Zrenjaninski ćurčija Vojin Đorđević

Istoriju ne pišu samo velika imena, već uglavnom mali ljudi čije priče nam uglavnom ostaju skrivene. Zato ovaj blog pokušava (između ostalog) da otkrije jednu drugu stranu istoriografije – onu manje elitističku.

Godine 2009. sam  bio pozvan od strane prijateljice da zabeležim podatke o jednom svojevremeno poznatom i priznatom zrenjaninskom ćurčiji. Pošto su se direktni potomci ovog ćurčije u to vreme već odselili iz grada, ostalo mi je jedino da analiziram stanje na terenu i potražim materijalne dokaze njegovog rada. Stara i dotrajala kuća sa velikom anfor kapijom i nizom pomoćnih prostorija u ulici Ive Lole Ribara u prvi mah nije pružala mnogo tragova nekadašnjeg ćurčijskog zanata. Međutim, podataka je ipak bilo dovoljno da zaključimo da je ćurčija Vojin Đorđević bio aktivan u periodu od tridesetih do šezdesetih godina XX veka.

Prilikom ovog istraživanja na terenu pronađena je kutija sa starim neprodatim krznenim kapama - šubarama (uglavnom manjih brojeva), ali i primitivna mašina za preradu kože. Ova mašina, koja je u međuvremenu verovatno i potpuno propala, korišćena je za kvašenje i pranje kože. Najznačajniji artefakt pronađen ovom prilikom je diploma ćurčije Đorđevića izdata povodom učešća na zanatskoj izložbi Opštine Zrenjanin iz 1957. godine. Interesantno je da ova izložba nije obrađena u stručnoj literaturi, a o njoj nema nikakvog pomena ni u monografiji grada iz 1966. godine.

D.V.

Dopis iz Banata / Bečkereka (1844)

Iz Banata, 1. januar 1844.
Nisam hteo poštu propustiti, da vam ne javim, da sam ovih dana putovao kroz banatske predele, i to kroz Mokrin, Kikindu, Bašaid, Melence, Kumane i Elemir. I tako dođem u Veliki Bečkerek, gde je najveća čast srpska. Svuda su bogato ukrašene crkve sa važnim sveštenstvom snabdevene. Kako je to lepo i milina videti, gde je naš mili srpski rod, i gde svi u ljubavi i prijateljstvu žive, i veselo provode ovaj kratki zemaljski život. Gde su lepo sazidane škole i od strane dobrih i veštih nastavnika ustrojene. Kako Srbinu od radosti srce igra kada vidi da su deca koja školu pohađaju čisto obučena, umivena i očešljana. Čak i ako su od siromašnih roditelja, ona imaju čistu podugačku malu košulju i torbicu preko ramena, u kojoj drže svoje knjige, kako ih po odlasku i dolasku iz škole, ne bi poderali ili uprljali. Ova deca u redu i u tačno određeno vreme idu u školu, gde im katihete drže predavanja o veri i zakonu.
Što se tiče Velikog Bečkereka u njemu je naša pravoslavna crkva, koju krasi sveštenstvo i harmonijsko pevanje. Zarad pevanja plemenita opština je angažovala jednog odličnog "Pevčiku" koji decu obučava i horom u crkvi upravlja. Vredno je videti i čuti ovo pevanje, koje je svake pohvale dostojno. Njega treba preporučiti svim našim većim opštinama, gde lepa sloga i ljubav vlada, i gde bi se njime dičili i služili pri svetim hramovima.
Divna su i druga mesta za uveseljavanje u Bečkereku, kao što su dve bogate i po ukusu uređene Kasine, takođe i velika "soba" koja je bogato ukrašena i ustrojena za mladež i krasne gospođice, da svoje večernje zabave u njoj organizuju i da se sa svojim starima provode. Tu je i njihovo pozorišno mesto (teatar), koje po svom uređenju i ukrašeniju ne zaostaje mnogo. Samo šteta je što i pored sve kaldrme u kišno vreme je svuda blato.
Kiša je katkad poprskivala i zato su usevi u jesen vrlo lepi. Samo za one koji drže dosta ovaca i druge marve će biti teško, jer je ova godina sa senom dosta podbacila. Mnoge lađe na Tamišu stoje i žito se nosi u Stari Bečej. Kako sam rezumeo za najčistije žito primaju trgovci po 7 forinti...

Pisao: Anonim
Prilagodio tekst današnjim standardima sa predvukovske ćirilice: D.V.

Izvor:
Dopis iz Banat, Peštansko-budimski skoroteča, 1843, br. 90, str. 525.

Paralele iz prošlosti IX

(levo) Dimitrije / Georgije Popović, prestona ikona Svetog Georgija sa ikonostasa Uspenskog hrama u Zrenjaninu (1795-1815)
vs.
(desno) Zaharija Orfelin, Sveti Georgije sa grafike manastira Hilandara (1779)

Orkan nad Bečkerekom 1931. godine

Severni deo Jugoslavije je opustošen orkanskim vetrom koji je izazvao veliku štetu. Oluja strašnog intenziteta posebno je besnela na području Bečkereka. Oko 150 domova je tom prilikom oštećeno. Olujni vetar je izazvao i nekoliko požara, koji su dodatno zakomplikovali tešku situaciju na širem području grada.

Izvor:

Orkaan over Joego-slavie, Leidsche Courant (24. 08.1931), str. 10.

Najstariji pomen poštara u Srbiji (ne)utiče na datiranje crkve u Ečki

Gradnja srpske prаvоslаvne crkve sa posvetom Sv. Nikоli je datirana na osnovu natpisa sa ikonostasa koji je još davno pogrešno pročitan. Ikonostas Šerbana Popovića oslikan je 1744. godine, ali natpis istraživačima tada nije bio dovoljno čitljiv, pa je umesto 1744. iščitana 1711. godina. Ova greška je zapisana još u crkvenom letopisu iz 1908. godine, a nakon toga i u brojnim drugim publikacijama. Podatak je tokom vremena prenošen i danas je ustaljeno mišljenje da je crkva starija od tri veka, iako je realnost možda nešto drugačija.

Pošto nema sigurnih podataka o samoj gradnji crkve moraćemo se poslužiti određenim analogijama. Crkva Sv. Nikole je 1744. godine dobila ikonostas tako da možemo konstatovati da je gradnja ili obnova u to vreme bila završena i da se pristupilo njenom unutrašnjem uređenju. Dobra paralela sa ovom crkvom je nekadašnja crkva u Gradnulici koja je sagrađena 1737. godine. Na osnovu sačuvanog opisa gradnuličke crkve možemo primetiti neverovatnu sličnost u osnovnim građevinskim oblicima sa crkvom u Ečki. Međutim, ova analogija svakako nije dovoljna za okvirno datiranje crkve.

Crkva u Ečki ima uzidan u priprati stari nadgrobni spomenik poštarevog sina, koji je po mnogo čemu specifičan. Ovaj nadgrobnik nam samo delimično može pomoći u datiranju same crkve. Natpis sa nadgrobnika glasi:

"ЗДЕ ПОЧИВАЕТЪ РАБЪ БЖIИ АЋИМЪ (...)ТАЕ ПОСТМАIСТЕР СИНЪ ПРЄСТАВИ(...) В ЛѢТО 1711“

Donja granica gradnje crkve dakle ne može biti ispod 1711. godine kada je nastao i ovaj spomenik, dok se njegova sekundarna upotreba desila očigledno kasnije. Postavlja se pitanje zbog čega je on upotrebljen prilikom gradnje crkve nedugo posle njegovog nastanka, posebno ako pretpostavimo da su bliski rođaci preminulog verovatno još uvek bili živi. Da li je ovaj spomenik možda donesen sa neke obližnje lokacije?

Ova pitanja nisu i jedina koja nas muče. Prema dosadašnjim saznanjima prvi pomen pošte u Bečkereku jeste na mapi Banata iz perioda 1723-1725. Opšte prihvaćeno mišljenje je da je poštanski saobraćaj u gradu ustanovljen nakon odlaska Turaka 1717. godine. Ovaj spomenik stoji nasuprot ovakvoj tezi, jer je nastao u vreme Turske vlasti. Još više nas zbunjuje to što je upotrebljena srpska transkripcija reči nemačkog porekla (nem. postmeister). Moja pretpostavka je da je Aćimov otac bio poštar u vreme Velikog (Bečkog) rata krajem XVII veka, kada su Bečkerek i okolina bili jedno vreme oslobođeni od Turaka. U to vreme ovom oblasti su gospodarile srpska milicija i carsko-nemačke trupe.  Sa germanskom vojskom tada je došla i organizacija poštanskih usluga, koja je verovatno bila u službi vojske.

Ovo istraživanje i dalje ostavlja brojna otvorena pitanja, ali nekoliko stvari je ipak jasno. Najstariji pomen poštara na prostoru Vojvodine i Srbije je iz 1711. godine, i on je živeo u Ečki ili njenoj okolini. Njegovo ime ne znamo, ali znamo da je imao sina Aćima. Pored ovih saznanja možemo konstatovati i da se gradnja crkve u Ečki zbila negde između 1711. i 1744. godine.

D.V.