1843); špekulant (1847)
Šimić Vasilije - trgovac (1848)
Šimić Filip - trgovina špeceraja i materijala (1854)
Šnicler - trgovina materijala i špeceraja (1870)
Šlezinger Ignjac – trgovina špeceraja i materijala (1862-1867)
Špicer Leopold – trgovina predmeta za igru i pribor za pušenje (1862-1870)
Štagelšmit Pavle „Kod crvene ruže“ – trgovina kratke, pomodne i manufakturne robe (osnovana 1839, od 1870. do 1905. radnju vodi sin Jovan)
Štajner Miša – veletrgovac hranom (1882-1883)
Štajnicer Geza – trgovina gorivnog materijala (osnovana 1892)
Tabaković Vladimir - trgovac (1829)
Tačul(j) Leontije - trgovac (1847-1848)
Tapavica Jovan - trgovac (1826-1843)
Tausig Braća - galanterija i nirnberška roba (1870)
Temer Braća (David, Moric, Samuel) – izvozna trgovina sirovina i zemaljskih proizvoda (koža, vuna, perje); (osnovana 1872)
Teodorović Simeon - trgovac (1822-1842)
Terzin Živojin (1869-1957) – trgovina manufakturne i kratke robe (osnovana 1894)
Terzić Nikola - trgovac (1822)
Tihi Robert – trgovina metalne robe (gvožđe, čelik, mesing); (1856-1862)
Til Nikola – trgovina metalne robe (gvožđe, čelik, mesing); (1862)
Tolvet Stefan - trgovina špeceraja i materijala (1870)
Traidhaimer Georgie - gvožđar (1834)
Udicki – trgovina mešovite robe (osnovana 1885)
Udicki Danilo - trgovac (1892)
Vabari Matija - trgovac (1850)
Vadas Đorđi – trgovina slamnatih šešira (1866)
Vajs Herman (Armin) – trgovina galanterije, nirnberške, kitnjaste i kratke robe (1861-1896)
Vajs Moric J. - trgovina kratke robe (1870)
Vegling (?) - trgovina (1844)
Vegling & Haršanji - trgovina špeceraja i materijala (1854-1870)
Veličkov(ić) Pavle - trgovac (1829-1834)
Velisavljević Jovan - trgovac (1831-1834)
Velisavljević Aleksandar - trgovac (1852)
Vekecki Jaša - trgovac (1850);
Veselinović Eftimije - kupac / trgovac (1801)
Veselinović Stefan - trgovac (1823)
Vlahović Petar – trgovac (1814-1836)
Vojinović Vuk - vinoprodavac (1831)
Volberger M. – magacin odeće (1870)
Vukov Gavril - trgovac (1801-1814)
Vukov Arsenije - kupac / trgovac (1801)
Vukov-ić Ignjat-ije – trgovac (1817-1834)
Vukov Dimitrije - trgovac (1848)
Weluszarljevitz (Velisavljević?) - trgovina (1870)
Zavišić Mihailo - trgovina špeceraja i materijala (1862)
Zanfir Georgije - trgovac (1829)
Živanović Teodor - trgovac, trgovina (1829-1848)
Živanović Lazar - trgovac (1847)
Živanović Arkadije - trgovac (1843)
Živković Dimitrije - trgovac (1862)
Živković Lazar - trgovac (1852)
Živković Teodor - trgovac (1847)
Živković  Živko - trgovac (1822)
Žik(g)ić Dimitrije – trgovac (1820-1844)

Rečnik:
Bakal (tur) – trgovac namirnicama
Špeceraj (nem) – začini i životne namirnice, bakalska i kolonijalna roba
Kolonijalna roba – neprerađeni proizvodi iz država nekadašnjih evropskih kolonija (kafa, šećer, čaj, začini)
Moskal (ili Moskovit) – trgovac koji je donosio ruske bogoslovske knjige i prodavao ih po vašarima

Literatura:
Bilo bi previše ako bih navodio kompletnu literaturu iz koje sam vadio podatke za sve ove trgovce. Zato ću istaći monografiju grada iz 1938. i nemačku knjigu Grosses Adressbuch des.. iz 1862. godine, koje su poslužile za osnovni okvir. Trgovci iz druge polovine XVIII veka mogu se naći u ranim popisima grada publikovanim u knjizi Srbi u Banatu do kraja XVIII veka, D.J. Popovića, a ne bi bilo zgoreg napomenuti ni rad etnologa Rajke Grubić, Zanatlije i trgovci u prošlosti Zrenjanina, iz 2007. godine. Osnovni kostur je dopunjavan reklamama iz onovremenih listova (Vasarnapi Ujsag, Gr.-Becskereker Wochenblatt), popisima pretplatnika na određene knjige iz onog vremena i podacima iz drugih knjiga i tekstova gde se sporadično javljaju bečkerečki trgovci.

20.11. 2011. Stranica dopunjena podacima iz knjige: Grosses Adressbuch.. tom 14. (Ungarn und Siebenburgen), Nirnberg 1844.

Napomena:
U zagradi su date godine koje sam pronašao u literaturi i one predstavljaju kada je trgovina ili trgovac zabeležen u gradu, ali one sigurno nisu krajnje vremenske granice njihovog delovanja. Svakako da i broj trgovaca nije konačan, niti su ovim istraživanjem obuhvaćene sve trgovačke branše. Isključene su drogerijske (ali i neke druge) koje su bliže apotekarstvu nego trgovini.