Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

петак, 21. децембар 2012.

Aleksej Nikiforović, velikobečkerečki moler (1756-1808)

Biografija
Aleksej Nikiforović je rođen u Bečkereku 1756. godine. Prerano (pre 1765) ostaje bez oca, poznatog bečkerečkog ćurčije Nićifora. U popisima iz perioda 1765-1773. kao glava kuće se navodi njegova majka Sara. Imao je još brata i sestru. Oko 1770-te prve slikarske pouke prima od bečkerečkog molera Dimitrija Popovića (1738-1796), koji mu je bio kršteni kum. Na osnovu njegovog likovnog izraza možemo reći da je bio upoznat i sa zrelijim fazama baroka, koje nije mogao naučiti od njegovog prvog učitelja Dimitrija, tako da možemo pretpostaviti da je učenje nastavio kod nekog drugog slikara. Nažalost, poslednji poznati podatak o ovom slikaru nam je njegova smrt 1808. godine.
 Slikarska delatnost               
Jedino sačuvano poznato delo Alekseja Nikiforovića je ikonostas u pravoslavnoj crkvi arhangela Mihaila i Gavrila u Iđošu, koji je oslikan 1802. godine. Ovaj ikonostas odiše svojom retrogradnošću ranog baroka, iako je slikan u periodu kada se već uveliko prešlo na zrelije faze baroka i utirao put prema klasicizmu. Šema ikonostasa i raspored ikona su rađene pod uticajem bečkerečkih slikara Dimitrija i Georgija Popovića. Likovni izraz na ikonostasu je dosta neujednačenog kvaliteta i ovo se u nedostatku arhivskih podataka može različito tumačiti. Moguće da Aleksej nije imao konstantniji rad sa svojim učiteljima, koji bi ga doveli do sopstvenog jasnog likovnog izraza ili su pak neki delovi ikonostasa rad njegovih pomoćnika. Primera radi, na ikonama na parapetu nema nikakvog nagoveštaja pejzaža, dok je isti na ikoni Sv. Georgija lepo razvijen i uklopljen. Neujednačenost se vidi i pri obradi figura, koje u najvećoj meri deluju statično (kao da poziraju prilikom slikanja portreta), dok sa druge strane arhanđel iz Blagovesti odiše lakom elegancijom pokreta. Likovni izraz Alekseja Nikiforovića odiše slabostima u crtačkom smislu, obradi kompozicije i prostora, ali se zato vidi jasna njegova volja da podražava zrelije faze baroka i manirizam Teodora Ilića Češljara sa čijim radom je najverovatnije bio upoznat. Na ovo nas upućuje izduženost figura i njihova poremećena proporcija, ali i modernije shvatanje perspektive od njegovih prvobitnih učitelja. Nažalost ikonostas u Iđošu spada u poznije radove Alekseja Nikiforovića i prava je šteta što nam nisu dostupni njegovi radovi iz ranijeg perioda kako bi mogli da pratimo razvitak ovog, kako se i sam potpisivao, bečkerečkog molera.

D.V.

Literatura:
Dušan J. Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka, Beograd 1955.
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Bratislava Kostić, Aleksej Nikiforović, Saopštenja IX, Beograd 1970.
Jelena Knežević, Dimitrije Popović (1738-1796), Zrenjanin 2001.

петак, 14. децембар 2012.

Paralele iz prošlosti VI


























Bidermajer slika publikovana u knjizi Guter und schlechter geschmack im Kunstgewerbe od Gustava Pacaureka (1912)
vs
Rad bečkerečkih vezilja iz kolekcije Banateke

недеља, 11. новембар 2012.

Paralele iz prošlosti V







































Alfred Mesel (1853-1909) - Robna kuća Verthajm (Berlin) - 1900-1904.
vs.
Ištvan Detki - Salon nameštaja Bence/Simpo (Zrenjanin) - 1909.

недеља, 28. октобар 2012.

Odgovor na nagradno pitanje

http://banateka.blogspot.com/2012/01/nagradno-pitanje.html

Jovan Jagodić je bio osumnjičen za misteriozno ubistvo Irme Molnar iz Beograda.

Mali čobanin je otkrio leš Irme (dev. Prešl) Molnar 20. jula 1929. godine na jednoj njivi. Alarmirana je žandarmerija koja je odmah izašla na teren gde je leš pronađen. Dok je još trajao uviđaj naišao je kolima veleposednik (pre I svetskog rata bi rekli plemić) Jovan Jagodić, koji je opazio žandarmeriju na svom posedu. Sišavši sa kola da vidi o čemu se radi upoznao se sa celim slučajem i identifikovao telo ubijene. Početna istraga je donela i prve zaključke. Irma je udavljena kanapom i na konju doneta na mesto, gde je njen leš pronađen. U prvi mah se pomislilo da je ubijena od strane razbojnika (hajduka) jer je nedostajao medaljon koji joj je visio oko vrata, ali detaljnim pregledom tela je utvrđeno da je od sedam njenih džepova na odelu šest prazno a u sedmom su pronađeni novac, ključevi, sapun i perorez. Pošto je telo prebačeno sa mesta zločina ustanovljeno je da je ubica imao dovoljno vremena da pretraži telo i uzme novac, što nije učinjeno, pa je teorija o razbojnicima ubrzo odbačena.
Irma Molnar je bila bogata udovica u 70-tim godinama. Pre I svetskog rata je imala u posedu preko 2000 jutara zemlje u Banatu. Posle rata je prodala deo zemlje i počela da ulaže u nekretnine u Beogradu. Njeno bogatstvo se ubrzo uvećalo i u trenutku smrti je pored više od 400 jutara zemlje u Banatu posedovala i 7 kuća (zgrada?) sa više desetina stanova u Beogradu. Zarađivala je rentiranjem stanova i zelenaškim poslovima. Uzimala je kredite od banaka i onda je po lošijim uslovima isti novac pozajmljivala seljacima u Banatu i trgovcima u Beogradu. Ovaj njen čudni posao je nagnao žandarmeriju da istragu uputi ka njenim dužnicima. 23. jula je uhapšen jedan seljak sa porodicom iz Konaka, koji je Irmi Molnar dugovao veliku svotu novca, jer je ustanovljeno da je on jedan od ljudi koji su je kobnog dana videli živu. Pod istragom se našao i trgovac iz Beograda, koji je upućivao čak i pretnje Irmi zbog neraščišćenih računa. Posle saslušavanja ovog dužnika, koji se dobrovoljno javio policiji, nije se došlo do novih saznanja.
Veleposednik Jovan Jagodić je pokojnicu znao od ranije. Od nje je kupio jedan deo njenog nasledstva i prilikom boravka u Banatu je često obitavala kod njega. Pošto je i on bio jedan od ljudi koji su je poslednji videli živu, kao i zbog toga što je Irmin leš pronađen na njegovoj zemlji, sumnja žandarmerije se polako počela okretati ka njemu. Celu priču su upotpunila i anonimna pisma koja su stigla tužilaštvu u Bečkereku, a koja su optuživala Jovana za ubistvo Irme Molnar. Prvog avgusta je uhapšen Jovan Jagodić zajedno sa služavkom Milkom Žebot i nadzornikom imanja Šandorom Papom. Međutim, Jovan je odmah pušten nakon saslušanja da se brani sa slobode, da bi ponovo bio uhapšen 4. avgusta. Prema pisanju slovenačkih listova, koji su pratili čitav događaj (jer je Irma imala slovenačko poreklo), hapšenje Jovana Jagodića je izazvalo pravu senzaciju u Banatu. Međutim, ako su dužnici imali dobar motiv da uklone Molnarovu, Jovanu Jagodiću i pored svih koincidencija nije se mogao pripisati ni jedan.
Irma Molnar je bila posve čudna osoba. Bila je obrazovana i poznavala je šest jezika. Pored velikog bogatstva ona je živela u maloj bednoj sobici u kojoj su bili samo krevet i stolica, a važila je i za tvrdicu. Prilikom pretresa njenog stana žandarmerija nije skoro ništa pronašla. Među malim brojem ličnih stvari pronađena je štedna knjižica sa svega 37 dinara, ali nisu pronašli nikakve menice i priznanice o njenom „poslovanju“. Među stvarima koje su zbunile žandarmeriju našle su se i dve avijatičarske busole i niko nije uspeo da objasni otkud one ovoj starijoj ženi. Iako se pričalo da Irma Molnar poseduje brojne dragocenosti i starine, pronađen je samo šal Marije Antonete (1755-1793) koji je kupila prilikom boravka u Parizu. Više puta je dobijala sumu čak i od 70000 dinara da ga proda, ali nikada nije pristala.
                Hapšenjima i pretresima žandarmerija nije ništa uradila. Nije bilo priznanja zločina, kao ni novih dokaza. Tako je odlučeno da se 2. septembra svi uhapšeni puste na slobodu: seljak sa porodicom i Jovan Jagodić sa sluškinjom i nadzornikom. Septembra 14. ondašnji listovi prenose da nema napretka u istrazi, ali je zato već počela deoba bogatstva koju je Irma Molnar ostavila za sobom. Rasprava oko deobe će trajati još mesecima, a prema podacima koji su mi bili dostupni ubica Irme Molnar nije nikad pronađen.

D.V.

...pošto nije bilo odgovora nagrada sledi meni.... Ole

Izvor: Listovi Politika, Slovenski narod, Jutro.

субота, 6. октобар 2012.

Kada i gde je nestala bečkerečka tvrđava

O tvrđavi....
Podstaknut natpisom na muralu u Gradskoj bašti zrenjaninske zgrade Opštine u kome se navodi da je bečkerečka tvrđava postojala samo do 1699. godine odlučio sam posetiocima bloga predočiti nekoliko podataka koji bi donekle opovrgli ovu tvrdnju.
Naime, nakon Velikog rata (1683-1699) i Karlovačkog mira dogovoreno je od strane velikih sila da se Banat vrati Turskoj, ali je jedan od uslova bio i da se tvrđava u Bečkereku razruši. Austrijsko-srpska vojska je jedno vreme odugovlačila sa ovim zadatkom i to je konačno urađeno 1701. godine. O razrušavanju tvrđave ovako govore istorijski izvori. Da tvrđava nije razrušena odmah 1699. godine vidimo i na mapama publikovanim 1702/1703. od strane generala A. F. Marsiljija, koji je bio u komisiji zaduženoj za razgraničenje između Austrije i Turske.
Bečkerečka tvrđava, prema mapama iz XVII veka, bila je kompleksnog tipa. Ona je bila podeljena na dva vrlo bitna dela, utvrđeni grad u kome se nalazila administracija, i dvorac u kome je bio smešten garnizon i koji je bio poslednja tačka odbrane grada. Utvrđeni grad je imao oblik zvezde i bio je okružen nasipima, palisadama i jarkovima. Dvorac je, sa druge strane, skoro sigurno bio napravljen od čvrstog materijala i nalazio se na krajnjem zapadu nekadašnjeg ostrva (danas prostor između Partizana i Avale), jer je na tom mestu sa tri strane bio okružen vodom koja ga je prirodno štitila.
Čitav kompleks bečkerečke tvrđave čak i iz praktičnih razloga nije tako lako mogao biti uklonjen. Sasvim je moguće da je prema odredbama Karlovačkog mira bilo dovoljno da se tvrđava onesposobi za dalje korišćenje, kao što je uklanjanje kule, jaraka, palisada, kapija i dr. Dvorac koji je sagrađen od čvrstog materijala je sigurno bio malo veći zalogaj. Da je u izvesnom smislu tvrđava živela i tokom XVIII veka imamo u pisanom delu Erdbeschreibung Antona Frideriha Bušingsa koje je publikovano u Hamburgu 1788. godine. U jednom od tomova u kome govori o Ugarskoj nalazi se i kraći opis Bečkereka, za koga veli da ima Pijacu (Tržnicu) na reci Begej i razrušenu tvrđavu. Znači da je tvrđava u nekom obliku, iako razrušena, postojala. Ono što je ostalo od nekadašnje tvrđave se može videti i na mapi grada iz 1793. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. U pitanju su ostaci dvorca, koji je u jugoistočnom delu imao kružnu kulu. Ovaj deo grada je potpuno urbanizovan tek nakon velikog požara iz 1807. godine, kada su verovatno uklonjeni i poslednji ostaci bečkerečke tvrđave.
Postavlja se pitanje gde je nestao čitav materijal od koga je napravljena tvrđava. Usled nedostatka materijala (kamena, drveta) na prostoru Banata sasvim je sigurno da je on sekundarno korišćen za gradnju drugih objekata. Potvrdu ovoga imamo u pravoslavnoj gradnuličkoj crkvi u koju su ugrađivani stari nadgrobni spomenici. Po jednoj legendi deo materijala sa tvrđave je iskorišten za gradnju magacina od koji će se kasnije pretvoriti u pozorište. Ovakvih slučajeva je verovatno bilo više, ali na žalost nema sačuvanih profanih građevina u gradu iz XVIII veka koje bi potkrepile ovu tvrdnju.
O kamenu...
Na jednom privatnom posedu našao sam pravilno ručno isklesani kvader od kamena peščara. U trenutku pronalaska on se nalazio u bašti kuće u blizini mesta gde je nekada tekao Begej. Pokušao sam da ga pomerim, ali zbog blage ukopanosti i težine nisam to uspeo. Prema tvrdnjama današnjeg vlasnika, a koje se baziraju na izjavama prethodnog, taj kamen je tu odvajkada.
Na kamenu se jasno vidi ne toliko precizna ručna obrada. Peščar je još u srednjem veku na ovim prostorima bio omiljeni građevinski materijal, zbog svoje lakoće obrade i otpornosti. U Bečkereku je on tokom XVII i XVIII veka korišćen za izradu nadgrobnih spomenika i crkava, kada ga polako smenjuju plemenitije vrste kamena. Međutim, ako pogledamo oblik pronađenog kamena biće nam jasno da on nije bio namenjen izradi nadgrobnih spomenika, već pre bi se reklo nekakvoj gradnji.
U delu grada (gde je kamen pronađen) nekada poznatom kao Nemačka varoš, koji je prvobitno bio namenjen doseljenim Špancima, a kasnije i Nemcima, prolazi se (i dan danas) komunikacijama koje postoje još od prve polovine XVIII veka. Prema F. Milekeru kolonističko naselje su činile kuće od drveta prekrivene trskom, tako da možemo reći da ovaj kamen nije bio korišten pri izgradnji kuća za koloniste, već je u nekom periodu donešen tu sa druge lokacije. Da li je on možda bio nekada deo bečkerečke tvrđave ili pristaništa nećemo verovatno nikada saznati....

D.V.

четвртак, 4. октобар 2012.

Bečkerečko blago (nađeno-izgubljeno)


...Početkom januara 1808. godine u Bečkereku (Ugarska) pronađeno je mnoštvo antičkih srebrnih predmeta. Naime, u pitanju su dva tanjira i šest srebrnih kašika (različitih veličina). Predmeti su pohranjeni u Temišvaru....

Ovu kratku vest je preneo časopis Jenaische allgemeine literatur-zeitung (prvi deo za 1808. godinu), štampan u Lajpcigu. U svim arheološkim i kulturnim pregledima Zrenjanina (meni dostupnim) ovaj pronalazak se ne spominje. Čak ni i u kapitalnoj publikaciji Torontalska županija od Borovskog, kome je bila dostupna ugarska arhiva, nema pomena o ovom pronalasku. Još manje je jasno kako je blago pronađeno i gde je pohranjeno, privremeno ili trajno. Ono što je negde očigledno jeste to da je pronađeno prilikom raščišćavanja ruševina koje je prouzrokovao veliki požar iz 1807. godine. Na ovo upućuje i podatak da je tek krajem januara 1808. godine usvojen novi regulacioni plan po kome bi trebalo da se odvija obnova. Sve ostalo nam ostaje u domenu nagađanja.

четвртак, 20. септембар 2012.

Popis bečkerečkih zanatlija (XVIII-XIX vek)

Aleksa – Kujundžija (1773)
Anau J, tapacirer (1862-1870)
Aršinov Nestor, čizmar (1845)
Baden Johan, časovničar (1862-1870)
Bart Adolf, kovač (oko 1850 - 1855)
Bence Anton, stolarska radionica (osnovana 1861, 1870. se bave tapacirungom, kasnije se industrijalizuje)
Bedrić Grigorije - kolar (1831)
Blivajs Moric, krojač (od 1862-1870)
Branković Lazar, krojač (1862)
Broške Eduard, mehaničar (1899)
Brukner Moric, knjigovezac (umro 1881)
Brumel Ignjac, farbar (od 1861)
Bukovski - berberin (1870)
Cehentner Johan, šeširdžija (1744)
Cvetković Stefan, majstor (1847)
Cvetković Todor, krojač (1823)
Cifrić Grigorije - sapundžija (1831)
Cimerer, zlatar juvelir ili izrađivač nakita (1870)
D(i)mitar – Ćurčija (1765-1773)
Dajč Adolf, stolar (1889)
Dajč Jakob, knjigovezac (oko 1873)
David – Čizmedžija (1765-1773)
Dimitrije – Berberin (1765-1773)
Dimitrijević Jefta, stolar (1843)
Dimitrijević Josif, ćurčija (1843-1848)
Dimitrijević Sava, ćurčija (XIX vek)
Dmitar – Kapamadžija (1765)
Dobrić Josif, krojač-majstor (1847, otac slikara Aleksandra Dobrića)
Dragutinović Leontije, kabaničar (1843)
Dujakov (Diakovič) Georgije, sapundžija (1830-1845)
Đorđević Miša, sapundžija (1849)
Đurica – Ćurčija (1765-1773)
Đurin Jovan, zidar-graditelj (1870)
Eksler Nikola, bravar (1867)
Elinger Anton, zanatlija nemačkog krojačkog i šeširdžijskog esnafa (1844)
Engel Adam i Karlo, bravari i instalateri (aktivni od 1886)
Fabijan ?, stolar – izrađivač škrinja (kraj XIX veka)
Fajn David, krojač (od 1840)
Farkaš Jožef, muški krojač (1868)
Fejzenštajn, krojač (počeo sa radom pre 1886)
Feter Leopold, krojač (posle 1805)
Fišer S, limar (oko 1860)
Fogaraš Jeftimije, ribar (1834)
Fraj Jakob, kovač (od 1896)
Galicijaner ?, graver (od 1848)
Gavril – Sabov (1765-1773)
Gavrilović Georgije, abadžija, kabaničar (1837-1845), majstor sursabov (1847)
Georgije – Berberin (1773)
Georgije – Kujundžija (1765-1773)
Georgijević Fil., majstor sursabov (1842)
Georgijević Simeon, krojač (1823)
Gitler Johan, izrađivač predmeta od mesinga (1862-1870)
Grinbaum Jakob, moler (oko 1878)
Grinbaum Samuel, krojač (1870-1871)
Grinbaum Vilhelm – mlađi, krojač (1858-1870)
Gros ?, zidar (1874)
Gros Herman, krojač (umro 1860)
Grusling Janoš, zidar (1888)
Gutman Moric, ženski krojač (1862)
Hadžić Nikola, esnafski papudžija (1835-1839)
Haider, tokar (1870)
Haidvogl Anton, tokar (1862-1870)
Hajm Stevan, mesar (1848)
Hay Jožef, časovničar (1862-1870)
Heler Jozef, užar (od 1870)
Hembold Leon, zlatar-juvelir (pre 1860-1862, nastavljač posla od 1874. bio je Karl Hembold)
Hirš Anton, odžačar (1889)
Hristifor – Čizmadžija (1773)
Ilija – Kasapin (1746-1765, rođen 1709)
Ilić Georgije, sursabov (1834)
Inglikshofer Adolf, pozlatar (1862-1870)
Ivan – Ćurčija (1746- 1773, rođen 1713)
Ilić Lazar, kožuar (1823)
Ilić Teodor, ćurčija (1837)
Janko – Kujundžija (1773)
Janković Simeon, majstor kolar (1843-1848)
Jefrem – Sabov (1773)
Jeftimije – Kapamadžija (1765-1773)
Jovan – Berberin (1765-1773)
Jovan – Ćurčija (1773)
Jovan – Kolar (1773)
Jovan – Sabov (1773)
Jovanović Petar. krojač (1831)
Kadić Kostantin, muški krojač (1845-1850)
Kadić Pavle, kazandžija (1834)
Kadić Georgije, berberin (1834)
Kanjiža Martin, pekar (od 1878)
Kihofer Bernard, izrađivač predmeta od srebra i kalaja (1744)
Klajn Adolf, izrađivač kišobrana (druga polovina XIX veka, umro 1893)
Kokoli? Emerih, licider-svećar (1878)
Kopka, zidar-graditelj (1870)
Kornblau ?, gajtandžija (1871)
Kosovac Jovan, sabov, krojač (1836-1837)
Kovačević Teodor, abadžija (1827-1829)
Kovačević (Teodor) Arsenije, sursabov (1834)
Krajovan Jovan, čizmar (1850)
Krsta – Čarugdžija (1765)
Krunić Jovan, majstor ćurčija (1842-1843)
Krušković ili Kruška Maksim, čizmarski kalfa (1831-1834)
Kun Abraham, izrađivač lula (posle 1817)
Ilić Lazar - ćurčija (1822)
Lazar – Čizmedžija (1773)
Lazar – Ćurčija (1765)
Lazar – Kapamadžija (1773)
Lihovnik, tapacirer (1862-1870)
Likavec Matija, čizmarski majstor (1795-1839)
Litrić Arsenije, čizmar (1823-1840)
Lukić Jovan, majstor krojač (1847-1850)
Lukić Miloš, radionica za izradu sveća i sapuna (osnovana 1884, kasnije se idustrijalizuje i nastaje Luksol)
Maksim – Ćurčija (1765-1773)
Maksim – Kapamadžija (1765-1773)
Maksimović Nikola - kalfa ćurčijski (1831)
Maksimović Vasa, ćurčija (1862)
Marinković Vladimir - majstor čizmar (1842)
Marko – Terzija (1765)
Marković Teodor, majstor krojač (1837-1842)
Marković Andrija, sapundžija (1843)
Marzsina Trifu, čizmadžija (1839)
Matejić Petar, krojač (1827-1831)
Matejić Toša, zanatlija (XIX vek)
Mateović Mihailo, majstor čizmar (1834-1842)
Melegi Andrija, čizmar (1795)
Melegi Jovan, čizmar (prva polovina XIX veka)
Mencer Karlo, gajtandžija (1843-1867)
Mesnik Rudolf, zlatar-juvelir (1862-1870)
Mihail – Ćurčija (1746, rođen 1714)
Mihail – Kapamadžija (1773)
Mihail – Kujundžija (1773)
Mihajlović Grigorije, čizmar, obućar (1823-1827)
Mihajlović Georgije, majstor ćurčija (1842-1843)
Mihajlović Petar, ćurčija (1829)
Miladinov Evtimije, štukmajstor / kabaničar? (1850)
Miletić Teodor, ćurčija (1843)
Miletić Grigorije, ćurčija ceh majstor (1829); viši cehmajstor ćurčijski (1830)
Milutinović Teodor, ćurčija (1843-1848)
Mojsej – Ćurčija (1773)
Momirov Jovan, zanatlija (1850)
Moš ?, majstor za izradu stolova (1874)
Najman ?, abadžija (1898)
Najman Mor, sodar (1891)
Nak Johan, farbar (1862-1870)
Napholz, tokar (1870)
Nastić St, zanatlija (1850)
Nastić Pavle, krojač (1829)
Nedeljković ?, šnajder-majstor (1874)
Nedeljković Jovan, ćurčija (1836-1837)
Nedeljković Živko - čizmar, obućar (1822-1823)
Nedić Nikola, bradorezac / berberin (1843)
Nićifor – Ćurčija (1756, otac slikara Alekseja Nikiforovića)
Nikola – Abadžija (1765-1773)
Nikola – Ćurčija (1772-1773)
Nikolić Andrija, čizmar (1870)
Nikolić Jovan, krojač (1847-1862)
Nikolić Nikola, kačar (1848-1862)
Nikolin Stojan – Dunđerin (1746-1772)
Ninko – Čizmadžija (1773)
Noa Samuel, sapundžija (umro 1894)
Nusbaum Julije, tokar (1862)
Oberding Nikolas, berberin i frizer (1871)
Pardanjac Moja - Ćurčija (1834-1837)
Parivodić Arsenije, abadžija (1827-1830)
Pauš Josif, zidarski majstor (1810)
Pava – Čizmedžija (1746, rođen 1712)
Pava – Ćurčija (1773)
Pavel – Berberin (1772-1773)
Pavel – Ćurčija (1773)
Pavlović Georgije, majstor sursabov (1842)
Pavlović Mladen, kabaničar (1878)
Pavlović Pavle, berberin (1834)
Pavlović Vasilije, krojač (1823)
Pavlović Stojan, majstor papudžija (1842)
Perger Ferdinand, časovničar (1862-1870)
Periatl Anton, kožar (1862)
Petar – Berberin (1746-1773, rođen 1714)
Petar – Ćurčija (1746)
Petar – Kapamadžija (1765-1773)
Petar – Kujundžija (1773)
Petar i Jovan – Ćurčije (1765)
Pečenović Tešimir, sursabov (1828)
Pečenović Petar, sabov, krojač (1829-1848)
Plehl Karl, predsednik staklarskog esnafa (sredina XIX veka)
Podvinec Adolf, stolar (1886)
Polaček Marica, izrađivač kišobrana (posle 1886)
Polak Mozes, kaligraf (posle 1831?)
Poljak Abraham, bravar (posle 1810)
Požarev Aleksandar, muških haljina krojač (1852)
Popov Vasilije, čizmar (1840)
Popović Aleksandar, kabaničar (1855, rođen 1836, sin slikara Jeftimija Popovića)
Popović Aleksandar, muških haljina krojač (1850-1852)
Popović Georgije, knjižar, knjigovezac (1817-1833)
Popović Dimitrije, čizmar (1829)
Popović Isakkrojač (1823), kabaničar (1827)?
Popović Jakov, obućar (1823)
Popović Jovana Isailo (Isaija, Isak), majstor lebceder i voskodel? (1838-1868)
Popović Isaije Jovan, svećar i licider? (1884-1886)
Popović Nikola, majstor čizmar, obućar (1823-1848)
Popović Matej, kabaničar, abadžija (1843-1848)
Popović Mojsilo, ćurčija (1827-1843)
Popović Pavle, lebceder (1845)
Popović Petar, licider, lebceder (1799-1831)
Popović Petar, zanatlija (1850)
Popović Prokopije, čizmar (1845-1867)
Popović R, radionica za predmete od kovanog gvožđa (1882)
Popović Stefan, majstor sursabov(1842-1850)
Post Simon, izrađivač predmeta od mesinga (1744)
Poučki Georgije, lebceder (1845)
Radivojević Mojsej. majstor ćurčija (1842-1843)
Radić Ilija, majstor ćurčija (1842)
Radonić Luka, sapundžija (1862)
Radovanović Aleksandar, sapundžija (1827)
Radovanović Petar, sapundžija (1827-1837)
Ranisavljević Luka, majstor (1847-1848)
Ranisavljević Georgije, majstor (1848)
Raškov(ić) Jeftimije, krojač, sabov (1827-1850)
Relić Emanuel, rešetar - sitar? (1830)
Relić Aron, obućar (aktivan od 1895)
Rista – Čizmadžija (1765)
Rista (Hristifor)– Tufegdžija (1765-1773)
Rozenfeld, tokar (1870)
Rol A, izrađivač pištolja za megdane? (XIX vek?)
Sabovljević Marko, krojač (1862)
Salveter Jožef, kožar (1862)
Savin Jakov, ćurčija (1808)
Sekulić ?, krznar (druga polovina XIX veka, otac slikara Aleksandra Sekulića)
Sekulić Branko, papudžija (1896)
Sima (Simeon) – Čizmadžija (1765-1773)
Simonović Andrej, čizmar (1831)
Somođi, berberin (1870)
Stajić Toma, obućar (1823)
Stanko – Ćurčija (1740-1746, rođen 1673)
Starno Jozef, kazandžija (1862-1870)
Stefan – Sabov (1765-1773)
Stevanović Laza, kovač (1878)
Sto(jan)čević Toma, (1834-1848) krojač, (1850) cehmajstor 
Stojan – Ćurčija (1773)
Stojan – Terzija (1765)
Stojić ili Stajić Stefan, berberin (1827-1834)
Szakadaty Mihael, sapundžija (1839-1862)
Szuszner Lajoš, izrađivač kočija (1890-tih)
Šaler Firmus, časovničar (1862-1870)
Šenk Herman, knjigovezac (od 1840-tih do 1867)
Šlezinger Simon, sapundžija (1862, umro 1865)
Šnajder Ludvig, knjigovezac (aktivan od 1895)
Šovijanski Nestor, šuster i vinoprodavac (1830)
Špic Aleksandar, moler (od 1883)
Špicer Markus, tokar (1861)
Štagelšmit Filip, predsednik kovačkog esnafa (sredina XIX veka)
Štajn Henrih, obućar (1886)
Štajner Simon, krojač (radio u radnji M. Rotmilera, od 1860)
Štern L, graver u kamenu i metalu (od 1854)
Tabaković Simeon, majstor rufeta ćurčijskog (1818)
Tanazević Josif, majstor (1847)
Teodor – Opančar (1773)
Teodor – Sabov (1773)
Teofan – Ćurčija (1773)
Tero Ferdinand, predsednik nemačkog krojačkog i šeširdžijskog esnafa (1844)
Tolvet Johan, farbar i građevinski vodoinstalater (1862- 1887)
Toma – Ćurčija (1773)
Toma – Lončar (1772)
Toma – Sabov (1765)
Tomić Atanasije, ćurčija, kiršner (1845-1862)
Tomić Pavle - majstor ćurčija (1842)
Torek - berberin (1870)
Tošić Živa, ćurčija (aktivan od 1885)
Tot Franja, lončar (aktivan od 1892)
Tuner Alojz, kamenorezac (1884, radnja otvorena još 1853, a naslednik Alojza je bio Teodosije)
Vasa – Abadžija (1765)
Vasa – Ćurčija (1773)
Veber Petar, zanatlija (XIX veka)
Velisavljević Petar, sapundžija (1845-1862)
Vincanov Mladen, papudžija (1892)
Vukov Jovan, bačvar (1878)
Vukov Jovan, majstor čizmar (1829-1842)
Vukov Jefta, bačvar (1882)
Vukov Laza, leceder (1881)
Vukov Leontije, majstor (1847-1848)
Vukov Nikola, majstor čizmar (1837-1850)
Vukov Aleksandar, kožuhar, ćurčija (1829-1831)
Vukov Georgije, majstor čizmar (1831-1842)
Vukov Rista, majstor čizmar, obućar (1823-1842)
Vučkovački Prokopije, majstor ćurčija (1830-1842)
Hamburger David, šnajder 1859.
Živan – Ćurčija (1773)
Živković Lazar, krznar kalfa (1834), ćurčija (1837)
Župunski Teodor, čizmar (1865)


Rečnik:
Abadžija – krojač narodnog odela
Tufegdžija – puškar
Sabov – krojač
Kapamadžija – jorgandžija
Čarugdžija – opančar
Ćurčija - kožar
Terzija – krojač građanskog odela
Kačar – bačvar
Dunđerin – tesar i zidar

Napomene:
- Tokom XVIII veka nasledna srpska prezimena u Bečkereku nisu do kraja bila formirana, pa su ljudi najčešće popisivani po onome po čemu su bili poznati, kao što su bila zanimanja.
- Spisak zanatlija svakako nije konačan i biće produžavan sa pronalaskom novih podataka.
- U popisu zanatlija se nisu našli fotografi, jer su oni posebno obrađeni na ovom blogu.
- Neki put je teško napraviti razliku između zanatlija i trgovačkih radnji, kao i manufaktura i manjih industrijskih preduzeća, pa su zbog toga greške u popisu moguće.

Literatura:
- Videti istoimeni podnaslov u popisu trgovaca na ovom blogu.

четвртак, 13. септембар 2012.

Josif Gojgner, akademski slikar (1837-1887)

Biografija
Porodica Josifa Gojgnera vodi poreklo iz malog sela Goign kod Kitzbila u oblasti Tirol. Rana mladost ovog slikara, koji će svoj život  vezati za Bečkerek, nije u potpunosti rasvetljena. Posle kraćeg boravka u Minhenu i Beču, gde je pohađao kurseve na akademijama, našao se u ateljeu Morica Lemana (Drezden,1819 - Budimpešta, 1877). Leman je bio najznačajniji slikar dekoracija i scenografija za pozorišta na prostoru centralne Evrope. Radio je scenografije za pozorišta u Vroclavu, Rigi, Berlinu, Lajpcigu, ali je najviše radio u Beču, a kasnije i u Budimpešti. Sa obzirom da je često putovao zbog posla, jer je bio izuzetno tražen scenograf, teško je shvatiti kada je tačno Gojgner boravio u njegovom ateljeu. Leman je radio i na prostoru južne Ugarske kod plemića Jovana Nake iz Velikog Semikluša (1861), a od njega je naručivana scenografija i za SNP u Novom Sadu. Preko Lemana se sasvim sigurno Gojgner i upoznao sa Banatom u koji će se naseliti.
Postoji jedan podatak vezan za Gojgnera koji jeste pomalo diskutabilan. U ranijoj literaturi je navođeno da je Gojgner došao u Banat na poziv rimokatoličke crkve iz Vršca 1863. godine, pa je nakon toga otišao u Ečku, i na kraju u Bečkerek. Podatak koji iznosi sam Gojgner u oglasu iz Vohenblata (1871) nam govori da on već deset godina živi i radi u Bečkereku, što znači da je u gradu bio još 1861. godine. U Vršcu nisu pronađeni tragovi rada Josifa Gojgnera i postoji mogućnost da je on kao ličnost pomešan sa slikarem i bečkim profesorom Peterom Johanom N. Gajgerom, koji je 1863. godine oslikao oltar za rimokatoličku crkvu u Vršcu.
Slikar Josif Gojgner dolazi u Bečkerek 1861. godine, kao vrlo mlad i perspektivan slikar. Narednih deset godina živi kao podstanar u Pušakovoj kući. Ubrzo mu stižu mnogobrojne narudžbine za slikanje raznih dekoracija, grbova, kaligrafija, ali i raznih drugih slika. Počinje sa dekoracijom crkvenih objekata, kako rimokatoličkih, tako i pravoslavnih. Godine 1866. se ženi devojkom nemačkog porekla iz Bečkereka. Od zarađenog novca godine 1871. kupuje sopstvenu kuću u Čivutskom sokaku (danas Sarajlijina ulica) i otvara atelje. Ne bi bilo zgoreg napomenuti da je jedan od autoportreta Josifa Gojgnera pronađen baš u ovoj ulici u nekadašnjem grafičkom preduzeću Budućnost.
Od trenutka kada otvara sopstveni atelje pa sve do smrti, Gojgner postaje veoma značajna gradska figura, kako u umetničkom smislu, tako i u kulturno-društvenom. Zabeleženo je da je još 1871. godine zaposlen kao pozorišni slikar, gde je radio na izradi kulisa za predstave. Tri godine kasnije otvara i školu crtanja za šegrte, a zasebno je podučavao i crtanje cveća. Potreba za šegrtima mu je verovatno bila neophodna, jer je počeo dobijati sve brojnije narudžbine za dekoraciju crkava. Bavio se i fotografijom, što možemo videti na jednom od njegovih autoportreta gde se vidi fotoaparat u ulozi jednog od slikarevih atributa. Godine 1879. postaje član prvog šahovskog udruženja u Bečkereku i učestvuje na prvom šahovskom turniru.
Portreti
Josif Gojgner je iza sebe ostavio dva autoportreta. Prvi još iz vremena kada se podučavao slikarstvu (1853), koji je naslikao sa svega šesnaest godina. Već na ovom prvom portretu vidimo Gojgnera kao vrlo naprednog i talentovanog učenika. Iako slika odiše krutošću i strogošću poznog klasicizma, kao i ponekom anatomskom greškom, uočljive je odlična karakterizacija lika i težnja ka dekorativnosti koja će u budućnosti obeležiti Gojgnerov rad. Na ovoj slici kao da je Gojgner pokušao da iskaže i svoj društveni status slikanjem modernog odela, zlatnog lanca, ukrasnog broša i prstena. Momak sa slike okružen studentskim radovima deluje vrlo imućno ili možda samo želi da ostavi takav utisak.
Drugi autoportret nastao je dvadeset godina kasnije. Okolnosti u kojima je tada živeo Josif Gojgner su se drastično izmenile pa se to reflektovalo i na ovaj autoportret, koji je koncipiran slično kao i prvi. Gojgner na ovoj slici deluje skromnije, iskusnije, ali i mnogo fokusiranije na svoj rad. U prikazanom ateljeu se nalaze njegovi atributi, kao što su gipsani modeli, knjige, fotoaparat, praktično sve ono što mu je olakšavalo i poboljšavalo rad. Gojgner je prikazan u trenutku kako slika svoju suprugu, tako da u jednoj slici imamo dupli portret. Sa zanatske strane ovaj portret deluje neuporedivo bolje o prvobitnog, iako se i dalje vide problemi u rasporedu planova. Sa ovim portretom kao da je Gojgner napravio korak ka romantizmu minhenske škole, koji je verovatno jako dobro poznavao.
Zidno slikarstvo
Josif Gojgner je uglavnom poznat po svojim zidnim dekoracijama za crkve. Prema nekim navodima Gojgner je oslikao preko 20 crkava, međutim danas ih je teško sve locirati. Neke rimokatoličke crkve u kojima su se nalazili njegovi radovi više ne postoje (Sečanj i Ravni Topolovac - Katarina). Sa druge strane, dobar deo njegovog zidnog slikarstva nije u potpunosti sačuvan ili je naknadno preslikan, kao što je slučaj sa crkvama u Ečki (rimokatoličkoj i rumunskoj pravoslavnoj), a sasvim moguće i sa crkvom u Tordi, pa je teško dati pravi sud o njima. Neki , pak, objekti najčešće nisu potpuno otvoreni za javnost i nisu bliski oku posmatrača, kao što je slučaj sa kapelom Svetog Rafaila (Zr), za koju je Gojgner uradio ikone na ripidama 1868. ili Pijarističkom crkvom (Zr), koja je oslikana 1879. godine. Pored ovih verskih objekata Gojgner je oslikao još i pravoslavnu crkvu u Karlovu (1872) i rimokatoličku katedralu u Bečkereku 1884/1885.
Za crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Karlovu (danas Novo Miloševo) Gojgner je naslikao scene iz Starog i Novog zaveta, koje su kopirane po grafičkim listovima francuskog ilustratora i grafičara Gustava Dorea (1832-1883). Njegova ilustrovana biblija publikovana je samo šest godina pre nego li je Gojgner oslikao crkvu u Karlovu, tako da možemo konstatovati da je Gojnger bio u toku tadašnjih evropskih slikarskih trendova. Ono što se može prigovoriti Gojgneru jeste da je bukvalno kopirao svoje grafičke predloške i nije im davao lični pečat. Scene je menjao samo u sitnim pojedinostima. Veću slobodu iskazao je u kolorističkom smislu. Neki put je njegov kolorit bio blizak nazarenskom slikarstvu sa rasvetljenom i pastelnom paletom, ali kada je bilo potrebno da se iskaže dramatika, kao što je slučaj sa scenom u kojoj Hrist smiruje buru, više se oslanjao na kolorizam romantizma. Posebna dragocenost Gojgnerovog rada predstavlja ornamentika, iako prenaglašena, ona ipak daje posebnu čar. Scene oslikane u Karlovu uokvirene su bogatom neobaroknom ornamentikom koja je imitirala ramove slika i u skladu je sa arhitekturom same crkve.
 Prilikom oslikavanja katedrale Svetog Jovana Nepomuka u Bečkereku 1884-1885. Gojgner se i dalje držao predložaka iz Doreove biblije, ali je koristio i druge uzore. Scenu Hrist pred Pilatom, kopirao je prema slici Mihalja Munkačija (1844-1900), koja je naslikana samo par godina ranije (1881), dok je scenu Tajne večere kopirao prema istoimenoj slici Leonarda da Vinčija. Uticaj renesanse na nazarensko slikarstvo je bilo izuzetno snažno, tako da nas izbor Josifa Gojgnera uopšte ne čudi. Oslikana ornamentika bečkerečke katedrale je opet maestralno uklopljena u arhitektonski sklop i stil građevine. Za razliku od neobaroknog dekora kojeg je Gojgner oslikao u Karlovu, ovde vidimo uzore u romantizmu. Jedini momenat zidnog slikarstva u katedrali koji deluje pomalo retrogradno i neuobičajeno za Gojgnera jeste upotreba iluzionističkih oblaka karakterističnih za barokno slikarstvo. Da li je u pitanju bila želja ktitora ili nešto drugo, ostaje pitanje.
Ostali radovi
U Narodnom muzeju u Zrenjaninu čuvaju se nacrti dekoracija Josifa Gojgnera za zidove i plafone. Na osnovu njih Gojgneru se pripisuje dekoracija Svečane sale Županijske zgrade, čija izrada pada u period 1885-1887. Danas ne znamo da li je Gojgner radio samo nacrte za izradu ove štuko dekoracije ili je pak učestvovao i u samoj njenoj izradi. Ovo je verovatno i poslednje delo Josifa Gojgnera, a njegov plodan rad prekida smrt 1887. godine.

D.V.

Literatura:
Ferdinand Roeder, Theater – Kalender, Berlin 1871.
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 (Vol. 5), Beč 1972.
Ujes Alojz, Činjenice i pretpostavke o dvorskom pozorištu Jovana plemenitog Nake u Banatskom Komlošu, Temišvarski zbornik 3, Novi Sad 2002.
Grupa autora, Poznati arhitekti i njihove građevine u Velikom Bečkereku krajem XIX i početkom XX veka, Zrenjanin 2009.
Novinski članci:
A. Čupić, Katedrala simbol vršačke tolerancije, Blic (07.03.2002)
B.Z, Josef Goigner, Het Nap (08.06.2008)
Oglasi iz Gross-becskereker Wochenblatt-a (22.7.1871, 5.9.1874) – zahvaljujem Filipu K.
Izvori sa interneta:
Gustav Dore (1866) – Josif Gojgner 1884/1885. 











Oglas Josifa Gojgnera iz  Velikobečkerečkog Vohenblata (1871)