Srpska fabrika tepiha u zapisima iz perioda 1924-1969.

Nezaobilazna publikacija u proučavanju zrenjaninske prošlosti je svakako monografija grada iz 1938. godine. Pored obilja informacija ona nudi i opis Srpske fabrike tepiha „Lazar Dunđerski“ iz tog perioda.

Godine 1921. fabriku tepiha, od mađarskih akcionara, otkupljuje čuveni tekstilni magnat Koste Ilića Sinovi A.D, i od tada fabrika nosi gore pomenuti naziv. [Do kupovine nije došlo slučajno, jer je porodica Ilić bila u rodbinskim vezama sa porodicom Dunđerski.] U vreme preuzimanja fabrika je radila nešto smanjenim kapacitetima, što je najverovatnije bila posledica I svetskog rata. Novo rukovodstvo fabrike nije promenilo dotadašnjeg direktora Petra Kostića, koji se na tom mestu nalazio još od 1909. godine, već je pokušala obnoviti i proširiti postojeće kapacitete. Godine 1938. fabrika je imala odelenja: mehaničku tkaonicu sa preko 50 razboja, zatim 76 metara razboja za smirna tepihe, odelenja za snovanje, farbanje, sušenje, navijanje i uvrtanje pređe, kao i bravarsko odelenje i kovačnicu. Specijalnost su joj bila izrada smirna tepiha (do 6 metara širine), turne, bukle, a izrađivala je i mokete i pliševe (velvet) za nameštaj i dr.

Oglas iz lista Politika (1924) na kome se vidi tadašnji logotip fabrike

Izložba tepiha iz 1930-tih(?) – Vlasništvo Istorijskog arhiva u Zrenjaninu

Monografija iz 1938. godine nam ne pruža podatke o dizajnerima tepiha, pa se moramo okrenuti posleratnim zapisima i istraživanjima Vukice Popović, koja su objavljena u knjizi Veliko-bečkerečki slikarski ateljei 1969. godine.

U međuratnom periodu Srpska fabrika tepiha je radila velike i značajne porudžbine, što za državne institucije (tepisi za Predsedništvo vlade i Narodnu odbranu), što za kraljevsku porodicu (ručno rađeni tepisi za vilu u Bohinju i bioskopsku salu u Belom dvoru u Beogradu). Tepisi su rađeni pod uticajem neoklasicizma i neorenesanse kako bi se postigla određena monumentalnost potrebna vladajućoj klasi i premostio jaz između secesije i još uvek nedovoljno razvijenog art dekoa i moderne. U radu Vukice Popović publikovan je nacrt Karolja Fajfera za ručno rađenu tapiseriju sa temom Sv. Đorđa.

Dizajner:

Karolj Fajfer (r. 1903)

- Bečkerečki pedagog, dizajner, ilustrator i slikar. Nakon završene Akademije primenjene umetnosti (1928) u Budimpešti vraća se u rodni grad, gde radi kao profesor crtanja u Gimnaziji. Za fabriku tepiha radi nacrte za Predsedništva vlade (1936) i Narodne odbrane. Bio je član grupe Veliko-bečkerečki impresionisti, a kao slikar aktivan i nakon II svetskog rata.

Prva mađarska fabrika tepiha u zapisima iz perioda 1900-1912.

Učešće Veliko-bečkerečke fabrike tepiha na Svetskoj izložbi u Parizu zabeležio je mađarski časopis Primenjena umetnost (Magyar Iparművészet) za jul 1900. godine. Među publikovanim tepisima najpoznatijih mađarskih dizajnera onog vremena nalaze se i oni izvedeni u bečkerečkoj fabrici.

:Dizajneri

Pal Horti (Videti članak – Veliko-bečkerečka fabrika tepiha u nemačkom zapisu iz 1900)

Robert Nadler (1858-1938)

- Peštanski slikar, pedagog i dizajner. Posle studija u Minhenu i Beču posvećuje se pedagoškom radu i postaje zagovornik narodnih motiva i mađarske secesije. Višestruko je nagrađivan za svoja likovna dela i jedno vreme bio je predsednik Udruženja mađarskih umetnika.

Značajne podatke o bečkerečkoj fabrici tepiha prezentira nam i S.Borovski u svom kapitalnom delu iz 1912. godine – Torontalska županija. On, doduše, navodi da je fabrika tepiha osnovana 1895. godine od strane holandske kompanije, što svakako nije tačan podatak. 1903. godine još uvek nedovoljno finansijski stabilnu fabriku kupuje industrijalac i posednik Lazar Dunđerski, koji dalje proširuje kapacitete. U vreme pisanja članka Borovskog fabrika nosi naziv Prva mađarska fabrika tepiha i tapacirunga. Tepihara ima pet svojih objekata u kojima radi oko 250 radnika, a upošljava i oko 100 ljudi iz kućne radinosti. U njoj postoji parna mašina od 96 konjskih snaga, koja pokreće 50-tak razboja. Specijalnost fabrike je izrada smirna i ručno rađenih tepiha. Tepisi se prodaju širom Mađarske i Hrvatske, a izvoze se u Austriju(?), Srbiju i Ameriku. Da je finansijska izdrživost same fabrike još uvek pod znacima navoda vidimo i iz podatka da prima subvencije od države.

Literatura: 

Borovszky Samu,Magyarország vármegyéi és városai. Torontál vármegye. Budapest 1912.

Veliko-bečkerečka fabrika tepiha u zapisu iz 1900.

Zahvaljujući digitalizovanoj biblioteci u Hajdelbergu dostupnoj na internetu u mogućnosti smo da dobijemo dodatne informacije o umetničkoj prošlosti Zrenjanina. U nemačkom časopisu Deutche Kunst und Dekoration (br. 6) za 1900. godinu nalazi se interesantan članak pisan od strane Anonima (S) na temu Umetničko tkanje u Ugarskoj. Dobar deo ovog teksta nam donosi, manje ili više poznate, informacije o bečkerečkoj fabrici tepiha, i mi ćemo ga preneti u sažetom obliku...

....Da umetnost tkanja u južnoj Ugarskoj ide u pravom smeru pokazuje i osnivanje škole u Bečkereku 1884. godine, u kojoj se mlade devojke obučavaju od strane stručnih lica. Ova škola, posle brojnih finansijskih teškoća, uspela je da preraste u akcionarsko društvo sa nazivom Veliko-Bečkerečka fabrika tepiha (1894). Ceo projekat svesrdno je podržao tadašnji javni beležnik Torontalske županije, Jene Ronaj. Nakon četiri godine početničkih bolesti, jer kako kaže pisac umetnost je jedno a biznis je nešto sasvim drugo, fabrika je morala da se proda holandskim akcionarima. Sa novim kapitalom početne teškoće u funkcionisanju fabrike su lakše prevaziđene. Počinje proizvodnja smirna-tepiha, kao i upotreba mehaničke proizvodnje, a broj radnika raste na 200. Svi ovi napori doveli su do toga da se bečkerečka fabrika tepiha predstavi na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.

U časopisu su publikovane i tri fotografije tepiha proizvođenih u Veliko-bečkerečkoj fabrici tepiha i mi ih ovom prilikom prenosimo.

Dizajneri:

Pal Horti (1865-1907)

-Peštanski slikar, dizajner i profesor u školi industrijskog dizajna. Višestruko je nagrađivan za svoje radove u metalu, drvetu i keramici. Radio je u duhu mađarske secesije. Prerano je umro u Bombaju na jednom od svojih mnogobrojnih studijskih putovanja.

Herman Friling (1867-1940)

-Berlinski slikar, ilustrator i dizajner enterijera. Posle završene škole Kraljevskog muzeja dekorativnih umetnosti posvećuje se dizajniranju predmeta od keramike i metala u duhu secesije.

Šandor Nađi (1869-1950)

- Mađarski slikar, grafičar, pisac i dizajner. Bio je učenik Bertalan Sekelja, a školovao se i u Rimu i Parizu. Šandor je jedan od osnivača čuvene umetničke kolonije Godolo. Bio je izuzetno svestran umetnik koji se okušavao u brojnim umetničkim tehnikama (mozaici, vitraži, murali...).

Izvor:

http://digi.ub.uni-heidelberg.de/diglit/dkd1900/0009/image?sid=96ea2d8ef5d3916c40e075fb6f92d3ca#current_page

Tragom starog graditeljskog nasleđa u Zrenjaninu

(povodom novih otkrića)

U periodu od 25.04-05.05.2012. na Trgu slobode, u trouglu zgrada Opštine, muzeja i škole Nikola Tesla, rađeni su radovi na rekonstrukciji saobraćajne signalizacije. Prilikom kopanja rovova nađeni su ostaci starijih građevinskih poduhvata, a Zavod za zaštitu spomenika je pozvan da, nažalost, samo isprati radove.

                 Ispred južnog krila zgrade Opštine, neposredno ispod asfalta, pronađen je zid od cigala za koji se osnovano sumnja da je bio temelj nekadašnje ograde zgrade Županije, koja je postojala na tom mestu u periodu od 1887. do 1962. godine. Sa druge strane, na trotoaru ispred zgrade muzeja, neposredno ispod asfalta, pronađena je stara staza od naslaganih cigala na kant. Na osnovu starih fotografija sa kraja XIX i početka XX veka možemo videti jedan splet staza i površina od opeke, lomljenog kamena i kaldrme koja je prekrivala nekadašnji trg, tako da možemo konstatovati da je staza bila deo ovog konfuznog sistema koji je nastajao tokom određenog dužeg perioda.

                Najznačajnije, ali i najmisterioznije je svakako otkriće jednog zida kod samog ugla južnog krila zgrade Opštine, koji počinje na dubini od oko 70 cm i spušta se u dubinu na više od 180 cm. Zid se pruža u pravcu juga, tj. Begeja. Prilikom kopanja konstatovan je ispod današnjeg sloja betona i lomljenog kamena i sloj paljevine širok tridesetak santimetara, koji je po svemu sudeći nastao 1807. godine u velikom požaru koji je ruinirao staro gradsko jezgro. Šira i dublja analiza otkrivenog zida apsolutno nije bila moguća, jer su radovi izvođeni velikom brzinom (zbog nastupajućih izbora), ali i zbog toga što niko ne bi hteo da finansira poduhvat koji bi proširio zonu iskopavanja oko novootkrivenog zida.

                Pošto nije bilo moguće uraditi opsežnija istraživanja ostaju nam samo pretpostavke šta bi ovaj zid mogao da predstavlja. Prva pomisao bi mogla biti da se radi o staroj kanalizaciji iz XIX veka, ali je zid ipak pomalo predubok za tako nešto. Opet, ako zid uporedimo sa slojem paljevine koji bi moglo biti iz 1807, vidimo da se zid nalazi na mnogo dubljem arheološkom sloju i mogao bi biti stariji. Sa druge strane, ni stare mape grada nam ne pružaju previše informacija. Na mapi iz 1881, koja prikazuje stanje iz vremena pre dogradnje bočnih krila Opštine, vidimo da je na tom mestu postojao jedan objekat koji je izlazio iz linije današnje regulacije. Međutim, sigurne potvrde za ovo svakako da nema. Ostaje nam samo da se nadamo da će neko buduće istraživanje odgovoriti na ovo pitanje iz prošlosti našeg grada.

D.V.

Special thanx: arheo. Marija Radosavljević Bešlin

Paralele iz prošlosti IV

Pozno-secesijska fasada kuće Čede Udickog iz 1924. godine.
vs.
Bečkerečki prekrivač-ćilim iz perioda između dva velika rata.