Banaćani na Svetskoj izložbi u Londonu 1862. godine

(povodom Svetske izložbe u Šangaju)

1862. godine u Londonu je održana treća Svetska izložba. Među 39 zemalja učesnica našla se i Austro-Ugarska monarhija sa 1400 izlagača (fabrike, manufakture, umetnici). Uvidom u onovremene kataloge koji su izašli povodom izložbe pronašao sam nekoliko izlagača iz današnjeg  “srpskog” dela Banata. Njihova imena nisu među nagrađenima, međutim njihovo prisustvo je ostavilo bitan utisak kako u inostranstvu tako i kod kuće. U odnosu na prvu izložbu organizovanu 1851 godine ovo je bio značajan napredak jer je tada bila izložena samo banatska svila.

Br. 219 (Klasa 3. – Hrana)

Pod ovim brojem su se našla “Braća Feher”, veleposednici iz Novog Bečeja. Oni su izložili svoje poljoprivredne proizvode i predstavili svoje vino. Mikloš Feher, verovatno jedan od braće, ušao je u istoriju poljoprivrede Vojvodine, a  i šire, jer je prvi doneo parnu mašinu za vršidbu na ove prostore 1852. godine. Ovaj događaj zasigurno se može povezati sa prvom Svetskom izložbom iz 1851. godine gde je Feher prvi put i video parnu vršilicu.

Br. 389 (Klasa 3. – Hrana)

Istaknuto mesto u katalogu dobio je slobodni kraljevski grad Vršac, sa svojom vinarijom.  Pored kraćeg propratnog teksta o vinu i vinarstvu Austro-Ugarske u tekstu se napominje i da je vršačko vino osvojilo nagradu 1857. godine u Beču. U katalogu možemo videti i koje vrste vina i drugih proizvoda je izlagala Vršačka vinarija što nije bila uobičajena praksa za ostale izlagače. Od berbe iz 1857. godine izlagano je belo vino i “changeant” (svetlo crveno), iz 1861. tu su: crveno, svetlo-crveno, belo ali i vermut i mustard. Vršac je do dan danas ostao pravi vinarski grad (od 1804. godine na njegovom grbu je vinova loza) sa tradicijom dugom nekoliko vekova i autohtonim ambijentom i vrstama loze.

Br. 620 (Klasa 10. – Arhitektura i građevina)

Skromno mesto na izložbi pripalo je Matijasu Napholcu iz tadašnjeg Velikog Bečkereka koji je predstavio svoju proizvodnju cigala. Manufaktura Napholca je sigurno nudila neke novosti u ciklusu proizvodnje ili je pak nudila neke originalne proizvode jer se ova klasa upravo bavila novinama i novim patentima u oblastima arhitekture i građevine. Nažalost razl0ge učešća je danas teško dokučiti. Interesantno je da se u dosadašnjoj literaturi o Zrenjaninu uglavnom naglašavalo da je prvo industrijsko preduzeće u grada Kutererova ciglana iz 1860. godine, međutim sa ovim podatkom se to dovodi u pitanje jer teško da je za samo dve godine Napholc od stvaranja fabrike stigao do Svetske izložbe. Nažalost o tadašnjem vlasniku nema puno podataka. Jedini i vrlo skromni je da je 1875. imao stan u glavnoj ulici iznad Mencerove apoteke.

Br. 1088 (Klasa 27. – Odevanje)

Među brojnim proizvođačima odela iz celog sveta našao se i srpski nacionalni kostim (nošnja) u režiji Kuzme Rackovića iz Velike Kikinde. Interesantno je da je jedan od engleskih pisaca kataloga  među brojnim proizvođačima odeće iz Austro-Ugarske istakao upravo našu nošnju, sa opservacijom da je vrlo privlačna i simpatična. Kuzman Racković (1796-1870) je bio advokat i sreski sudija ali iznad svega veliki narodni dobrotvor. Međutim najveću zaslugu za odlazak srpske nošnje na ovu izložbu zasigurno ima njegova žena Ana (1799-1868) i desna ruka kako je ocenjena u onovremenom časopisu Orao. Jedna od činjenica koja potkrepljuje ovu tvrdnju jeste i da je upravo njenom željom Kuzman testamentom ostavio više desetina hiljada forinti za otvaranje ženske devojačke škole. Nažalost mi danas ne znamo kako je izgledala nošnja koju su oni prezentovali svetskoj javnosti. Jedini trag koji danas vodi do ovog odgovora je portret Ane Kuzmanović koja je prikazana u odeždi sa određenim karakteristikama narodne nošnje.

D.V.