Gvozdeni mostovi u Zrenjaninu (Prva polovina XX veka)

Veliki železnički most (1888-1937; 1937-do danas)

Železnički most je podignut za potrebe pruge Zrenjanin-Sečanj koja je građena u periodu 1887-1891. Od Sečnja jedan deo pruge produžen je ka Žombolju , a drugi prema Vršcu. Most je izgradila, a verovatno i projektovala nemačka firma Süddeutsche Brückenbau-AG (danas Hörmann Automotive) 1888. godine. Ovaj gvozdeni most je bio normalnog koloseka.Vremenom opterećenje koje je mogao da izdrži nije bilo dovoljno (samo 9 tona), jer su lokomotive i vagoni bili sve teži. Prvobitni plan 1936. godine je bio da se napravi rekonstrukcija postojećeg mosta i da se ojača struktura, a delovi naruče iz Nemačke. Ipak je kasnije odlučeno da se ode korak dalje i napravi novi most koji je otvoren 1. juna 1937. godine. Novi je kao i stari bio gvozdeni sa daščanim podom i mogao je da izdrži opterećenja od 18 tona. Tehničke radove oko podizanja mosta vršila je smederevska firma Sartid, dok je gvozdenu konstrukciju izradila fabrika vagona iz Slavonskog broda. Pored pruge normalnog koloseka na njemu se nalazi i pešačka staza. Ovaj most stoji i dan danas i zahteva hitnu sanaciju.

Mali železnički most (1898-sredina XX veka)

Mali železnički most je izgrađen 1898. godine za potrebe uskotračne železnice na relaciji Zrenjanin-Žombolj, kojom je saobraćao popularni Ćira. Posle I svetskog rata pruga je skraćena i dopunjena deonicom do Radojeva. Gradnja pruge inicirana je od strane grofa Čekonjića, čija su se imanja nalazila u pravcu Žombolja. Trebalo je obezbediti što brži i efikasniji prevoz robe ka gradu. Most se nalazio u produžetku Ruvarčeve ulice i u pitanju je rešetkasta konstrukcija podignuta na dva visoka stuba. 1932. godine odlučeno je da pruga više ne ide kroz centar grada, pa je most ostao van funkcije. Tako je bilo sve do II svetskog rata kada je demontiran, mada postoje neke indicije da se demontaža mosta desila i nakon rata. U blizini mesta gde je bio 1965. godine postavljen je betonski magistralni most, danas poznat i kao most kod Sup-a.

Mali most (1904-do danas)

(Most Franca Jozefa, Vuka Karadžića)

Mali most je podignut umesto ranijeg drvenog pokretnog mosta, koji je povezivao centar grada i Malu Ameriku i Budžak. Još tokom 1870-tih godina rodile su se prve ideje da se dva centralna gradska drvena mosta zamene gvozdenim. Međutim, od ideje do realizacije prošlo je 30-tak godina. Iako su prve ponude počele pristizati još 1893. godine grad nije mogao sam da isfinansira njihovu gradnju. Pošto je pitanje mostova ubrzo postala državna briga Ugarske, gradske vlasti više nisu mogle da bitnije utiču na njihovu gradnju. 1903. godine iz ministarstva trgovine stigli su projekti za gradnju mostova, a na zahtev gradskih vlasti odobreno je da kraljevski inženjer Gamboš Mihalj bude nadzornik i kontrolor gradnje. Pristupne puteve radila je firma Rauh & Fekete iz Budimpešte, Šlikova livnica iz tadašnje prestonice je uradila kranski sistem za podizanje mostova, a samu konstrukciju je uradila fabrika gvožđa državne železnice u Rešicama.

Gradnja je počela 1903. godine, a završena krajem naredne, kada je pušten u rad i sistem za podizanje mosta. Interesantno je da je gradnja Malog mosta bila mnogo skuplja od gradnje Velikog, jer je rad na temeljima, zbog kompleksnih i vizuelno efektnih oslonaca konstrukcije, bio mnogo komplikovaniji. Kuriozitet je bila i želja gradskog načelnika upućena ministarstvu da se prilikom projektovanja uzmu u obzir bitni estetski momenti. Zato je verovatno njegova konstrukcija bila estetski kompaktnija od teške i ne preterano moderne konstrukcije Velikog mosta. Dužina izgrađenog Malog mosta je iznosila 31m, širina 9m i visina 5,5m. Krasi ga pravilna lučna konstrukcija u vidu isečka kruga. Pretrpeo je nekoliko rekonstrukcija, kada je skinut i kranski sistem koji više nije bio u funkciji. Poslednja velika rekonstrukcija je izvedena 1999.

Veliki most (1904-1969)

(Elizabetin most, Dositejev most, Bečkerečka ćuprija, Ajfelov most...)

Gradnja Velikog mosta na mestu ranijeg drvenog je počela 1903. godine, nešto posle početka gradnje Malog mosta. Tešku konstrukciju mosta ukrašavala su dva ulazna portala urađena pod uticajem istoricističkih stilova i secesije. Kranski sistem za podizanje je težio skoro trećinu težine konstrukcije samog mosta (koja je iznosila 40 tona) i mogao je centralni deo mosta da podigne za jedan i po metar visine kako bi ispod mosta mogao proći brod. Postojala je do II svetskog rata i posebna gradska služba koja je bila zadužena za podizanje mostova. Most je brutalno isečen 1969. godine zbog regulisanja toka Begeja i novih urbanističkih zahvata u starom gradskom jezgru na osnovu Direktivnog urbanističkog plana iz 1958. godine. Kontroverze oko uklanjanja mosta, i danas posle skoro 50 godina, ne prestaju. Od mosta je ostalo sačuvano jedino nekoliko fijala sa portala, koji krase parking brodogradilišta. Danas se na njegovom mestu nalazi pešački most koji povezuje nekadašnji Trg Republike i Žitni trg.

Most ka Vašarištu (neostvaren projekat)

1927. godine pokrenuta je inicijativa da se na kraju Ulice Kraljevića Marka napravi most koji bi povezivao Dolju sa Vašarištem. Postojalo je više razloga za podizanje mosta baš na ovom mestu. Konstatovano je da je u gradu velika gužva i koncentracija ljudi tokom pijačnih dana i da je Veliki most preopterećen. Sa druge strane, stanovnici Dolje nisu imali dobru komunikaciju sa Vašarištem, a samim tim i centrom grada, dok je treći razlog bio pogodan položaj i dobra i visoka obala za to. Uzori novom mostu prema ondašnjoj štampi trebali su biti Veliki ili Mali most. Učesnici na licitaciji su bili firme Vasilije Bikar & drug iz Beograda, koja je između ostalog i projektovala most, i Prva jugoslovenska tvornica vagona iz Slavonskog Broda, koja je trebala raditi konstrukciju mosta. Od mosta se na kraju odustalo, a ovaj deo grada je premošćen tek krajem XX veka, kada je urađen most koji povezuje Dolju i Šumicu.

Most (ćuprija) Berberskog (1928-1968?)

Gradonačelnik Bečkereka i vlasnik Daunove ciglane Đurica Berberski parcelisao je prostor oko ciglane i prodavao zemlju za buduće naselje. Kako bi naseljenici imali što bolji pristup gradu, izdejstvovao je gradnju jednog pešačkog mosta na kraju Ulice Toše Jovanovića, u blizini nekadašnjeg Daunovog pontona. 1927. godine konstrukciju mosta je izradila lokalna bečkerečka zanatska firma, dok je most pušten u saobraćaj naredne godine. U pitanju je bila rešetkasta konstrukcija sa kosim ispunama dužine 43 metra. Kao uzor ovom mostu poslužio je verovatno mali železnički most iz 1898. godine. Kako je most bio privatna inicijativa i investicija samog Berberskog, stanovnici sa prostora oko ciglane su morali plaćati putarinu. Gradskoj upravi su zbog toga 1928. godine počeli pristizati protesti građana, pa je tako nastao dogovor da stanovnici ovog predgrađa ne moraju da plaćaju putarinu. Tako je bilo sve do 1931. godine kada je most prodat beogradskom trgovcu Damjanu Kneževiću, koji nije hteo da poštuje takav dogovor, pa je zbog toga grad morao da angažuje čamac koji bi građane prevozio besplatno. Most je demontiran 1960-tih godina i na njegovom mestu podignut je lučni pešački most.

D.V.

Literatura:

Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.

Ur. Todor Malbaški, Monografija Zrenjanin, Zrenjanin 1966.

Zoran Bundalo, Pruga Zrenjanin-Radojevo, Železnice br. 1-2, Beograd 1997.

Novine Torontal (Hirado) i dokumentacija Istorijskog arhiva - Zrenjanin

Internet:

http://www.hoermann-gustavsburg.eu/en/company/history/1859-1899.html

(stranica bila dostupna 31.06.2011.)

Stare razglednice Melenaca

(iz kolekcije Banateke)

1. Rusanda, Melence, Hotel, 1909.(?); Izdavač: Štamparija Grčić & sin (Bečkerek) i L. Szubotelyszki (Melenci)

2. Banja Rusanda, 1926. (poslata); Izdavač: Braća Paunović (iz Melenaca)

Rafinerija stakla Uroša Čavića iz Kikinde

Dosadašnja istoriografija o umetničkoj i zanatskoj obradi stakla na području Srbije nije pridavala preveliku pažnju radionicama za ukrašavanje stakla. Obrađeni predmeti  su uglavnom povezivani sa određenim staklarskim centrima koji su se prvenstveno bavili proizvodnjom stakla. Međutim, bogato ukrašeni predmeti koji su publikovani u domaćim katalozima često nisu izvozni produkt samih staklara, već su rad različitih manjih ili većih radionica koje su oslikavale i gravirale staklene predmete. Mnoge čuvene staklare (kao što je Mozer) su u stvari počele kao rafinerije stakla. Mnoštvo ovakvih radionica delovalo je na području Bohemije i Moravske, ali i u njhovim graničnim oblastima. Na prostoru današnje Srbije takođe je bilo pokušaja da se ustanove ovakve institucije. U dekorisanju stakla okušavali su se slikari, ali i zanatlije, kao što je primer beogradskog duvandžije Jovana Dimovića. U Beogradu je delovao i graver stakla Adam Leović, koji nam je poznat po učešću na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine. Najznačajnija od svih radionica za ukrašavanje stakla na prostoru današnje Srbije nalazila se severno od Save i Dunava, u srcu Banata.

                Uroš Čavić se prvobitno bavio fotografijom. Prilikom izrade fotografija on je koristio staklene negative, tako da je moguće da je iz tog procesa došao na ideju da se bavi dekorisanjem pokućstvenog stakla. Ne zna se tačno kada je otvorena radionica za dekoraciju stakla, ali možemo pretpostaviti da se to desilo negde na samom kraju XIX veka. Na osnovu oglasa iz  1903. godine vidimo da je radionica, kao i radnja u Kikindi, već uveliko radila. Takođe se spominje i da je Uroš Čavić imao svog zastupnika, koji je prodavao njegovu robu. Iz istog oglasa saznajemo i da je radionica imala i plagijatora, koji je u Uroševo ime sakupljao narudžbine po Vojvodini. Jedan drugi oglas iz naredne 1904. godine objavljen u Bosanskoj vili nam govori da je Čavićev uhodan posao jako dobro prihvaćen i izvan Vojvodine. Kao što se ne zna tačan početak rada ove interesantne rafinerije stakla, tako se ne zna ni do kad je radila. Prema Industrijskom kompasu za godine 1926/1927. radionica je i dalje bila aktivna.

                Stakleni predmeti koje je dekorisao Čavić  nabavljani su do I svetskog rata iz ugarskih staklara. Postoje indicije da je jedan od snabdevača bila i slovenačka staklara u Hrastniku, dok su nakon rata predmeti stizali iz domaćih manufaktura. Predmeti su bili jednostavnih oblika i uglavnom bezbojni i kao takvi pogodni za dalju obradu. Na osnovu sačuvanih predmeta vidimo da je Čavić upotrebljavao flaše, bokale, krigle, cilindrične čaše itd. Motivi na ovim predmetima su nastali štampanjem i naknadnim dorađivanjem i oslikavanjem, ali i direktnim slikanjem. Dorada štampanog  materijala Čaviću nije bila strana pojava, jer je još kao fotograf svoje radove doslikavao.

                Motivi na staklu Čavićeve radionice su pretežno bili nacionalnog i religijskog karaktera i namenjeni prvenstveno srpskom nacionalnom korpusu, što je često isticao i u oglasima u novinama. Religijski motivi su prisutni na slavskim setovima i najčešće se javljaju svetitelji čije slave su i najzastupljenije. Scene sa svetiteljima su često pratili prigodni natpisi, kao što je: Ko krsno ime slavi onom i pomaže. Među predmetima nacionalnog karaktera ističu se portreti pesnika, vladara, junaka iz I srpskog ustanka, čije predstave su takođe često propraćene prigodnim rodoljubivim tekstovima. Predloške za ove portrete imao je u fotografijama i novinama onog vremena. Na Čavićevim radovima, često naivno naslikane, nalazile su se i nešto složenije kompozicije iz srpske istorije i folklora, kao što su: Hercegovačko roblje, Kosovka devojka, Srbi oko Guslara itd. Izvore je crpeo iz onovremenog romantičarskog slikarstva i njegovih kopija u vidu oleografija, kao i iz obične grafike. Scene su često dodatno ukrašavane oslikanim hrastovim grančicama i drugim biljnim motivima. Ne retko motiv Čavićevih slikarija bili su i heraldički motivi, ali opet u duhu nacionalnih shvatanja.

                U svojoj radnji u Kikindi Čavić nije prodavao samo oslikane posude od stakla, već je prodavao i oslikani porcelan i nakit od različitih materijala (metal, staklo, porcelan), tako da je svoju kreativnost usmeravao i ka drugim materijalima i tehnikama. Radnja je bila izvozno orijentisana i predmeti su pre I svetskog rata izvoženi u Kraljevinu Srbiju, Bosnu, ali i Bugarsku. Godine 1926. u radionici je radilo 10 ljudi od kojih se verovatno nekoliko njih bavilo oslikavanjem predmeta. Na nekoliko čaša iz zbirke MPU se javlja zapisano ime Koste Sredojeva, čije samo ime i prezime upućuje na Kikindu. On je mogao biti jedan od dekoratera stakla u radionici.

                Radovi Uroša Čavića iz Kikinde se čuvaju u brojnim muzejima širom Srbije, a najznačajnije kolekcije se nalaze u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, Muzeju grada Novog Sada, a najveća sa preko 70 primeraka u Narodnom muzeju u Kikindi.

 D.V.

Literatura:

Bosanska vila Vol. 19-20. Sarajevo 1904.
Industrie-compass, Wien: Compassverlag 1926.

Jelica Đurić, Staklo u Srbiji XIX veka, Beograd 1984.

Zagorka Marinković, Porcelan i staklo, Beograd 1985.

Ljiljana Lazić, Izgled građanskih enterijera u Novom Sadu krajem 19. i početkom 20. veka, Zbornik MPU 6, Beograd 2010.

Čaša iz zbirke Narodnog muzeja u Zrenjaninu

Zrenjaninska Dorset dugmad

Pretražujući čudne kutke zetove zaostavštine našao sam simpatičnu dugmad napravljenu uz pomoć konca omotanog oko metalnog prstena. Delovala su čudno arhaično i rađena tehnikom koja meni nije bila toliko poznata. Ne znajući tačno o čemu se radi ostavio sam ih sa strane u nadi da ću jednog dana saznati nešto više o njima. Nisam ni sanjao da ću par godina kasnije listajući stari ženski časopis Praktika naći upravo tekst o njima.

Prva dugmad su izrađivana od raznih materijala kao što su metal, drvo, rogovi, staklo itd. U jednoj grofoviji u južnoj Engleskoj, zvanoj Dorset, postojale su u XVII veku manufakture dugmadi koje su prve proizvodile ovakav tip dugmadi. Konac se prvobitno nanosio preko prstena isečenog od roga, dok je kasnije upotrebljavan metal, a u moderno vreme plastika. Ove engleske manufakture su zapošljavale više hiljada žena koje su dugmad najčešće izrađivale kod kuće. Dorset je bio značajan centar za proizvodnju dugmadi sve do sredine XIX veka i industrijske revolucije kada polako pada u zaborav. Njegovo mesto zauzimaju češke manufakture iz Gablonca (češ. Jablonec) koje su i danas najpoznatiji svetski proizvođači dugmadi i vrhunske bižuterije. U prvim decenijama XIX veka češke manufakture su ovladale tehnikom u proizvodnji dugmadi tipa Dorset, a 1874. osnovano je i prvo industrijsko preduzeće za proizvodnju istih. Međutim, do upotrebe mašina u proizvodnji čekalo se sve do 1920-tih godina, kada ih je primenio Antonin Šlezinger. Ova fabrika i dan danas proizvodi dugmad tipa Dorset.

Postavlja se pitanje koliko su stara dugmad koja posedujem i gde su proizvedena. Na ovo pitanje je teško odgovoriti, jer generalno nije bilo puno varijacija tokom vremena u oblicima i strukturi. Pošto znam da su dugmad ostala od zetove babe onda sa velikom sigurnošću mogu reći da pripadaju periodu od pre II svetskog rata. Što se tiče porekla moglo bi se reći da ova više pripadaju češkom modelu rada. Dok se kod engleske dugmadi konac vuče od ivice prema centru dugmeta u jednakim smerovima i razmacima, i tako stvara zvezdasta struktura, na ovim dugmadima primetna su dva smera prevlačenja konca koji se ukrštaju. Na ovaj način su dobijena dva niza konca koja su spojena jednostavnom ukrsnicom.

Dorset dugmad su sigurno našla dobru primenu u izradi narodnih nošnji na ovim prostorima. Ona su sasvim kompatibilna sa srpskim belim platnom i vezom, tako da nas njihova pojava uopšte ne čudi. Svakako da bi neko buduće i ozbiljnije istraživanje trebalo usmeriti u pravcu da se utvrdi da li su domaće ženske ruke bile vične izradi ovakvih dugmadi jer njihova izrada nije bila previše komplikovana.

D.V.

Nagradno pitanje

Za čije ubistvo je osumnjičen plemić Jovan Jagodić?
(ako neko zna odgovor može ga napisati u vidu komentara)