Ауторска лиценца

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .

Претражи овај блог

четвртак, 28. јун 2012.

Srpska fabrika tepiha u zapisima iz perioda 1924-1969.

Nezaobilazna publikacija u proučavanju zrenjaninske prošlosti je svakako monografija grada iz 1938. godine. Pored obilja informacija ona nudi i opis Srpske fabrike tepiha „Lazar Dunđerski“ iz tog perioda.

Godine 1921. fabriku tepiha, od mađarskih akcionara, otkupljuje čuveni tekstilni magnat Koste Ilića Sinovi A.D, i od tada fabrika nosi gore pomenuti naziv. [Do kupovine nije došlo slučajno, jer je porodica Ilić bila u rodbinskim vezama sa porodicom Dunđerski.] U vreme preuzimanja fabrika je radila nešto smanjenim kapacitetima, što je najverovatnije bila posledica I svetskog rata. Novo rukovodstvo fabrike nije promenilo dotadašnjeg direktora Petra Kostića, koji se na tom mestu nalazio još od 1909. godine, već je pokušala obnoviti i proširiti postojeće kapacitete. Godine 1938. fabrika je imala odelenja: mehaničku tkaonicu sa preko 50 razboja, zatim 76 metara razboja za smirna tepihe, odelenja za snovanje, farbanje, sušenje, navijanje i uvrtanje pređe, kao i bravarsko odelenje i kovačnicu. Specijalnost su joj bila izrada smirna tepiha (do 6 metara širine), turne, bukle, a izrađivala je i mokete i pliševe (velvet) za nameštaj i dr.

Oglas iz lista Politika (1924) na kome se vidi tadašnji logotip fabrike


















Izložba tepiha iz 1930-tih(?) – Vlasništvo Istorijskog arhiva u Zrenjaninu













Monografija iz 1938. godine nam ne pruža podatke o dizajnerima tepiha, pa se moramo okrenuti posleratnim zapisima i istraživanjima Vukice Popović, koja su objavljena u knjizi Veliko-bečkerečki slikarski ateljei 1969. godine.
U međuratnom periodu Srpska fabrika tepiha je radila velike i značajne porudžbine, što za državne institucije (tepisi za Predsedništvo vlade i Narodnu odbranu), što za kraljevsku porodicu (ručno rađeni tepisi za vilu u Bohinju i bioskopsku salu u Belom dvoru u Beogradu). Tepisi su rađeni pod uticajem neoklasicizma i neorenesanse kako bi se postigla određena monumentalnost potrebna vladajućoj klasi i premostio jaz između secesije i još uvek nedovoljno razvijenog art dekoa i moderne. U radu Vukice Popović publikovan je nacrt Karolja Fajfera za ručno rađenu tapiseriju sa temom Sv. Đorđa.


























Dizajner:
Karolj Fajfer (r. 1903)
- Bečkerečki pedagog, dizajner, ilustrator i slikar. Nakon završene Akademije primenjene umetnosti (1928) u Budimpešti vraća se u rodni grad, gde radi kao profesor crtanja u Gimnaziji. Za fabriku tepiha radi nacrte za Predsedništva vlade (1936) i Narodne odbrane. Bio je član grupe Veliko-bečkerečki impresionisti, a kao slikar aktivan i nakon II svetskog rata.

уторак, 5. јун 2012.

Prva mađarska fabrika tepiha u zapisima iz perioda 1900-1912.

Učešće Veliko-bečkerečke fabrike tepiha na Svetskoj izložbi u Parizu zabeležio je mađarski časopis Primenjena umetnost (Magyar Iparművészet) za jul 1900. godine. Među publikovanim tepisima najpoznatijih mađarskih dizajnera onog vremena nalaze se i oni izvedeni u bečkerečkoj fabrici.



:Dizajneri
Pal Horti (Videti članak – Veliko-bečkerečka fabrika tepiha u nemačkom zapisu iz 1900)
Robert Nadler (1858-1938)
- Peštanski slikar, pedagog i dizajner. Posle studija u Minhenu i Beču posvećuje se pedagoškom radu i postaje zagovornik narodnih motiva i mađarske secesije. Višestruko je nagrađivan za svoja likovna dela i jedno vreme bio je predsednik Udruženja mađarskih umetnika.

Značajne podatke o bečkerečkoj fabrici tepiha prezentira nam i S.Borovski u svom kapitalnom delu iz 1912. godine – Torontalska županija. On, doduše, navodi da je fabrika tepiha osnovana 1895. godine od strane holandske kompanije, što svakako nije tačan podatak. 1903. godine još uvek nedovoljno finansijski stabilnu fabriku kupuje industrijalac i posednik Lazar Dunđerski, koji dalje proširuje kapacitete. U vreme pisanja članka Borovskog fabrika nosi naziv Prva mađarska fabrika tepiha i tapacirunga. Tepihara ima pet svojih objekata u kojima radi oko 250 radnika, a upošljava i oko 100 ljudi iz kućne radinosti. U njoj postoji parna mašina od 96 konjskih snaga, koja pokreće 50-tak razboja. Specijalnost fabrike je izrada smirna i ručno rađenih tepiha. Tepisi se prodaju širom Mađarske i Hrvatske, a izvoze se u Austriju(?), Srbiju i Ameriku. Da je finansijska izdrživost same fabrike još uvek pod znacima navoda vidimo i iz podatka da prima subvencije od države.

Literatura: 
Borovszky Samu,Magyarország vármegyéi és városai. Torontál vármegye. Budapest 1912.