Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

четвртак, 20. септембар 2012.

Popis bečkerečkih zanatlija (XVIII-XIX vek)

Aleksa – Kujundžija (1773)
Anau J, tapacirer (1862-1870)
Aršinov Nestor, čizmar (1845)
Baden Johan, časovničar (1862-1870)
Bart Adolf, kovač (oko 1850 - 1855)
Bence Anton, stolarska radionica (osnovana 1861, 1870. se bave tapacirungom, kasnije se industrijalizuje)
Bedrić Grigorije - kolar (1831)
Blivajs Moric, krojač (od 1862-1870)
Branković Lazar, krojač (1862)
Broške Eduard, mehaničar (1899)
Brukner Moric, knjigovezac (umro 1881)
Brumel Ignjac, farbar (od 1861)
Bukovski - berberin (1870)
Cehentner Johan, šeširdžija (1744)
Cvetković Stefan, majstor (1847)
Cvetković Todor, krojač (1823)
Cifrić Grigorije - sapundžija (1831)
Cimerer, zlatar juvelir ili izrađivač nakita (1870)
D(i)mitar – Ćurčija (1765-1773)
Dajč Adolf, stolar (1889)
Dajč Jakob, knjigovezac (oko 1873)
David – Čizmedžija (1765-1773)
Dimitrije – Berberin (1765-1773)
Dimitrijević Jefta, stolar (1843)
Dimitrijević Josif, ćurčija (1843-1848)
Dimitrijević Sava, ćurčija (XIX vek)
Dmitar – Kapamadžija (1765)
Dobrić Josif, krojač-majstor (1847, otac slikara Aleksandra Dobrića)
Dragutinović Leontije, kabaničar (1843)
Dujakov (Diakovič) Georgije, sapundžija (1830-1845)
Đorđević Miša, sapundžija (1849)
Đurica – Ćurčija (1765-1773)
Đurin Jovan, zidar-graditelj (1870)
Eksler Nikola, bravar (1867)
Elinger Anton, zanatlija nemačkog krojačkog i šeširdžijskog esnafa (1844)
Engel Adam i Karlo, bravari i instalateri (aktivni od 1886)
Fabijan ?, stolar – izrađivač škrinja (kraj XIX veka)
Fajn David, krojač (od 1840)
Farkaš Jožef, muški krojač (1868)
Fejzenštajn, krojač (počeo sa radom pre 1886)
Feter Leopold, krojač (posle 1805)
Fišer S, limar (oko 1860)
Fogaraš Jeftimije, ribar (1834)
Fraj Jakob, kovač (od 1896)
Galicijaner ?, graver (od 1848)
Gavril – Sabov (1765-1773)
Gavrilović Georgije, abadžija, kabaničar (1837-1845), majstor sursabov (1847)
Georgije – Berberin (1773)
Georgije – Kujundžija (1765-1773)
Georgijević Fil., majstor sursabov (1842)
Georgijević Simeon, krojač (1823)
Gitler Johan, izrađivač predmeta od mesinga (1862-1870)
Grinbaum Jakob, moler (oko 1878)
Grinbaum Samuel, krojač (1870-1871)
Grinbaum Vilhelm – mlađi, krojač (1858-1870)
Gros ?, zidar (1874)
Gros Herman, krojač (umro 1860)
Grusling Janoš, zidar (1888)
Gutman Moric, ženski krojač (1862)
Hadžić Nikola, esnafski papudžija (1835-1839)
Haider, tokar (1870)
Haidvogl Anton, tokar (1862-1870)
Hajm Stevan, mesar (1848)
Hay Jožef, časovničar (1862-1870)
Heler Jozef, užar (od 1870)
Hembold Leon, zlatar-juvelir (pre 1860-1862, nastavljač posla od 1874. bio je Karl Hembold)
Hirš Anton, odžačar (1889)
Hristifor – Čizmadžija (1773)
Ilija – Kasapin (1746-1765, rođen 1709)
Ilić Georgije, sursabov (1834)
Inglikshofer Adolf, pozlatar (1862-1870)
Ivan – Ćurčija (1746- 1773, rođen 1713)
Ilić Lazar, kožuar (1823)
Ilić Teodor, ćurčija (1837)
Janko – Kujundžija (1773)
Janković Simeon, majstor kolar (1843-1848)
Jefrem – Sabov (1773)
Jeftimije – Kapamadžija (1765-1773)
Jovan – Berberin (1765-1773)
Jovan – Ćurčija (1773)
Jovan – Kolar (1773)
Jovan – Sabov (1773)
Jovanović Petar. krojač (1831)
Kadić Kostantin, muški krojač (1845-1850)
Kadić Pavle, kazandžija (1834)
Kadić Georgije, berberin (1834)
Kanjiža Martin, pekar (od 1878)
Kihofer Bernard, izrađivač predmeta od srebra i kalaja (1744)
Klajn Adolf, izrađivač kišobrana (druga polovina XIX veka, umro 1893)
Kokoli? Emerih, licider-svećar (1878)
Kopka, zidar-graditelj (1870)
Kornblau ?, gajtandžija (1871)
Kosovac Jovan, sabov, krojač (1836-1837)
Kovačević Teodor, abadžija (1827-1829)
Kovačević (Teodor) Arsenije, sursabov (1834)
Krajovan Jovan, čizmar (1850)
Krsta – Čarugdžija (1765)
Krunić Jovan, majstor ćurčija (1842-1843)
Krušković ili Kruška Maksim, čizmarski kalfa (1831-1834)
Kun Abraham, izrađivač lula (posle 1817)
Ilić Lazar - ćurčija (1822)
Lazar – Čizmedžija (1773)
Lazar – Ćurčija (1765)
Lazar – Kapamadžija (1773)
Lihovnik, tapacirer (1862-1870)
Likavec Matija, čizmarski majstor (1795-1839)
Litrić Arsenije, čizmar (1823-1840)
Lukić Jovan, majstor krojač (1847-1850)
Lukić Miloš, radionica za izradu sveća i sapuna (osnovana 1884, kasnije se idustrijalizuje i nastaje Luksol)
Maksim – Ćurčija (1765-1773)
Maksim – Kapamadžija (1765-1773)
Maksimović Nikola - kalfa ćurčijski (1831)
Maksimović Vasa, ćurčija (1862)
Marinković Vladimir - majstor čizmar (1842)
Marko – Terzija (1765)
Marković Teodor, majstor krojač (1837-1842)
Marković Andrija, sapundžija (1843)
Marzsina Trifu, čizmadžija (1839)
Matejić Petar, krojač (1827-1831)
Matejić Toša, zanatlija (XIX vek)
Mateović Mihailo, majstor čizmar (1834-1842)
Melegi Andrija, čizmar (1795)
Melegi Jovan, čizmar (prva polovina XIX veka)
Mencer Karlo, gajtandžija (1843-1867)
Mesnik Rudolf, zlatar-juvelir (1862-1870)
Mihail – Ćurčija (1746, rođen 1714)
Mihail – Kapamadžija (1773)
Mihail – Kujundžija (1773)
Mihajlović Grigorije, čizmar, obućar (1823-1827)
Mihajlović Georgije, majstor ćurčija (1842-1843)
Mihajlović Petar, ćurčija (1829)
Miladinov Evtimije, štukmajstor / kabaničar? (1850)
Miletić Teodor, ćurčija (1843)
Miletić Grigorije, ćurčija ceh majstor (1829); viši cehmajstor ćurčijski (1830)
Milutinović Teodor, ćurčija (1843-1848)
Mojsej – Ćurčija (1773)
Momirov Jovan, zanatlija (1850)
Moš ?, majstor za izradu stolova (1874)
Najman ?, abadžija (1898)
Najman Mor, sodar (1891)
Nak Johan, farbar (1862-1870)
Napholz, tokar (1870)
Nastić St, zanatlija (1850)
Nastić Pavle, krojač (1829)
Nedeljković ?, šnajder-majstor (1874)
Nedeljković Jovan, ćurčija (1836-1837)
Nedeljković Živko - čizmar, obućar (1822-1823)
Nedić Nikola, bradorezac / berberin (1843)
Nićifor – Ćurčija (1756, otac slikara Alekseja Nikiforovića)
Nikola – Abadžija (1765-1773)
Nikola – Ćurčija (1772-1773)
Nikolić Andrija, čizmar (1870)
Nikolić Jovan, krojač (1847-1862)
Nikolić Nikola, kačar (1848-1862)
Nikolin Stojan – Dunđerin (1746-1772)
Ninko – Čizmadžija (1773)
Noa Samuel, sapundžija (umro 1894)
Nusbaum Julije, tokar (1862)
Oberding Nikolas, berberin i frizer (1871)
Pardanjac Moja - Ćurčija (1834-1837)
Parivodić Arsenije, abadžija (1827-1830)
Pauš Josif, zidarski majstor (1810)
Pava – Čizmedžija (1746, rođen 1712)
Pava – Ćurčija (1773)
Pavel – Berberin (1772-1773)
Pavel – Ćurčija (1773)
Pavlović Georgije, majstor sursabov (1842)
Pavlović Mladen, kabaničar (1878)
Pavlović Pavle, berberin (1834)
Pavlović Vasilije, krojač (1823)
Pavlović Stojan, majstor papudžija (1842)
Perger Ferdinand, časovničar (1862-1870)
Periatl Anton, kožar (1862)
Petar – Berberin (1746-1773, rođen 1714)
Petar – Ćurčija (1746)
Petar – Kapamadžija (1765-1773)
Petar – Kujundžija (1773)
Petar i Jovan – Ćurčije (1765)
Pečenović Tešimir, sursabov (1828)
Pečenović Petar, sabov, krojač (1829-1848)
Plehl Karl, predsednik staklarskog esnafa (sredina XIX veka)
Podvinec Adolf, stolar (1886)
Polaček Marica, izrađivač kišobrana (posle 1886)
Polak Mozes, kaligraf (posle 1831?)
Poljak Abraham, bravar (posle 1810)
Požarev Aleksandar, muških haljina krojač (1852)
Popov Vasilije, čizmar (1840)
Popović Aleksandar, kabaničar (1855, rođen 1836, sin slikara Jeftimija Popovića)
Popović Aleksandar, muških haljina krojač (1850-1852)
Popović Georgije, knjižar, knjigovezac (1817-1833)
Popović Dimitrije, čizmar (1829)
Popović Isakkrojač (1823), kabaničar (1827)?
Popović Jakov, obućar (1823)
Popović Jovana Isailo (Isaija, Isak), majstor lebceder i voskodel? (1838-1868)
Popović Isaije Jovan, svećar i licider? (1884-1886)
Popović Nikola, majstor čizmar, obućar (1823-1848)
Popović Matej, kabaničar, abadžija (1843-1848)
Popović Mojsilo, ćurčija (1827-1843)
Popović Pavle, lebceder (1845)
Popović Petar, licider, lebceder (1799-1831)
Popović Petar, zanatlija (1850)
Popović Prokopije, čizmar (1845-1867)
Popović R, radionica za predmete od kovanog gvožđa (1882)
Popović Stefan, majstor sursabov(1842-1850)
Post Simon, izrađivač predmeta od mesinga (1744)
Poučki Georgije, lebceder (1845)
Radivojević Mojsej. majstor ćurčija (1842-1843)
Radić Ilija, majstor ćurčija (1842)
Radonić Luka, sapundžija (1862)
Radovanović Aleksandar, sapundžija (1827)
Radovanović Petar, sapundžija (1827-1837)
Ranisavljević Luka, majstor (1847-1848)
Ranisavljević Georgije, majstor (1848)
Raškov(ić) Jeftimije, krojač, sabov (1827-1850)
Relić Emanuel, rešetar - sitar? (1830)
Relić Aron, obućar (aktivan od 1895)
Rista – Čizmadžija (1765)
Rista (Hristifor)– Tufegdžija (1765-1773)
Rozenfeld, tokar (1870)
Rol A, izrađivač pištolja za megdane? (XIX vek?)
Sabovljević Marko, krojač (1862)
Salveter Jožef, kožar (1862)
Savin Jakov, ćurčija (1808)
Sekulić ?, krznar (druga polovina XIX veka, otac slikara Aleksandra Sekulića)
Sekulić Branko, papudžija (1896)
Sima (Simeon) – Čizmadžija (1765-1773)
Simonović Andrej, čizmar (1831)
Somođi, berberin (1870)
Stajić Toma, obućar (1823)
Stanko – Ćurčija (1740-1746, rođen 1673)
Starno Jozef, kazandžija (1862-1870)
Stefan – Sabov (1765-1773)
Stevanović Laza, kovač (1878)
Sto(jan)čević Toma, (1834-1848) krojač, (1850) cehmajstor 
Stojan – Ćurčija (1773)
Stojan – Terzija (1765)
Stojić ili Stajić Stefan, berberin (1827-1834)
Szakadaty Mihael, sapundžija (1839-1862)
Szuszner Lajoš, izrađivač kočija (1890-tih)
Šaler Firmus, časovničar (1862-1870)
Šenk Herman, knjigovezac (od 1840-tih do 1867)
Šlezinger Simon, sapundžija (1862, umro 1865)
Šnajder Ludvig, knjigovezac (aktivan od 1895)
Šovijanski Nestor, šuster i vinoprodavac (1830)
Špic Aleksandar, moler (od 1883)
Špicer Markus, tokar (1861)
Štagelšmit Filip, predsednik kovačkog esnafa (sredina XIX veka)
Štajn Henrih, obućar (1886)
Štajner Simon, krojač (radio u radnji M. Rotmilera, od 1860)
Štern L, graver u kamenu i metalu (od 1854)
Tabaković Simeon, majstor rufeta ćurčijskog (1818)
Tanazević Josif, majstor (1847)
Teodor – Opančar (1773)
Teodor – Sabov (1773)
Teofan – Ćurčija (1773)
Tero Ferdinand, predsednik nemačkog krojačkog i šeširdžijskog esnafa (1844)
Tolvet Johan, farbar i građevinski vodoinstalater (1862- 1887)
Toma – Ćurčija (1773)
Toma – Lončar (1772)
Toma – Sabov (1765)
Tomić Atanasije, ćurčija, kiršner (1845-1862)
Tomić Pavle - majstor ćurčija (1842)
Torek - berberin (1870)
Tošić Živa, ćurčija (aktivan od 1885)
Tot Franja, lončar (aktivan od 1892)
Tuner Alojz, kamenorezac (1884, radnja otvorena još 1853, a naslednik Alojza je bio Teodosije)
Vasa – Abadžija (1765)
Vasa – Ćurčija (1773)
Veber Petar, zanatlija (XIX veka)
Velisavljević Petar, sapundžija (1845-1862)
Vincanov Mladen, papudžija (1892)
Vukov Jovan, bačvar (1878)
Vukov Jovan, majstor čizmar (1829-1842)
Vukov Jefta, bačvar (1882)
Vukov Laza, leceder (1881)
Vukov Leontije, majstor (1847-1848)
Vukov Nikola, majstor čizmar (1837-1850)
Vukov Aleksandar, kožuhar, ćurčija (1829-1831)
Vukov Georgije, majstor čizmar (1831-1842)
Vukov Rista, majstor čizmar, obućar (1823-1842)
Vučkovački Prokopije, majstor ćurčija (1830-1842)
Hamburger David, šnajder 1859.
Živan – Ćurčija (1773)
Živković Lazar, krznar kalfa (1834), ćurčija (1837)
Župunski Teodor, čizmar (1865)


Rečnik:
Abadžija – krojač narodnog odela
Tufegdžija – puškar
Sabov – krojač
Kapamadžija – jorgandžija
Čarugdžija – opančar
Ćurčija - kožar
Terzija – krojač građanskog odela
Kačar – bačvar
Dunđerin – tesar i zidar

Napomene:
- Tokom XVIII veka nasledna srpska prezimena u Bečkereku nisu do kraja bila formirana, pa su ljudi najčešće popisivani po onome po čemu su bili poznati, kao što su bila zanimanja.
- Spisak zanatlija svakako nije konačan i biće produžavan sa pronalaskom novih podataka.
- U popisu zanatlija se nisu našli fotografi, jer su oni posebno obrađeni na ovom blogu.
- Neki put je teško napraviti razliku između zanatlija i trgovačkih radnji, kao i manufaktura i manjih industrijskih preduzeća, pa su zbog toga greške u popisu moguće.

Literatura:
- Videti istoimeni podnaslov u popisu trgovaca na ovom blogu.

четвртак, 13. септембар 2012.

Josif Gojgner, akademski slikar (1837-1887)

Biografija
Porodica Josifa Gojgnera vodi poreklo iz malog sela Goign kod Kitzbila u oblasti Tirol. Rana mladost ovog slikara, koji će svoj život  vezati za Bečkerek, nije u potpunosti rasvetljena. Posle kraćeg boravka u Minhenu i Beču, gde je pohađao kurseve na akademijama, našao se u ateljeu Morica Lemana (Drezden,1819 - Budimpešta, 1877). Leman je bio najznačajniji slikar dekoracija i scenografija za pozorišta na prostoru centralne Evrope. Radio je scenografije za pozorišta u Vroclavu, Rigi, Berlinu, Lajpcigu, ali je najviše radio u Beču, a kasnije i u Budimpešti. Sa obzirom da je često putovao zbog posla, jer je bio izuzetno tražen scenograf, teško je shvatiti kada je tačno Gojgner boravio u njegovom ateljeu. Leman je radio i na prostoru južne Ugarske kod plemića Jovana Nake iz Velikog Semikluša (1861), a od njega je naručivana scenografija i za SNP u Novom Sadu. Preko Lemana se sasvim sigurno Gojgner i upoznao sa Banatom u koji će se naseliti.
Postoji jedan podatak vezan za Gojgnera koji jeste pomalo diskutabilan. U ranijoj literaturi je navođeno da je Gojgner došao u Banat na poziv rimokatoličke crkve iz Vršca 1863. godine, pa je nakon toga otišao u Ečku, i na kraju u Bečkerek. Podatak koji iznosi sam Gojgner u oglasu iz Vohenblata (1871) nam govori da on već deset godina živi i radi u Bečkereku, što znači da je u gradu bio još 1861. godine. U Vršcu nisu pronađeni tragovi rada Josifa Gojgnera i postoji mogućnost da je on kao ličnost pomešan sa slikarem i bečkim profesorom Peterom Johanom N. Gajgerom, koji je 1863. godine oslikao oltar za rimokatoličku crkvu u Vršcu.
Slikar Josif Gojgner dolazi u Bečkerek 1861. godine, kao vrlo mlad i perspektivan slikar. Narednih deset godina živi kao podstanar u Pušakovoj kući. Ubrzo mu stižu mnogobrojne narudžbine za slikanje raznih dekoracija, grbova, kaligrafija, ali i raznih drugih slika. Počinje sa dekoracijom crkvenih objekata, kako rimokatoličkih, tako i pravoslavnih. Godine 1866. se ženi devojkom nemačkog porekla iz Bečkereka. Od zarađenog novca godine 1871. kupuje sopstvenu kuću u Čivutskom sokaku (danas Sarajlijina ulica) i otvara atelje. Ne bi bilo zgoreg napomenuti da je jedan od autoportreta Josifa Gojgnera pronađen baš u ovoj ulici u nekadašnjem grafičkom preduzeću Budućnost.
Od trenutka kada otvara sopstveni atelje pa sve do smrti, Gojgner postaje veoma značajna gradska figura, kako u umetničkom smislu, tako i u kulturno-društvenom. Zabeleženo je da je još 1871. godine zaposlen kao pozorišni slikar, gde je radio na izradi kulisa za predstave. Tri godine kasnije otvara i školu crtanja za šegrte, a zasebno je podučavao i crtanje cveća. Potreba za šegrtima mu je verovatno bila neophodna, jer je počeo dobijati sve brojnije narudžbine za dekoraciju crkava. Bavio se i fotografijom, što možemo videti na jednom od njegovih autoportreta gde se vidi fotoaparat u ulozi jednog od slikarevih atributa. Godine 1879. postaje član prvog šahovskog udruženja u Bečkereku i učestvuje na prvom šahovskom turniru.
Portreti
Josif Gojgner je iza sebe ostavio dva autoportreta. Prvi još iz vremena kada se podučavao slikarstvu (1853), koji je naslikao sa svega šesnaest godina. Već na ovom prvom portretu vidimo Gojgnera kao vrlo naprednog i talentovanog učenika. Iako slika odiše krutošću i strogošću poznog klasicizma, kao i ponekom anatomskom greškom, uočljive je odlična karakterizacija lika i težnja ka dekorativnosti koja će u budućnosti obeležiti Gojgnerov rad. Na ovoj slici kao da je Gojgner pokušao da iskaže i svoj društveni status slikanjem modernog odela, zlatnog lanca, ukrasnog broša i prstena. Momak sa slike okružen studentskim radovima deluje vrlo imućno ili možda samo želi da ostavi takav utisak.
Drugi autoportret nastao je dvadeset godina kasnije. Okolnosti u kojima je tada živeo Josif Gojgner su se drastično izmenile pa se to reflektovalo i na ovaj autoportret, koji je koncipiran slično kao i prvi. Gojgner na ovoj slici deluje skromnije, iskusnije, ali i mnogo fokusiranije na svoj rad. U prikazanom ateljeu se nalaze njegovi atributi, kao što su gipsani modeli, knjige, fotoaparat, praktično sve ono što mu je olakšavalo i poboljšavalo rad. Gojgner je prikazan u trenutku kako slika svoju suprugu, tako da u jednoj slici imamo dupli portret. Sa zanatske strane ovaj portret deluje neuporedivo bolje o prvobitnog, iako se i dalje vide problemi u rasporedu planova. Sa ovim portretom kao da je Gojgner napravio korak ka romantizmu minhenske škole, koji je verovatno jako dobro poznavao.
Zidno slikarstvo
Josif Gojgner je uglavnom poznat po svojim zidnim dekoracijama za crkve. Prema nekim navodima Gojgner je oslikao preko 20 crkava, međutim danas ih je teško sve locirati. Neke rimokatoličke crkve u kojima su se nalazili njegovi radovi više ne postoje (Sečanj i Ravni Topolovac - Katarina). Sa druge strane, dobar deo njegovog zidnog slikarstva nije u potpunosti sačuvan ili je naknadno preslikan, kao što je slučaj sa crkvama u Ečki (rimokatoličkoj i rumunskoj pravoslavnoj), a sasvim moguće i sa crkvom u Tordi, pa je teško dati pravi sud o njima. Neki , pak, objekti najčešće nisu potpuno otvoreni za javnost i nisu bliski oku posmatrača, kao što je slučaj sa kapelom Svetog Rafaila (Zr), za koju je Gojgner uradio ikone na ripidama 1868. ili Pijarističkom crkvom (Zr), koja je oslikana 1879. godine. Pored ovih verskih objekata Gojgner je oslikao još i pravoslavnu crkvu u Karlovu (1872) i rimokatoličku katedralu u Bečkereku 1884/1885.
Za crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Karlovu (danas Novo Miloševo) Gojgner je naslikao scene iz Starog i Novog zaveta, koje su kopirane po grafičkim listovima francuskog ilustratora i grafičara Gustava Dorea (1832-1883). Njegova ilustrovana biblija publikovana je samo šest godina pre nego li je Gojgner oslikao crkvu u Karlovu, tako da možemo konstatovati da je Gojnger bio u toku tadašnjih evropskih slikarskih trendova. Ono što se može prigovoriti Gojgneru jeste da je bukvalno kopirao svoje grafičke predloške i nije im davao lični pečat. Scene je menjao samo u sitnim pojedinostima. Veću slobodu iskazao je u kolorističkom smislu. Neki put je njegov kolorit bio blizak nazarenskom slikarstvu sa rasvetljenom i pastelnom paletom, ali kada je bilo potrebno da se iskaže dramatika, kao što je slučaj sa scenom u kojoj Hrist smiruje buru, više se oslanjao na kolorizam romantizma. Posebna dragocenost Gojgnerovog rada predstavlja ornamentika, iako prenaglašena, ona ipak daje posebnu čar. Scene oslikane u Karlovu uokvirene su bogatom neobaroknom ornamentikom koja je imitirala ramove slika i u skladu je sa arhitekturom same crkve.
 Prilikom oslikavanja katedrale Svetog Jovana Nepomuka u Bečkereku 1884-1885. Gojgner se i dalje držao predložaka iz Doreove biblije, ali je koristio i druge uzore. Scenu Hrist pred Pilatom, kopirao je prema slici Mihalja Munkačija (1844-1900), koja je naslikana samo par godina ranije (1881), dok je scenu Tajne večere kopirao prema istoimenoj slici Leonarda da Vinčija. Uticaj renesanse na nazarensko slikarstvo je bilo izuzetno snažno, tako da nas izbor Josifa Gojgnera uopšte ne čudi. Oslikana ornamentika bečkerečke katedrale je opet maestralno uklopljena u arhitektonski sklop i stil građevine. Za razliku od neobaroknog dekora kojeg je Gojgner oslikao u Karlovu, ovde vidimo uzore u romantizmu. Jedini momenat zidnog slikarstva u katedrali koji deluje pomalo retrogradno i neuobičajeno za Gojgnera jeste upotreba iluzionističkih oblaka karakterističnih za barokno slikarstvo. Da li je u pitanju bila želja ktitora ili nešto drugo, ostaje pitanje.
Ostali radovi
U Narodnom muzeju u Zrenjaninu čuvaju se nacrti dekoracija Josifa Gojgnera za zidove i plafone. Na osnovu njih Gojgneru se pripisuje dekoracija Svečane sale Županijske zgrade, čija izrada pada u period 1885-1887. Danas ne znamo da li je Gojgner radio samo nacrte za izradu ove štuko dekoracije ili je pak učestvovao i u samoj njenoj izradi. Ovo je verovatno i poslednje delo Josifa Gojgnera, a njegov plodan rad prekida smrt 1887. godine.

D.V.

Literatura:
Ferdinand Roeder, Theater – Kalender, Berlin 1871.
Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.
Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 (Vol. 5), Beč 1972.
Ujes Alojz, Činjenice i pretpostavke o dvorskom pozorištu Jovana plemenitog Nake u Banatskom Komlošu, Temišvarski zbornik 3, Novi Sad 2002.
Grupa autora, Poznati arhitekti i njihove građevine u Velikom Bečkereku krajem XIX i početkom XX veka, Zrenjanin 2009.
Novinski članci:
A. Čupić, Katedrala simbol vršačke tolerancije, Blic (07.03.2002)
B.Z, Josef Goigner, Het Nap (08.06.2008)
Oglasi iz Gross-becskereker Wochenblatt-a (22.7.1871, 5.9.1874) – zahvaljujem Filipu K.
Izvori sa interneta:
Gustav Dore (1866) – Josif Gojgner 1884/1885. 











Oglas Josifa Gojgnera iz  Velikobečkerečkog Vohenblata (1871)