Ilija Nikolajević – protoprezviter bečkerečki (1715/1716-1767)

Ilija Nikolajević rođen je u Temišvaru 1715. ili 1716. godine. Učio je kod magistra Rake u rodnom gradu, da bi kasnije (pre 1739) prešao u Beograd i nastavio školovanje kod grka Anatolija sa Svete gore, gde je podučavan pevaniju i grčkom jeziku. Godine 1739. ga je zapopio episkop temišvarski Nikolaj Dimitrijević. Oko 1740. godine podučavao je u Zemunu mlađe naraštaje knjigama i religiji, da bi krajem 1741. godine bio proizveden u protoprezvitera od strane episkopa Georgija Popovića.

Dolazak Ilije Nikolajevića u Bečkerek svakako da nije slučajan. Grad je bio potpuno devastiran nakon pustošenja u od strane kuge i Turaka krajem tridesetih godina XVIII veka. Godine 1740. ostalo je u gradu samo sedam poreskih glava. Ilija Nikolajević je verovatno došao sa ciljem da ulije veru raseljenom i uplašenom stanovništvu, povrati crkvenu organizaciju i instituciju protoprezviterata. Bilo je potrebno određeno vreme dok njegova mladost i obrazovanost nije počela da daje rezultate. Godine 1745. su se kovali planovi o gradnji novog hrama u Bečkereku, a već naredne počeo je da se uzdiže čuveni Uspenski hram, pri kome će Ilija stolovati. Iste 1746. godine on je sastavio domovni protokol iliti konskripciju, koji danas predstavlja prvorazredni dokument za istoriju našeg grada. Prema ovom dokumentu možemo videti da je prota u to vreme bio oženjen Jevrosimom, ćerkom popa Stojše, i da je imao troje dece: sedmogodišnju Jevrosimu, dvogodišnju Julijanu i dvomesečnog sina Jovana. U njegovoj kući su, pored njegove porodice, živela i dva pitomca, koje je prota podučavao, i jedan sluga.

Krajem 1746. Ilija Nikolajević je posredovao kod mitropolita Georgija Popovića da selo Siga (danas Perlez), koje u to vreme nije imalo paroha, dobije određeno svešteno lice. Vladika je na molbu Sižana trebao izvesnog Teodora da proizvede u đakona, koji bi privremeno obavljao funkciju paroha. Interesantno je da se jedan od Nikolajevićevih pitomaca u to vreme zvao Teodor Markov. Pored uobičajenih funkcija prota je morao da obavlja i naizgled neobične zadatke. Tako je najverovatnije početkom pedesetih godina morao da juri odbegle monahe iz fruškogorskog manastira Pribina glava. Njih je Ilija pronašao u manastiru Vojlovica i vratio ih nazad u Belegiš (Srem).

            Prilikom velike vizitacije Temišvarske eparhije 1758. godine zabeleženi su značajni podaci o protoprezviteru Iliji Nikolajeviću. Prema njima prota ima Instrukciju a pravila svete tajne Novog zaveta zna dobro. Takođe on poseduje propisanih pet knjiga, ali i druge pisane na slovenskom i grčkom jeziku. Tada je već imao šestoro dece, od čega troje kćeri i isto toliko sinova. Godine 1763. prota je u društvu episkopa Vikentija Vidaka Jovanovića (1730-1780) posmatrao podizanje krsta na toranj Uspenskog hrama, koji je građen u periodu 1757-1758. godine, što je bila kruna njegovog rada na podizanju ove crkve.

            Protoprezviter Ilija Nikolajević završio je ovozemaljski život nesretnim slučajem 1767. godine kada ga je udario konj. Dan nakon nesreće sahranjen je u porti Uspenskog hrama.

D.V.

Literatura:

Tihomir Ostojić, Dositej Obradović u Hopovu, Novi Sad 1907.

Ur. Aleksandar M. Stanojlović, Monografija Petrovgrad, Petrovgrad 1938.

Dušan Popović, Srbi u Banatu do kraja XVIII veka (Istorija naselja i stanovništva), Beograd 1955.

D. Grbić i dr., Ćirilicom štampane knjige 15-17. veka Biblioteke Matice srpske, Novi Sad 1994.

Dušica Grbić, Radoman Stanković, Ćirilske rukopisne knjige Biblioteke Matice srpske: Katihetski priručnici, Novi Sad 2014.

Petar Žebeljan, Jednom u Perlezu i Ždralovi nad Perlezom, Novi Sad 2014.

Prilog skulptorskoj delatnosti u Vel. Bečkereku (Kopf & Vučetić)

Vajarska delatnost u Velikom Bečkereku nikada nije sistematski proučavana. Samo delimično su obrađeni kameni nadgrobni spomenici iz perioda XVII-XVIII veka ili pak tržni krstovi XIX veka, dok je delatnost kamenorezaca Tunera tek dotaknuta. Ovaj prilog će (nadamo se) pomoći nekom budućem poduhvatu, koji bi imao širok pristup ovoj pomalo skrajnutoj temi.

Prvi školovani vajar javlja se u Bečkereku nešto pre početka revolucije 1848. godine. Bio je poreklom iz Apatina i zvao se Mihael Kopf. Prvi podatak o njemu potiče iz 1847. godine kada je zabeleženo da radi na unutrašnjem uređenju Pijarističke crkve. U to vreme on je bio jedini vajar na području Torontalske županije tj. Bečkerečkog finansijskog okruga nakon revolucije. Skromnim biografskim podacima Mihaela Kopfa možemo dodati i to da je tokom maja 1852. godine boravio u Beču, gde je odseo u hotelu „Grad Trst“. Poslednji podaci o njemu nalaze se u dva popisa delatnika u gradu iz 1862. godine.

Mnogo decenija kasnije u gradu će biti zabeležena delatnost čuvenog slikara, vajara, dekoratera i pedagoga Paška Vučetića (1871-1925). On je 1925. godine stavio krunu na vanvremensko arhitektonsko delo Dragiše Brašovana – Sokolski dom. Na angažovanje Paška Vučetića su mogle uticati određene rodbinske veze sa Bečkerekom ili, pak, poznanstvo sa slikarima Aleksandrom Sekulićem i Urošem Predićem, ali ove veze tek treba istražiti. U svom tekstu književnik Veljko Petrović kazuje da je za Sokolanu u Velikom Bečkereku izradio Paško Vučetić „u poslednje vreme dva gladijatora u natprirodnoj veličini“. Drugi zapis o angažovanju Paskoja nalazimo u tekstu Marka Cara, koji kazuje: „U najnovije vreme izradio je Vučetić za Sokolanu u Bečkereku dva kolosalna borca, koji takođe trebaju da se sliju u tuču, ali nije dočekao da ih vidi uspostavljene na mestu“.

Ovi zapisi koliko god kratki ipak nam pružaju značajne podatke o radu Paška Vučetića u Bečkereku. Ove figure Gladijatora sa sokolima predstavljaju poslednje delo ovog vrsnog akademičara i impresioniste, a kao što vidimo bilo je u planu i da se izliju u metalu, ali se nakon smrti autora verovatno odustalo od toga. Iako je Paško Vučetić prvenstveno bio slikar, skulptura mu nije bila strana, pa je tako 1912. godina na Kalemegdanu izradio Karađorđev spomenik, dok je u njegovom ateljeu pronađena nakon smrti i skulptura „Bahatkinja“.

Za kraj je neophodno odgovoriti na jedno vrlo bitno pitanje. Zbog čega je kompletno delo Brašovana i Vučetića u vidu Sokolane inspirisano neoklasicizmom? Odgovor je vrlo jednostavan. Zbog toga što je u to vreme to bio najmoderniji pravac u kompletnom umetničkom stvaralaštvu Evrope. Nakon I svetskog rata trebalo se nakon haosa vratiti u određeni red i poredak. Setimo se samo neoklasicističke faze Pabla Pikasa ili pak grupe nemačkih slikara iz Drezdena okupljenih u Novoj Objektivnosti. Klasični realizam uticao je i na domaće slikare kao što su Dobrović, Šumanović i dr. On je bio prisutan i u primenjenoj umetnosti u radovima staklare Mozer, koji sadrže nizove Amazonki u borbenom pohodu, ili pak u muzici Igora Stravinskog i skandinavskom dizajnu.  Čitav ovaj pokret je tek u skorije vreme dobio svoj delimičan okvir u izložbi Gugenhajm muzeja „Chaos and Classicism: Art in France, Italy, and Germany, 1918-1936“.

D.V.

Izvori:

Angekommen in den Gasthöfen und Fremdenführer, Fremden-Blatt No. 113, Wien (12.05.1852)

Grosses Adressbuch des Handels=, fabrik= und Gewerbstandes, Nürnberg 1862.

Mittheilungen aus dem Gebiete der Statistik: Herausgegeben von der K. K. statistischen central-commission, Wien 1865.

Marko Car, Paško Vučetić, Misao, knjiga 17, Beograd 1925.

Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Zagreb 1925.

Internet:

http://www.templom.hu/phpwcms/index.php?id=14,130,0,0,1,0

Popis bečkerečkih Španaca (1735-1738)

"Potraga za banatskim Špancima" jednostavno ne jenjava. Ova tema je privlačna i egzotična ne samo istraživačima nego i širokoj javnosti. Međutim, kada se personalizuju stvari onda tema dobija na ozbiljnosti. Zbog toga vam predstavljamo popis Španaca Nove Barselone, koji su od kraja 1735. do 1738. godine određeno vreme boravili u Bečkereku.

1. Josef Calon (Hoze Kalon)

Španac iz Flandrije; Živeo u Bečkereku 1736. Godine, a potom odlazi u Temišvar. 

2. Don Alfons Entero (Don Alfons Entero)

Živeo u Bečkereku 1737. godine. Umire u Temišvaru 1738.

3. Don Johann Kristof Garcia (Don Johan Kristof Garsija)

Kapetan; U Banat dolazi krajem 1735. godine. Živeo u Bečkereku. Oženio se krajem 1736. sa Marijom Sera i Laguna u Temišvaru.

4. Donna Maria Serra y Laguna (Dona Marija Sera i Laguna)

Živela u Bečkereku 1736. godine. 

5. Don Joannes Calcagni de Toledo (Don Johanes Kalkahin de Toledo)

Vitez Zlatne mamuze; Došao u Pančevo 1735. godine sa pet članova porodice. Potom boravi u Bečkereku, a umire 1736. u Temišvaru.

6. Don Fernandez Dominique (Don Fernandez Dominik)

Penzioner političar; Iz Beča dolazi u Bečkerek 1736. Ženi se u Temišvaru iste godine sa Marijom Dubor udovicom poručnika Hozea Pomarede. Iz Temišvara 1738. odlazi za Peštu.

7. Donna Gertrud Ximenez (Dona Gertrud Himenez)

Udovica; Živela u Bečkereku 1736. Umrla u Temišvaru 1737. godine.

8. Don Josephus a Castro et Gongora (Don Hoze a Kastro i Gongora)

Stari komandant Granade tada penzioner; Živeo 1736. u Bečkereku. Bio oženjen. Umire 1737. godine u Temišvaru.

9. Oreal Pere (Oreal Pere)

Sveštenik; Umire u Bečkereku 1737. godine.

10. Don Pietro Sagur e Vidal (Pietro Sagur e Vidal)

Katalonac sa pedesetak godina; Studirao u vreme opsade Barselone. Živeo u Bečkereku 1737, a umire u Temišvaru 1738.

11. Don Silvestre Tegel ili Texel (Don Silvestar Tegel)

Poručnik; Živeo u Bečkereku početkom 1737. godine, a od septembra iste godine živi u Pešti gde je i penzionisan 1743. godine.

12. Donna Anna Novarra (ili Navarra) aus Murcia ( Dona Ana Novara iz Mursije) 

Udovica Hozea Novara; Mogući stanovnik Bečkereka. Umrla 1736. godine u temišvarskoj bolnici.

13. Anna Maria Abbadia aus Arragonien (Ana Marija Abadia iz Aragonije)

Žena oficira; Mogući stanovnik Bečkereka. Umrla 1736. godine u Temišvaru.

14. Alvarez Lopez (Alvarez Lopez)

Mogući stanovnik Bečkereka. Nepoznati detalji.

15. Svakako da ovo verovatno nije konačna lista stanovnika. Postoji podatak iz 1737. godine da je kanonik Beograda Figuera nasledio imovinu svojih roditelja koji su umrli u Bečkereku.

Napomene i zaključci:

- Naseljenici su došli iz različitih delova Španije. Mursija se nalazi na jugu, Aragon obuhvata severoistočni deo, dok se Toledo nalazi u centralnom delu Pirineja. Bili su prisutni i Španci iz drugih evropskih država kao što je Flandrija.

- Među naseljenicima bilo je dosta onih iz čuvenih i plemićkih porodica, a prepoznaju se po titularu Don /Dona. 

- Veći broj Španaca posle kratkotrajnog boravka Bečkereku i odlazi u Temišvar ili ređe Peštu, gde su i zabeleženi u arhivskim knjigama. Broj ljudi koji su ostali ili umrli u Bečkereku nije u većoj meri zabeležen usled nedovoljno nesačuvane arhivske građe. Od Španaca koji su umrli u Bečkereku poznati su nam samo sveštenik Oreal Pere i roditelji kanonika Figuera. Jasno je da su ovi podaci sačuvani posrednim putem.

Literatura:

Ladislaus Réthy, Colonien der Spanier in Ungarn, Ethnologische Mitteilungen aus Ungarn II 1890-1892, Budapest 1892, 168-169.

Zoltan Fallenbuchl, Espagnols en Hongrie au XVIII" siécle (I), Revista de archivos bibliotecas y museos LXXXII no. 1, Madrid 1979.

Zoltan Fallenbuchl, Espagnols en Hongrie au XVIII" siécle (II), Revista de archivos bibliotecas y museos LXXXII no. 2, Madrid 1979.

Agustí Alcoberro, L'exili austriacista i la Nova Barcelona del Banat de Temesvar: teoria i pràctica, Boletín de la Real Academia de Buenas Letras de Barcelona, 2002.

Više o Špancima u Banatu i Novoj Barseloni videti na Zrikipediji:

http://zrikipedia.com/index.php?title=%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%91%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B0

Nikifor Žarkov(ić), moler modoški (-1836)

Biografija

            Nikifor Žarković bio je žitelj modoški, a lokalni živalj ga je znao pod nazivom „Nića moler“. Godine 1805. rodio mu se sin Jefta (Jeftimije). Ime Nikifora Žarkovića nalazi se među prenumerantima za knjigu Dositeja Obradovića Mezimac iz 1818. godine. Nije poznato od koga je primio prve slikarske pouke, i kako je tekao njegov likovni razvoj, ali možemo reći da je imao zavidnu lokalnu reputaciju. Godine 1828. je zabeleženo da poseduje imovinu u vidu kuće i placa u Modošu (danas Jaša Tomić), a prilikom popisa zapisan je kao Nića (Nitya). Skromnim biografskim podacima možemo dodati i to da je umro 1836. godine. Njegova kuća je nakon smrti otkupljena od strane srpske crkvene opštine, da bi potom jedno vreme bila korišćena kao škola.

Radovi

Najstariji datirani rad Nikifora Žarkovića je iz 1809. godine, a hronološki potom sledi ikona Raspeća iz 1810. godine, koja se danas čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Ova ikona je rađena u duhu poznog baroka sa određenom dozom klasicističke strogosti. Crtačke slabosti Nikifor je na ovoj slici nadoknađivao bogatijim koloritom, slobodnijim tretiranjem fona i izraženijom pozadinskom arhitekturom. Pretpostavka je da je 1812. godine radio ikone na dverima i tronovima za modošku crkvu, ali pošto one nisu sačuvane, bar ne u izvornom obliku, teško je danas to potvrditi. U modoškoj crkvi se čuva i nekoliko celivajućih ikona ovog molera koje do danas nisu proučene. Opusu Nikifora Žarkovića možemo dodati i ikonu koja se čuva pri crkvi u Radimni (danas Rumunija), kao i jedan mogući rad (ikona Sveti Kirijak Otšelnik) iz crkve u Novom Kozjaku.

Pored slikanja ikona Nikifor Žarković se posvećivao i izradi portreta. U Galeriji Matice srpske danas se čuva portret Arsenija Nataroša iz 1821. godine, koji je rađen u klasicističkom maniru. Pored ove slike poznato je da je izradio portret Dositeja Obradovića za modoškog paroha Vasilija Gaćanskog (umro 1837). On se čuvao u porodici Gaćanski sve do 1936. godine. Tadašnji vlasnik dr Branislav Gaćanski koji je u to vreme bio profesor na Medicinskom faklutetu u Beogradu poklonio je sliku Drugoj ženskoj gimnaziji i od tada joj se gubi svaki trag.

Epilog

            Moler Nikifor Žarković bio je slikar solidnih kvaliteta, posebno ako uzmemo u obzir da nije imao akademsko obrazovanje. Njegov značaj se pre svega ogleda u širenju klasicističkih ideja koje će biti značajna spona do pojave bidermajera u Banatu. Rad Nikifora Žarkova u Modošu ostaviće trajne posledice na ovu varošicu, koja će pored Bečkereka postati drugi značajan slikarski centar u srpskom delu Banata. Iz Modoša su potekli slikari kao što su Milutin Bedričić, Aleksa Svilengaćin, Vasa Pomorišac, a u njemu se trajno nastanjuje i slikarska porodica Aleksić.

D.V.

Literatura:

Dositej Obradović, Mezimac (čast 2), Budim 1818.

Ivan Aleksić, Monografija modoške parohije, Sremski Karlovci 1932.

Nikola Kusovac, Klasicizam u Srba: Katalog slikarstva, Beograd 1967.

Jelena Knežević, Ikone iz zbirke Narodnog muzeja u Zrenjaninu, Zrenjanin 1993.

D. Živanov- R. Kulić, Ikone Banatske eparhije, Novi Sad 2002.

Internet:

http://www.institutzareligiju.com/Temisvarska.html

Nikifor Žarković, Raspeće, 1810. (NM Zrenjanin)

Pozivnica za Vasu Pomorišca

Vasa Pomorišac (Modoš, 1893. - Beograd, 1961) je bio slikar i profesor na Likovnoj akademiji i Akademiji primenjenih umetnosti. Sa uspehom se bavio kako slikarstvom, tako i primenjenom umetnošću (vitraži), ali i likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Zograf, i član udruženja Lada i ULUS. Poznat je i po tome što je bio jedan od prvih srpskih umetnika koji je studirao na Kraljevskoj akademiji u Velikoj Britaniji.

Pozivnica (ovom prilikom prezentovana) urađena je prilikom organizovanja prve posleratne retrospektivne izložbe ovog umetnika u Umetničkom paviljonu u Beogradu, poznatom i pod nazivom Cvijeta Zuzorić. Izložba je privukla veliku pažnju tadašnje javnosti i kritike. Miodrag B. Protić je napisao članak o izložbi u listu NIN, a Aleksa Čelebonović u listu Borba. Naredne godine sa slikarstvom Vase Pomorišca upoznala se i publika u Gradskom muzeju u Zrenjaninu.