Prilog skulptorskoj delatnosti u Vel. Bečkereku (Kopf & Vučetić)

Vajarska delatnost u Velikom Bečkereku nikada nije sistematski proučavana. Samo delimično su obrađeni kameni nadgrobni spomenici iz perioda XVII-XVIII veka ili pak tržni krstovi XIX veka, dok je delatnost kamenorezaca Tunera tek dotaknuta. Ovaj prilog će (nadamo se) pomoći nekom budućem poduhvatu, koji bi imao širok pristup ovoj pomalo skrajnutoj temi.

Prvi školovani vajar javlja se u Bečkereku nešto pre početka revolucije 1848. godine. Bio je poreklom iz Apatina i zvao se Mihael Kopf. Prvi podatak o njemu potiče iz 1847. godine kada je zabeleženo da radi na unutrašnjem uređenju Pijarističke crkve. U to vreme on je bio jedini vajar na području Torontalske županije tj. Bečkerečkog finansijskog okruga nakon revolucije. Skromnim biografskim podacima Mihaela Kopfa možemo dodati i to da je tokom maja 1852. godine boravio u Beču, gde je odseo u hotelu „Grad Trst“. Poslednji podaci o njemu nalaze se u dva popisa delatnika u gradu iz 1862. godine.

Mnogo decenija kasnije u gradu će biti zabeležena delatnost čuvenog slikara, vajara, dekoratera i pedagoga Paška Vučetića (1871-1925). On je 1925. godine stavio krunu na vanvremensko arhitektonsko delo Dragiše Brašovana – Sokolski dom. Na angažovanje Paška Vučetića su mogle uticati određene rodbinske veze sa Bečkerekom ili, pak, poznanstvo sa slikarima Aleksandrom Sekulićem i Urošem Predićem, ali ove veze tek treba istražiti. U svom tekstu književnik Veljko Petrović kazuje da je za Sokolanu u Velikom Bečkereku izradio Paško Vučetić „u poslednje vreme dva gladijatora u natprirodnoj veličini“. Drugi zapis o angažovanju Paskoja nalazimo u tekstu Marka Cara, koji kazuje: „U najnovije vreme izradio je Vučetić za Sokolanu u Bečkereku dva kolosalna borca, koji takođe trebaju da se sliju u tuču, ali nije dočekao da ih vidi uspostavljene na mestu“.

Ovi zapisi koliko god kratki ipak nam pružaju značajne podatke o radu Paška Vučetića u Bečkereku. Ove figure Gladijatora sa sokolima predstavljaju poslednje delo ovog vrsnog akademičara i impresioniste, a kao što vidimo bilo je u planu i da se izliju u metalu, ali se nakon smrti autora verovatno odustalo od toga. Iako je Paško Vučetić prvenstveno bio slikar, skulptura mu nije bila strana, pa je tako 1912. godina na Kalemegdanu izradio Karađorđev spomenik, dok je u njegovom ateljeu pronađena nakon smrti i skulptura „Bahatkinja“.

Za kraj je neophodno odgovoriti na jedno vrlo bitno pitanje. Zbog čega je kompletno delo Brašovana i Vučetića u vidu Sokolane inspirisano neoklasicizmom? Odgovor je vrlo jednostavan. Zbog toga što je u to vreme to bio najmoderniji pravac u kompletnom umetničkom stvaralaštvu Evrope. Nakon I svetskog rata trebalo se nakon haosa vratiti u određeni red i poredak. Setimo se samo neoklasicističke faze Pabla Pikasa ili pak grupe nemačkih slikara iz Drezdena okupljenih u Novoj Objektivnosti. Klasični realizam uticao je i na domaće slikare kao što su Dobrović, Šumanović i dr. On je bio prisutan i u primenjenoj umetnosti u radovima staklare Mozer, koji sadrže nizove Amazonki u borbenom pohodu, ili pak u muzici Igora Stravinskog i skandinavskom dizajnu.  Čitav ovaj pokret je tek u skorije vreme dobio svoj delimičan okvir u izložbi Gugenhajm muzeja „Chaos and Classicism: Art in France, Italy, and Germany, 1918-1936“.

D.V.

Izvori:

Angekommen in den Gasthöfen und Fremdenführer, Fremden-Blatt No. 113, Wien (12.05.1852)

Grosses Adressbuch des Handels=, fabrik= und Gewerbstandes, Nürnberg 1862.

Mittheilungen aus dem Gebiete der Statistik: Herausgegeben von der K. K. statistischen central-commission, Wien 1865.

Marko Car, Paško Vučetić, Misao, knjiga 17, Beograd 1925.

Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Zagreb 1925.

Internet:

http://www.templom.hu/phpwcms/index.php?id=14,130,0,0,1,0