Potraga za banatskim Špancima

Mnogo puta do sada je tema Španaca u Banatu i Zrenjaninu obrađivana od strane istoriografa. Setimo se prvih pionirskih radova Milekera, pa Čolića i Tutorova, sve do poslednjih značajnih tekstova Filipa Krčmara objavljenih na Zrenjanistici i u stručnim časopisima. Svi ovi radovi su nestanak Španaca objašnjavali teškim uslovima koji su vladali u to vreme u Banatu, ponajviše zbog još uvek neobuzdanih ratova sa Turcima, pojavom kuge i klimatskim uslovima, koji nisu odgovarali doseljenicima. Međutim, da li smo ikada uspeli da odgovorimo na pitanje gde su nestali Španci i koji su pravi razlozi za to? Prema dokumentaciji publikovanoj u Temišvarskim doprinosima za Germanistiku iz 2008. godine vidimo da su doseljeni Španci imali i određene jezičke i kulturne probleme koji su bili teški za prevazilaženje. Špancima tada nije odgovarao naziv grada Bečkerek, jer nisu mogli da ga izgovore. Tadašnje vlasti su pokušale da naziv grada preimenuju u Bečkerekos kako bi ga približili doseljenicima, ali izgleda to nije bilo dovoljno, pa su Španci zahtevali da se Bečkerek nazove Barselona.

Pored kulturoloških i jezičkih problema sa kojima su se Španci suočavali i koji su svakako uticali na njihov svakodnevni život u Bečkereku vremenom je ipak dolazilo do njihove asimilacije sa drugim narodima. Ovaj momenat kao da nije dovoljno primećen od strane dosadašnje istoriografije. Dokaz za ovakve tvrdnje imamo iz prvoklasnog izvora kao što su Memoari balkanskog diplomate publikovanih 1917. godine. U pitanju su memoari Čedomilja Mijatovića (1842-1932), književnika i istoričara, srpskog ministra spoljnih poslova i diplomatskog predstavnika u mnogim stranim zemljama. Kako je u pitanju delo napisano sa velikim poznavanjem svoje porodične istorije, a pisano na engleskom, prenećemo ga u prepričanom obliku.

Čukundeda Čedomilja Mijatovića (po majčinoj liniji) je uspeo posle romantičnih napora da se oženi sa Španjolkom iz Banata. Genetski i kulturološki uticaj Španije se osetio u narednim generacijama, pa je tako majka Čedomilja po rođenju u Bečkereku 1826. godine dobila ime Rakel Kristina, po svojoj prababi. Dupla imena među Srbima nisu bila  toliko uobičajena, pa su je braća i sestre zvali Rahila, dok su je ostali zvali Tina. Opisujući izgled svoje majke Čedomilj kaže da je u potpunosti ličila na Španjolku, posebno u kasnijim godinama: tamnih očiju, crne kose sa zaobljenom figurom i malim šakama i stopalima. Pošto je često poslom obilazio celu Evropu Čedomiljov sud o španskom izgledu svoje majke verovatno ne bismo trebali da dovodimo u pitanje. Dalja sudbina njegove majke je gotovo filmska. Ona je oteta ispred kapije roditeljske kuće sa 6 godina od strane rumunske vračare koja se vraćala sa bečkerečkog vašara, koja ju je odvela u Arad. Bilo je potrebno šest punih godina potrage da bi se devojčica pronašla. Međutim, Rakelin boravak u Bečkereku ponovo nije dugo trajao jer je otišla za svojim starijim bratom u Kragujevac.

Verovatno je ovakvih primera mešovitih brakova bilo još, ali ih je danas bez ovakvog porodičnog predanja teško dokazati, jer su imena i prezimena, u višenacionalnim sredinama kao što je Bečkerek, često prilagođavana određenim jezicima naroda, pa ih je teško naći u postojećim popisima.

Svedočanstvu Čedomilja Mijatovića o poreklu svoje majke prethodio je interesantan tekst o poreklu Španaca na području južne Ugarske. Od svoje majke on je čuo da ona vodi poreklo iz Andaluzije, najjužnije španske pokrajine. Ovaj podatak se baš i ne poklapa sa dosadašnjom istoriografijom. Stari napisi nam govore da su na ovaj prostor došli Baskijci, a pretpostavlja se da je bilo i Katalonaca zbog želje da se Bečkerek nazove Barselonom. Međutim, nije bilo pomena o Andalužanima. Postoje nepoklapanja i sa vremenom naseljavanja Španaca. U Mijatovićevim memoarima se kaže da su se preci njegove majke naselili u vreme Marije Terezije kako bi pokrenuli proizvodnju svile. Tada su iz Španije dovedena dva sela sa kompletnim porodicama i svilenim bubama. Ovaj događaj se sigurno desio posle 1740-te kada je Marija Terezija preuzela vlast u Austrugarskoj. Međutim, zna se da su pre ovog vremena Španci već uveliko bili u Bečkereku. Postoji mogućnost da je bilo više talasa ovih naseljenika ili je možda reč o pogrešnim podacima koje je Mijatović publikovao. Mi ne znamo da li je ovaj deo Mijatovićevih pisanija imao uporište u nekakvoj literaturi ili je pak i to deo porodičnog predanja.

Čedomilj Mijatović se u kasnim godinama oženio Engleskinjom i nije imao dece, tako da potragu za potomcima Španaca treba usmeriti ka drugim porodičnim linijama. Čedomiljova majka je u Kragujevac došla kod svog brata Pavla Ilića (oko 1807-1871), osnivača prve kneževske apoteke u Srbiji, a kasnije i prve Državne hemijske labaratorije. Drugi Rahilin brat, a brat blizanac Pavlov, takođe je bio ugledna ličnost. Po zanimanju je bio lekar. Zna se takođe da je Rahila imala i sestara. Praćenjem ovih sporednih linija došli bismo verovatno do potomaka Španaca koji i danas žive u Srbiji. U prilog ovome ide i podatak Dragoljuba Čolića da su srodnici Pavla Ilića živeli u Zrenjaninu.

D.V.

Gacini iz Begej Sen Đurđa (danas Žitište)

(kratka istorija porodice)

Nastanak i poreklo prezimena (XVIII i XIX vek)

O poreklu porodica u Begejskom Sen Đurđu (Žitištu) prvi se bavio etnolog Jovan Erdeljanović. Nakon boravka u selu 2/3. oktobra 1926. ostavio nam je zanimljive zabeleške. Porodicu Gacin on ubraja među najstarije porodice u selu na osnovu porodičnog predanja i etnoloških karakteristika. Pripadali su onom sloju stanovništva koje je živelo i na prethodnoj lokaciji sela pre nego što je ono preseljeno na današnju lokaciju početkom XIX veka. Dušan Popović u svojoj knjizi nam prenosi podatke da se prezime Gacin javlja u Žitištu pre 1858. ali ne i pre 1809. godine. Moguće je da je formiranje prezimena završeno negde u prvoj polovini XIX veka kada se selo konačno skrasilo posle četiri pomeranja.

Prezime je nastalo od hipokoristika (od milja) Gaca koje vuče korene od ličnog imena Gavrilo. Potomci Gavrila ili Gace su ugradili očevo ime u prezime i postali Gacini. Potvrdu ovog imamo i u popisu porodica Žitišta iz 1858. kada su Gacini popisani kao Gavrilov. U crkvenim protokolima umrlih od 1779. do 1795. godine u selu se spominje jedan Gavrilo po zanimanju kovač. Ovo je svakako zanimljiv podatak za dalje istaživanje, jer bi upravo on mogao biti rodonačelnik porodice.

O rodonačelniku porodice Gacin saznajemo više u Erdeljanovićevim istraživanjima. On je imao dva rođena brata Miju i Peku od kojih su nastale porodice Mijatovi i Pekini. Sve tri porodice je vezivala zajednička slava Sv. Vartolomej.  Čini se da u vreme Erdeljanovićevog boravka u Sen Đurđu prezime Pekin više nije postojalo. Porodica je prema popisima iz 1858. i 1908. godine postojala. Pored rodbinske veze sa porodicama Pekin i Mijatov postojale su jake veze i sa porodicom Đurđevi za koje se vezuje i predanje o osnivanju današnjeg sela. Erdeljanović veli da su sa Đurđevima bili kumovi ali su se posle ženidbom „oprijateljili“, a kumstva se „manuli“.

Slava porodice - Sv. Vartolomej (24. jun)

Sv. Vartolomej je jedan od 12 Hristovih apostola. Njegovo ime je često trpelo izmene u skladu sa narodnim verovanjima. Pa su ga tako nazivali Vartolomija, Vartoloma, Vratoloma, Vrtoloma. Na „Vratolomu“ niko ne radi teži posao. Izbegavalo se penjati se na drvo ili nekakvo uzvišenje, jer se narod plašio pada. Praznuje se radi vrtoglavice a na taj dan se ne kupa ni u rekama niti se bućka mleko. Vartoloma strogo kažnjava ljude koji rade u praznične dane - „Vrti, Vrtolome, udri, sveti Đermane..“ U nekim delovima Balkana Sv. Vartolomej je poštovan i kao gospodar „grada“, to jest letnjih pljuskova sa ledom.

Gacini krajem XIX i početkom XX veka

Istoriju porodice možemo pratiti dalje kroz nekoliko grana. Negde otprilike 70-tih godina XIX veka rođena su 4 brata Gacina (Ljuba, Levontije, Krsta i Andreja).

Najnesrećniju sudbinu od ova četiri brata imao je Krsta Gacin. U parohijskom letopisu doslovno piše:  Krsta „koji je vazda miran i nije bio odan piću usmrtio je drugog čobanina i svog prijatelja Lazu Tucića“. Ovaj događaj se desio 1921. godine. Krsta nije ostavio potomaka tako da se njegova linija sa njim i završava.

Ljuba Gacin (moj pradeda) je imao četiri ćerke (Draginju, Macu, Danicu i Koviljku). Nakon I svetskog rata kada je sprovođena agrarna reforma kao „mesnom agrarnom interesu“ dodeljena mu je dodatna zemlja za obrađivanje (2 jutra i 800 kvadratnih hvati). Ova zemlja je uglavnom dodeljivana na osnovu broja članova porodice i njihovog godišta. Sve četiri ćerke su bile udate u različitim mestima. Moja baba Draginja-Draga (1906-1954) je bila udata u Srpskom Itebeju za ratara i ribara Dušana Novakova (1896-1954) i imala je šestoro dece. Maca (1895- 1982) je bila  udata za Vojina Vorgića (1892-1982) iz Zrenjanina. Nisu imali potomaka, ali su zato othranili jedno od Dragine dece. Koviljka-Kova (verovatno najstarija sestra) je udata u Elemiru za porodicu čije je špicname Sovrin? i imala je dvoje dece. Danica je bila udata za obućara Milana Petrovačkog iz Žitišta i imali su dvoje dece. Milan se nalazi u popisu zanatlija između dva svetska rata a obrađivao je i zemlju, pa mu je nakon I svetskog trata dodeljena zemlja (3 jutra i 800 kvadratnih hvati).

                Treći brat Andreja Gacin je imao troje dece (Aleksandra, Savu i Agnicu). Sava je bio oženjen Nemicom i nije imao dece. Aleksandar je bio oženjen Martom Katić i imao je troje dece. Prilikom agrarne reforme nakon I svetskog rata Aleksandru je dodeljena zemlja (2 jutra i 200 kvadratnih hvati). Agnica je bila udata za Dušana Moldovana i imala je dvoje dece.

Prve tri grane porodice Gacin su imale dosta ženskih potomaka (ili ih nisu uopšte imali), tako da se prezime sačuvalo samo u četvrtoj grani Levontija Gacina. On je bio oženjen Milevom Grujin i imao je petoro dece (Krstu (r.1894), Tinku, Milojka, Sandu i Darinku). Tinka je bila udata za Vasu Ravića i nije imala dece. Sanda je bila  udata u selu Kumane i umrla je mlada bez potomaka. Darinka (najstarija ćerka) je bila udata u Đurkine. Verovatno je rano ostala bez muža jer je nakon I svetskog rata ona označena kao nosilac porodice. Dobila je od države tada 5 jutara zemlje. Imala je četiri sina. Jedan od njenih sinova Milorad (r. 1900) je zadržao majčino prezime Gacin, dok su ostala braća ostavila prezime Đurkin. Milojko Gacin je bio crkveni pojac. Kao i svi Gacini onog vremena bavio se zemljoradnjom, pa je tako 1927. zabeležen i kao član reparske zadruge. U vreme agrarne reforme nije dobio puno zemlje (1 jutro). Oženjen je bio Marinom Lalić i imao je troje dece. Krsta Gacin je bio oženjen Velinkom Kirćanski i imao je petoro dece. Iz Žitišta se preselio za Zrenjanin, a nakon II svetskog rata radio je u Narodnom magacinu (NA-MA).

Priča o Brani Gacinom

U monografiji Žitišta, Ljubice Budać, objavljena je priča o Brani Gacinom. Ne znam se kada je ona mogla nastati i preneću je u direktnoj autorkinoj interpretaciji.

“Najsiromašniji stanovnici nisu imali sredstva za tako kvalitetnu hranu. Sačuvana je anegdota o siromašnom crkvenjaku Brani Gacinom koji je koji je obožavao da igra lutriju, nadajući se preokretu svoje sudbine. Da bi se našalili sa njim, seoski mangupi su tajno prepisali broj njegove srećke i objavili da je taj broj dobio premiju. Sav srećan, Brana je rešio da proslavi ovaj dugo očekivani dobitak, te je došavši kući rekao svojoj ženi Marici: lupaj dva jajeta u rezance”.

Za kraj

Porodica Gacin ne pripada kategoriji velikih porodica i danas postoji svega nekoliko domaćinstava koja i danas nose ovo prezime. Ipak brojni potomci Gacinih, iako ne nose ovo prezime, mogu se naći širom Banata i Vojvodine, ali i u Hrvatskoj i Sloveniji.

DV

Literatura:

Dušan Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka (Istorija naselja i stanovništva), Beograd 1955.

Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu, Novi Sad 1992.

Ljubica Budać, Begej Sveti Đurađ – Žitište, Žitište 2000.

Veselin Čajkanović- Petar Bulat, Srpski mitološki rečnik, Beograd 2007.

Dejan Ajdačić, Specijalizacija svetaca u folkloru pravoslavnih Slovena (www.rastko.net)

PS

U prikupljanju podata imao sam pomoć priličnog broja ljudi, ali bih ovom prilikom istakao ponajviše Branislava Gacina iz Žitišta, čija sećanja i dalje ne blede.

MacaVorgić (dev. Gacin) nakon udaje u ateljeu Ištvana Oldala sa početka XX veka

Posledice učešća Bečkerečke dobrotvorne zadruge na novosadskoj izložbi 1884. godine

Izložba narodnih rukotvorina u Novom Sadu ostavila je snažan uticaj na dalji razvoj srpskih ženskih organizacija na području Austrougarske. Bečkerečanke i žene iz okolinih mesta su povodom izložbe organizovale poseban odbor, koji će kasnije prerasti u Dobrotvornu zadrugu Srpkinja. Ova zadruga će ostaviti neizbrisiv trag u kulturnom i društvenom planu u gradu i okolini, a poseban uticaj izvršiće na negovanje i popularizaciju narodnih rukotvorina.

Prilikom organizacije same izložbe istakla se članica bečkerečkog odbora učiteljica Nimfadora Đorđević, pa je njen rad bio krunisan izborom u presudilački odbor izložbe od 18 članova, koji je birao najbolje radove i dodeljivao nagrade. Ovaj odbor je za prvo mesto na izložbi dodelio veliki dukat (u vrednosti četiri manja), za drugo mesto dva manja dukata, za treće mesto jedan mali, a za četvrto srebrnjak, i to samo u kategorijama za čisto narodne rukotvorine. Pored kovanih nagrada sve učesnice su dobile i knjižicu - vodič kroz izložbu i odgovarajuću diplomu. S obzirom na broj učesnika na izložbi radovi iz Bečkereka i okoline su dobili priličan broj nagrada...

-          Prvu nagradu u kategoriji čisto narodne rukotvorine za zlatovez je dobila Kata Lončarski.

-          Drugu nagradu u kategoriji čisto narodne rukotvorine za svoje ćilime je dobila Jelena Tomić iz Aradca.

-          Treću nagradu u kategoriji čisto narodnih rukotvorina dobili su: iz Aradca - Jela Nepergaća i Maca Markov, iz Bečkereka - Persida Dević, Julka Grubački, Draga Nićetin, iz Elemira - Julka Mihajlov i Milica Jeremić, iz Melenaca - Luka Rajić, iz Taraša- Jelena Protić i Leposava Vučetić, i iz Tomaševca - Draga Vitomirov.

-          Četvrtu nagradu u kategoriji čisto narodnih rukotvorina dobile su: iz Elemira - Živka Mijajlov, iz Taraša - Maca i Juca Mijatov.

-          U kategoriji narodne i veštačke rukotvorine istaknuti su učesnici: iz Aradca - Katica Grujić, Marija (I)utić?, Danica Slankamenac, Jana Ierina, Ljubica Tomin, iz Bečkereka - Marija Jovanović, Katinka Adamović, Marija Kirćanski, Tipka Gojkov, Mileva Gojkov, Makrena Jankahidac, Milka Zemunski, Leposava Zavišić, Mila Rackov, Emilija Jovanović, Jelena Jakovljev, Katica Isaković, Marija Krstić, Jelisaveta Binder, Anastasija Stanković, Marija Nedeljković, Draga Smederevčev, Kornelija Stojšić, Aleksandra Emanuel, Nimfa Đorđević, Marija Đoplić, iz Elemira - Maca Petrov i Julka Jovanović, iz Taraša - Rakila Protić i Jelena Mijatov, iz Tomaševca - Persa Anović, Reveka Vlajić, Danka Ili(ji)ć. Pored ovih učesnica pohvaljena je i Srpska osnovna škola iz Bečkereka, kao i varoški beležnik Dušan Lukić, koji je pomogao bečkerečkom odboru u pripremama za izložbu.

Posledice učešća novoosnovane Dobrotvorne zadruge iz Bečkereka su bile dalekosežne. One su se odrazile na bolje organizovanje same zadruge, pa je ubrzo nastalo i krajcarsko udruženje iliti fond zadruge iz kojeg su se finansirali brojni projekti. Predsednica zadruge Emilija Munčić je prilikom osnivanja priložila 100 forinti u fond. Došlo je do pojave i novih udruženja, pa je tako 1889. u Bečkereku osnovano Devojačko udruženje, a između 1890-1895. nastala je i samostalna melenačka zadruga zaslugama Anke Petrović, advokata Đoke Nikolića, plemkinje Katinke Trifunac i Sofije Čokrljan. Nakon izložbe u Novom Sadu došlo je i do ideja o osnivanju ženskog časopisa, a bečkerečka zadruga je bila među prvima koje su se obavezale na pomoć u ovom poduhvatu.

Izložba je značajno uticala i na sam razvoj domaće radinosti. U upotrebu je ubrzo počeo da ulazi širok razboj za tkanje ćilima iz jednog dela, koji je prvi put prikazan široj javnosti od strane Nine Petrović (1833-1908) iz kikindske zadruge na novosadskoj izložbi. Već 1887. godine široki razboji zabeleženi su u Melencima i Elemiru. Prema pedagogu Arkadiju Varađaninu (1844-1922) upravo je izložba rukotvorina u Novom Sadu dala povoda ugarskoj vladi da se pokuša sa fabričkom proizvodnjom srpskih ćilima, te je zbog toga osnovala deoničarsko društvo i podigla bečkerečku tvornicu ćilima 1894. godine.

Veliko-bečkerečka dobrotvorna zadruga, na čijem se čelu dugo godina nalazila dobrotvorka Emilija Munčić borila se i za očuvanje srpske ornamentike koja je počela drastično da se menja pod uticajem dizajnera Antala Štrajtmana (1850-1918) i Šarlote Kovalski koji su počeli da uvode drugačije tehnike tkanja, ali i da ornamentiku prilagođavaju umetničkom stilu mađarske secesije karakterističnom za period na razmeđi vekova. Zbog toga je 1897. donesena odluka da se pristupi prikupljanju rasturene građe za srpsku ornamentiku kako bi buduća zbirka poslužila za dalji rad i usavršavanje. U tom cilju trebala bi se aktivirati škola tkanja i samostalna radionica.

D.V.

Literatura:

Građa za srpsku ornamentiku, Bosanska vila br. 23/24, Sarajevo 1897.

Arkadije Varađanin, Spomenica dvadesetpetogodišnjeg rada Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja, Novi Sad 1906.

Marina Cvetković, Doprinos Savke Subotić proučavanju tradicionalne tekstilne radinosti, GEM br. 70, Beograd 2006.

Vesti iz Bečkereka (Pravda br. 127, maj 1929)

Jeftimije Popović, moler bečkerečki (1792-1876)

Biografija

                Moler Jeftimije Popović je rođen 1792. godine u Bečkereku u porodici sa slikarskom tradicijom. Prve slikarske korake napravio je u radionici oca Teodora, a posle njegove smrti 1807.  nastavio je da radi u radionici starijeg brata Georgija. Tako je bilo sve do 1819. godine kada se uputio na slikarsku akademiju u Beč da bi usavršio svoje znanje. Boravak u Beču obeležiće izuzetno plodan umetnički period i izložba studentskih radova 1822. godine. Planirao je 1824. da postane dvorski slikar kneza Miloša Obrenovića, čiji je bio i stipendista, i da portretiše sve članove kneževske porodice, ali su ovakav njegov pokušaj osujetile austrijske vlasti u Zemunu. Početkom 1828. godine odlazi u Zadar gde je boravio oko godinu dana. Nakon Zadra se ponovo vraća u Beč. Posle 1830-te vraća se u Bečkerek gde, uz kratkotrajne prekide, ostaje do kraja života. U grad dolazi sa ženom, rimokatoličke veroispovesti, Ekaterinom koja će mu roditi troje dece (Ekaterinu, Aleksandra i Pavla), koji nažalost neće nastaviti očevu slikarsku tradiciju. Živeo je u centru Bečkereka, u Krunskom sokaku (danas Ulica dr Zorana Kamenkovića). Tokom 1830-tih i početkom 1840-tih njegova stvaralačka energija ne jenjava, ali nakon tog perioda Jeftimije polako pada u zaborav, a njegovo mesto zauzima slikar znatno boljih kvaliteta, Konstantin Danil. Umire u dubokoj starosti u Bečkereku 1876. godine od iznemoglosti.

Portretna delatnost

                Najraniji poznati radovi Jeftimija Popovića su kopije stranih autora nastale u periodu studiranja: Magdalena Pokajnica (1821) i Bludni sin – kopija po B. Batoniju (1823). Među ovim ranim radovima možemo istaći i izgubljeni portret arhimandrita i putopisca Gerasima Zelića (1752-1838), koji je bio izložen na studentskoj izložbi (1822). Ove slike su poklonjene knezu Milošu i dale su povod za razmišljanje o osnivanju prve galerije u Srbiji. Prilikom boravka u Beču portretska delatnost Jeftimija bila je na vrhuncu. Godine 1823. slika cara Franca (kopija), 1825. devojku u crvenom, 1830. muški portret, kneza Miloša Obrenovića sa turbanom (kopija prema bakrorezu S. Lenharta), pakračkog trgovca Vikentija Orlošića. Među boljim radovima iz ove faze izdvaja se portret građanina sa fesom, mada ne treba isključiti mogućnost da je portret mogao nastati i u vremenu revolucije 1848. kada je fes posebno istican kao obeležje srpskog nacionalnog identiteta u Austrougarskoj. Povratkom u Bečkerek Jeftimije Popović je teže dolazio do portretskih narudžbina pa se polako okrenuo religioznom slikarstvu. Iz ovog drugog perioda poznat je portret sveštenika Joce Gavrilovića iz Vranjeva nastao verovatno u vremenu kada je slikao vranjevski ikonostas. Poznoj portretskoj delatnosti Jeftimija možemo ubrojati i portret Mešterovića. Ovaj portret je jedno vreme bio sporan zbog nešto jačeg umetničkog kvaliteta koji odudara od Jeftimijevih radova, ali je kasnije arhivski utvrđeno da se njegova ćerka 1852. godine udala za Aleksandra Mešterovića (rođen 1823) iz Vršca, tako da je atribucija Jeftimiju vrlo izvesna. U literaturi pre II svetskog rata o Jeftimiju često je navođeno da se nekoliko njegovih portreta nalazilo u Patrijaršijskom dvoru, među kojima je bio i portret Gerasima Zelića. Takođe se često navodilo da je radio za mitropolita Stefana Stankovića (1788-1841) i pesnika i episkopa Lukijana Mušickog (1777-1837). Međutim, njegovi radovi iz Patrijaršijskog dvora nestali su u vihoru II svetskog rata. Jeftimijevi portreti nose sve odlike bidermajer slikarstva: nežan kolorit, korektan crtež, akademska kompozicija. Likovni izraz je pomalo drven, neujednačen i bez velikog nadahnuća, ali sa snažnim osećajem za epohu kojoj pripada. Portretno slikarstvo Jeftimija Popovića pripada prvoj generaciji srpskih slikara odnegovanih u duhu bidermajera.

Religiozno slikarstvo

                Prve pouke i korake u pravcu religioznog slikarstva Jeftimije je napravio u radionici svog oca i brata. Ovi uticaji ostaće vidljivi u svim njegovim kasnijim radovima. Jedan od prvih njegovih samostalnih radova u oblasti religioznog slikarstva nastao je verovatno posredstvom poznanstva sa episkopskim vikarom u Dalmaciji, Gerasimom Zelićem. Prilikom boravka u Zadru u crkvi sv. Ilije oslikao je carske i bočne dveri pojedinačnim figurama. Naredni radovi u ovoj oblasti nastali su nakon povratka u rodni grad. U periodu od 1933. do 1936. godine oslikavao je ikonostas crkve Jovana Preteče u Vranjevu (Novi Bečej), a potvrdu nalazimo na potpisanoj ikoni Hrist isceljuje slepog. Za crkvu je uradio i Bogorodičin tron, a moguće je da su od njegove ruke i nedovoljno proučene zidne slike u crkvi. 1840-te godine potpisuje ugovor o slikanju ikonostasa i zidnih slika u crkvi Vavedenja Bogorodice u Beškoj. Ovaj obiman posao koji je uključivao i oslikavanje Arhijerejskog trona sa likom sv. Save i pevnica sigurno je trajao duže vreme. Kao mogući Jeftimijevi radovi spominjani su ikonostas u Nadalju (koji je nažalost uništen u revoluciji 1849) i ikonostas u selu Gregetegu. Prilikom slikanja ikonostasa u rasporedu i ikonografiji ikona Jeftimije ne donosi ništa novo. On se oslanja na rešenja koja smo već videli kod njegovih starijih srodnika, svrstavajući se stilski u neku vrstu rustičnog baroka koji je i dalje vladao Vojvodinom. Ako uzmemo u obzir da je potekao iz porodice sa dugom slikarskom tradicijom i da je dugi niz godina boravio u Beču uz dugogodišnje studiranje na Akademiji (verovatno najduže u poređenju sa ostalim srpskim slikarima), onda nam Jeftmijevo obraćanje tradicionalnim rešenjima ne može biti sasvim logično. Ipak, nešto bolji kvalitet i jače uticaje bidermajera vidimo na složenijim kompozicijama. Uticaj građanskog načina života vidljiv je u prikazima toplih enterijera ukrašenih crvenom draperijom i obogaćenih brojnim detaljima iz realnog života, kao što su košarice u rukama devojaka, delovi pokućstva i dr. Na ikonama se ističu nežni pokreti i gestovi pojedinih aktera, na momente sladunjav kolorit što svakako nije posledica uticaja krute religiozne umetnosti satkane na snažnoj baroknoj tradiciji.

Ostale delatnosti

Bečkerečki moler Jeftimije je bio vrlo svestrana umetnička figura. Prilikom boravka u Beču 1827. radio je bakrorez za knjigu Svetislav i Mileva od Jovana Sterije Popovića. U njegovo vreme grafika među srpskim slikarima nije bila preterano zastupljena. Ilustracija iz knjige pod nazivom Na udri u moje pa onda u tvoje grudi spada u najranije prikaze idiličnih scena iz narodnog života. Mada je par prikazan u narodnoj nošnji nemamo utisak da opisani događaj pripada balkanskoj tradiciji usled bogatog pejzaža i neoklasične arhitekture u pozadini. Jeftimije je uradio još jednu ilustraciju za knjigu Gavrila Kovačevića Vijenac celo mudrenija i spomen čustvitelnei črezovičajne ljubavi Adelaide alpske pastirke  izdatu u Budimu 1828. godine. Ova grafika je rađena prema predlošku iz Dositejevih sobranija (1793). Jeftimiju ni rezanje u kamenu nije bilo strano, pa je tako 1837. godine uradio epitaf na spomeniku svojih roditelja ispod koga se potpisao.

Nerešena pitanja

U istorijskim izvorima pre II svetskog rata navodi se određeni broj dela Jeftimija Popovića, koja se nalaze u zbirci čuvenog kolekcionara Joce Vujića iz Sente. Neka dela iz ove kolekcije nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, kao što je Raspeće i druge, ali bilo bi lepo locirati radove kao što su portret slikareve ćerke ili portret vranjevačkog birova. Svakako da bi i čišćenje određenih slika i ikonostasa dovelo do sigurnije atribucije i boljeg suda o slikarstvu Jeftimija Popovića.

D.V.

Odabrana literatura:

Veljko Petrović, Jeftimije Popović, Narodna enciklopedija III, Zagreb 1925-1929.

Miodrag Kolarić, Jeftimije Popović, ELU III, Zagreb 1964.

Vukica Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin 1969.

Vukica Popović, Veliki Bečkerek, slikarsko središte u Banatu, ZMSLU 13,Novi Sad 1977.

Internet:

http://www.muzejvojvodine.org.rs/?lat/aktuelno/8,219