Ka novim velikobečkerečkim slikarskim ateljeima II

Pedagozi u ateljeima

Napomena: Kada je Vukica Popović davne 1969. stvorila termin „Velikobečkerečki slikarski ateljei“ ona nije stavila poseban akcenat na značaj rada samih ateljea, kao i pedagoški uticaj pojedinih slikara u njima. Ipak ovi momenti bi upravo na pravi način pojasnili Vukicinu misao, koja i danas živi.

Na samom početku razvoja slikarstva u Bečkereku pedagoški momenat je i više nego značajan faktor. Tako je na primer moler i ikonopisac Dimitrije Popović (1738-1796) podučavao svoje kumče Alekseja Nikiforovića (1756-1808). Isti slučaj je i sa drugim značajnim baroknim slikarom Teodorom Popovićem (1747-1807) u čijem ateljeu likovno stasavaju njegovi sinovi Georgije i Jeftimije.

Dolaskom Konstantina Daniela u grad 1826. godine značaj ateljea je dobio nove i do tada nezamislive razmere u gradu. U njemu borave brojni učenici željni znanja, kao što su Ivandi (1847), Uroš Knežević (pre 1849), Đura Jakšić (1850). Čak i kada je napuštao grad Konstantin je imao svoje učenike. Prilikom slikanja ikonostasa u Dobrici 1852. godine, pomagači i učenici su mu bili Lazar Nikolić (1824-1889) i Marko Zavišić (1834-1855).

            Pred kraj Danielovog života 1870. godine u Bečkereku je otvorena i slikarska škola „za obrazovanje diletanata koji osećaju da imaju talenta“ od strane Jožefa Špoljarića. Prema trenutno dostupnim informacijama ova škola je radila i naredne 1871. godine.

            Mnogo godina kasnije nakon I svetskog rata postojaće još dve privatne inicijative za osnivanje slikarskih škola. To su pre svega pokušaji Aleksandra Sekulića (1877-1942) i Janoša Ajha (1899-1943). Nažalost ove inicijative nisu imale odjeka u javnosti i među omladinom. Interesantno je da su u Ajhovim planovima bili i časovi istorije umetnosti kao deo školskog programa.

            Pored rada u ateljeima gradska mladež je osnovna znanja mogla primiti i u obrazovnim ustanovama. Iz istorijskih izvora poznato nam je više gimnazijskih profesora crtanja. Prvi među njima je bio Jožef Špoljarić (1872), koga nasleđuje 1877. Antal Strajtman (1850-1918), koji se sa velikom posvećenošću bavi pedagoškim radom. Godine 1903. organizovao je i prvu izložbu dečijih crteža. Nakon I svetskog rata za profesora  u Gimnaziji dolazi i Aleksandar Lažečnjikov (1872-1944), koga nasleđuje Karolj Fajfer 1941. Godine.

Ateljei kao objekti

U Zrenjaninu danas postoji čak tri reprezentativne građevine koje su izuzetno značajne za razvoj likovne umetnosti u gradu i šire. One ne predstavljaju samo objekat od istorijskog značaja već imaju i značajne arhitektonske karakteristike. Posmatrano iz ugla naučno-fantastične vizije grada, ova tri objekta bi mogli činiti snažan kulturni i turistički potencijal grada.

Prvi među njima je kuća i atelje Konstantina Danila iz 1837, koja se prema mojim saznanjima ne nalazi na listi zaštićenih objekata u gradu. Iako je u posleratnom vremenu ova kuća izgubila određene arhitektonske karakteristike, nije nemoguće vratiti joj stari sjaj. U dvorištu kuće nalazila se manja za smeštaj učenika (ne znam da li ona danas postoji).

Drugi objekat je poznat po tome što je bio Oldalov atelje, a danas je u njemu izložbeni salon Istorijskog arhiva i još ponešto. U ovoj kući je 1897. godine boravio prestonički slikar Pal Vago, na poziv Torontalske županije. Povodom proslave Milenijuma od dolaska Mađara u Panoniju, on je dobio zadatak da naslika „Defile banatskih spahija pre carem“.

Treći objekat od izuzetnog značaja je kuća slikara Varkonjija iz 1910. godine. U ovoj kući su kreativno vreme provodili brojni slikari, jer je Jozef Varkonji (1879-1938) u letnjim mesecima od svoje vile pravio slikarske ateljee. Samim tim ova kuća se može smatrati pretečom likovne kolonije.

Ka novim velikobečkerečkim slikarskim ateljeima I

Predlog za sistematizaciju velikobečkerečkih slikara

Napomena: U popisu slikara su se našli samo oni čija je sudbina usko vezana za Veliki Bečkerek, bilo da su u njemu rodili, živeli ili umrli. Oni slikari koji su dolazili u grad radi sticanja znanja, posla ili pak izlaganja neće biti deo ovog napisa. Takođe u njemu se neće naći ni slikari čija je karijera bila više vezana za druge umetničke centre.

1. Doba verskih reformi i prosvetiteljstva (1750-1820)
- zografsko slikarstvo, barok, barokni manirizam i klasicizam

Dimitrije Popović (V. Bečkerek, 1738 - V. Bečkerek, 1796)

Teodor Popović (1747 - V. Bečkerek, 1807)

Aleksej Nikiforović (V. Bečkerek, 1756 - V. Bečkerek, 1808)

Georgije Popović (V. Bečkerek, 1783 - V. Bečkerek, 1847)

Grigorije Ranisavljević (aktivan u Bečkereku u periodu 1816-1823)

2. Uspon građanskih i nacionalnih ideja (1820-1890):
- bidermajer, romantizam, istoricizam

Jeftimije Popović (V. Bečkerek, 1794 - V. Bečkerek, 1858)

Konstantin Daniel (Lugoš, 1803 - V. Bečkerek, 1873)

Aleksandar Dobrić (V. Bečkerek, 1837 - V. Bečkerek, 1863)

Josif Gojgner (Kicbil, 1837 - V. Bečkerek, 1887)
Jožef Špoljarić (aktivan u Bečkereku tokom 1870-1872)

Johan ili Jozef Ginter (aktivan u Bečkereku tokom 1881-1884)

3. Raskid sa prošlošću (1890-1940):
- plenerizam, simbolizam, secesija, impresionizam, intimizam, novi realizam

Antal Strajtman (Nađkarolj, 1850 - V. Bečkerek, 1918)

Ištvan Oldal, mlađi (V. Bečkerek, 1853 - 1925)

Laslo Kezdi Kovač (Pustašocikola, 1864 – Budimpešta, 1944)

Aleksandar Sekulić (V. Bečkerek, 1877 - V. Bečkerek, 1942)

Jozef Varkonji (Sečanj, 1879 - Petrovgrad, 1938)

Emil Ženar (Crepaja, 1884 – Beograd, 1954)

Šandor Gedeon (Čehoslovačka, 1886, - ?)

Peter Šnajder (Lazarevo, 1886 - V. Bečkerek 1944)

Ivan Cvejanov (V. Bečkerek, 1899 - V. Bečkerek, 1931)

Janoš Ajh (Slavonska Požega, 1899 - Petrovgrad, 1943)

Karolj Fajfer (V. Bečkerek, 1903, - 1969?)

Tivadar Vanjek (Kikinda, 1910 - Ljubljana, 1981)

Raspon pretpostavljenog delovanja bečkerečkih slikara tokom XIX veka

Račun – memorandum Srpske štamparije iz Bečkereka 1908.

Napomena:

Račun sa secesijskim dekorom je izdat crkvenoj opštinskoj blagajni u Melencima za prodaju 2 porezne knjige i 250 tabaka papira.

Srpska štamparija Save Tolickog

Osnovana je 1907. godine u kući Julija Matejića (1926. na njenom mestu sagrađena Panjijeva palata). Sava Tolicki je držao štampariju do 1935. godine, kada je nakratko preuzima njegova udovica Katica. Od 1936. godine štampariju drži Milivoje Martinov, koji je seli u dvorišnu zgradu u okviru pozorišta. Nakon rata štamparija je nacionalizovana 1946. godine.

Tokom svog postojanja štamparija je izradila brojne knjige, priručnike, udžbenike, brošure, plakate, kao i kancelarijski materijal. U međuratnom periodu je štampala novine „Banatski glasnik“, a od kapitalnih izdanja treba pre svega istaći monografiju grada Petrovgrad (Veliki Bečkerek) iz 1938. godine. Među drugim značajnim izdanjima izdvajaju se i letopis Nenada Baračkog pod nazivom „Pravoslavna srpska parohija u Bega sv. Đurđu krajem 1908. godine“ i „Sabrana književna dela M. Jevtića“ iz 1940. godine.

Gde je kapetan Janča Mihailović? (II deo)

Sećanje na Janču kapetana

Junačka smrt kapetana Janče u bici kod Perleza je u narodu ostavila traga. Govorilo se da je Janča nesreću Perlesku izbrisao. Njegovi ostaci su zajedno sa telima ostalih ustaničkih boraca sahranjeni u jednoj humci na poljani kraj puta Perlez-Bečkerek, a mesto je označeno crnim drvenim krstom. Prema nekim izvorima na istom mestu su sahranjeni i poginuli mađarski vojnici.

Humku gde je sahranjen Janča su često posećivali prolaznici da odaju počast poginulim borcima. Tako je bilo i 1868. godine kada je Ilija Ognjanović sa tridesetak drugova iz Bačke, Srema, Hrvatske i Dalmacije krenuo iz Titela put Bečkereka na Treću omladinsku skupštinu. Kada su došli do humke prišli su krstu i otpojali „večnaja pamjat“, da bi potom čitav čin začinili sa desetak hitaca u vazduh, ne bi li se Janča nakon dvadeset godina omirisao tamjana (tj. baruta). Potom su čitali delove Letopisa koji se odnose na Perlesku bitku, a Ilija Ognjanović je izrecitovao neštampane stihove o Janči Pavla Vučetina:

„Nestade Janka,

Al’ mu osta ime,

Dokle je Srba,

Da se diče njime“

            Kada je Janči odata pošta grupa omladinaca je nastavila put Ečke i Bečkereka. U tom trenutku se pomišljalo kako bi na tom mestu valjalo podići pravi spomenik, kako Janči i priliči. Što je rekao Ilija Ognjanović drveni krst je trošan, a zub vremena oštar, to bi moglo doći vreme, kad bi se zaboravilo de je grob čestitog junaka. Nažalost do podizanja spomenika nije nikada došlo, a 1883. godine je konstatovano da na mestu humke više ni krst ne postoji. Vremenom je sećanje na Janču kapetana bledilo. Godine 1888. njegovo ime se javlja još u epskom spevu Dobrovoljac pesnika i prevodioca Vladimira M. Jovanovića:

            Perlez, na kom Srbe Drakulić izdade,

            Tu kapetan Janča kao junak pade:

            Kad Perlez već pade, on ne hte da bega,

            Junački je otpor husarima dao,

            Tek, kad ga junaka isekoše svega,

Onda im se mrtav u ruke predao;

Prekinuti zaborav!

Ilija Ognjanović je strahovao da će mesto stradanja Janče kapetana i Perleske bitke pasti u zaborav i bio je potpuno u pravu. Kao i obično zaboravili smo na čoveka koji je došao da nam pomogne i tu poginuo. Kako smo mu se mi odužili? Pustili smo da krst propadne, da sve zaraste u rastinje, spomenik nismo podigli, ali smo zato dozvolili gradnju vikendica na lokaciji od istorijskog značaja. Voleo bih da vidim da neki Amerikanac podigne vikendicu na Litl big hornu, koji su arheolozi već tri puta prekopavali u potrazi za svakim ispaljenim metkom. Kao i obično dičimo se našom tradicijom i istorijom, ali u osnovi malo toga praktično činimo.

Prava sreća je da se sa digitalizacijom stvari pokreću na bolje. Na osnovu dve mape Austrougarske, iz druge polovine XIX veka, na kojima je humka označena, moguće je relativno lako utvrditi približno mesto stradanja i sahrane kapetana Janče i drugih boraca. Druga srećna okolnost je da se teren i putevi od sredine XIX veka nisu uopšte promenili, tako da je lako preklopiti današnje stanje sa nekadašnjim. Humka bi trebalo da bude u blizini prevodnice u stajićevskom ataru. Kada se ide iz Zrenjanina prema Perlezu, prema mapi iz vremena 1848-1869, ona bi trebalo da se nalazi sa desne strane na mestu gde je danas vikend naselje. Analizom stanja na terenu bi trebalo vrlo lako utvrditi tačan položaj humke.

D.V.

Odabrana literatura:

NN, Boj kod Ečke, Srpski Letopis br. 85, Budim 1852.

NN, Ženski junak: Novela, Srpski Letopis br. 85, Budim 1852.

Jovan Stefanović – Vilovski, Iz života jednog C.K. oficira austrijsko-srpskog, Zemun 1863.

Irta Rüstow, Az 1848-1849-diki magyar hadjárat törtenete, Pest 1866.

Ilija Ognjanović, O trećoj omladinskoj skupštini, Matica: list za književnost i zabavu god. 3, Novi Sad 1868.

Svetozar J. Zdravković, Srpski pokret u Južnoj Ugarskoj (1848), Beograd 1870.

Svetozar J. Zdravković, Srpski pokret u Južnoj Ugarskoj (1848-1849), Beograd 1879.

Prir. Stevan Pavlović, Srbi u Ugarskoj, Novi Sad 1883.

Vasilije Krestić, Srpski vojni logor kod Perleza u 1848. godini, Zbornik za društvene nauke br. 29, Novi Sad 1961.

Internet:

http://hu.wikipedia.org/wiki/Perlaszi_%C3%BCtk%C3%B6zet

http://mapire.eu/en/maps/

Humka kapetana Janče prema mapi iz perioda (1869-1889), koja je preklopljena sa današnjim stanjem na terenu.

Humka kapetana Janče prema mapi iz perioda (1848-1869)

Gde je kapetan Janča Mihailović? (I deo)

„Ima junačina, koji su sa viteštva svoga na glasu kod svog naroda, takvi neokreću nigda leđa neprijatelju, niti znadu begati. Takvi junaci bore se i padaju a neustupaju. Takav beše i Kapetan Janča! Bog da ga prosti! Slava mu!“

J. Stefanović - Vilovski

Dolazak u Banat

Kada je počela revolucija u Austrougarskoj 1848. godine kapetan Janča je prešao sa više stotina Srbijanaca u Austrougarsku kako bi pomogao svojoj braći. Pojava ovih dobrovoljaca je bila i više nego upečatljiva za tadašnje stanovnike Banata. Nosili su duge vilajetske puške, dva pištolja za pojasom, jatagan i nošnju sa istočnjačkim prizvukom. Većina dobrovoljaca bili su pustolovi i skitnice, koji nisu pravili razliku između osvajanja i pljačkanja, pa je dolazilo i do određenih problema. Međutim, većina njih je bila iskusna i hrabra u vojevanju što je potiralo njihovo nestandardno vojničko ponašanje. Janču su najčešće zvali kapetanom, ali često i poglavicom, komandantom i buljukbašom. Kao i svaki zapovednik iz Srbije imao je svog konja i zakrivljenu sablju.

Kapetan Janča je došao kao iskusan junak, a još kao mlad borio se sa Rusima kod Varne protiv Turaka (1828?). Tog leta 1848. godine pridružio se logoru u kome se okupljala revolucionarna vojska (graničari, seljaci, dobrovoljci i dr) pod komandom narodnog pukovnika Jovana Drakulića. Logor je postavljen na potezu Batka kod Perleza. Kada je u logoru prikupljeno 5000 graničara i seljaka, kao i 300 dobrovoljaca iz Srbije, odlučeno je da se krene u akciju i priđe Bečkereku, kako vojska ne bi predugo stajala na jednom mestu.

Junak bitke kod Ečke

Vojska je pokrenuta 15. jula u tri sata ujutro i forsirala je put Ečke. Kapetan Janča je vodio Srbijance kao prethodnicu. Borba je počela posle prolaska krsta (koji je i tada postojao) na prostoru gde se danas prilazi selu Stajićevu, a razvila se kod kamenog mosta. Kapetan Janča se ustremio na neprijatelja željan borbe i okršaja. Jahao je gore-dole na puškomet od mađarskih husara, sa jedne strane prkoseći im, dok je sa druge upravljao svojim dobrovoljcima, koji su se razvili u strelce. Srbijanci su držali desno krilo napada, koji je dobijao na snazi. Kišovi vojnici prešli su u blago povlačenje iza vetrenjače, dok je jedno odeljenje graničara ušlo u ciglanu pred selom. Međutim, nedovoljno uvežbana revolucionarna vojska se prilikom napada potpuno raštrkala i nije bila spremna za dalje napredovanje iako su Jančini dobrovoljci dobro forsirali desnu stranu. Problem je nastao i zbog toga što je nestalo topovske municije. Onovremeni izvori govore da je tačku na sukob stavio drski srbijanski kapetan Janče, koji je sa svojima handžarlijama rešio bitku.

            Posledice bitke bile su da se mađarska vojska povukla prema Bečkereku, dok su se revolucionari (iako su praktično ušli u Ečku) povukli prema svom logoru kod Perleza. Prema jednom srpskom izvoru revolucionari su imali 17 mrtvih i 30 ranjenih, a prema drugom 12 mrtvih i 24 ranjenih. Pretpostavke srpske strane su bile da je neprijatelj imao 80-ak mrtvih i ranjenih. Međutim, prema rimokatoličkom svešteniku Jovanu Varadiju iz Bečkereka gubici su bili svega mrtva 4 konjanika – husara i 15 ranjenih. Mađarski general Erne Kiš je bio iznenađen snagom revolucionara tog dana, pa je čak pomišljao na povlačenje prema Temišvaru. Iako sukob nije bio visokog intenziteta teško je reći koja strana je izvukla bolji kraj. Srpska strana je moguće imala više gubitaka, ali je naterala mađarsku vojsku na privremeno povlačenje, što se svakako odrazilo na duh ustanika. Centralna ličnost bitke kod Ečke bio je kapetan Janča, a ustanička vojska je izvela svoju prvu ofanzivnu akciju.Bitkom je srpska strana dobila na vremenu i da se bolje organizuje za buduće sukobe, iako do toga na žalost nije došlo.

Pogibija kod Perleza

 Posle bitke kod Ečke general Kiš je na pravi način shvatio opasnost kakva mu preti od logora kod Perleza i odlučio da se obračuna sa njim kako bi mu bio otvoren put prema Titelu i Pančevu. U rano jutro (pola pet) 2. septembra na prepad je napao logor. U trenutku je pao glavni šanac i sedište štaba, a u logoru je zavladala panika. Vatra je ubrzo zahvatila više desetina kućica od slame. Prvo je popustilo levo krilo gde su se nalazili Srbijanci, Šokci, Vlasi i tri kompanije među kojima i Sakulska, a neprijatelj je upao u logor i krenula je borba prsa u prsa bajonetima. Jedino je kapetan Janča bio hladne glave, deleći zapovedi, pokušavao je da podigne moral onima koji već nisu bili pobegli i da ih okupi oko sebe. Kao što je savremenik onog doba napisao, Janča je bio jedan od onih vaikadašnjih vitezova, kakvo je rađalo staro doba, a guslari opevali.

Postoji više verzija smrti Janče kapetana. Po jednoj verziji Janča je sa još nekoliko oficira  poslednje snage okupio oko preostalih topova, kako bi ih odbranio od neprijatelja i omogućio da se neki od njih spasu. Kako nije hteo živ da padne u ruke neprijatelju ubio se. Po drugoj verziji kada je ranjen legao je na zemlju i tražio je od onih koji još uvek tu behu da ubiju njegovog konja „Prepelicu“ da ne padne tako dobar konj u ruke neprijatelju. Prema trećoj verziji (i najverovatnijoj) Janča je u trenutku meteža naredio da se izvuče jedan mali top, a sam je krenuo prema svojoj kobili gde je bio novac u bisagama. Tada se na njega ustremilo desetak mađarskih konjanika. Janča nije hteo da ustukne nego izvadi pištolje i opali, međutim promaši, a husari sa isukanim sabljama mu se približiše. Brojčano nadmoćni husari uspeli su da ga obore i nanesu mu silne udarce sabljama.

Za ovaj težak poraz ustaničke vojske kod Perleza mnogi su tražili krivce među oficirskim kadrom, nesrpskim borcima, a pukovnik Drakulić je proglašen za izdajicu. Međutim, prava istina je da je sam logor bio loše postavljen, utvrđen i osiguran, sa samo jednim šancem. U logoru nije bilo dovoljno oficirskog i podoficirskog kadra, a pukovnik Drakulić nije bio dorastao zadatku. U trenutku napada u njemu je bilo oko 4000 boraca, loše snabdevenih i naoružanih. Sa druge strane general Kiš je imao faktor iznenađenja na svojoj strani kao i bolje organizovanu i naoružanu vojsku, koja je prema realnim procenama imala između 3600 i 5000 boraca (neki srpski izvori su preuveličavali njihovu snagu). Prema većini procena gubici na srpskoj strani bili su između 200 i 250 mrtvih i ranjenih, dok su mađarske snage imale 14 mrtvih i 69 ranjenih. Drakulić je sa jednim delom snaga (500-600 graničara i tri topa) uspeo da se izvuče prema Titelu, dok se većina razbežala po okolini. General Kiš je logor potpuno uništio i nastavio forsiranje prema Perlezu. Međutim, on nije imao dovoljno odlučnosti da nastavi napredovanje, pa se povukao prema Bečkereku.

D.V.

Nastaviće se...

Grafika A. Štromajera sa prikazom Bitke kod Perleza