Stare alatke za obradu drveta II

Koliko je stolarski zanat bio specifičan i duboko ukorenjen u privredi Zrenjanina možemo videti na brojnim primerima. Jedan od takvih primera je i postojanje model-stolara u gradu sredinom XX veka. Ovaj tip stolara je radio modele i kalupe za livenje najčešće predmeta od metala. Takav je bio i stolar Branislav iz Dolje koji je zarađivao pristojan novac od ove vrste zanata, a naručioci su mu stizali čak iz Italije. Svoj zanat je Branislav preneo i na sina, koji ipak nije pokazao dovoljnu dozu umešnosti. Takođe bi bilo značajno reći da je uspešnih stolara među svim narodnostima. Ovim zanatom su se bavili kako Srbi tako i Mađari, Nemci, Slovaci, pa čak i Italijani. Posebno je zanimljiv slučaj stolarske porodice But poreklom iz Trsta. U Zrenjanin su došla dva brata stolara - Ivan i Marjan But (kod koga je moj otac šegrtovao), dok je treći brat ostao u Trstu i nije se bavio ovim zanatom. Marjan je svoju radionicu imao kod nadvožnjaka (preko od benziske pumpe gde se danas nalaze zgrade), dok je Ivan imao radionicu kod škole Žarko Zrenjanin. Ivan se kasnije odselio za Rijeku, dok se Marjan oženio nemicom Adelom i dobio sina Bruna. Potomci Butovih i danas žive u Zrenjaninu. Bez obzira na tipove stolara i njihovu narodnost koji nam pomažu da steknemo opšti utisak o ovom zanatu, polazna tačka za njihovo proučavanje i dalje ostaju alatke.


1. Dvoručna testera (1900-1940); predviđena za dva rukovaoca i za sečenje većih komada. Dobro obučeni i vični ljudi (kakvih je posebno bilo u Bosni) uz pomoć ovakvih testera su sekli čak i daske. Danas ju je zamenila motorna testera.
2. Rende (1960-1970); služila ravnanju drveta i dasaka. Ovi primerci su proizvedeni od strane čuvenog proizvođača iz Osijeka (Ivo Marinković). Danas ih sve više zamenjuju električna renda.
3. Vinkle (1950-1970); služile obeležavanju drveta pod pravim uglom. Iako ih polako zamenjuju razne sprave u vidu lenjira i danas se često koriste.
4. Šrafciger (1920-1940); rani primerak šrafcigera za zavrtanje i odvrtanje šrafova. Nekada je imao drvene ručke. Danas se koriste moderniji tipovi šrafcigera sa namagnetisanom glavom i gumenim držaljem.
5. Svrdlo (1900-1930); služilo bušenju rupa. Danas ga zamenjuje električna bušilica.
6. Parketarski uglomer (1960-1980). Služi obeležavanju ugla pod kojim se seče parket prilikom postavljanja u vidu riblje kosti.
7. Citlinzi (1950-1970). Služe skidanju stare farbe i laka. Danas ih zamenjuju posebne špecije za skidanje farbe i drugi pribor kao što su šlajferice, lampe i sl.

D.V.

Zemljotres u Bečkereku 1893.

27. mart 1893.
Veliki Bečkerek.
Između 3 i 3 1/2 sata popodne opažen je zemljotres, koji se u tri puta snažno ponavljao u pravcu JZ - SZ (?). U prvom potresu popadali su brojni dimnjaci. U opštinskoj kući i u mnogim drugim su prepukli zidovi. (Neue Freie Presse)

Literatura:
P. S. Pavlović, Zemljotresi u Srbiji 1893. god. Sa dodatkom zemljotresa u okolnim zemljama, Spomenik Srpske kraljevske akademije XXXII, Beograd 1896.

Stare alatke za obradu drveta I

U više navrata na Banateci smo pisali o nekadašnjim fabrikama nameštaja u gradu i o njihovim proizvodima. Međutim, dobar nameštaj u prošlosti nije mogao biti napravljen bez odlično obučenih majstora, kojih je sve do kraja XX veka bilo napretek. Neki majstori su se bavili drvorezom, drugi su bili parketari, treći, pak, klasični stolari (tišleri), dok su se žene često bavile politurom. Jedni su pravili nameštaj, drugi predmete za domaćice, dok su se treći izdržavali radeći poluproizvode kao što su tiple, ručke i sl. Međutim, glavna spona između majstora i konačnog proizvoda bile su alatke koje su bile nezamenljive i predstavljale su srce ovog zanata u prošlosti.

1. Testera (1900-1940) - specifičnog oblika namenjena sečenju tj. dubljenju drveta; često korišćena za izradu korita, naćvi i sl.

2. Švajcarsko svrdlo (1920-1940) - malo ručno svrdlo za bušenje rupa; danas ga zamenjuje električna bušilica.
3. Štreber (1920-1950) - služio označavanju drveta i povlačenju paralelnih linija; danas su ga zamenili olovka i lenjiri.
4. Testera (1930-1960) - uskog sečiva služila najčešće za proširivanje rupa i sl; danas se za ovu vrstu posla koriste električne ubodne testere.
5. Bušilica (1930-1960) - na ručni pogon; bila je spona do pojave električnih bušilica.
6. Klješta (oko 1900) - kao i danas ona služe za vađenje eksera i zakivaka, međutim, ovaj primerak je ručno iskovan od strane kovača i njena starost je nesumljiva.

D.V.

Fotografije Maksa (Mikše) Goldmana

Maks Goldman (1886-1941) bio je samo jedan u nizu fotografa jevrejskog porekla iz Bečkereka/Petrovgrada. Pored fotografskog zanata bavio se i slikarstvom. Na njegovim fotografijama možemo primetiti da je prikupljao i kostime, koji su mu u neku ruku služili kao rekviziti. Čitaocima Banateke predstavljamo tri fotografije ovog majstora iz međuratnog perioda.

1. 1920-1935. "Devojka u nošnji"

2. 1920-1935. "Deca u kostimima"

3. 1930-1940. "Svadbeni trenutak"

Lecederska porodica Popović iz Bečkereka

U prvoj polovini XIX veka centar zanatstva Torontalske županije bio je Veliki Bečkerek. Među brojnim zanatima koji su negovani u gradu izdvaja se jedan po mnogo čemu specifičan. Ovo zanimanje se u to vreme zvalo lebceldersko (nem. Lebzelter). Naziv je došao sa nemačkog govornog područja, kao doduše i samo zanimanje. Kasnije, od kraja XIX veka, ime zanimanja trpi brojne izmene kako bi se što više približio srpskom jeziku, pa su danas u upotrebi reči kao što su leceder, licider ili licidar. Prvobitno se leceder bavio proizvodnjom peciva od meda (medenjaci), ali tokom vremena njegovi proizvodi postaju predmeti od testa, čija je osnovna funkcija pre svega dekorativna i ne toliko jestiva. Usled poznavanja rada sa pčelinjim voskom većina lecedera je ovladala i voskarskim zanatom, kako bi proširili svoju prvobitnu delatnost. Takav je bio slučaj i sa bečkerečkim lecederima.

Najznačajnija bečkerečka lecederska radionica bila je ona porodice Popović, u kojoj se zanat prenosio bar u tri generacije. Najstariji član ove porodice bio je Petar Popović (1799-1831). Značajne podatke o ovom lecederu nam daje njegov nadgrobni spomenik koji se „čuva“ u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Natpis sa nadgrobnika nam kazuje da su u vreme njegove prerane smrti od kolere Petrovi roditelji još uvek bili živi, da je imao braće, kao i to da je bio oženjen Anom tek 13 meseci. Ime Petra Popovića nalazimo i među naručiocima različitih knjiga, kao što su Zorica od Simeona Milutinovića – Sarajlije (1827), i O obhozdeniju s ljudma u prevodu Teodora Pavlovića (1831), koja je možda stigla i prekasno.

Imena prenumeranata za razna izdanja otkrivaju nam ime bečkerečkog lebcedera iz druge generacije Popovića. U pitanju je Isaija Popović (akt. 1838-1868) za koga ne možemo sa sigurnošću reći u kakvim je bio rodbinskim odnosima sa Petrom. Godine 1838. Isaija je kao srednje ime koristio Jovan, pa možemo pretpostaviti da mu se tako zvao otac. Isaija je naručivao mnoštvo knjiga u periodu od 1838. do 1847. godine sa čestom napomenom da to radi za sina Jovana. Knjige koje je Isaija naručiovao su bile različite tematike od poezije Lukiana Mušickog Stihotvorenija (1838), do istorijskih studija kao što je Istoričesko-kritičesko opisanie bitke kosovopol'ske (1847). Isaija Popović, ne samo da je bio ljubitelj knjige, već je bio i ugledan u bečkerečkom društvu. To možemo videti na oglasu doktora Hofenrajha iz lista Gross-Becskereker Wochenblatt koji publici pojašnjava lokaciju svoje ordinacije tako što kazuje da se ona nalazi preko puta kuće Isaije Popovića lebcedera. Ovaj oglas je značajan jer na pruža i druge informacije. A to je da je 1868. Isaija i dalje bio aktivan i da mu se kuća nalazila u Kermendskoj ulici (danas Dr Zorana Kamenkovića). Prema statističkom pregledu zanatskih delatnosti u približno vreme delovanja Isaije Popovića u Torontalskoj županiji je 1862. godine bilo svega 29 lecedera.

Tradiciju lecederstva u porodici Popović nastavio je sa velikim uspehom već pomenuti sin Isaije Popovića – Jovan. Godine 1870. on se oženio Dragoslavom – Micom najstarijom ćerkom pisca i plemića Joksima Novića (1806-1868). Do udaje ona je bila glumica u Novosadskom pozorištu. Pre 1885. godine Jovan Popović se nalazio na čelu Srpske zanatske zajednice, da bi nakon toga postao i predsednik Ujedinjene zanatske zajednice. Prema pisanjima savremenika u vreme života Jovana Popovića lecederski zanat je bio dominantno u srpskim rukama u predelima Ugarske gde su razume se i živeli. Ovaj pisac takođe dodaje da je oduvek među srpskom populacijom bilo vrednih i veštih majstora ovog zanata. Jovan Popović je ove tvrdnje svakako i potvrdio svojim učešćem na Zemaljskoj izložbi u Budimpešti 1885. godine. O njegovom učešću Stevan Popović je napisao:

„Majstor Jovan je sam svojom rukom načinio dve grdne voštanice od čistoga voska od kojih je svaka metarsku centu teška – u njima devet svetnjaka od kojih svaki gori svojom čašicom do dna. Ko bi pripalio te voštanice gorile bi mu tri godine dana a vrednost im je do 800 forinti. Voštanice ove nisu livene no su rukom izvođene pa su uz čistu izradu urešene lepim srpskim i mađarskim voštanim trakama – srpskim i ugarskim grbom. Po sudu veštaka – Jovan Popović je ovom rabotom svojom prikazao remek delo liciderske veštine“

Nije nam poznato da li je majstor Jovan imao naslednika, ali s obzirom na status koji je uživao u društvu, možemo pretpostaviti da je zasigurno imao učenike koji su lecederski zanat širili dalje mlađim pokolenjima.

D.V.

Literatura:

Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.

Stevan V. Popović, Srpska rađa na zemaljskoj izložbi u Budimpešti, Orao (1886), Novi Sad 1885.

Gross-Becskereker Wochenblatt, 7.3.1868, str. 4.

Mittheilungen aus dem Gebiete der Statistik: Herausgegeben von der K. K. statistischen central-commission, Wien 1865.

Đorđe Maletić, Istoričesko-kritičesko opisanie bitke kosovopol'ske od' g. 1389. Junija 15., Novi Sad 1847.

Prir. Georgije Mušicki, Lukiana Mušickog Stihotvorenija, Pešta 1838.

Prev. Teodor Popović, O obhozdeniju s ljudma, Budim 1831.

Sima Milutinović-Sarajlija, Zorica, Pešta 1827.

Internet:

https://de.wikipedia.org/wiki/Lebzelter

Kalupi za testo iz prve polovine XX veka