Kasa Torontalske županije, 1820-1840.

EKSPONAT MESECA JANUARA I 2016.

- Istorijat

Županijska kasa u obliku škrinje danas se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu i izložena je u hodniku na prvom spratu zgrade. Kasa je zasigurno u zbirci muzeja od 1960. godine, kada je muzej bio smešten još u Jankovićevoj kući kraj Velikog mosta. Pretpostavka je da je ona nabavljena neposredno nakon osnivanja muzeja, jer inventarski popis Torontalskog muzeja iz 1919. beleži škrinju, čiji bi opis (drveni kovčeg okovan gvožđem) mogao odgovarati ovoj muzealiji.

- Karakteristike i tip

Škrinja je masivna, pravougaonog preseka i stoji na lavljima šapama. Drvena struktura je okovana gvozdenim okovom i ukrasom u vidu profilacija, rozeta, stilizovanih ručki i dr. Poseban dekorativni momenat predstavljaju vratnice na poklopcu krunisane trougaonim zabatom. Ovakav tip škrinje je karakterističan za područje Ugarske i slični primerci se mogu sresti u privatnim i javnim kolekcijama na prostoru današnje Mađarske. U kikindskom muzeju se takođe čuva analogan primerak za koga se osnovano pretpostavlja da je u prošlosti imao funkciju kase distrikta. Ovaj tip škrinje sa okovom i snažnom bravom je pre svega bio namenjen držanju dragocenosti i kao takav bio je pogodan za državne ustanove, banke i imućne ljude. Na osnovu drugih sačuvanih škrinja (u koje sa imao uvid) mogu reći da zrenjaninska škrinja spada među raskošnije i monumentalnije primerke.

- Izrada

Županijska škrinja je rad odličnog kovača i njegove radionice. Nameće se pitanje da li je ona naručena iz nekog od većih zanatskih centara Ugarske, ili pak, iz lokalne radionice. Za razliku od sačuvanih primeraka iz Mađarske ova škrinja ima jednu vrstu specifičnog ukrasa u vidu dekorativnih pruntova koji su imali i funkciju nitni. Ovaj motiv srećemo kod srpskih kujundžija tokom XVII i XVIII veka, ali i na škrinjama i kasetama sa područja južne Nemačke iz XV i XVI veka. S obzirom da je Banat bio taj gde su se kreativni uticaji sa doseljenim stanovništvom konstantno preplitali možemo konstatovati, da je Županijska kasa bez obzira na poreklo njenog tvorca dobila određene lokalne karakteristike. Za izradu ovakve škrinje na lokalnom nivou postojali su i realni uslovi, jer je kovački zanat na prostoru Torontala bio veoma razvijen. Radi poređenja godine 1862. u županiji je zabeleženo blizu 450 kovača i tri izrađivača predmeta od mesinga. Među njima je sigurno bilo i vrhunskih majstora.

- Datiranje

Na osnovu stilskih karakteristikama škrinja pripada periodu klasicizma, koji je dominantan u umetnosti na ovim prostorima u periodu sa kraja XVIII i u prvim decenijama XIX veka. Osim jedne slične škrinje iz privatne kolekcije u Mađarskoj datirane u 1831. godinu, drugi sačuvani primerci ovog tipa kasa nemaju označenu godinu proizvodnje. Za kikindsku škrinju se pretpostavlja da je nabavljena nakon izgradnje zgrade Kurije oko 1839. godine.
Zarad sigurnijeg i preciznijeg datiranja bilo je neophodno istražiti lokalnu arhitekturu i istoriju. Godine 1828. ulazna vrata od drveta Uspenskog i Vavedenskog hrama u Bečkereku su dobila okov od gvozdenog lima sa klasicističkom organizacijom prostora i dekorativnim rozetama i profilacijama. Ova vrata nose bliske stilske karakteristike kao i muzejska kasa, ali nešto drugačiju zanatsku obradu.

Okivanje vrata pravoslavnih crkava u gradu uslovljeno je najverovatnije strahom od požara koji su u to vreme bili učestali u gradu. Najstrašniji od svih bio je požar iz 1807. godine koji je gotovo zbrisao centar grada. Nakon požara usledila je dugotrajna i obimna obnova grada. Radovi na novoj zgradi Torontalske županije su okončani 1820. godine, pa je usledilo i opremanje enterijera i mobilijara. Verovatno u tom periodu nabavljena je i županijska kasa koja se danas čuva u zrenjaninskom muzeju. Usled gore navedenih paralela i istorijskih okolnosti sklon sam datiranju Županijske kase u period između 1820. i 1840 .godine.

D.V.

PS
Zahvalan osoblju kikindskog muzeja na informacijama o kasi distrihta, i mentorki Milevi Šijaković na ukazanoj vezi škrinje sa vratima pravoslavnih crkava.

Kasa Torontalske županije,

1820-1840, 

Ugarska / Banat.

Narodni muzej, Zrenjanin.

Plemićka porodica Dima grko-cincarskog porekla

Brojne grko-cincarske porodice su tokom XVIII veka emigrirale na prostor Banata iz južnih delova Balkanskog poluostrva. Među njima se našao i trgovac Emanuel Papademos – poznatiji i kao Dima, koji je sa porodicom došao iz Metima u Grčkoj. Zarad zasluga u trgovini i uloženog imetka dobio je austrougarsku plemićku titulu 1792. godine. Potomci Emanuela će kasnije koristiti predikt „de Papademo“.

Prema svedočanstvu dr Vojislava Dime (1889-1953) iz 1937. godine „stari“ su se bavili trgovinom, a jedan od pradeda je podigao crkvu u „Ćoroku“. Verovatno je u pitanju mesto Đorok (rum. Ghioroc) u blizini Arada, gde se kao ktitor hrama pominje Georgie Dima 1793. godine. U daljem svedočanstvu Vojislav navodi da porodica slavi Sv. Nikolu i da je u prošlosti živela u sledećim mestima: Aradu, Ćoroku, Mokrinu, Kikindi, Rumi, Temišvaru i Čakovu. Pored navedenih mesta Dime srećemo i u Čanadu, gde je 1847. godine zabeležen „poštenorodni“ Stefan Dima, koji je u to vreme obavljao dužnost računovođe čanadske skele. Iz Čakova nam je poznat Dimitrije (Dimo) Dima rođen 1855. godine, koji je tokom 1872/1873. pohađao VII razred gimnazije.

Od sredine XIX veka porodicu Dima sve češće srećemo u zapadnijim delovima Banata. Godine 1853. u Mokrinu je zabeležen Aleksandar Dima, koji je obavljao funkciju foršpanskog komisara iliti čoveka zaduženog za prevoz konjima i kolima. Tokom pedesetih godina XIX veka nailazimo na pomen Katarine Dime de Papademo, koja se udala za dubrovačkog plemića Antona Sorga (iliti Sjerkovića), koji je u to vreme bio na dužnosti nadzornika carine u Novom Sadu. Godine 1861. ovaj bračni par se seli u Bašaid gde Sorgo preuzima posao beležnika. Posle 1862. nastanjuju se u Mokrinu gde žive u kući pored velike stare škole.

Godine 1866. zabeležena je i gospođica Sofija Dima koja se pretplatila na knjigu Vuka Karadžića iz Srpskog Itebeja. Postoji više pokazatelja da je Sofija Dima bila bliska rođaka (sestra ?) Dušana J. Dime. Dušan je rođen 1853. godine u mestu Furlog (rum. Fârliug) u današnjem rumunskom delu Banata, koji je nekada bio sedište plemićke porodice Palikućevni. Godine 1875. Dušan je kao gimnazijalista dobio Tekelijinu stipendiju Matice srpske. U trenutku apliciranja za stipendiju navedeno je kao mesto stanovanja Kikinda. Međutim, u popisu pitomaca iz 1875. godine, koji je sastavio nadzornik Konstantin Pejičić uz pomoć samog Dušana Dime, napisano je da je iz mesta Itebej. Pretpostavka je da su Dime jedno vreme živele u Itebeju da bi kasnije prešle u Kikindu. Poslednji pomen Dima u Kikindi nalazimo 1892. godine, kada je S. Dima iz Kikinde odseo/la u hotelu Ugarski kralj u Budimpešti.

Nakon završene medicine u Gracu Dušan J. Dima (1853-1931) dobija posao lekara u Rumi 1883. godine. Tokom boravka u Rumi bio je vrlo aktivan u društvenom životu, a bavio se i pisanjem. Obavljao je funkcije gradskog većnika (1886), predsednika mesnog školskog odbora (1891-1895), predsednika Srpskog pevačkog društva (1902), a bio je i član društva Srpski soko (1905) i Srpske štedionice (1906). Dušan je najverovatnije bio oženjen Melanijom (dev) Nikolić, koja je 1886. bila član Srpske ženske dobrotvorne zadruge. Imali su sina Vojislava i ćerku Blanku. Interesantno je da 1910. godine ponovo srećemo ime Sofije Dima, koja je bila u odboru za podizanje spomenika J.J. Zmaju u Rumi. Dušanov sin dr Vojislav Dima je takođe bio ugledni lekar i od tridesetih godina XX veka je radio u Novom Sadu.

D.V.

Banatska dama u dva primerka

Prilikom nedavne posete kikindskom muzeju za oko mi je zapala slika pod nazivom "Portret dame u tilu". Slika od istog autora sa predstavom identične dame od relativno skoro se može videti na stalnoj postavci zrenjaninskog muzeja. Od ljubaznog osoblja iz muzeja u Kikindi sam dobio informaciju da je autor slike nepoznat, a da je ovaj rad ranije povezivan sa slikarom Nikolom Aleksićem (1808-1873), koji je jedno vreme živeo i radio u Kikindi.

Podaci o slici koja se čuva u zrenjaninskom muzeju su takođe skromni. Autor nije poznat, ali se osnovano pretpostavlja da je na slici prikazana dama pod nazivom Sofija Dima. Jedini podatak koji sam uspeo da pronađem o dami sa tim imenom nalazi se u popisu prenumeranata za knjigu "Srpske narodne pesme iz Hercegovine (ženske)", koju je priredio Vuk Karadžić 1866. godine. Prema ovom natpisu "gospođica Sofija Dima" se pretplatila na knjigu iz Srpskog Itebeja. S obzirom da je Sofija bila oslovljena sa gospođica možemo pretpostaviti da je u to vreme još uvek bila mlada i verovatno u godinama kao što je na slici i prikazana.

Likovna rešenja na sačuvanim slikama nam takođe otežavaju da bliže datiramo sliku, jer su sama po sebi pomalo kontradiktorna. Nasuprot brižljivo i nežno urađenom liku stoji šematski i pomalo naivno tretiranje tela i odeće. Ukočeno držanje tela i bidermajerska slatkoća u izrazu (rumeni obrazi, ruže, til...) sa druge strane opet nisu karakteristična za period oko 1866. kada je bidermajer već uveliko bio na zalasku. Možda će neko buduće istraživanje moći da odgonetne sa većom sigurnošću identitet gospođice, ali i majstora ovih portreta.

D.V.

Fotografije Ištvana Oldala mlađeg

Bečkerečanin Ištvan Oldal, mlađi (1853 - 1925) bio je odličan naslednik očevog fotografskog zanata. Njegova snažna karakterizacija likova kroz fotografije i dobar osećaj za izražavanje emocija svojih mušterija ostaće za mnoge fotografe Bečkereka i Petrovgrada nedostižan cilj.

1. 1910. "Portret devojke"

2. oko 1915. "Zaljubljeni par"

3. oko 1920. "Portret Vojina Vorgića"

Zrenjaninski ćurčija Vojin Đorđević

Istoriju ne pišu samo velika imena, već uglavnom mali ljudi čije priče nam uglavnom ostaju skrivene. Zato ovaj blog pokušava (između ostalog) da otkrije jednu drugu stranu istoriografije – onu manje elitističku.

Godine 2009. sam  bio pozvan od strane prijateljice da zabeležim podatke o jednom svojevremeno poznatom i priznatom zrenjaninskom ćurčiji. Pošto su se direktni potomci ovog ćurčije u to vreme već odselili iz grada, ostalo mi je jedino da analiziram stanje na terenu i potražim materijalne dokaze njegovog rada. Stara i dotrajala kuća sa velikom anfor kapijom i nizom pomoćnih prostorija u ulici Ive Lole Ribara u prvi mah nije pružala mnogo tragova nekadašnjeg ćurčijskog zanata. Međutim, podataka je ipak bilo dovoljno da zaključimo da je ćurčija Vojin Đorđević bio aktivan u periodu od tridesetih do šezdesetih godina XX veka.

Prilikom ovog istraživanja na terenu pronađena je kutija sa starim neprodatim krznenim kapama - šubarama (uglavnom manjih brojeva), ali i primitivna mašina za preradu kože. Ova mašina, koja je u međuvremenu verovatno i potpuno propala, korišćena je za kvašenje i pranje kože. Najznačajniji artefakt pronađen ovom prilikom je diploma ćurčije Đorđevića izdata povodom učešća na zanatskoj izložbi Opštine Zrenjanin iz 1957. godine. Interesantno je da ova izložba nije obrađena u stručnoj literaturi, a o njoj nema nikakvog pomena ni u monografiji grada iz 1966. godine.

D.V.