Priča o petrovgradskom ormaru

Početak priče

Ormar je napravljen 1937. godine kako stoji u natpisu na poleđini. Deda ga je kupio zajedno sa dva kreveta, koji su nažalost kasnije završili na Hvaru. Sasvim je moguće da je ormar produkt petrovgradskih proizvođača nameštaja, zašta ima više pokazatelja. Prvi i najznačajniji jeste taj da su u to vreme u Petrovgradu postojale samo dve prodavnice sobnog nameštaja, a obe radnje su držali lokalni proizvođači. Drugi pokazatelj jeste da se u Zrenjaninu još uvek mogu naći identični primerci u vlasništvu drugih osoba. Usled kvaliteta drveta i obrade moglo bi se reći da je verovatniji proizvođač ovog ormara fabrika nameštaja Anton Bence-a.

Stil i tehnika opričanog ormara

Njegova jednostavna i kubična linija inspirisana je poznim art deko-om, dok neobična struktura drveta razbija njegovu strogost i asocira na ranije stilove kao što je bidermajer. Za izradu ormara korišćene su tri vrste drveta. Glavna struktura ormara načinjena je od hrasta, prednji centralni paneli od dekorativnog ptičjeg javora, dok su manje bitni detalji, kao što su police i delovi pozadine, urađeni od lošijeg drveta tj. čamovine. Na metalnim bravicama za zatvaranje vrata stoji sačuvan natpis proizvođača – Vulkan.

Epilog priče i novi početak

            Tokom vremena ormar je promenio kuću, a još češće je menjao svoj položaj u prostoru. Godinama je pretrpeo brojna habanja, udarce i ogrebotine, a prvobitni lak je počeo sam da se ljušti. Zbog toga je postalo neophodno da mu se vrati stari sjaj i produži radni vek. Utrošeno je desetak dana na učvršćivanje strukture ormara, čišćenje starih slojeva laka i druge neophodne popravke, da bi se na kraju dobio komad, koji je danas skoro nemoguće pronaći u prodavnicama nameštaja.

D.V.

Petrovgradski ormar nakon restauracije

Staklo u Bečkereku-Petrovgradu-Zrenjaninu

Staklo se u istorijskim izvorima vezanim za Bečkerek (kasnije Petrovgrad, pa Zrenjanin) sreće relativno rano. U opisu gradnuličke crkve iz Temišvarskog protokola (1758) kazuje se da se nad grobom Svetog Rafaila nalazi kandilo od stakla. U pitanju je vrlo šturi i usamljeni podatak koji ne pruža previše informacija o rasprostranjenosti stakla u gradu. Međutim, ako se uzme u obzir podatak iz češke manufakture stakla u Haidi da su Srbi 1774. bili glavni trgovci staklom u Turskoj, onda nam sam pogled na ovaj period deluje drugačije. Iako se Bečkerek u to vreme nije nalazio na glavnim trgovačkim putevima, koji su vodili u Tursku, nije bio ni daleko od njih. Drugi pravci pristizanja stakla u Banat tokom XVIII veka poznati su nam sa mape koju su sastavili mađarski istoriografi. Prema ovoj mapi staklo je dolazilo ponajviše iz gornje Ugarske, a nešto manje sa jugozapada Ugarske i usamljenih malih staklara iz Transilvanije.

U bližoj okolini Bečkereka staklo nikada nije proizvođeno i zato je njegova rasprostranjenost na ovim prostorima zavisila ponajviše od trgovačke branše koja ga je uvozila i prodavala, zatim od opštih istorijskih i kulturnih prilika, kao i blizine staklarskih centara. Jačanje trgovaca u gradu i veća raznovrsnost njihovog asortimana počela je tek početkom XIX veka. Pored trgovaca koji su ga uvozili, staklo je u Bečkerek pristizalo i putem imućnih ljudi, koji su ga kupovali na svojim putovanjima po većim kulturnim centrima Austrougarske (Beč, Budimpešta).

Staklo je tokom XIX veka polako ulazilo u upotrebu među Bečkerečanima, zamenjujući tradicionalno bakarno, keramičko i drveno posuđe. Ono je, kao i svuda, uvek prvo bilo dostupno višoj klasi, a kako je vreme sve više prolazilo dolazilo je i do običnih građana. Sredinom XIX veka u gradu je postojao i poseban staklarski esnaf, na čijem čelu se nalazio Karl Plehl, a koji je prevashodno obuhvatao zanatlije stakloresce, izrađivače ogledala i druge. Godine 1862. zabeležene su četiri trgovine i zanatske radnje čija je preokupacija bila staklo. Vlasnici ovih radnji bili su: Karl Plehl, Karl Kanjiža, Karl Sandter i Franc Silvaši. Oko sredine XIX veka zabeležena je i trgovina pokućstvenog stakla Adolf Fišera, aktivna u periodu 1858 - 1872, i komisiono skladište stakla koje je vodio Adolf Goldštajn u periodu 1852-1860.  Prema zvaničnoj bečkoj statistici za period od 1. avgusta 1853. do 31. jula 1854. u Bečkerek je stiglo osam brodova napunjenih staklenom, keramičkom i robom sa peštanske tržnice.

Krajem XIX i početkom XX veka primena stakla u pokućstvu uzima sve šire razmere. Stakleni predmeti se u tom periodu prodaju u trgovinama mešovite robe ili najčešće u radnjama koje su držale porcelansku i keramičku robu. Radnje iz tog vremena koje između ostalog prodaju i staklenu robu su trgovine Špire Karolja (1887-1902) i Fišera Filipa (1892-1903). Paralele radi, možemo napomenuti da je u ovom periodu u Pančevo pokućstveno staklo pristizalo iz konzorcijuma Šrajber & Nefen i Prve mađarske fabrike stakla.

U ovom vremenskom rasponu ističe se upotreba stakla pri izradi vitraža kao svojevrsnog ukrasa enterijerima građevina. Vitražima su ukrašavane javne građevine, kao što je zgrada Županije (danas Opštine) 1892. godine, sakralne građevine (katoličke i pravoslavne), ali i privatne vile više klase, kao što je Elekova vila 1911. Bilo na javnim ili privatnim građevinama vitraži su rađeni pod pokroviteljstvom plemića ili bogatije građanske klase i rad su umetnika koji nisu bili iz Bečkereka i okoline.

U blizini Bečkereka u prvim decenijama XX veka delovala je jedna rafinerija koja se bavila ukrašavanjem i oslikavanjem stakla. Radionica Uroša Čavića iz Kikinde ukrašavala je čaše, boce, bokale sa štampanim slikama koje su dodatno ručno dorađivane i slikane. Motivi su najčešće bili iz kultne srpske istorije ili religije. Pored staklenog posuđa kikindska radionica je radila i nakit za čiju izradu je takođe upotrebljavano staklo. Svoje proizvode je prodavala širom Banata i Vojvodine, a izvozila ih je i u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Bugarsku.

U periodu između dva svetska rata stanje u distribuciji pokućstvenog stakla drastično se promenilo. Broj radnji je u blažem porastu, kao i prodaja domaćeg (jugoslovenskog) stakla. Sredinom 30-ih godina XX veka znatno opada uvoz stranog stakla zbog velike svetske krize. Tako je na primer uvoz stakla iz Čehoslovačke 1935. godine opao za više od četiri puta u odnosu na 1930. U ovom periodu radnje u gradu koje drže staklenu robu su: Josif Beno (koji između ostalog prodaje i lustere, lampe, ogledala..), Franja Vegeman, Jovan Ivanica, Udova Karla Kopa, Laslo Rošival i dr. Jedna radnja se posebno isticala, kako svojom orijentacijom, tako i svojom ponudom. U pitanju je specijalizovana trgovina stakla Bogdana Drobca, osnovana 1920. godine. Ona je pored uobičajenih staklenih predmeta za pokućstvo nudila i ravno staklo za prozore, zastakljene ramove za slike i ogledala. Pošto su često trgovine onog vremena istovremeno pružale i zanatske usluge, potreba za većim brojem samostalnih zanatlija koje su obrađivale staklo nije bila velika. Godine 1938. zabeležen je jedan staklorezac, Ladislav Rošival, i jedan izrađivač ogledala, Bela Rošival, kojima je staklo očigledno bilo porodični posao.

Staklena ambalaža prvi put se pojavljuje u Bečkereku početkom 70-ih godina XIX veka. Usled snažnog industrijskog razvoja grada krajem XIX veka, i želje da se proizvodi što bolje, ekonomičnije i ekskluzivnije upakuju, javlja se veća potreba za staklenom ambalažom. Od svih industrijskih preduzeća najveći korisnik staklene ambalaže bila je bečkerečka pivara (osnovana 1745), ali i neka druga preduzeća, kao što su Luksol (osnovan 1884, industrijalizovan 1920), Špiritana (osnovana 1899) i dr. Potrebu za staklenim flašama iskazala je ne samo industrija već i određene zanatlije, kao što su sodari i proizvođači alkoholnih pića. Svemu ovome treba dodati značajnu, i danas rasprostranjenu, sekundarnu upotrebu ovih predmeta u domaćinstvima. Za domaćinstva, koja su oduvek na ovim prostorima imala svoju ličnu malu proizvodnju pića (vino, rakija…), staklare su radile takozvane balone za smeštaj ovih tekućina. Oni su pravljeni u raznim zapreminama i najčešće su bili obloženi pletenim prućem kako bi se smanjila njihova tehnička oštećenja tj. naprsnuća. Ambalažno, ali i pokućstveno staklo, svoju široku primenu našlo je i u oblasti ugostiteljstva i u nekim drugim granama kao što je apotekarstvo i medicina.

Staklo je imalo određeni uticaj i na narodno stvaralaštvo. Često je upotrebljavano kao dodatna aplikacija prilikom izrade pojedinih predmeta, kao što su kape zlatare, a koristila su se i staklena dugmad. Za domaću radinost staklo je moglo biti i inspiracija veziljama koje su na svoje radove prenosile forme i dekoracije određenih pokućstvenih predmeta.

Za vreme Drugog svetskog rata dolazi do opadanja proizvodnje stakla, ali i njegove distribucije. Prozvodnja nakon rata je ubrzo nastavljena, ali je u gradu postojao određeni problem, jer je sama trgovina morala da se postavi prema novim socijalističkim principima. Po oslobođenju osnovan je Narodni magacin (popularna Na-ma), a nešto kasnije i trgovina Staklo u glavnoj ulici, koji su doprineli samoj distribuciji stakla, dok se ravno i drugo staklo moglo kupiti i u trgovinama Gvožđar. U posleratnom periodu Jugoslavija se oslanja ponajviše na domaću proizvodnju, a najveći uvoz zabeležen je iz Italije i Nemačke. Čehoslovačka, tradicionalno najsnažniji staklarski centar u Evropi, nije bila u prvom planu. Godine 1960. zabeleženo je da je staklo uvoženo iz Čehoslovačke bilo najviše industrijskog tipa, dok je pokućstveno činilo manje od jedan posto uvezenog stakla. Ovakvo stanje će se drastično promeniti u narednim decenijama.

D.V.

Industrija tepiha „Proleter“ u zapisima iz perioda 1954-1979.

Nakon II svetskog rata fabrika tepiha u Zrenjaninu je nacionalizovana. Nastavljena je njena dalja modernizacija i industrijalizacija, a fabrika je doživela nekoliko reorganizacija tokom 1950-tih i 1960-tih, kako bi postala uspešno preduzeće.

Prema publikaciji Grad Zrenjanin – priručnik za 1954/55. godinu vidimo da fabrika radi zadovoljavajućim kapacitetima, nudeći kupcima sve one artikle čija proizvodnja je osvojena još tokom ranijih decenija. Među svojim proizvodima tepihara posebno ističe svoj kvalitetan proizvod – Bukle 2 kora, koji izvozi i u Zapadnu Nemačku.

Logotip fabrike tepiha iz vremena oko 1955.

Monografija grada iz 1966. o fabrici tepiha nažalost ne nudi preterano značajne podatke što se tiče njenog proizvodnog programa, a još manje o njenim dizajnerima. Među suvim i tabelarnim publikovanim podacima izdvajamo samo fabričko proširenje kapaciteta i otvaranje novog pogona u selu Klek početkom 1950-tih godine. Ovaj pogon je prvenstveno proizvodio vunenu i pamučnu tkaninu, kao i rublje.

Već dosta puta pomenut, istraživački rad Vukice Popović – Veliko-bečkerečki slikarski ateljei donosi nam podatke o tepihari nakon II svetskog rata. Fabrika tepiha je 1969. godine imala posebno odelenje dezenture, gde je bio zaposlen veći broj crtača i dizajnera tepiha čija imena na žalost nisu navedena. Pored toga, tepihara je otkupljivala i diplomske radove studenata Akademije primenjenih umetnosti. U to vreme tepisi zrenjaninske fabrike bili su traženi kako na istoku tako i na zapadu...

Tepih fabrike Proleter iz vremena pre 1969.

Detalj tepiha iz vremena oko 1970-te.

                 Prema brošuri Zrenjanin ’79 (opština i grad) u Industriji tepiha „Proleter" je radilo 1700 radnika organizovanih u više samoupravnih jedinica, a godišnja proizvodnja iznosila je 37,5% ukupne proizvodnje tepiha tadašnje države SFR Jugoslavije. Ovo je verovatno bio period vrhunca ove fabrike koja danas više ne postoji.

Srpska fabrika tepiha u zapisima iz perioda 1924-1969.

Nezaobilazna publikacija u proučavanju zrenjaninske prošlosti je svakako monografija grada iz 1938. godine. Pored obilja informacija ona nudi i opis Srpske fabrike tepiha „Lazar Dunđerski“ iz tog perioda.

Godine 1921. fabriku tepiha, od mađarskih akcionara, otkupljuje čuveni tekstilni magnat Koste Ilića Sinovi A.D, i od tada fabrika nosi gore pomenuti naziv. [Do kupovine nije došlo slučajno, jer je porodica Ilić bila u rodbinskim vezama sa porodicom Dunđerski.] U vreme preuzimanja fabrika je radila nešto smanjenim kapacitetima, što je najverovatnije bila posledica I svetskog rata. Novo rukovodstvo fabrike nije promenilo dotadašnjeg direktora Petra Kostića, koji se na tom mestu nalazio još od 1909. godine, već je pokušala obnoviti i proširiti postojeće kapacitete. Godine 1938. fabrika je imala odelenja: mehaničku tkaonicu sa preko 50 razboja, zatim 76 metara razboja za smirna tepihe, odelenja za snovanje, farbanje, sušenje, navijanje i uvrtanje pređe, kao i bravarsko odelenje i kovačnicu. Specijalnost su joj bila izrada smirna tepiha (do 6 metara širine), turne, bukle, a izrađivala je i mokete i pliševe (velvet) za nameštaj i dr.

Oglas iz lista Politika (1924) na kome se vidi tadašnji logotip fabrike

Izložba tepiha iz 1930-tih(?) – Vlasništvo Istorijskog arhiva u Zrenjaninu

Monografija iz 1938. godine nam ne pruža podatke o dizajnerima tepiha, pa se moramo okrenuti posleratnim zapisima i istraživanjima Vukice Popović, koja su objavljena u knjizi Veliko-bečkerečki slikarski ateljei 1969. godine.

U međuratnom periodu Srpska fabrika tepiha je radila velike i značajne porudžbine, što za državne institucije (tepisi za Predsedništvo vlade i Narodnu odbranu), što za kraljevsku porodicu (ručno rađeni tepisi za vilu u Bohinju i bioskopsku salu u Belom dvoru u Beogradu). Tepisi su rađeni pod uticajem neoklasicizma i neorenesanse kako bi se postigla određena monumentalnost potrebna vladajućoj klasi i premostio jaz između secesije i još uvek nedovoljno razvijenog art dekoa i moderne. U radu Vukice Popović publikovan je nacrt Karolja Fajfera za ručno rađenu tapiseriju sa temom Sv. Đorđa.

Dizajner:

Karolj Fajfer (r. 1903)

- Bečkerečki pedagog, dizajner, ilustrator i slikar. Nakon završene Akademije primenjene umetnosti (1928) u Budimpešti vraća se u rodni grad, gde radi kao profesor crtanja u Gimnaziji. Za fabriku tepiha radi nacrte za Predsedništva vlade (1936) i Narodne odbrane. Bio je član grupe Veliko-bečkerečki impresionisti, a kao slikar aktivan i nakon II svetskog rata.

Prva mađarska fabrika tepiha u zapisima iz perioda 1900-1912.

Učešće Veliko-bečkerečke fabrike tepiha na Svetskoj izložbi u Parizu zabeležio je mađarski časopis Primenjena umetnost (Magyar Iparművészet) za jul 1900. godine. Među publikovanim tepisima najpoznatijih mađarskih dizajnera onog vremena nalaze se i oni izvedeni u bečkerečkoj fabrici.

:Dizajneri

Pal Horti (Videti članak – Veliko-bečkerečka fabrika tepiha u nemačkom zapisu iz 1900)

Robert Nadler (1858-1938)

- Peštanski slikar, pedagog i dizajner. Posle studija u Minhenu i Beču posvećuje se pedagoškom radu i postaje zagovornik narodnih motiva i mađarske secesije. Višestruko je nagrađivan za svoja likovna dela i jedno vreme bio je predsednik Udruženja mađarskih umetnika.

Značajne podatke o bečkerečkoj fabrici tepiha prezentira nam i S.Borovski u svom kapitalnom delu iz 1912. godine – Torontalska županija. On, doduše, navodi da je fabrika tepiha osnovana 1895. godine od strane holandske kompanije, što svakako nije tačan podatak. 1903. godine još uvek nedovoljno finansijski stabilnu fabriku kupuje industrijalac i posednik Lazar Dunđerski, koji dalje proširuje kapacitete. U vreme pisanja članka Borovskog fabrika nosi naziv Prva mađarska fabrika tepiha i tapacirunga. Tepihara ima pet svojih objekata u kojima radi oko 250 radnika, a upošljava i oko 100 ljudi iz kućne radinosti. U njoj postoji parna mašina od 96 konjskih snaga, koja pokreće 50-tak razboja. Specijalnost fabrike je izrada smirna i ručno rađenih tepiha. Tepisi se prodaju širom Mađarske i Hrvatske, a izvoze se u Austriju(?), Srbiju i Ameriku. Da je finansijska izdrživost same fabrike još uvek pod znacima navoda vidimo i iz podatka da prima subvencije od države.

Literatura: 

Borovszky Samu,Magyarország vármegyéi és városai. Torontál vármegye. Budapest 1912.

Veliko-bečkerečka fabrika tepiha u zapisu iz 1900.

Zahvaljujući digitalizovanoj biblioteci u Hajdelbergu dostupnoj na internetu u mogućnosti smo da dobijemo dodatne informacije o umetničkoj prošlosti Zrenjanina. U nemačkom časopisu Deutche Kunst und Dekoration (br. 6) za 1900. godinu nalazi se interesantan članak pisan od strane Anonima (S) na temu Umetničko tkanje u Ugarskoj. Dobar deo ovog teksta nam donosi, manje ili više poznate, informacije o bečkerečkoj fabrici tepiha, i mi ćemo ga preneti u sažetom obliku...

....Da umetnost tkanja u južnoj Ugarskoj ide u pravom smeru pokazuje i osnivanje škole u Bečkereku 1884. godine, u kojoj se mlade devojke obučavaju od strane stručnih lica. Ova škola, posle brojnih finansijskih teškoća, uspela je da preraste u akcionarsko društvo sa nazivom Veliko-Bečkerečka fabrika tepiha (1894). Ceo projekat svesrdno je podržao tadašnji javni beležnik Torontalske županije, Jene Ronaj. Nakon četiri godine početničkih bolesti, jer kako kaže pisac umetnost je jedno a biznis je nešto sasvim drugo, fabrika je morala da se proda holandskim akcionarima. Sa novim kapitalom početne teškoće u funkcionisanju fabrike su lakše prevaziđene. Počinje proizvodnja smirna-tepiha, kao i upotreba mehaničke proizvodnje, a broj radnika raste na 200. Svi ovi napori doveli su do toga da se bečkerečka fabrika tepiha predstavi na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.

U časopisu su publikovane i tri fotografije tepiha proizvođenih u Veliko-bečkerečkoj fabrici tepiha i mi ih ovom prilikom prenosimo.

Dizajneri:

Pal Horti (1865-1907)

-Peštanski slikar, dizajner i profesor u školi industrijskog dizajna. Višestruko je nagrađivan za svoje radove u metalu, drvetu i keramici. Radio je u duhu mađarske secesije. Prerano je umro u Bombaju na jednom od svojih mnogobrojnih studijskih putovanja.

Herman Friling (1867-1940)

-Berlinski slikar, ilustrator i dizajner enterijera. Posle završene škole Kraljevskog muzeja dekorativnih umetnosti posvećuje se dizajniranju predmeta od keramike i metala u duhu secesije.

Šandor Nađi (1869-1950)

- Mađarski slikar, grafičar, pisac i dizajner. Bio je učenik Bertalan Sekelja, a školovao se i u Rimu i Parizu. Šandor je jedan od osnivača čuvene umetničke kolonije Godolo. Bio je izuzetno svestran umetnik koji se okušavao u brojnim umetničkim tehnikama (mozaici, vitraži, murali...).

Izvor:

http://digi.ub.uni-heidelberg.de/diglit/dkd1900/0009/image?sid=96ea2d8ef5d3916c40e075fb6f92d3ca#current_page

Rafinerija stakla Uroša Čavića iz Kikinde

Dosadašnja istoriografija o umetničkoj i zanatskoj obradi stakla na području Srbije nije pridavala preveliku pažnju radionicama za ukrašavanje stakla. Obrađeni predmeti  su uglavnom povezivani sa određenim staklarskim centrima koji su se prvenstveno bavili proizvodnjom stakla. Međutim, bogato ukrašeni predmeti koji su publikovani u domaćim katalozima često nisu izvozni produkt samih staklara, već su rad različitih manjih ili većih radionica koje su oslikavale i gravirale staklene predmete. Mnoge čuvene staklare (kao što je Mozer) su u stvari počele kao rafinerije stakla. Mnoštvo ovakvih radionica delovalo je na području Bohemije i Moravske, ali i u njhovim graničnim oblastima. Na prostoru današnje Srbije takođe je bilo pokušaja da se ustanove ovakve institucije. U dekorisanju stakla okušavali su se slikari, ali i zanatlije, kao što je primer beogradskog duvandžije Jovana Dimovića. U Beogradu je delovao i graver stakla Adam Leović, koji nam je poznat po učešću na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine. Najznačajnija od svih radionica za ukrašavanje stakla na prostoru današnje Srbije nalazila se severno od Save i Dunava, u srcu Banata.

                Uroš Čavić se prvobitno bavio fotografijom. Prilikom izrade fotografija on je koristio staklene negative, tako da je moguće da je iz tog procesa došao na ideju da se bavi dekorisanjem pokućstvenog stakla. Ne zna se tačno kada je otvorena radionica za dekoraciju stakla, ali možemo pretpostaviti da se to desilo negde na samom kraju XIX veka. Na osnovu oglasa iz  1903. godine vidimo da je radionica, kao i radnja u Kikindi, već uveliko radila. Takođe se spominje i da je Uroš Čavić imao svog zastupnika, koji je prodavao njegovu robu. Iz istog oglasa saznajemo i da je radionica imala i plagijatora, koji je u Uroševo ime sakupljao narudžbine po Vojvodini. Jedan drugi oglas iz naredne 1904. godine objavljen u Bosanskoj vili nam govori da je Čavićev uhodan posao jako dobro prihvaćen i izvan Vojvodine. Kao što se ne zna tačan početak rada ove interesantne rafinerije stakla, tako se ne zna ni do kad je radila. Prema Industrijskom kompasu za godine 1926/1927. radionica je i dalje bila aktivna.

                Stakleni predmeti koje je dekorisao Čavić  nabavljani su do I svetskog rata iz ugarskih staklara. Postoje indicije da je jedan od snabdevača bila i slovenačka staklara u Hrastniku, dok su nakon rata predmeti stizali iz domaćih manufaktura. Predmeti su bili jednostavnih oblika i uglavnom bezbojni i kao takvi pogodni za dalju obradu. Na osnovu sačuvanih predmeta vidimo da je Čavić upotrebljavao flaše, bokale, krigle, cilindrične čaše itd. Motivi na ovim predmetima su nastali štampanjem i naknadnim dorađivanjem i oslikavanjem, ali i direktnim slikanjem. Dorada štampanog  materijala Čaviću nije bila strana pojava, jer je još kao fotograf svoje radove doslikavao.

                Motivi na staklu Čavićeve radionice su pretežno bili nacionalnog i religijskog karaktera i namenjeni prvenstveno srpskom nacionalnom korpusu, što je često isticao i u oglasima u novinama. Religijski motivi su prisutni na slavskim setovima i najčešće se javljaju svetitelji čije slave su i najzastupljenije. Scene sa svetiteljima su često pratili prigodni natpisi, kao što je: Ko krsno ime slavi onom i pomaže. Među predmetima nacionalnog karaktera ističu se portreti pesnika, vladara, junaka iz I srpskog ustanka, čije predstave su takođe često propraćene prigodnim rodoljubivim tekstovima. Predloške za ove portrete imao je u fotografijama i novinama onog vremena. Na Čavićevim radovima, često naivno naslikane, nalazile su se i nešto složenije kompozicije iz srpske istorije i folklora, kao što su: Hercegovačko roblje, Kosovka devojka, Srbi oko Guslara itd. Izvore je crpeo iz onovremenog romantičarskog slikarstva i njegovih kopija u vidu oleografija, kao i iz obične grafike. Scene su često dodatno ukrašavane oslikanim hrastovim grančicama i drugim biljnim motivima. Ne retko motiv Čavićevih slikarija bili su i heraldički motivi, ali opet u duhu nacionalnih shvatanja.

                U svojoj radnji u Kikindi Čavić nije prodavao samo oslikane posude od stakla, već je prodavao i oslikani porcelan i nakit od različitih materijala (metal, staklo, porcelan), tako da je svoju kreativnost usmeravao i ka drugim materijalima i tehnikama. Radnja je bila izvozno orijentisana i predmeti su pre I svetskog rata izvoženi u Kraljevinu Srbiju, Bosnu, ali i Bugarsku. Godine 1926. u radionici je radilo 10 ljudi od kojih se verovatno nekoliko njih bavilo oslikavanjem predmeta. Na nekoliko čaša iz zbirke MPU se javlja zapisano ime Koste Sredojeva, čije samo ime i prezime upućuje na Kikindu. On je mogao biti jedan od dekoratera stakla u radionici.

                Radovi Uroša Čavića iz Kikinde se čuvaju u brojnim muzejima širom Srbije, a najznačajnije kolekcije se nalaze u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, Muzeju grada Novog Sada, a najveća sa preko 70 primeraka u Narodnom muzeju u Kikindi.

 D.V.

Literatura:

Bosanska vila Vol. 19-20. Sarajevo 1904.
Industrie-compass, Wien: Compassverlag 1926.

Jelica Đurić, Staklo u Srbiji XIX veka, Beograd 1984.

Zagorka Marinković, Porcelan i staklo, Beograd 1985.

Ljiljana Lazić, Izgled građanskih enterijera u Novom Sadu krajem 19. i početkom 20. veka, Zbornik MPU 6, Beograd 2010.

Čaša iz zbirke Narodnog muzeja u Zrenjaninu

Zrenjanin je nekada pravio nameštaj IV

Prilozi istoriji tvornice nameštaja Bence

Slika 1.

Na staroj razglednici sa početka XX veka vidi se tvornica nameštaja ispred koje su trupci spremni za obradu. Prema svedočanstvu moga oca nekada je u grad stizala drvna građa iz Erdelja, koja je transportovana rečnim putem. Ona je nekada bila omiljena među starijim stolarima u gradu.

Nažalost, zgrada u kojoj se nalazila tvornica danas je u polu-urušenom stanju i više joj nikada neće biti vraćen stari sjaj, a o nameni da ne pričamo.

Slika 2.

                Na staroj fotografiji Benceovog salona sa početka XX veka (današnja zgrada Simpa) vide se reklamni panoi kojima su bili pokriveni veliki prozorski otvori. Na njima su crteži proizvoda kao što su roletne, sanduci za sahranjivanje, ali i nameštaj za pokućstvo. Među crtežima sa panoa ističu se sto, kredenac i kanabe rađen u duhu secesije i art dekoa.

                Na slici je prikazana i nalepnica kojom je obeležavan nameštaj prodavan u Beogradu u periodu od 1935. do 1941. godine. Zahvaljujem se ovom prilikom vlasniku ormana na kome se nalazila nalepnica, a čiju fotografiju objavljujem.

Slika 3.

Na slici broj tri nalazi se crtež ormara, napravljenog u Benceovoj tvornici. Danas se čuva u Muzeju grada Novog Sada. Crtež je napravljen prema fotografiji publikovanoj u zborniku Muzeja primenjene umetnosti br. 6 (2010). Ormar pokazuje sve odlike umetničkog pravca secesije, koji je na ovim prostorima dominantan u prvim decenijama XX veka.

Plajcova veduta Zrenjanina iz sredine XIX veka

Osnivanjem štamparije u Zrenjaninu 1847. Pavle Franc Plajc je dao snažan doprinos istoriji štamparstva i novinarstva na ovim prostorima. Međutim, likovna i grafička oprema njegovog štampanog dela do danas nije dovoljno rasvetljena. U dosadašnjim istraživanjima o bečkerečkoj štampi obrađen je samo umetnički period secesije sa početka XX veka, zahvaljujući kustosu Milevi Šijaković iz Narodnog muzeja, dok je izuzetno zanimljiv period druge polovine XIX veka ostao neobrađen.

Godine 1859. iz Plajcove štamparije je izašla jedna litografija sa prikazom grada. Plajc je štampao litografiju, ali je crtež radio neko od lokalnih slikara. Ako uzmemo u obzir umetnike koji su tada bili aktivni u gradu, jedno ime se nameće samo po sebi -  slikar i fotograf Ištvan Oldal. Postoji još nekoliko pokazatelja koji nas mogu uputiti ka mišljenju da Oldal stoji iza ove litografije. U oglasima lokalnih novina Oldal je često isticao da, pored slikarskih, crtačkih i fotografskih delatnosti, radi i litografije. Ako pogledamo ornamentiku oko same litografije videćemo njenu izuzetnu bliskost sa crtežima na poleđini Oldalovih fotografija (videti sliku dole). U pitanju je identična ornamentika u vidu cvetova i stilizovane loze, ali i njen specifičan način crtanja.

Na litografiji je primetan princip da se prikažu sve važnije građevine u gradu tog doba, iako iz ugla odakle je grad prikazan mnogi objekti ne stoje u realnom prostoru. Ovo je verovatno ostavilo za posledicu da su je pisci istorije zaobilazili, mada je litografija publikovana u obe gradske monografije. Sama kompozicija litografije nije loše komponovana, još je interesantniji ugao iz kog je grad prikazan, ali mnoga perspektivna rešenja nisu dobro izvedena. Dinamičnosti kompozicije doprinosi reka koja u polukrugu obilazi oko tek urbanizovane Amerike, ali i živost čamaca i brodića na njoj. Čamac-gondola u prvom planu izgleda kao jedan onih naslikanih na Kanaletovim prikazima Venecije. Da je veduta, kojim slučajem, urađena samo koju deceniju ranije pre gradnje Kasine i Pijarističke i Slovačke crkve, ali i pre urbanizacije i naseljavanja Amerike, naš grad bi odavao utisak malo bolje razvijenog sela. Ovako imamo utisak provincijske varošice koja će tek krajem XIX i početkom XX veka doživeti pravu eksploziju u svom razvoju.

Građevine:

1. Pravoslavna crkva Uspenje Bogorodice (1746); iako položaj crkve u prostoru ne odgovara prikazanom, na nju upućuje karakteristična barokna kapa, koja koliko vidimo nije promenila svoj oblik prilikom restauracije 1896. godine.
2. Katolička crkva Jovana Nepomuka (1759); na nju upućuje položaj u prostoru, ali i jednostavan četvorovodni krov na zvoniku, koji je postavljen 1840. nakon udara groma u prvobitni.
3. Slovačka evangelistička crkva (1837)
4. Pijaristička katolička crkva (1846)
5. Sudski zatvor Munkač (18 vek?); ne zna se tačno kad je sagrađen, ali je u vreme izrade litografije bio najviša zgrada u gradu (ne računajući crkvene zvonike). Zgrada je 1864. rekonstruisana, a početkom XX veka je srušena.
6. Gradska kasina (1835-1840); na kasinu upućuje karakterističan trougaoni zabat i istaknuti bočni rizalit, koji kasnijim prepravkama iz 1905. godine nisu promenjeni.

D.V.

Kandilo iz aukcijske kuće Sotbi (prilog zlatarstvu)

Godine 1999. na aukciji renomiranog Sotbija (podružnica Amsterdam) prodato je jedno kandilo poreklom iz Srbije. Ovakav tip kandila se danas čuva u brojnim zbirkama u Srbiji, ali i svetu. Kod nas, i u okruženju, zastupljeno je u riznicama manastira Dečani i Kalenić, u Staroj crkvi u Sarajevu, riznici Gornjokarlovačke eparhije i na drugim mestima. Jedno, namenjeno prvobitno Hilandaru, čuva se i u Protatu (Sveta gora), a dva se nalaze u Palati Oružja u Kremlju (Rusija).  Sva ova kandila su najčešće stilski povezivana sa radovima zlatara kao što su Neško Prolimleković, Vuk iz Bečkereka, ali i sa sarajevskom radionicom. Mnogi natpisi sa kandila još uvek nisu publikovani, a oni koji jesu još uvek nam ne otkrivaju rukodelca, već samo naručioca. Najčešće su datirana u drugu polovinu XVII, a ređe u prvu polovinu XVIII veka. Neko buduće opsežno istraživanje bi moglo da ukaže na veze među određenim zlatarima, kao i moguće načine za prenošenje kalupa iz jedne u drugu radionicu.

Što se tiče kandila iz Sotbija ono donosi određene novosti. Nažalost, na raspolaganju su nam fotografije koje su napravljene više da nam približe likovne i dekorativne elemente, a manje natpise. Na čitljivom delu piše: „Sie kandilo stvori Vuk...“. U pitanju je sasvim izvesno dijak i kujundžija Vuk iz Bečkereka. Na njega upućuje i predstava svetog Georgija koji ubija aždaju. Identičnu pločicu Vuk je upotrebio i prilikom dekorisanja hopovskog jevanđelja iz 1662. godine. Stručnjaci iz Sotbija su pročitali deo natpisa sa godinom proizvodnje i datovali ga u 1648. godinu. Ovaj podatak je značajan jer je u pitanju za sada najranije datovano kandilo ovog tipa, ali i najstariji datovani rad bečkerečanina Vuka.

D.V.

Zrenjaninsko zlatarstvo XVI i XVII veka (II deo)

Radovi zlatara kao ogledalo onovremenog života

Radovi bečkerečkih zlatara nam itekako mogu oslikati život u nekadašnjoj spskoj sredini u Banatu. Oni su namenjeni duhovnoj praksi i naizgled nemaju toliko veze sa svetovnim životom, međutim, u svojim detaljima oni nam otkrivaju jedno sasvim drugo lice.

Petar Smederevac na poleđini okova nam predstavlja scenu Silazak u Ad. Na njoj je prikazan Hrist kako razvaljuje vrata pakla i oslobađa Adama i Evu. Pri dnu kompozicije sa leve strane je Satana sa okovima na rukama. Ovde je na simboličan način prikazana borba protiv Turaka. Ako pažljivije pogledamo kosu gospodara podzemlja možemo videti da ona podseća na stilizovanu kapu. Vlasi se vijugavo dižu i kupasto sužavaju. Ona neodoljivo liči na kape koje je nosila laka turska konjica Akindžije. Kao prethodnica turske vojske ona je imala cilj da unese strah među tuđom vojskom i narodom. Da li su možda baš ove jedinice turske vojske naterale Petra da napusti Smederevo i nastani se u Bečkereku?

Na istom okovu ovaj vrsni zlatar nastavlja svoje pripovedanje. On podrobno opisuje jevanđeliste koristeći različite predloške. Na gornjem delu okova se nalaze Marko i Matej u potpuno sobnom ambijentu. Čini se da se u njihovoj pozadini nalaze police. Kraj njih se nalaze stočići na kojima su bočice sa mastilom. Svi jevanđelisti su prikazani u različitim pozama: Matej čita svitak, Luka u ruci drži dve pisaljke i jednom od njih piše po svitku, Marko u jednoj ruci drži svitak a u drugoj knjigu, Jovan  podbočen i zamišljen čeka božije nadahnuće. Sve ove scene odišu jednom uobičajenom atmosferom iz nekakvog kasnosrednjovekovnog skriptorijuma.

Kujundžija Vuk takođe ne zaostaje za svojim prethodnikom prilikom prikazivanja stvari koje ga okružuju. Na hopovskom jevanđelju se kao centralna figura nalazi predstava sv. Đorđa na konju koji ubija aždaju. Pločica nosi određenu dozu primitivizma i stilizacije u obradi. Međutim, i pored svoje naivnosti ona nosi Vukovu želju da insistira na određenim detaljima. Pa nam tako opisuje onovremenu konjsku opremu sa uzengijom, uzdama i dr.

Na istom hopovskom jevanđelju i na brojnim kandilima onog vremena imamo pločicu sa figurama dvojice nepoznatih svetitelja. Oni se nalaze pod biforom prelomljenih saracenskih lukova. Detaljno opisan prozor ima u sredini stubić sa kapitelom u vidu voluta. Kulisa ili okvir napravljen za ovu dvojicu svetitelja uzor je morao imati u arhitekturi. U prilog ovoj tvrdnji ide i horizontalna linija u pozadini svetitelja koja bi mogla biti odjek greda koje su korištene da bi se učvrstio crkveni svod. Ova bifora je mogla biti deo neke građevine ili je nastala pod inspiracijom nekakve slične.

Na okovu Petra Smederevca nalazi se iznad Raspeća dopojasna figura sv. Maksima, tj. despota Đorđa Brankovića. Ona u suštini jeste šablonizovana i stilizovana, ali se ipak svojom obradom odvaja od drugih figura na okovu. Sv. Maksim je prikazan široke glave, upalih očiju, dužih brkova. Sve ove karakteristike nosi i despotova predstava na zidnom slikarstvu manastira Krušedol. Pošto su oba lika nastala u približnom vremenskom okviru sasvim je slobodno zaključiti da su imali zajednički izvor. Za ovaj izvor je zaslužan ktitor i okova i zidnog slikarstva Silvestar, tadašnji iguman manastira Krušedol. On je mogao biti u obliku nekakvog crteža ili ikone koji su mogli imati prave portretne karakteristike koje su zabeležene još za života samog despota. Na ovaj način su posrednim putem osobenosti sv. Maksima prenesene i na okov Petra Smederevca.

Sudbina predmeta zrenjaninskih zlatara

Bečkerečka zlatarska radionica tokom XVI i XVII veka pripada samom vrhu starog srpskog zlatarstva. Ona stoji u rangu sa najboljim tadašnjim radionicama kao što su beogradska, sarajevska, hercegovačka i kosovsko-metohijska. Sačuvani broj predmeta nije veliki, ali je sasvim dovoljan da bi se shvatio njen značaj i način delovanja.

                Najveći deo predmeta je stradao u toku ratova, vrlo čestih na našem području. Ovi ratovi su podstakli migracije, pljačku i nedovoljnu brigu o kulturnom nasleđu. Deo blaga danas čeka da ga pronađu arheolozi, a deo pak tavori u privatnim i javnim zbirkama širom sveta i čeka na svoje objavljivanje i atribuciju.

Nekim predmetima se u relativno skorije vreme izgubio trag. Panagijar Stevana Moračanina, rad kujundžije Vuka, postojao je u drugoj polovini XIX veka. Isti slučaj je i sa panagijom iz manastira Praskvica. Ona se u manastiru nalazila 1890. godine. Međutim, kasnije je nestala, verovatno za vreme pljačke manastira od strane Italijana tokom II svetskog rata.

Nekoliko zlatarskih radova bečkerečke radionice se danas nalazi u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. U pitanju su okov Petra Smederevca (1540.) i hopovsko jevanđelje kujundžije Vuka (1662.). Ovi predmeti su bili deo riznica fruškogorskih manastira sve do II svetskog rata. Tada su konfiskovani od strane ustaških vlasti i preneti u Zagreb. Do kraja rata nalazili su se u vlasništvu Muzeja za umjetnost i obrt. Aprila meseca 1946. godine ovi predmeti su zajedno sa još 11 vagona imovine SPC sa prostora Srbije vraćeni u Beograd. Posle restauracije i konzervacije ovi okovi su smešteni u vitrine i depoe muzeja Srpske pravoslavne crkve. Od 1954. godine muzej se nalazi u zgradi Patrijaršije u Beogradu.

Dobar deo bečkerečkih radova ne nalazi se u našoj zemlji. Vrlo je zanimljiv put okovanog krsta zlatara Đorđa Gostimirovića (1593.) koji je rađen za manastir Ozren u Bosni. Krst se volšebnim putem našao u riznici Bačkovskog manastira u Bugarskoj. Tu je ostao sve do 1946. godine kada je poklonjen ruskom patrijarhu Alekseju. Danas se nalazi u vitrinama Patrijaršijskog muzeja u Zagorsku. U našoj zemlji se više ne nalazi ni krst Vuka Rankovića (1652.), iako do skora jeste. Krst su izbegli monasi iz manastira Trebinja poneli sa sobom i danas se čuva u manastiru Savina u Crnoj gori.

Nažalost, sačuvani zlatarski predmeti se usled mnogih okolnosti nikada nisu ponovo našli u Bečkereku (Zrenjaninu). Pored više od 50 godina moderne muzejske prakse u gradu, javnost Zrenjanina nije uspela da vidi izložbu o zlatarima. Bečkerečkim zlatarima su se divili još 1896. godine građani Budimpešte na Milenijumskoj izložbi. Tada je u okviru Hrvatsko-slavonskog paviljona izložena riznica Karlovačke mitropolije. Među odabranim radovima našli su se i okovi Petra Smederevca i Vuka. Tadašnja stručna mađarska javnost je posebno isticala Petrov rad na četvorojevanđelju svetog Maksima. Kako to obično biva, uvek se drugi više hvale našom lokalnom (globalnom) kulturom negoli mi sami. Tako je na primer na koricama jedne od skorijih beogradskih monografija reprodukovan okov Petra Smederevca, iako nikada nije bio deo beogradske kulture, bar ne do 1954. godine.

Prilog

Radovi bečkerečke zlatarske radionice

Okov četvorojevanđelja rad Petra Smederevca iz 1540. godine. (muzej SPC, Beograd)

Okov krsta rad Đorđa Gostimirovića iz 1593. (Patrijaršijski muzej, Zagorsk, Rusija)

Panagija manastira Praskvica iz 1594. (nepoznato)

Okovani krst rad kujundžije i dijaka Vuka iz 1652. (manastir Savina, Crna gora)

Okov četvorojevanđelja rad kujundžije i dijaka Vuka iz 1662. (muzej SPC, Beograd)

Okovi bliski bečkerečkoj radionici

Umetnički senzibilitet i način rada kujundžije i dijaka Vuka uklapa se u opšte tendencije srpskog zlatarstva XVII veka. Njegovo hopovsko jevanđelje je blisko radovima zlatara Neška Prolimlekovića iz Požarevca, ali i određenim radovima iz bosansko-hercegovačkih radionica. Upotreba kalupa koji su mogli da se izlivaju više puta i to od strane različitih zlatara nama danas otežava atribuciju određenih predmeta. Zato ćemo ovde navesti predmete bliske bečkerečkoj radionici.

- Okov jevanđelja manastira Grabovac iz 1663.godine (Danas u Sentandreji)

Od svih sačuvanih radova ovaj okov je najbliži radu Vuka na hopovskom jevanđelju. Identični kalupi su iskorišćeni za izlivanje predstava Arhanđela Mihaila i Bogorodice, kao i ornamentike. Sam kompozicioni raspored pločica takođe upućuje na Vuka, ali je on donekle neinventivan (jedna pločica se ponavlja dva puta) i ikonografski nejasan.

- Okov jevanđelja iz Krušedola iz XVII veka (danas u muzeju SPC, Beograd)

Na ovom okovu vidimo korišćenje istih predložaka za predstave jevanđeliste Luke i Jovana kao na grabovačkom jevanđelju. Prisutna je i predstava Bogorodice Panagija kao na grabovačkom i hopovskom jevanđelju sa, doduše, nešto bogatijom pridodatom ornamentikom.

D.V.

Odabrana literatura

Ljubomir Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi  I, II, III, Beograd 1902,1903,1905.

T.Đorđević, Nekoliko starih srpskih zapisa i natpisa, Starinar II, Beograd 1909.

D. J. Popović - Sv. Matić, O Banatu i stanovništvu Banata u 17. veku, Sremski Karlovci, 1933.

Dušan J. Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka, Beograd 1955.

B.Radojković, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966.

V. Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin, 1969.

B. Radojković, Krst iz Ozrena Đorđa Gostimirovića, ZLU 10, Novi Sad 1974.

L. Mirković, Ikonografske Studije, Novi Sad, 1974,

Miodrag Jovanović, Milenijumska izložba u Budimpešti 1896. godine, Sentandrejski zbornik 2., Beograd 1992.

K. Vuković, Srpska crkvenoumetnička zbirka, Sentandreja: Srpski crkveni muzej 1998.

Đ. Tošić, Sandaljeva udovica Jelena Hranić, Zbornik radova Vizantološkog instituta  XVI, Beograd 2004,

Flóra, Kolozsvári ötvösregesztrum (1549–1790), na: http://www.mol.gov.hu/letoltes.php?d_id=249

Zrenjaninsko zlatarstvo XVI i XVII veka (I deo)

Hronologija zrenjaninskog zlatarstva

                Počeci zlatarskog umetničkog zanata u nekadašnjem Bečkereku vezuju se za ime Petra Smederevca. Kako mu i samo prezime govori, bio je poreklom iz starog despotovog grada, Smedereva. Ovaj grad je bio značajno zlatarsko središte sve do prvih decenija XVI veka. Napuštajući svoj zavičaj usled nemogućnosti rada u tamošnjim uslovima, ovaj vrsni zanatlija se nastanio u Bečkereku. Petar Smederevac je tako u neku ruku produžio tradiciju smederevskog zlatarstva. Njegova delatnost nam je poznata po okovu za jevanđelje iz 1540. godine. Naručilac je bio iguman manastira Krušedol. Jevanđelje se nekada nalazilo u vlasništvu sv. Maksima (despota Đorđa Brankovića), a njegovo okivanje se može dovesti u vezu sa nastojanjem tadašnjeg igumana Krušedola, Silvestra, da proširi kult ovog svetitelja.

                Po dolasku Turaka 1551. godine u grad zlatarska aktivnost nije prestala. Čini se čak da je posle određenog vremena dobila i novi uzlet. To se desilo verovatno posle 1573, kada je grad proglašen za zadužbinu Mehmed-paše Sokolovića. 1593. godine zlatar Đorđe Gostimirović okiva u Bečkereku jedan duborezni krst za manastir Ozren u Bosni. Moguće je da je isti umetnik uradio i panagiju iz 1594. godine, sakovanu u Bečkereku, koja se 1890. godine nalazila u manastiru Praskvica. Usled nečitkosti natpisa ne znamo sa sigurnošću kome je bila namenjena. Ono  što zasigurno znamo jeste da je u pitanju bio proiguman poreklom verovatno iz Zavale. Na ovim primerima se jasno vidi da su bečkerečki zlatari održavali veze sa vrlo udaljenim srpskim manastirima. Na bosansko-hercegovačkim prostorima delovale su snažne zlatarske radionice pa nam tako ove veze deluju još čudnije.

                U potrazi za boljim uslovima za rad zlatari odlaze na sever u kneževske prestonice Kluž i Košice. Oni uz svoje ime stavljaju odrednicu „bečkerečki“, otkrivajući nam tako svoje poreklo. Prva stanica bila im je Kluž u Erdelju ili kako je tada zvan „grad prepun blaga“. Ovaj grad je tokom XVI i XVII veka bio veliki zanatski centar sa preko 30 raznih esnafskih udruženja. Među njima značajno je bilo i zlatarsko udruženje. U spiskovima zlatarskog esnafa 1583. spominje se Bečkerečanin Đorđe (Gorgÿ). Veza Banata sa Erdeljom nije bila samo kulturne već i političke prirode. Posebno je bila vidljiva za vreme ustanka u Banatu. Posle Kluža zlatari iz Bečkereka odlaze u Gornju Ugarsku, u Košice (danas Slovačka), grad koji se takođe isticao zanatstvom i zlatarstvom. Tako su se bečkerečki zlatari udaljavali od Turske imperije i uključivali se u srednjoevropske umetničke tokove.

                Godine 1594. u Banatu je izbio veliki ustanak protiv turske uprave. Ustanak je krvavo ugušen iste godine pred kapijama Bečkereka. Posledice ovog događaja odrazile su se i na zanatsku delatnost, pa tako jedan duži period nemamo vesti o zlatarima.

                1660. godine Banat posećuju monasi koji prikupljaju pomoć za Pećku patrijaršiju sa blagoslovom patrijarha Maksima. Na svom 45-tom konaku stižu i u varoš Bečkerek. Bože, u ime tvoje, zapisali su monasi po dolasku u grad. U katastigu je tada zabeležen među priložnicima kujundžija Sava. Između ostalog piše: „pisa sebe 40 ug“. Nije najjasnije na šta se odnosila odrednica ug, ali zato vidimo da se reč kujundžija već ustalila u Bečkereku u XVII veku, pod uticajem turskog jezika.

                Nakon dve godine, 8. juna, grad posećuje jeromonah hadži Sofronije. Boravak u gradu je iskoristio da okuje jevanđelje kod Vuka za manastir Hopovo. U ranijoj literaturi se mislilo da je Vuk samo opravio jevanđelje jer se pogrešno tumačila reč „upravi“ na natpisu. Glagol upraviti u stvari znači uputiti, tj. jevanđelje je nakon okivanja upućeno u Hopovo. Arhimandrit Nićifor Dučić u beleškama mitropolita Mihajla spominje moguće istog Vuka, koji je uradio panagijar za Stevana Moračanina. Osnovna delatnost Vuka nije bila zlatarstvo već je radio kao pisar i kao takvog ga nalazimo zapisanog u katastigu Pećke patrijaršije (1660. i 1666.). Kao dijak on se potpisao i prilikom poklanjanja bečkerečkoj crkvi jednog tipika 1662. godine, ali i kada je napravio krst za Vuka Rankovića-Temišvarca 1652. godine. Krst je bio namenjen verovatno manastiru Trebinje (Tvrdoš). Kujundžija i pisar Vuk je svakako centralna ličnost u kulturi Bečkereka onog doba.

Šest godina nakon prvog boravka pećki monasi ponovo borave u Bečkereku. Odseli su kod domaćina Tome i njegove žene Anđele i sakupljali po kućama priloge. Ovog puta među priložnicima se javlja kujundžija Marko. On je platio ili je obećao da će platiti monasima za sebe i svoju dušu 40 liturgija. Novac prikupljen od strane pećkih monaha u Banatu upotrebljavan je za plaćanje poreza sultanu, a moguće i za obnovu nekih crkava i manastira.

            Bečkerečku zlatarsku delatnost prekinuo je Veliki Bečki ili Morejski rat (1683-1699). Po oslobođenju od Turaka grad je ostao potpuno devastiran i umoran od ratova. Dugogodišnji rat je prouzrokovao veliko iseljavanje stanovništva. Početkom XVIII veka u Bečkereku je živelo svega nekoliko stotina stanovnika. Sa narodom odlazili su i zlatari tražeći sigurnije mesto za svoj rad. Međutim, i pored svega sredinom XVIII veka tradicija je nastavljena. U popisu grada iz 1773. godine javljaju se čak petorica kujundžija (Aleksa, Georgije, Janko, Petar, Mihailo). Potvrdu njihovog delovanja nalazimo i u povelji Franje I namenjenu sapundžijama, zlatarima i bakrorescima iz Bečkereka 1818. godine.

Sredina i ktitori

                Na osnovu sačuvanih radova i skromnih istorijskih podataka vidimo da su zlatari bili nosioci umetničkog delovanja u Bečkereku pre i za vreme turske vlasti u Banatu. Pored pismenosti krasilo ih je poznavanje onovremenog slikarstva, ali i štamparske delatnosti. Ovi ljudi od ugleda javljaju se kao priložnici Svete i velike crkve patrijaršije pećke. Tadašnje zlatare možemo posmatrati i kao prototip nadolazeće građanske klase koja je svoj konačni oblik dobila u XVIII veku.

                Na pojavu ovog umetničkog zanata uticalo je više faktora. Prvi impuls zlatarstvo je primilo sa doseljenim stanovništvom sa juga. Dolaskom Turaka u varoš stvoreni su još bolji uslovi za rad. Grad je postao zadužbina Mehmed-paše Sokolovića i krenula je značajna graditeljska aktivnost. Stanovništvo je oslobađano nameta a porezi koji su prikupljani su ostavljani na raspolaganje gradskoj upravi. Ovakve okolnosti dovele su do snažnog razvoja trgovine i zanatstva. Pored turske uprave postojale su i paralelne institucije koje su imale presudnu ulogu u negovanju zlatarstva. Prva i najvažnija je snažna i obnovljena Pećka patrijaršija sa razgranatom mrežom crkava i manastira u Banatu. Druga je bila zasnovana na instituciji kneza koja se javlja u gradu. On je bio zvanični predstavnik srpskog etnosa pred turskom upravom.

                Da su zlatari elita među zanatlijama onoga doba upućuje i njihovo mesto stanovanja. Sve do druge polovine XIX veka današnja Svetosavska ulica zvala se Kujundžijska. U njoj je nekada sigurno bila radionica poznatih nam zlatara. Ono što je značajno jeste da je to nekada bio sam centar srpskog dela varoši. U istoj ulici i danas se nalazi crkva Uspenja Bogorodice, koja je nekada bila privremeni katedralni hram. Sasvim je jasno da su kujundžije imale vrlo bliske veze sa tadašnjim crkvenim klirom, a moguće i sa samim episkopima. Grupisanje zanatlija u određenom delu grada je česta pojava onog vremena. U nekim slučajevima, kao što je naš, oni su živeli u jednoj ulici, dok su u većim centrima kao što su Mostar, Sarajevo ili Prizren, to bili kvartovi ili mahale.

                Da je radionica u varoši Bečkerek stvarno i postojala imamo više pokazatelja. Oni se jasno vide na okovu kujundžije Vuka iz 1662. godine. Neujednačenost kvaliteta pločica je tumačena različitim kalupima koji su se nalazili u jednoj radionici. Još jedan od dokaza je i to što su u jednom relativno kratkom periodu od 1660. do 1666. godine sačuvana imena čak trojice zlatara.        
                Bečkerečki zlatari su zadovoljavali potrebe velikog broja manastira širom obnovljene Pećke patrijaršije. Najčešće su to bili fruškogorski manastiri, ali i manastiri iz današnje Bosne i primorja. Na svim natpisima na sačuvanim predmetima precizira se da su sakovani u Bečkereku, a monasi ovih manastira boravili su u gradu kako bi naručili ili preuzeli predmet. Posebno interesantna ličnost je jeromonah Sofronije koji je naručio okov kod kujundžije Vuka za manastir Hopovo. Ovaj hadžija je bio poznat po svojim brojnim poklonima crkvama i manastirima širom Pećke patrijaršije.

Iako su glavni pokrovitelji i naručioci predmeta bili iz redova Srpske pravoslavne crkve, to ne znači da su oni za zlatare bili i jedini izvor prihoda. Pored obrednih predmeta oni su za imućnije građane radili: naušnice, kopče, dugmad, prstenje. Za zlatarsku delatnost bili su zainteresovani turski velikaši i građani. Islamskoj umetnosti je ornament kujundžija bio bliži nego figuralne kompozicije ondašnjih zografa. Da Turci nisu bili blagonakloni prema ikonopisu vidi se i na primeru spaljivanja ikona, prokrijumčarenih iz Rusije, u Temišvaru 1708. godine.

                U katastigu Pećke patrijaršije nalazimo još zanimanja bliskim zlatarstvu. Pored dijaka Vuka u gradu je boravio i Veličko, a u obližnjoj Gradnoj ulici i dijak Petar. Pored pisanja i ukrašavanja knjiga pisari su obavljali i administrativne poslove. U gradu je 1666. zabeležen i jedan tufegdžija (puškar). Znamo da su puške onog vremena bile lepo ukrašavane ornamentima i inkrustracijama, a to je mogao raditi sam puškar ili neko od zlatara. Saradnja između svih ovih rukodelaca je bila sasvim uobičajena za ono vreme.

Karakteristike zrenjaninske radionice

Na osnovu sačuvanih predmeta bečkerečkog zlatarstva vidimo da je osnovni materijal bilo srebro. Ono je naknadno obogaćivano pozlatom. Bečkerek i njegova okolina sama po sebi nije imala ove sirovine. Ovaj nedostatak su nadoknadili brojni trgovci (zabeleženi u gradu), koji su srebro i zlato importovali verovatno iz centralnih oblasti Balkanskog poluostrva. Na okovu jevanđelja iz 1540. godine Petar Smederevac je ostavio zapis o utrošenom srebru. Upotrebio je 1450 drama (~4640 grama) ovog plemenitog materijala. Ako se uzme u obzir da se dešavalo da su zlatari plaćani po količini utrošenog i prerađenog srebra, postojanje ovakvog natpisa je sasvim opravdano. Pozlaćeni predmeti su verovatno u zavisnosti od želja i mogućnosti samih ktitora naknadno ukrašavani. Kujundžija Vuk je tako 1652. (krst) i 1662. godine (okov) dekorisao dodatno ukrasnim kamenjem.

                Zlatari su upotrebljavali brojne tehnike umetničke obrade poznate srpskom zlatarstvu još od srednjeg veka. Među zastupljenijim su livenje, cizeliranje, kovanje, granulacija, filigrani i dr. Međutim, jedna od tehnika se u drugoj polovini XVII veka izdvaja od svih drugih i postaje glavna karakteristika tadašnje gradske radionice. U pitanju je liveno-ažuriranje.

                Iz XVI veka sačuvala su se samo dva predmeta bečkerečke radionice. Na osnovu ova dva primera teško je izvući karakteristike radionice tokom XVI veka. Reč je o radovima dvojice umetnika različitih senzibiliteta, a i sami predmeti pripadaju različitoj liturgijskoj praksi.

Znatno je bolja situacija sa radovima XVII veka. Iz ovog perioda postoje dva predmeta potpisana od strane Vuka (krst iz 1652. i okov jevanđelja iz 1662.) i brojni predmeti koji svojim stilskim karakteristikama upućuju na bečkerečku radionicu. Glavna odlika hopovskog okova je upotreba malih pločica sa predstavama svetitelja. Njihovom kombinacijom je bilo lako ukrasiti bilo koji okov, kako za jevanđelja tako i za ikone, kivote, kandila i dr. Brojni kalupi za ove pločice su se zadržavali u radionici dugi niz godina, stoga one odišu izvesnim neujednačenim kvalitetom. Tako su zlatari postajali više zanatlije a sve manje umetnici. Kalupe je mogao da uradi jedan zlatar, a neki drugi da ga iskoristi za livenje. Ovakav način rada u Rusiji je primenjivan još od XIV veka, dok se na našim prostorima odomaćio tek u XVII veku.

Svetiteljski likovi na pločicama se obavezno nalaze pod prelomljenim (saracenskim) lukovima sa šrafiranom pozadinom. Ne možemo sa sigurnošću reći da li je ovakav luk neki daleki odjek dekorativne umetnosti moravske Srbije ili nekih savremenijih strujanja iz umetnosti Turske i Rumunije. Na ovaj način su stvoreni nizovi arkada koji vode poreklo još iz ranohrišćanske umetnosti. Oni predstavljaju vrata raja i stanove pravednika u nebeskom Jerusalimu.

 Zaštitni znak bečkerečke radionice iz XVII veka je i predstava Bogorodice Panagije. Predstavljena je uzdignutih ruku u molitvenom položaju sa malim Hristom u nagoveštenom medaljonu. Iznad njih je ornamentika koja asocira na saracenski luk. Ovakva predstava izvore ima u onovremenom slikarstvu. Bogorodičin nimb je punktiran, što je odlika italo-kritskog ikonopisa. U zidnom slikarstvu ovaj tip Bogorodice srećemo iznad oltara u kaloti apside još od srednjeg veka. Da je upravo ono uticalo na umetničko oblikovanje okova kujundžije Vuka vidimo na hopovskom jevanđelju. U gornjoj zoni njoj su pridružene dve pločice sa arhanđelima Mihajlom i Gavrilom. Upravo je ova kompozicija model po kome su slikane kalote apsida.

Korištena ornamentika je u velikoj meri zavisila od senzibiliteta samog zlatara, duha vremena u kome je nastala, i u manjoj meri i od predmeta za koji je upotrebljena. Najčešće je ona iz repertoara biljne ornamentike. Petar Smederevac se odlučio za lozice sa cvetovima i nautovim lišćem, dok je Vuk upotrebljavao stilizovane vreže sa ružicama. Zlatar Đorđe Gostimirović se odlučio za veću upotrebu geometrijskog ornamenta, kao što je trostruki preplet ili ovalne i meandrirajuće površine. Sličnih principa držao se i kujundžija Vuk prilikom izrade krsta iz 1652. godine. Ornamentika na okovima jevanđelja je najčešće korištena kako bi se ispunio fon na figuralnim kompozicijama ili se dekorisao prostor oko livenih svetiteljskih pločica.

U likovnom pogledu zlatarski predmeti iz XVI veka su znatno kvalitetniji od radova iz XVII. Okov Petra Smederevca odlikuje monumentalnost, plastičnost i snažan individualni karakter stvaraoca. Okovani krst Đorđa Gostimirovića nam donosi gracioznost, uzdržanost i novosti u  ornamentici koja će obeležiti tek nadolazeći XVII vek. Radovi kujundžije Vuka i njegovih savremenika deluju mnogo plošnije i dekorativnije.Na njima se osećaju poslednji trzaji vizantijske umetnosti koja je na umoru. Međutim, i oni kao takvi nose dozu simpatične naivnosti i maštovite stilizacije koja će tek obeležiti radove banatskih zografa u XVIII veku. 

D.V.

P.S.

Literatura će biti objavljena na kraju drugog dela teksta o bečkerečkim zlatarima.