Gde je kapetan Janča Mihailović? (II deo)

Sećanje na Janču kapetana

Junačka smrt kapetana Janče u bici kod Perleza je u narodu ostavila traga. Govorilo se da je Janča nesreću Perlesku izbrisao. Njegovi ostaci su zajedno sa telima ostalih ustaničkih boraca sahranjeni u jednoj humci na poljani kraj puta Perlez-Bečkerek, a mesto je označeno crnim drvenim krstom. Prema nekim izvorima na istom mestu su sahranjeni i poginuli mađarski vojnici.

Humku gde je sahranjen Janča su često posećivali prolaznici da odaju počast poginulim borcima. Tako je bilo i 1868. godine kada je Ilija Ognjanović sa tridesetak drugova iz Bačke, Srema, Hrvatske i Dalmacije krenuo iz Titela put Bečkereka na Treću omladinsku skupštinu. Kada su došli do humke prišli su krstu i otpojali „večnaja pamjat“, da bi potom čitav čin začinili sa desetak hitaca u vazduh, ne bi li se Janča nakon dvadeset godina omirisao tamjana (tj. baruta). Potom su čitali delove Letopisa koji se odnose na Perlesku bitku, a Ilija Ognjanović je izrecitovao neštampane stihove o Janči Pavla Vučetina:

„Nestade Janka,

Al’ mu osta ime,

Dokle je Srba,

Da se diče njime“

            Kada je Janči odata pošta grupa omladinaca je nastavila put Ečke i Bečkereka. U tom trenutku se pomišljalo kako bi na tom mestu valjalo podići pravi spomenik, kako Janči i priliči. Što je rekao Ilija Ognjanović drveni krst je trošan, a zub vremena oštar, to bi moglo doći vreme, kad bi se zaboravilo de je grob čestitog junaka. Nažalost do podizanja spomenika nije nikada došlo, a 1883. godine je konstatovano da na mestu humke više ni krst ne postoji. Vremenom je sećanje na Janču kapetana bledilo. Godine 1888. njegovo ime se javlja još u epskom spevu Dobrovoljac pesnika i prevodioca Vladimira M. Jovanovića:

            Perlez, na kom Srbe Drakulić izdade,

            Tu kapetan Janča kao junak pade:

            Kad Perlez već pade, on ne hte da bega,

            Junački je otpor husarima dao,

            Tek, kad ga junaka isekoše svega,

Onda im se mrtav u ruke predao;

Prekinuti zaborav!

Ilija Ognjanović je strahovao da će mesto stradanja Janče kapetana i Perleske bitke pasti u zaborav i bio je potpuno u pravu. Kao i obično zaboravili smo na čoveka koji je došao da nam pomogne i tu poginuo. Kako smo mu se mi odužili? Pustili smo da krst propadne, da sve zaraste u rastinje, spomenik nismo podigli, ali smo zato dozvolili gradnju vikendica na lokaciji od istorijskog značaja. Voleo bih da vidim da neki Amerikanac podigne vikendicu na Litl big hornu, koji su arheolozi već tri puta prekopavali u potrazi za svakim ispaljenim metkom. Kao i obično dičimo se našom tradicijom i istorijom, ali u osnovi malo toga praktično činimo.

Prava sreća je da se sa digitalizacijom stvari pokreću na bolje. Na osnovu dve mape Austrougarske, iz druge polovine XIX veka, na kojima je humka označena, moguće je relativno lako utvrditi približno mesto stradanja i sahrane kapetana Janče i drugih boraca. Druga srećna okolnost je da se teren i putevi od sredine XIX veka nisu uopšte promenili, tako da je lako preklopiti današnje stanje sa nekadašnjim. Humka bi trebalo da bude u blizini prevodnice u stajićevskom ataru. Kada se ide iz Zrenjanina prema Perlezu, prema mapi iz vremena 1848-1869, ona bi trebalo da se nalazi sa desne strane na mestu gde je danas vikend naselje. Analizom stanja na terenu bi trebalo vrlo lako utvrditi tačan položaj humke.

D.V.

Odabrana literatura:

NN, Boj kod Ečke, Srpski Letopis br. 85, Budim 1852.

NN, Ženski junak: Novela, Srpski Letopis br. 85, Budim 1852.

Jovan Stefanović – Vilovski, Iz života jednog C.K. oficira austrijsko-srpskog, Zemun 1863.

Irta Rüstow, Az 1848-1849-diki magyar hadjárat törtenete, Pest 1866.

Ilija Ognjanović, O trećoj omladinskoj skupštini, Matica: list za književnost i zabavu god. 3, Novi Sad 1868.

Svetozar J. Zdravković, Srpski pokret u Južnoj Ugarskoj (1848), Beograd 1870.

Svetozar J. Zdravković, Srpski pokret u Južnoj Ugarskoj (1848-1849), Beograd 1879.

Prir. Stevan Pavlović, Srbi u Ugarskoj, Novi Sad 1883.

Vasilije Krestić, Srpski vojni logor kod Perleza u 1848. godini, Zbornik za društvene nauke br. 29, Novi Sad 1961.

Internet:

http://hu.wikipedia.org/wiki/Perlaszi_%C3%BCtk%C3%B6zet

http://mapire.eu/en/maps/

Humka kapetana Janče prema mapi iz perioda (1869-1889), koja je preklopljena sa današnjim stanjem na terenu.

Humka kapetana Janče prema mapi iz perioda (1848-1869)

Gde je kapetan Janča Mihailović? (I deo)

„Ima junačina, koji su sa viteštva svoga na glasu kod svog naroda, takvi neokreću nigda leđa neprijatelju, niti znadu begati. Takvi junaci bore se i padaju a neustupaju. Takav beše i Kapetan Janča! Bog da ga prosti! Slava mu!“

J. Stefanović - Vilovski

Dolazak u Banat

Kada je počela revolucija u Austrougarskoj 1848. godine kapetan Janča je prešao sa više stotina Srbijanaca u Austrougarsku kako bi pomogao svojoj braći. Pojava ovih dobrovoljaca je bila i više nego upečatljiva za tadašnje stanovnike Banata. Nosili su duge vilajetske puške, dva pištolja za pojasom, jatagan i nošnju sa istočnjačkim prizvukom. Većina dobrovoljaca bili su pustolovi i skitnice, koji nisu pravili razliku između osvajanja i pljačkanja, pa je dolazilo i do određenih problema. Međutim, većina njih je bila iskusna i hrabra u vojevanju što je potiralo njihovo nestandardno vojničko ponašanje. Janču su najčešće zvali kapetanom, ali često i poglavicom, komandantom i buljukbašom. Kao i svaki zapovednik iz Srbije imao je svog konja i zakrivljenu sablju.

Kapetan Janča je došao kao iskusan junak, a još kao mlad borio se sa Rusima kod Varne protiv Turaka (1828?). Tog leta 1848. godine pridružio se logoru u kome se okupljala revolucionarna vojska (graničari, seljaci, dobrovoljci i dr) pod komandom narodnog pukovnika Jovana Drakulića. Logor je postavljen na potezu Batka kod Perleza. Kada je u logoru prikupljeno 5000 graničara i seljaka, kao i 300 dobrovoljaca iz Srbije, odlučeno je da se krene u akciju i priđe Bečkereku, kako vojska ne bi predugo stajala na jednom mestu.

Junak bitke kod Ečke

Vojska je pokrenuta 15. jula u tri sata ujutro i forsirala je put Ečke. Kapetan Janča je vodio Srbijance kao prethodnicu. Borba je počela posle prolaska krsta (koji je i tada postojao) na prostoru gde se danas prilazi selu Stajićevu, a razvila se kod kamenog mosta. Kapetan Janča se ustremio na neprijatelja željan borbe i okršaja. Jahao je gore-dole na puškomet od mađarskih husara, sa jedne strane prkoseći im, dok je sa druge upravljao svojim dobrovoljcima, koji su se razvili u strelce. Srbijanci su držali desno krilo napada, koji je dobijao na snazi. Kišovi vojnici prešli su u blago povlačenje iza vetrenjače, dok je jedno odeljenje graničara ušlo u ciglanu pred selom. Međutim, nedovoljno uvežbana revolucionarna vojska se prilikom napada potpuno raštrkala i nije bila spremna za dalje napredovanje iako su Jančini dobrovoljci dobro forsirali desnu stranu. Problem je nastao i zbog toga što je nestalo topovske municije. Onovremeni izvori govore da je tačku na sukob stavio drski srbijanski kapetan Janče, koji je sa svojima handžarlijama rešio bitku.

            Posledice bitke bile su da se mađarska vojska povukla prema Bečkereku, dok su se revolucionari (iako su praktično ušli u Ečku) povukli prema svom logoru kod Perleza. Prema jednom srpskom izvoru revolucionari su imali 17 mrtvih i 30 ranjenih, a prema drugom 12 mrtvih i 24 ranjenih. Pretpostavke srpske strane su bile da je neprijatelj imao 80-ak mrtvih i ranjenih. Međutim, prema rimokatoličkom svešteniku Jovanu Varadiju iz Bečkereka gubici su bili svega mrtva 4 konjanika – husara i 15 ranjenih. Mađarski general Erne Kiš je bio iznenađen snagom revolucionara tog dana, pa je čak pomišljao na povlačenje prema Temišvaru. Iako sukob nije bio visokog intenziteta teško je reći koja strana je izvukla bolji kraj. Srpska strana je moguće imala više gubitaka, ali je naterala mađarsku vojsku na privremeno povlačenje, što se svakako odrazilo na duh ustanika. Centralna ličnost bitke kod Ečke bio je kapetan Janča, a ustanička vojska je izvela svoju prvu ofanzivnu akciju.Bitkom je srpska strana dobila na vremenu i da se bolje organizuje za buduće sukobe, iako do toga na žalost nije došlo.

Pogibija kod Perleza

 Posle bitke kod Ečke general Kiš je na pravi način shvatio opasnost kakva mu preti od logora kod Perleza i odlučio da se obračuna sa njim kako bi mu bio otvoren put prema Titelu i Pančevu. U rano jutro (pola pet) 2. septembra na prepad je napao logor. U trenutku je pao glavni šanac i sedište štaba, a u logoru je zavladala panika. Vatra je ubrzo zahvatila više desetina kućica od slame. Prvo je popustilo levo krilo gde su se nalazili Srbijanci, Šokci, Vlasi i tri kompanije među kojima i Sakulska, a neprijatelj je upao u logor i krenula je borba prsa u prsa bajonetima. Jedino je kapetan Janča bio hladne glave, deleći zapovedi, pokušavao je da podigne moral onima koji već nisu bili pobegli i da ih okupi oko sebe. Kao što je savremenik onog doba napisao, Janča je bio jedan od onih vaikadašnjih vitezova, kakvo je rađalo staro doba, a guslari opevali.

Postoji više verzija smrti Janče kapetana. Po jednoj verziji Janča je sa još nekoliko oficira  poslednje snage okupio oko preostalih topova, kako bi ih odbranio od neprijatelja i omogućio da se neki od njih spasu. Kako nije hteo živ da padne u ruke neprijatelju ubio se. Po drugoj verziji kada je ranjen legao je na zemlju i tražio je od onih koji još uvek tu behu da ubiju njegovog konja „Prepelicu“ da ne padne tako dobar konj u ruke neprijatelju. Prema trećoj verziji (i najverovatnijoj) Janča je u trenutku meteža naredio da se izvuče jedan mali top, a sam je krenuo prema svojoj kobili gde je bio novac u bisagama. Tada se na njega ustremilo desetak mađarskih konjanika. Janča nije hteo da ustukne nego izvadi pištolje i opali, međutim promaši, a husari sa isukanim sabljama mu se približiše. Brojčano nadmoćni husari uspeli su da ga obore i nanesu mu silne udarce sabljama.

Za ovaj težak poraz ustaničke vojske kod Perleza mnogi su tražili krivce među oficirskim kadrom, nesrpskim borcima, a pukovnik Drakulić je proglašen za izdajicu. Međutim, prava istina je da je sam logor bio loše postavljen, utvrđen i osiguran, sa samo jednim šancem. U logoru nije bilo dovoljno oficirskog i podoficirskog kadra, a pukovnik Drakulić nije bio dorastao zadatku. U trenutku napada u njemu je bilo oko 4000 boraca, loše snabdevenih i naoružanih. Sa druge strane general Kiš je imao faktor iznenađenja na svojoj strani kao i bolje organizovanu i naoružanu vojsku, koja je prema realnim procenama imala između 3600 i 5000 boraca (neki srpski izvori su preuveličavali njihovu snagu). Prema većini procena gubici na srpskoj strani bili su između 200 i 250 mrtvih i ranjenih, dok su mađarske snage imale 14 mrtvih i 69 ranjenih. Drakulić je sa jednim delom snaga (500-600 graničara i tri topa) uspeo da se izvuče prema Titelu, dok se većina razbežala po okolini. General Kiš je logor potpuno uništio i nastavio forsiranje prema Perlezu. Međutim, on nije imao dovoljno odlučnosti da nastavi napredovanje, pa se povukao prema Bečkereku.

D.V.

Nastaviće se...

Grafika A. Štromajera sa prikazom Bitke kod Perleza

Porodica Popović- Peci iz Bečkereka (kratka istorija)

Nije poznato kada je porodica Popović sa špicnametom Peci došla u Veliki Bečkerek. U gradu postoji više porodica različitog porekla sa ovim prezimenom, ali Pecije verovatno nisu u vezi sa njima. Postoji i mogućnost da ranije nisu koristili špicname pa ih je zbog toga teže locirati u istorijskim izvorima. U Novom Sadu porodica Popović- Peci se javlja pre negoli u Bečkereku. Tako je 1826. godine tamo zabeležen Lazar Popović- Peci, trgovac i čuvar gimnazijske kase. Ova novosadska porodica je iznedrila nekoliko javnih radnika, među kojima i gradonačelnika grada.

Najraniji pomen ove porodice u Velikom Bečkereku (koji sam pronašao) je iz 1859. godine.  Tada se pominju supružnici Natalija i Filip Popović-Peci kao prenumeranti za knjigu „Ilirska čitanka za gornje gimnazije“. Naredne godine isti bračni par naručuje i knjigu „Dela Jovana Subotića“. Interesantno je da je u oba slučaja ime Natalije bilo na prvom mestu pa je tek onda napisano muževljevo.

U narednoj generaciji ove porodice spominje se Aleksandar (ili mađ. Šandor) Popović- Peci. On je 1862. godine bio prenumerant za knjigu „Ustanak srpski pod Crnim Đorđem“. Porodica vremenom postaje sve imućnija, pa tako 1866. godine Aleksandar kupuje kuću u centru grada na uglu glavne i Svetosavske ulice. Ova kuća i danas u narodu nosi naziv po ovoj porodici u čijem vlasništvu je bila stotinjak godina. Osnovna delatnost porodice bila je poljoprivreda, a kupovinom kuće otvorena je mogućnost za dodatnu zaradu izdavanjem lokala u prizemlju za trgovačke i druge branše. Vremenom je količina obradive zemlje u njihovom vlasništvu rasla, pa je tako 1870. godine Aleksandar Popović- Pecija potpisivan kao „posednik“. Te godine on postaje član Matice Srpske kojoj pritom daje prilog od 30 forinti. Porodica Popović- Peci postaje i član županijske podružne centrale koja je bila sastavni deo Zemaljskih saveza mađarskih zadruga.

Narednu generaciju porodice Popović- Peci predstavljaju Konstantin (Kosta) i Olga. U monografiji Torontalske županije Samu Borovskog spominje se 1899. godine „Szilárd“ Popović – Peci, što je najverovatnije mađarska varijacija imena Konstantin. Posednik Konstantin bio je u upravnom odboru Srpske štedionice osnovane 1901. godine u domu Srpske Pravoslavne Crkvene Оpštine, preko puta njegove kuće. Olga Popović – Peci, moguće sestra Konstantinova, bila je udata za političara i publicistu dr Emila Gavrila (1861-1935). Sa mužem je delila sudbinu pa je početkom Prvog svetskog rata bila internirana.

Godine 1938. prema monografiji grada Konstantin i Olga više nisu bili živi. Zaostavštinu koja nije bila mala su nasledili srodnici koji su živeli u Brigadira Ristića. Ona je obuhvatala kuću sa dokućnicom u glavnoj ulici i 332 jutara zemlje, što je tada bio najveći privatni posed u Petrovgradu. Nakon Drugog svetskog rata zemlja je oduzeta vlasnicima, a kuća Popović – Peci je 1963. godine postala opšta narodna imovina.

D.V.

Mali rečnik:

Mađ. Szilárd = Srp. stabilan, solidan, konstantan

Peci = cicija

Odabrana literatura:

Pavel Josef Šafařík, Geschichte der Slavischen Literatur und Sprache nach allen Mundarten, Ofen 1826.

Izvodi iz zapisnika 1870, Letopis Matice Srpske knj. 115, Novi Sad 1873.

Ur. M. Kosovac, Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine, Sremski Karlovci 1910.

Ur. Borovszky Samu,Torontál vármegye, Budapest 1912.

Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.

Istorija XX veka, Zbornik radova X, Beograd 1969.

Internet:

http://www.zrenjaninheritage.com/zgrada-peci-popovica

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Emil-Gavrila-borac-protiv-ugnjetavanja.lt.html

Razglednica poslata 1900. godine iz Ženeve Olgi Popović - Peci

Evstatije (Eta) Mihajlović (1802-1888) - juraš i spisatelj srpski

Biografija

Evstatije Mihajlović je rođen 1802. godine u Velikom Bečkereku. Prvobitno je studirao filozofiju u Velikom Varadu (Arad), da bi potom nastavio sa studijama prava u Šarošpataku. Godine 1827. vidimo da je završio prava jer se potpisivao kao svršeni jurista. 1829. dobija zvanje zemaljskog advokata, dok se od 1830. nalazi na mestu gradskog sudije (birova) u Bečkereku. Godine 1837.  bio je kratkotrajno direktor Latinsko-ilirske škole, da bi se već sledeće vratio sudijskom poslu. Tokom 1840. radio je posao varoškog kapetana. Od 1842. godine nosio je titulu senatora, a 1847. joj je dodao i prisjedatelj Torontalske županije. O privatnom životu nemamo mnogo podataka, osim da je bio oženjen i da je ostao udovac (pre 1850. godine).

Tokom revolucije 1848/1849. imao je skromnu, ali ne beznačajnu ulogu. U februaru 1849. godine u oslobođenom Bečkereku je konstituisana  narodna vlada gde je Evstatije imao ulogu savetnika pri odeljenju Prosvetna struka. Zbog napredovanja mađarske vojske ova vlada je morala napustiti Bečkerek i otići u Zemun. Na ovoj funkcije Evstatije Mihajlović je najverovatnije ostao do početka 1850. godine.

Od 1856. godine nosio je titulu savetnika vrhovnog oblasnog (zemaljskog) suda. Pripadajući pravoj gradskoj eliti onog vremena bio je izabran od strane bečkerečkog protopopijata da bude poslanik na Blagoveštenskom saboru u Sremskim Karlovcima 1861. godine. U toku sabora Evstatije je imao veoma aktivnu govorničku ulogu, gde je posebno dolazilo do izražaja njegovo znanje iz oblasti pravnih nauka.

Na osnovu opomene dužnicima koja je publikovana u novosadskom listu Glas Naroda 1872. (23.01) vidimo da je on tada već bio u mirovini tj. penziji i da je boravio u Velikoj Kikindi, gde su mu i publikovane poslednje dve knjige. Oko 1885. Evstatije najverovatnije živi u Budimpešti, gde i umire 1888. godine.

Književni rad

Još kao student Evstatije Mihajlović je pokazao sklonost ka romantičarskoj književnosti ili kako ju je i sam zvao „moralno – romantičeska povjest“. Vrativši se u Bečkerek nakon studija odlučio je napisati svoj prvenac 1826. godine. Knjiga je izdata 1827. godine uz podršku bečkerečkog trgovca Petra Vlahovića i zvala se Cvet nevinosti (Dobrivoj i Aleksandra). Potom je napisao romansiranu biografiju Marka Kraljevića, koja je iste godine izašla na nemačkom jeziku u časopisu Iris. U istom maniru bilo je i njegovo naredno delo, roman Osveta i sudbina (Dragomir župan trebinjski), koje je u dva toma štampano u Pešti 1833. godine. Usled velike popularnosti ovog dela u Beogradu je 1865. godine izašlo drugo izdanje.

Ohrabren uspehom prethodnih pisanija otisnuo se u oblast istorije sa knjigom Iliri i Srblji (pregled narodnosti starosedioca Ilirika) 1843. godine. Iako je u ovoj knjizi pokazao solidno znanje za ondašnju nauku, ipak se u njoj vodio više romantičnim zanosom a manje naučnim činjenicama. U neku ruku ova studija je negativna reakcija na Ilirski pokret. Knjiga je štampana u oko 1000 primeraka što je za ondašnje pojmove bio prilično visok tiraž. Potom sledi možda i najbolje njegovo delo. U pitanju je knjiga Zdrav razum (razsuždenija o bitiju božijem...) koja je ugledala svetlost dana 1848. godine. Knjiga je interesantno koncipirana u vidu petnaest večeri (odeljaka) koje autor provodi u razgovoru sa verovatno fiktivnim Obradom. Tokom ovih večeri ugodna priča nas vodi kroz teme o stanju duše, životu i smrti, selu i gradu, materijalistima i duhovnicima i dr.

Delo po kome je danas ponajviše poznat Evstatije izašlo je 1863. godine i zvalo se Odbrana jezika srbskog (od izopačivanja i prostačenja i kirilice od vukovice). Sa ovom knjigom svrstao se u kritičare Vuka Karadžića i branitelje tradicionalnog pravopisa, kojih u ono vreme nije bilo malo. Evstatije je poštovao Vukov rad na prikupljanju kulturne građe i jedno vreme 1834. godine bio je u prepisci sa njim, da bi kasnije ipak postao njegov protivnik. On je posebno isticao sličnosti Vukovog prevoda Svetog pisma sa Luterovim, a kao veliki moralista osuđivao je i skaredne izraze. Ova knjiga nije bila kako se obično smatra samo napad na reformatore i Vuka, već i borba građanstva za očuvanje srpskog književnog jezika. Kako sam Evstatije kaže:

...počeše nam krasne i pravilne reči naše izvrtati, i na silu prostačiti, a neke baš sa svim iz jezika izostavljati, i na njihovo mesto nove izmišljati i kovati.

U svojim poslednjim delima kao što su Sujeverije i neverije (1871) i Glas vapijućeg zdravog razuma protiv ateizma (1882) Evstatije Mihajlović je vodio bitku protiv ateizma i sujeverja kroz apologetski filozofski pristup, stavljajuće sebe u ulogu branitelja hrišćanstva, kao što je i ranije to činio u drugim oblastima. Godine 1884. zna se da je sarađivao sa časopisom Glas Istine, koji je izlazio u Novom Sadu, ali nam nisu poznati njegovi napisi iz tog perioda.

Teško je danas reći gde su se tačno udenula njegova pisanija u istoriji srpske književnosti. Tokom XIX veka njegova dela su imala solidnu popularnost. O njoj govore re-izdanja, tiraži, ali i drugi pisani tragovi. Uz njegove knjige stasale su nove generacije nacionalnih pregaoca, pa tako znamo da ga je čitao i Svetozar Marković (1846-1875). Pavle J. Šafarik ga je uvrstio u njegov pregled južnoslovenske literature 1865. godine. Od tada njegovo ime se može naći u brojnim književnim, ali i filozofskim pregledima i raspravama, što svakako nije slučajno. Njegovo delo Cvet nevinosti našlo se čak i u knjizi Koreni moderne srpske fantastike Save Damjanova iz 1988. godine. Ipak, njegov rad, mora se priznati, često je trpeo kritiku, i to od strane ljudi koji nisu voleli romantizam i religiju, niti razumeli vreme u kojem su ta dela nastajala. Tako je na primer u vremenu samoupravljanja (1966) izašla monografija Zrenjanina u kome je data potpuno kontradiktorna kvalifikacija dela Evstatija Mihajlovića. U njoj je istaknuto da njegove knjige u užem smislu nisu umetnička literatura, ali su zato značajne za opštu istoriju književnosti i kulturnu istoriju.

D.V.

Bibliografija:

- Tekstovi

(1827) Lebensbeschreibung des grossen und berühmten Serbischen Helden Marco Kraljewitsch: (Königsohn Marco), Iris, Zeitschrift für Wissen, Kunst und Leben (Ofen) 76/77.

- Knjige

(1827) Cvet nevinosti ili Dobrivoj i Aleksandra, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko

(1833) Osveta i sudbina ili Dragomir župan trebinjski. Čast 1, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko

(1833) Osveta i sudbina ili Dragomir župan trebinjski. Čast 2, Budim: Kr. Sveučilište Peštansko

(1843) Iliri i Srblji ili Pregled narodnosti starosedioca Ilirika, Novi Sad: Katarina Janković udova

(1848) Zdrav razum ili razsuždenija o bitiju božijem, stanju čovečeskom, duši i njenom besmertiju, Novi Sad: Štamparija Jovana Kaulicija

(1863) Odbrana jezika srbskog od izopačivanja i prostačenja i kirilice od vukovice, Veliki Bečkerek: Štamparija Franca Pavla Plajca

(1871) Sujeverije i neverije sa pretresom i oprovrženjem materijalizma i ateizma iliti Bezbožija, Novi Sad: Srpska narodna zadružna štamparija

(1882) Glas vapijućeg zdravog razuma protiv ateizma iliti bezbožstva sa dokazima da ima boga, ima duše, i ima budućnosti čovečije posle ovozemnog života, Velika Kikinda: Štamparija Jovana Radaka

(1883) Sudbe naroda srbskog sa navodom nepostojanosti stanja kako pojedinih ljudi, tako i pojedinih naroda na ovom svetu, imenito naroda srbskog, Velika Kikinda: Štamparija Jovana Radaka

Odabrana literatura:

Hof- und Staats-Handbuch des Kaiserthumes Österreich vol 5. (1856), Wien.

Đorđević, J. (1861) Radnja Blagoveštenskog sabora naroda srbskog u Sremskim Karlovcima 1861, Novi Sad: Episkopska knjigopečatnica

Šafařík, P. (1865) Geschichte der südslawischen Literatur, Prag: Friedrich Tempsky

Ćelap, L. (1957) Organizacija i osoblje narodne uprave srpske Vojvodine, u: Zbornik za društvene nauke (Novi Sad) 17.

Malbaški, T. (ur.) (1966), Zrenjanin, Zrenjanin: Budućnost.

Stojković, A. (1972) Razvitak filosofije u Srba 1804-1944, Beograd: Slovo Ljubve.

Mošin, V. (prir.) (1987) Dela Vuka Karadžića: Novi Zavjet, Beograd: Prosveta, Nolit.

Nedeljković, D. i Lukić, R. (ur.) (1987) Svetozar Marković: Celokupna dela I, Beograd: Narodna knjiga, Matica srpska, Jedinstvo.

Tutnjević, S. (2007) Srpska nauka o literarnom stvaralaštvu Bosne i Hercegovine, u: Doprinos Srba iz Bosne i Hercegovine nauci i kulturi, Pale: Filozofski fakultet.

Kako se slika Uroša Predića „Banaćani pred advokatovim vratima“ našla u NM u Zrenjaninu

Zaostavština Uroša Predića danas se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu u vidu legata. Zalaganjem tadašnjeg upravnika Lazara Nikolića ona je stigla u muzej 1954. godine. Međutim, određene Predićeve slike u muzej nisu dospele putem zaostavštine.

            Još kao dete Uroš Predić je dolazio u Veliki Bečkerek sa ocem. Tokom svog plodnog životnog puta često je kratkotrajno boravio u gradu, kako bi odgovorio na različite narudžbine u vidu portreta, ikona i drugih slika. Za naručioce iz Bečkereka/Petrovgrada ovaj vrsni umetnik naslikao je četrdesetak slika. Slike su kupovali imućniji ljudi u gradu (župani, doktori, trgovci, advokati, beležnici i sl) ili su pak naručivane od strane određenih javnih institucija (Županija, Magistrat, Zadružna banka i dr). Uvek velikodušni Uroš Predić često je i poklanjao svoje slike. Tako je 1926. godine poklonio skicu Sv. Jovana svojoj rođaki Naji Moljac iz Bečkereka. Međutim, jedan „poklon“ će Uroš posebno pamtiti zbog nepravde koja mu je učinjena.

            Godine 1938. Uroš Predić naslikao je repliku svoje slike „Banatski seljaci (ili Banaćani) pred advokatovim vratima“ iz 1886. Ova prvobitna slika je poklonjena Udruženju Vojvođana u Beogradu, pa je slikar odlučio da uradi još jednu verziju.

Tokom rata 1944. godine kod Uroša Predića našla se delegacija iz Banatskog muzeja iz Bečkereka (preteča današnjeg Narodnog muzeja) koju su činili tadašnji direktor i bečkerečki nemac dr Prager, Lazar Nikolić iz Botoša i Grbić (svi članovi uprave muzeja). Sa ovom delegacijom Uroš Predić se dogovorio da muzeju preda gore pomenutu sliku, a uprava bi mu se odužila tako što bi mu donela određene namirnice. Nažalost namirnice nikada nisu stigle, a Uroš je ceo događaj opisao kao prevaru. Prešavši preko ovog incidenta, on ga ipak nije zaboravio što je napomenuo u svojim ličnim zapisima, a sliku je kako sam kaže „poklonio Banatskom muzeju“.

Slika „Banaćani pred advokatovim vratima“ je po prispeću u muzej zavedena pod pogrešnim nazivom kao „Rane naših seljaka“ jer je verovatno pokušano da se zametne trag čitavom događaju. Ovaj pogrešan naziv slika nosi i dan danas.

Godine 2005. je u Narodnom muzeju u Zrenjaninu organizovana velika izložba radova Uroša Predića kada je izlagana i ova slika. Tada je propuštena velika prilika da se neke stvari iz prošlosti isprave i ako ništa drugo da se slici vrati originalni naziv koji daje slici pravi smisao i čuva iskreno sećanje na Uroša Predića.

D.V.

Literatura:

Tomandl, M. (1963) Bibliografija i spisak radova Uroša Predića, Zbornik za društvene nauke (Novi Sad) 34: 143-171.

Mihajlović-Radivojević, S.i Knežević, J. (2005) Uroš Predić, Zrenjanin: Narodni muzej Zrenjanin

„Banaćani pred advokatovim vratima“ 1886/1938. (NM Zrenjanin)